БЕОГРАДСКИ ИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК BELGRADE HISTORICAL REVIEW Vol. IV (2013)

БЕОГРАДСКИ ИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК BELGRADE HISTORICAL REVIEW Vol. IV (2013) , БЕОГРАДСКИ ИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК BELGRADE HISTORICAL REVIEW Издавач: Одељење за Историју Филозофски факултет Универзитет у Београду Publisher: Department of History Faculty of Philosophy University of Belgrade Адреса Редакције: Чика Љубина 18–20/V 11000 Београд, Србија Eлектронска пошта: [email protected] Address: Čika Ljubina 18–20/V 11000 Belgrade, Serbia E-mail: [email protected] Главни уредник: Др Никола Самарџић, редовни професор Извршни уредник: Др Синиша Мишић, редовни професор Секретар редакције: Др Јелена Мргић, доцент Технички секретар: Др Јелена Пауновић-Штерменски, секретар Одељења за Историју [email protected] Editor-in-Chief: Prof. Dr. Nikola Samardžić, [email protected] Executive editor: Prof. Dr. Siniša Mišić, [email protected] Editorial secretary: Dr. Jelena Mrgić, [email protected] Technical secretary: Jelena Paunović-Štermenski, PhD secretary of the Department of History [email protected] Редакција Editorial board Чланови Одељења за Историју (Београд): Members of the Department of History (Belgrade): Др Андрија Веселиновић, Др Сузана Рајић, Др Маријана Рицл, Др Влада Станковић, Др Синиша Мишић, Др Никола Самарџић, Др Јелена Мргић, Ср Јелена ПауновићШтерменски Одељењe за Историју (Нови Сад): Др Ненад Лемајић, редовни професор Department of History (Novi Sad): Prof. Dr. Nenad Lemajić Историјски институт (Београд) Др Славенко Терзић, научни саветник Institute of History (Belgrade) Slavenko Terzić, Dr., Research Fellow Инострани чланови: Foreign members: Prof. Dr. Oliver Jens Schmitt (Institut für Osteuropäische Geschichte, University of Vienna, Austria), Prof. Dr. Ivo Goldstein (Odsjek za povijest, Filozofski fakultet sveučilišta u Zagrebu), Prof. Dr. Egidio Ivetić (Dipartimento di Storia, Universita di Padova, Italy), Prof. Dr. Selcuk Aksin Somel (Sabanci University, Istanbul, Turkey), Dr. Konstantin Vladimirovič Nikiforov (Institute for Slavic Studies, Russian Academy of Sciences, Moscow, Russian Federation), Prof. Dr. HansMichael Miedlig (Seminar für Mittlere und Neuere Geschichte, Georg-August Universität, Göttingen, Germany), Prof. Dr. Christos Stavrakos (Department for History and Archaeology, Faculty of Philosophy, University of Ioannina, Greece) Редакција се не сматра одговорном за ставове и мишљење аутора текстова / Editorial board holds no responsibility over attitudes and opinions expressed by the authors. Часопис БИГ се штампа један број годишње/ Journal BHR is published annually. Сву преписку упутити на / All correspondance should be directed to: [email protected] К 93/94 ISSN 2217-4338 БЕОГРАДСКИ ИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК BELGRADE HISTORICAL REVIEW Vol. IV (2013) Oдељење за Историју, Филозофски факултет, Универзитет у Београду Department of History, Faculty of Philosophy, University of Belgrade Београд • Belgrade 2013 CIP — К ј ј ј , 93/94 БЕОГРАДСКИ историјски гласник = Belgrade Historical Review / главни уредник Никола Самарџић. — Vol. 1 (2010)– . — Београд (Чика Љубина 18–20/V) : Филозофски факултет, Одељење за историју, 2010– Београд : ЈП Службени гласник). — 24 cm Годишње ISSN 2217-4338 = Београдски историјски гласник COBISS.SR-ID 180455692 Прихваћено за штампу на седници Редакције 10. октобра 2013. године Издавање овог часописа финансијски су помогли Филозофски факултет у Београду и Министарство просвете, науке и технолошког развоја Владе Републике Србије. Publishing of this issue was inancially aided by the Faculty of Philosophy in Belgrade and the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Government of the Republic of Serbia. Садржај / Content Чланци / Papers Miroslava Mirković, Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother Miroslava Mirković, Borba za moć u ranom Rimu: ubiti brata blizanca 7 20 Aлександар Узелац, Србија и мамелучки Египат током XIII и XIV века Aleksandar Uzelac, Serbia and Mamluk Egipt during the 13th and 14th centuries 23 36 Синиша Мишић, Заселци у средњовековној Србији Siniša Mišić, Hamlets in the Medieval Serbia 39 49 Александра Фостиков, Занатство средњовековне Србије у светлости три повеље из XIV века Aleksandra Fostikov, Medieval Serbian Crats in Light of hree Charters from the 14th century Marija Kocić, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka Мarija Кocić, Vuk Mandušić in the Venetian Historiography of the XVII Сentury Владимир Абрамовић, Прилози биографији царског генерала грофа Одвијера, команданта Београда 1718–1722 Vladimir Abramović, Contribution to the Biography of the Imperial General Count O’Dwyer, Commander of Belgrade 1718–1722 Haris Dajč, European States at the Porte during Critical Years of the French Revolution (1792–1794) Haris Dajč, Evropske države na Porti tokom kritičnih godina Francuske revolucije (1792–1794) Сузана Рајић, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд Suzana Rajić, Great Britain and the City Question 1866/67 – Struggle for Belgrade 51 68 71 89 91 99 101 122 123 140 Jelena Paunović-Štermenski, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law in Serbian Statehood and Diplomacy Јелена Пауновић-Штерменски, Филип Христић и Јован Ристић – два пашенога у српској државности и политици 162 Ana Petković, he Opposition of USA Administration to the International Recognition of Slovenia and Croatia Ana Petković, Protivljenje administracije SAD međunarodnom priznanju Slovenije i Hrvatske 165 182 141 5 Dubravka Stojanović, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem Dubravka Stojanović, Memory against History. History Textbooks as Global Problem 185 204 Egidio Ivetic, he Adriatic Sea as a Historical Region Egidio Ivetic, Jadransko morе kao istorijska regija 205 216 Nikola Samardžić, “Cherchez la femme” : he Mother’s Role in Traditional Deviant Behavior in Pre-Modern Adriatic Hinterlands Nikola Samardžić, “Cherchez la femme” : Uloga majke u devijantom tradicionalnom ponašanju u predmodernom jadranskom zaleđu 217 226 Прилог / Contribution Olga Zirojević, Povratak mantije 229 Прикази / Reviews Danijela Stefanović: Maria Eugenia Aubet, Commerce and colonization in the Ancient Near East (English transl. by Mary Turton; irst published 2007), Cambridge; New York: Cambridge University Press, 2013, vii, 414 p. (ISBN 9780521514170) 233 Мiroslava Mirković: Miloje Vasić, Imperijalna i kolonijalna kovnica u Viminacijumu u vreme vladavine Trajana Decija (249–251), Arheološke monograije 20, Narodni muzej, Beograd 2012, 182 str., graikoni 1–8 236 Милена Репајић: Влада Станковић, Краљ Милутин (1282–1321), Фреска, Београд 2012, 164 стр. 240 Милан Војновић: Марија Копривица, Попови и протопопови Српске цркве у средњем веку, Центар за црквене студије и Филозофски факултет у Нишу, Ниш 2012, стр. 351. 243 Vlada Stanković: L. Rădvan, At Europe’s Borders. Medieval Towns in the Romanian Principalities, (East Central and Eastern Europe in the Middle Ages, 450– 1450), Brill, Leiden–Boston 2010. 245 Јелена Пауновић-Штерменски: Радомир Ј. Поповић, Аврам Петронијевић, Фреска, Београд 2012, 322 стр. 248 Библиографија / Bibliography Мирослав Поповић, Библиографија Србије за 2011. годину 6 253 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 Чланци / Papers UDC: 94(37) 255.6-264:32 392.317(37) ID BROJ: 202595596 Изворни научни чланак Рад примљен: 28. 05. 2013. Рад прихваћен: 11. 07. 2013. Miroslava Mirković, Ph.D. Professor of Roman History Belgrade [email protected] STRUGGLE FOR POWER IN EARLY ROME: TO KILL THE TWIN BROTHER Twins motif is well known in the Indo-European tradition. One had to disappear in order to secure the throne for the other. Myth of twins was personiied in Rome as the story of Romulus and Remus, the twin sons of the god Mars and Rea Silvia, daughter of the king of Alba Longa. Remus disappeared and Romulus became the king of new founded city. Two questions concerning the problem of twin tradition in Rome are discussed on the following pages: irstly, the original, indigenous legend and the Greek version of the myth: two or one, Romulus alone or twin brothers; and secondly, twins and the battle for power, one victor as the political correction of the myth. he original foundation myth with Romulus alone was later substituted by a native story with twins: Romulus and his second ego Remus. he story of the Roman twins may have been a relatively late fabrication of literary origin. he version on killing the twin brother reappears in literature in the time of the civil wars, in the irst century BC Rome. he aim of the myth was to transfer a political message. he myth of Romulus and Remus was actualized in Rome in the time of the civil wars as important in the contemporary political context as both an anthropological model and political example. he public attitude toward Romulus’ crime was expressed by Cicero and Horace and others in the time before Octavian’s victory as a sin which was inherited by Roman society from time immemorial. he doctrine about rectifying Remus’ murder was created in the time of Augustus. he Romulus tradition had to serve as an ideological model for the new regime. he aim of Romulus’ rehabilitation was to forgive the original sin and to return to old Roman pietas and humanitas. 7 БИГ IV (2013) 7–21 Key words: myth and sociology model, twins and struggle for power, anthropological model, Rome’s foundation legend, civil wars in Rome, political correction of the myth, Rea Silvia, Romulus and Remus. Ključne reči: mit i sociologija, blizanci i borba za vlast, antropološki model, legenda o osnivanju Rima, građanski ratovi u Rimu, političke ispravke mita, Rea Silvija, Romul i Rem. he story of the twin brothers Romulus and Remus, the sons of the king’s daughter Rea Silvia, ater making its way from how the twins were exposed to their victory over the king Amulius, ended dramatically in fratricide when they were twenty: Romulus killed his brother Remus in a struggle for priority over the foundation of the new city of Rome and for the future power as king. Livy I 6, 3–7 describes the event: “hese considerations were interrupted by the curse of their grandsires, the greed of kingly power, and by a shameful quarrel which grew out of it, upon an occasion innocent enough. Since the brothers were twins, and respect for their age could not determine between them, in their protection should choose by augury who should give the new city its name, who should govern it when built. Romulus took the Palatine for his augural quarter, Remus the Aventine. Remus is said to have been the irst to receive an augury, from the light of six vultures. he omen had already been reported when twice that number appeared to Romulus. hereupon each was saluted king by his own followers, the one party laying claim to the honour from priority, the other from the number of the birds, they then engaged in a battle of words and, angry taunts leading to bloodshed, Remus was struck down in the afray. he commoner story is that Remus leaped over the new walls in mockery of his brother, whereupon Romulus in great anger slew him, and in menacing wise added these words withal, “So perish whoever else shall leap over my walls”. hus Romulus acquired sole power, and the city, thus founded, was called by its founder’s name.”1 he myth of the early history of Latium and Rome, preserved in Livy, in Dionysius of Halicarnassus, in Romulus’ biography by Plutarch and some minor authors2, is important, irstly because it contains information about the early 1 Intervenit deinde his cogitationibus avitum malum, regni cupido atque inde foedum certamen coortum a satis miti pricipio. Quoniam gemini essent nec aetatis verecundia discrimen facere posset, ut dii quorum tutelae ea loca essent, auguriis legerent, qui nomen novae urbi daret, qui conditam imperiuo regeret, Palatium Romulus, Remus Aventinum ad inaugurandum templa capiunt [..]. Ita solus potitus imperio Romulus; condita urbs conditoris nomine appellate – Livy, I 6, 3–7, Engl. transl. by B. O. Foster. For linguistic and historical commentary see Ogilvie, 1965, 53–56. Livy, I, 4–6; Dionysius of Halicarnassus I, 78–90, Plutarch, Romulus. For an evaluation of the evidence see Classen 1963, 447–457; about two distinct and in his opinion incompatible 2 8 MIROSLAVA MIRKOVIĆ: Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother social and power structures at the beginning of Rome. Both myth and drama use the story as an illustration of personal characters and models of human behaviour. he established sociological models in the myth could be supported by parallels in later development even in the modern primitive societies in Australia, America, Polynesia and Africa. Secondly, the myth also illuminates the present time and the future and is oten quoted as containing a political message. he personiication of the myths on fratricide in the story of Rome’s foundation had to serve as a model of the battle for power in an early society between equals in one generation. 1. THE MYTH WITH ROMULUS ALONE OR WITH THE TWIN BROTHERS: AN ANTHROPOLOGICAL AND POLITICAL MODEL – ANCIENT SOURCES AND MODERN CONCEPTS he dominant igure in the legend of Rome’s foundation in the Roman perspectives of the irst century BC is Romulus; in De Re publica Cicero attributed the leadership of the shepherds in the attack on Alba Longa and the murder of Amulius to Romulus alone. Romulus appears as conditor urbis and the irst Roman king, which means he represents a model of the city founder in the legend as it is preserved in the poems and historical works in the Augustan era. What is crucial on the theoretical level is the fact that at the beginning he appears inseparable from his twin brother Remus. He had to ight against him for his position. Remus is a problem. He is only a “shadowy reduplication of his brother” (Cornell), igure without any individual traits or speciic character. He was a necessary addition to the myth in terms of the model and an illustration of a social type in the battle for power. Diferent versions of the foundation legend have been discussed by h. Mommsen, Die Remuslegende3, in order to explain how the story of Romulus became the story of the twins Romulus and Remus.he version of the myth with the twins was not accepted in Rome before the beginning of the third century B.C. In about 296 BC curul aedils Gn. and Q. Ogulnius set up a bronze statue group of the twins under a she-wolf near the icus Ruminalis. Originally Romulus was the only son of Aeneas or his grandson by a Trojan daughter and so he appears in the earliest Roman literature in Ennius and Naevius, according to Servius, Ad Aen. I 273.4 In his opinion the twins do not belong to the original myth. Kallias who lived in Syracus under Agathocles (†289 BC)5, one of the legends of the origins of Rome see Cornell 1975, 1–32. 3 Mommsen 1881 = Ges. Schr. IV, 6 –33. 4 Ogilvie 1965, 53. 5 Dionysius of Halicarnassus I, 72. 9 БИГ IV (2013) 7–21 earliest authors who described the beginning of Rome, tells us that the Trojan woman Roma arrived in Italy with other fugitives and married the king of Aborigines Latinos and gave birth to three children. he name of the third is not preserved, because the text is corrupted in this place, but it is known as Telegonos from Syncellus (ed. Bonn, p. 363) who took up this text again. In Plutarch Rom. 2, Romulus is the son of the daughter of the Trojan woman who married Latinos, the son of Telemachos. Here Roma is not the Trojan women, but the Trojan woman’s daughter. At this point he divides the story into two parts, one concerning Roma’s Trojan origins which is Greek in origin, and another (Aborigines and twins) belonging to the native stories probably known in the middle of the ith century or later6, a hundred years older than the beginning of Roman historiography. Originally the tradition only knows about Romulus; Remus is added later.7 he tradition of Romulus without his twin brother is preserved in Festus, the author of the De verborum signiicatu (second century).8 he legend corresponds as well to Romulus alone as it does to Romulus and his twin brother Remus. No sacral legend mentions either Remus or the twins; no traces can be seen in the stats technical sphere or in the topography in Rome where we ind Romulus’ Cave, Romulus’ house, or Romulus Lance, but no toponym which was connected with Remus. Two names, Romulus and Remus may have been the Etruscan and Greek forms of the same name, misunderstood to give two personalities.9 In the distant past the power in the group belonged to the strongest male. his stage of the social development with one powerful male on the top found no resonance in the foundation legend in Rome. It happened in the distant past, Strasburger 1968, 17, contends that all the literary evidence for the story of the twins is late. he earliest attested mention of Romulus occurs in the fragment of the Sicilian historian Alcimus who perhaps wrote in the middle of the fourth century BC. he story of the twins can be regarded as irmly established in Rome in the third century, when the statue of the twins was erected, 296 BC and when this statue group formed a reverse type on one of the earliest issues of silver coins to be minted in Rome, in 269 or 268 BC. 6 Mommsen, 1881, 6 f. About the literary evidence see Cornell, cited in note with extensive bibliography, p.1, n. 2. 7 Sexti Pompei Festi De verborum signiicatu quae supersunt cum Pauli epitome, ed. W. M. Lindsay, 1913, p. 326/327, P.362. He quotes diferent versions about Romulus’ name: Romam appelatam esse Cephalon Gergitius (qui de adventu Aeneae in Italiam videtur conscripsisse) ait ab homine quodam comite Aeneae. Eum enim ocupato monte, qui nunc Palatinus dicitur, urbem condidisse, atque eam Rhomam nominasse. Apollodorus in Euxenide ait, Aenea et Lavinia natos Mytillem, Mulum, Rhomumque, atque ab Romo urbi tractum nomen. Alcimus ait, Tyrrhenia Aeneae natum ilium Romulum fuisse, atque eo ortam Albam Aeneae neptem, cuius ilius nomine Rhodius condiderit urbem Romam. Antigonos, Italicae historiae scriptor, ait, Rhomum quendam nomine Iove conceptum, urbem condidisse in Palatio Romaeque ei dedisse nomen. None of the quoted authors mentions Remus. 8 9 10 Ogilvie 1965, 46, ad Liv. I, 3, 10–4. MIROSLAVA MIRKOVIĆ: Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother when the gods Faunus und Picus reigned over the people. he right of succession to the head of the community (family, clan, city organisation) belongs to a sociological stage when the primacy of the strongest male based on power was replaced by mos, which was based on the right under religious protection which secured the rule of inheritance of the leading position in advance. his stratum of the social establishment in early Rome is qualiied by Linke as the process of institutionalizing the leading personality and the transition to the complex social structures in the situation of growing wealth (gestiegenen Wohlstands). He takes the myth of Romulus’s life as representing the memory of this turbulent time. he motive for the systematic destruction of the existing order through the young warriors who engaged their power in order to realize their personal aims in the time of social changes brought about the end of the predominance of the elders in the society10. he story about Rea Silvia and her sons belonged to a later stage of development when the position of the future ruler was secured in advance not by power, but by custom. In early Rome the heir to the throne did not have to be a son, but the eldest son of the king’s daughter11. In Rome the mos secured the ruling position to the daughter’s son in advance as conirmed by the case of Ascanius, who came to the throne as Lavinia’s son and the grandchild of her father King Latinus. Silvius’ rival was one of his generation, Ascanius or Ascanius’ son12. he example of Silvius and Ascanius, both sons of Aeneas, symbolises the same and at the same time the conlict of two principles in the succession; patrilineal (Aeneas’ son Ascanius and his Trojan woman Creusa, oten substituted by Iulus) and matrilineal (Lavinia’s son Silvius, born ater Aeneas’ death). he latter who gave the name to the dynasty that followed in Alba Longa, had to ight against either Ascanius or his son for supremacy. In the meantime, ater Latinus and Aeneas had passed way, the power in the Latin state was in the hands of Lavinia. he matrilineal principle won – Lavinia’s son Silvius born ater his father’s death as postumus succeeded his grandfather Latinus. hat means that the father – son connection was less important in the original succession. he function of the established system could be prevented by rebellion or usurpation. Romulus’ case is one such example of an attack on the established rule: his uncle Amulius tried to prevent his accession to power as the son of the king’s daughter. However, the struggle against Amulius was not the main motif in the story. he problem of succession arose when two or more brothers appeared in the same generation. One had to disappear. Romulus appears as a 10 Linke 1995, 47. 11 Mirković 2008, and eadem 2012a, 265–278. 12 Livy, I, 3; Dion. Hal. I, 66. 11 БИГ IV (2013) 7–21 twin, inseparable from his brother Remus. Both had an equal right to inherit their grandfather. he solution was to kill the rival brother. Romulus became king ater killing his twin brother who had the same right to rule in Rome as he had. he conlict between the brothers Romulus and Remus represents a motif of crime in the early regal family in the battle for power in one generation. Rivalry between brothers is one of the oldest motifs in human society. he biblical account of human history begins with the dispute between Cain and Abel and one brother’s murder. he motive for murdering the rival in power over the foundation a city, even if he was a close relative, is an anthropological model reminiscent of the tale of Poimandros and Leukipos (Plut. Quest.Rom., 37)13, or Oeneus and Toxeus (Apollodorus 1,8; P. Oxy. 2463). Poimandros killed the son of his brother Leukipos.he fratricide in a struggle for power appears in Greek drama, in Sophokles tragedy he Seven against hebe. Eteocles and Polineikos were both killed in the battle against each other. he fratricide myth in the struggle for power was personiied in Rome in the legend of Romulus and Remus and the origins of Rome. Romulus is the conditor urbis, but he had to ight against his brother Remus for this position. He is compared with Cain and Abel by Augustin14. he reason for the conlict between Romulus and Remus is qualiied as cupido regni by Ennius in one of his preserved fragments, Annals I 72 f., and formulated by Cicero, I 107-108 as follows: Curantis magna cum cura tum cupientibus regni dant operam simul auspicio augurioque. he crucial words in the story as described by Livy I, 7 are also regni cupido i foedum certamen. Romulus’ victory was secured by a crime in the conlict which broke out over the foundation of Rome. It was a struggle for power between two equals belonging to the same generation. It is to be supposed that the problem of succession also arose in the generation before Romulus and Remus were born, in the case of Numitor and Amulius, but the solution was diferent. heir father Proca let the power only to one; the other got the family fortune15. Originally inheritance probably concerned only the fortune, as suggests the case of Tarquinii in the time before their arrival in Rome: the eldest son, Tarquinius Priscus inherited the father, while the younger Aruns had to live in poverty which brought his son the surname Egerius16. One way to survive was to search for a new place to live. he rule prescribed that Numitor as the older brother would be the king ater Proca’s death, but Amulius succeeded in pushing his 12 13 Ogilvie 1965, 54. 14 Augustinus, De civitate dei, 1, 5, 5. 15 Dion. Hal. I, 72 and 76; Servii, Ad Aen. I, 270–273. 16 Livy I, 34; Dion. Hal. I, 78 f. See my article in this journal, Mirković 2012b, 9–24. MIROSLAVA MIRKOVIĆ: Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother older brother aside. His name, like Romulus, could be hypocoristic, which means the younger brother. His aggression was also directed against the sons of his brother’s daughter who would represent a danger for his position as sons of the king’s daughter who would inherit the throne. In creating a literary account of Rome’s foundation Livy took elements from diferent myths, one concerning the consequences which attend the contempt of walls, another conlict between relatives ending in murder. he motive for the conlict between the twin brothers was no doubt Romulus’ desire to reign alone. he wording in Livy Intervenit deinde his cogitationibus avitum malum, regni cupido atque inde foedum certamen allows us to interpret the event as inherited evil. Avitum malum (the curse of their grandsires) shows that murder or attempted murder in the family in the battle for power was well known in the ancient world. Some former examples are known in Roman history with Ascanius and Iulus, and Amulius and Numitor. 2. THE MYTH OF ROMULUS AND REMUS IN THE CONTEMPORARY POLITICAL CONTEX IN FIRST CENTURY ROME A myth is a relationship to the past which illuminates the present time as well as the past from its own point of view, as argued by Jan Assmann in his book Das kulturelle Gedächtnis. he relationship with the past has to serve two, at irst glance, contradictory functions. he primary function of the myth, which he calls fundamental, looks at the past in the light of a history which gives to it the sense of being the product of the will of the gods, thus making it unavoidable. he second function of the myth which he deines as “kontrapräsentisch”, results from the insuicient experience of the present times and calls in the memory the past which assumes a character of the heroic times.17 he irst mentioned function of the myth could be applied to the use of the foundation legend in Rome. he account of murdering one brother in the struggle for power at the beginning of Roman history brought the moral and political message to the present time. he personiication of the fratricide myth in Rome as the story about Romulus and Remus was used in Roman historiography and literature as a model of human behaviour in the past with expectations of resonating in the contemporary political reality. It has been suggested that the original myth was preserved in two versions, one in Greek literature, and the other with its roots in the indigenous tradition. Only in the latter do the twin brothers appear. he twins probably do not belong to the original Roman myth. Livy chose the 17 Assmann 2007, 78 f. 13 БИГ IV (2013) 7–21 version of the legend of Rome’s foundation with two brothers at the beginning. In the end only one survived to be king in Rome. he duplication of the founder is explained by Mommsen, Die Remuslegende (p. 8-9) as the “unorganic diferentiation of the main name Romulus“. Remus appears in the story until his death with no individual characteristics. he twin brother is the duplication of Romulus’ego, necessary for the story about the conlict between two equals. he reason for struggle between the brothers was not a choice of the place for the future city –the city walls stood when it came to the dispute, but a struggle for power, as it was formulated in Ennius, Annales (preserved in Cicero, De Oiciis, I 109: ut magni victoria sit data regni or qui nomen novae urbi daret, qui conditam imperio regeret). he appearance of two with equal power in the story of Rome’s foundation has to be explained, according Mommsen, by the legal form of the Roman state and the republican practice of double magistrates. he wording in Cassius Hemina (second century BC) that on their assembly the shepherds decided that Romulus and Remus originally had the same right and power corresponds to this idea: Aequaliter imperio Romulus et Remus ita ut regna pararent inter se. It corresponds to the idea of the Roman magistratures. Mommsen suggests that the legend has been developed from the idea of the two consuls in the Roman republic. hey have been equated with a kingdom with two at its head, Romulus and Remus (Doppelherrschat), from whom one is the king, and the other in his service. he diference lies only in that the power of consuls was limited to one or more years. he twins are unknown in the eldest form of the foundation legend which goes back to the beginning of the kingdom; Romulus was the only king in Rome. hey are a creation of the republican Rome, in the time ater the king’s expulsion and the wars with the Samnites. Republican practice was for the younger to concede priority to the elder.18 Mommsen suggests that the moment when the Remus igure was necessary in the story was the Roman republic with the supreme power of two ater the king’s expulsion, post reges exactos. Romulus and Remus appear in the tradition as equal, Remus is Romulus consors (Tibulus, 2, 5, 24). Comparing the cooperation of Augustus and Agrippa, Vergil says: cana Fides et Vesta, Remo cum fratre Quirinus iura dabunt. he main argument against Mommsen’s theory is, as Cornell observed19, that the evidence for the form of dual organisation in Rome goes back a long way before the institution of the consulship. Considering that the name Remus has no obvious mechanical explanations, Cornell concludes that the concept of 18 Mommsen 1881, 20. Cornell, cited in n.2, p. 29. On p.30 he adds his explanations: “if Rome came into being through a fusion of two formerly separate communities, this would account for the presence of twins in the foundation legend”. 19 14 MIROSLAVA MIRKOVIĆ: Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother twins is an old feature of the tradition and cannot have been an accidental of arbitrary creation. And that the same consideration can also be adduced against Mommsen’s theory that the notion of twins originated in the republican age and was designed to personify the institution of two annual consuls. It could be added that the rest of the story with the murder of one possible co-regnant does not it in with the republican constitution with two consuls who reigned jointly with equal power. Besides, the story of the murdered brother does not correspond to the republican ideal of the common rule of two and could not be a model of two at the head of the state. he motif of killing the partner in power is incongruent with the idea of the double regency of consuls. he revival of the foundation story in the last century of the Republic contains another political message and the foundation myth could be discussed on two chronologically diferent levels; one relecting the stratum of the political development and social establishment in an early society when two with the same right appears in the agnatic group where the problem was solved by killing the partner, and the other pertaining to the political model whose authority is based in the time at the very beginning of the Roman state with one king. he Romulus and Remus myth was actualized in the time of the civil wars in Rome, when the way one came to power was to kill his opponent. It was a political message in the contemporary situation when the struggle for power in the civil wars ended with one as the winner, the future emperor Augustus, and the death of the other. he basic motif of the story relects the struggle for power and the victory of one who ruled alone in the future. It leads to the monarchical principle and one in power. he older, probably original native version of the myth with Romulus alone is more in keeping with the idea of the monarchical principle. In the Later Republic the foundation legend appears not as a model for the joint reign of two equals in the Roman Republic, but as a model for the rule of one alone. he murder of one of them could signify the end of the constitution with two consuls equal in rights and power. he revival of the myth in the historical and literary works at the time of the civil wars in Rome and in the Augustan era contains a political message: to defend the monarchical principle Romulus slew his brother when he decided that it was more expedient for him to reign alone than to share the throne with another, - cui cum visum esset ut ilius solum quam cum altero regnare, fratrem interemit.20 Killing the brother is explained only as a logical and necessary step in the realisation of this aim. Since one at the head of the State was not looked on favourably by Cicero, in De oiciis III 41 he is realistic and recognizes Romulus’ desire to rule alone as the real grounds for Remus’ murder: Cui (sc. Romulo) cum visum esse utilius 20 Ennius, Annales, I 72. 15 БИГ IV (2013) 7–21 solum quam altero regnare, fratrem interemit.21 His attitude at this moment was an echo of the actual political situation in about 64 BC, when he wrote against Julius Caesar and his tendency towards sole rule.22 However, he was not consistent in his attitude and interpretation of the myth: in De Re publica he fails to mention the fratricide, because there was no place for crime in the ideal state he presented as the Roman one.23 he authors in the time during the civil wars in Rome and immediately thereater did not mention the fratricide either or tried to minimize Romulus’ crime. Livy, who must have been familiar with the diferent versions about the foundation of Rome, chose the one with the twins at the beginning and the murder of one of them at the end of the story. he evils of the Civil Wars in Rome were seen as a legacy of Romulus’ acts. Romulus’ sole reign could be interpreted as the model followed by Octavian in Rome ater the civil wars. hat means the monarchical idea had to be rectiied by historical example. Livy was a supporter of Augustus’ politics in creating the principat ater the civil wars in Rome.24 he political message of the Romulus myth in Livy’s history had to be adjusted to the political situation at the time when Octavian realized his political aims to rule alone following his inal victory over Antonius. he foundation myth was actualized in the time when the idea of a monarchy masked as the rule of the irst man in the State (princeps) emerged in Rome again and the story about Romulus, who came to power ater killing his twin brother and introduced law and order into the newly founded city, appears again in the historical work of Livy, and also in the contemporary poems, in Vergil’s Aeneis and Ovid’s Fasti. If the foundation story has at irst two, then one in the beginning and the crime was the only possible solution it could have been used as a political model for how to come to power in Rome ater the civil wars between the two who survived, Antonius and Octavianus, and Augustus as the sole to power. It was the situation contemporary to Livy, Vergil, Horace and Ovid. Remus was added to the original Romulus story; he has no individuality, and is always inseparable from Romulus. he crime of fratricide was retroacted in Roman society even in the civil wars of their own time. Hence, the crime, which preceded Romulus’ coming to power, had to be minimized. Like his contemporary poet Vergil, Livy gloriies the Roman virtus and pietas in his work and the fratricide motif was incompatible with his basic idea of Augustus’ program of cultural restoration ater the civil wars. It 21 Wiseman 1995, 11. It looks as though Cicero wanted to avoid entirely the morally contentious issue of Remus’s death, reasonable enough in the work praising the traditional constitution of Rome as the ideal state. 16 22 About rectifying Romulus see Schilling 1960, 182–199. 23 Wiseman 1995, 11. 24 On Livy and Augustus see Ross Taylor 1918, 158–161. MIROSLAVA MIRKOVIĆ: Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother was necessary to avoid the moral aspect of Remus’ death in the work praising the traditional constitution of Rome as an ideal state. he moral aspect of the story is neglected by Livy and reduced to an ancestral curse, directed by the gods, for which a human could not be responsible; his predecessor Licinius Macer substituted a political motif for a religious one. he poets of the Augustan era, Ovid and Vergil, substituted Romulus with Celer in murdering Remus.25 Livy’s contemporary poet Vergil did not mention the fratricide when speaking of Rome’s foundation (Aen. I 272 f.); in Georg. I 50 the murder of Julius Caesar is explained as the consequence of the Trojan mistake and the judgement of Paris. For Horace, Epod. 7, 17–20, they are the legacy of Romulus’ acts: accerba fata Romanos agunt scelusque fraternae necis, ut emmerenta luxit in terram Remi sacer nepotibusque cruor. Ovid also took the story from the tradition, but he transferred the responsibility for the crime to Celer, Fasti IV, 835 f.: hoc Celer urget opus quem Romulus ipse vocarat; in Fasti II 279, Remus is held guilty for the crime, because he provoked Romulus by mocking his walls. It was necessary to justify Romulus, the founder of the City, for killing his brother. Livy wrote about the distant past from a contemporary perspective and took the version about the twin brothers and the murder of one of them in the struggle for power as corresponding to the actual situation with Octavian Augustus as the only winner in the Civil Wars thus formulating his sole rule as princeps. In his search for arguments for the new regime which established Augustus as the sole ruler ater his victory in the civil wars, Livy supported it with a model in the past: Romulus killed his twin brother with the (Livy’s) words: “so perish whoever else shall leap over my wall” and continues with the words ita solus potitus imperio Romulus. he same formulation could also be applied to Octavian ater his victory in the civil wars. he moral aspect of Romulus’ behaviour is omitted in Livy’s account, which is easy to explain by his aim to rectify Augustus’ victims in the civil wars. Romulus alone, as in the original foundation myth, was the historical model quoted and used as an example in the last century of the Roman republic and the beginning of the new regime. Octavian was compared with Romulus by some authors; his reairmation of the moral order has a parallel in Romulus’ endeavours to establish laws in Roman society. In Dio XLVI 46, 2–3 Octavian arrogated the augury of both Remus and Romulus. However, in contrast to his predecessors Marius and Sula, Octavian did not choose to take the name 25 So Ovid, Fasti IV 438: Hoc Celer urget opus quem Romulus ipse vocaret. 17 БИГ IV (2013) 7–21 Romulus26 when it was proposed in the Senat, preferring to be called Augustus. Marius was named Romulus and gloriied as the third founder of Rome, Sula endeavoured to have Romulus’ aspect.27 Politically it was a situation in which both adversaries in the civil wars tried to present themselves as the new founder of the city and to rectify their position by historical example. Ater his victory in the civil wars Octavian formulated a new politics of peace and prosperity in Rome. It was expressed by the words pax, pietas and virtus. Romulus remained connected in the tradition and common memory with the fratricide and Augustus did not agree to be named Romulus. he myth of Romulus and Remus was never used as a model for the joint reign of two. It was, instead, an example of the struggle for power between two in the same generation, probably in the mythical times when the power had to be divided between two sons, i.e. two in the same generation. At the time of the later Republic the legend of Romulus and Remus was quoted in the theoretical (Cicero) and historical works (Livy, Dionysius of Halicarnassus) as an example of realising the sole reign of the victor in the battle for power. he aim of the actualization of the Romulus and Remus myth and Remus’ death in Livy’s historical work was probably to propagate the idea of sole rule and could be compared with the contemporary situation in which the dominant political idea was the creation of the principat. Ater his victory in the civil wars Octavian Avgust was the sole ruler as the princeps, the irst among senators. he old institutions survivced, but as shadows without men, vilis umbra sine viribus, like the empty chair besides Romulus as Servius described the expiation of Romulus’ sin. Dualism was one of the characteristics of the Roman constitution which was expressed in the existence of magistrates on one hand and the Roman Senat on the other, and which survived the end of the Republic. he Senat did not disappear ater the Principat was created but it was a shadow without any power ater the creation of the Principat. Remus also did not disappear from the history, even ater his death. He is Romulus’ ego and as Servius asserted, he was present ater his death whenever Romulus had to decide on the state’s afairs, represented by an empty chair. Servius’ Ad Aen. I, 276, told the story about the phantom-brother represented by the chair, sella curulis, who had to always appear together with Romulus, in all his acts: Excipient gentem Remo scilicet interempto post cuius mortem natam constat pestilentiam unde consulta oracular dixerant placandas esse manes fratris excincti ob quam rem sella curulis cum sceptro et corona et ceteris regni insigniis semper iuxta sanctiente mali quid Romulus ponebatur ut pariter imperare videretur, unde est Remo cum fratre Quirinus iura dabunt. And Ad Aen. VI 779: omnino in omnibs hoc egit Romulus 18 26 Suet. Aug. 7; Dio Cas. LIII 16, 7; Florus II 34.66. See Wiseman 1995, 144 f. 27 See Burkert 1962, 356–376. MIROSLAVA MIRKOVIĆ: Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother cum fratre. Inde omnia duplicia habuit quasi cum fratre communia. he struggle was not with the enemy, but between the representatives of two principles, republican and monarchic, at the beginning of Rome and between two, between Octavian and Antonius at the time when Livy lived. Romulus remained connected in the tradition and common memory with the fratricide and that why Augustus did not accept the proposal in the Senat to be named Romulus (Svet. Aug. 7). Many centuries thereater, in the Later Roman times, Romulus appears again as the model for sole rule. he fratricide in the later Roman history corresponded to the actual situation and the struggle for power between the co-regnants and Romulus was a symbolic ideal king who founded Rome. he Romulus crime and was forgotten and does not represent an obstacle for Galerius who more than 300 years later wanted to be the second Romulus, Lact. De mort. Pers. 9–10 Lactantius, De mort. Pers. 9, 9–10 blamed him for being prepared to defame his mother Romula with the imputation of immorality, provided that he himself could be thought of as sprung from the gods: exinde solentissime agere coepit, ut ex Marte se procreatum et videri et duci vellet tamquam alterum Romulum maluitque Romulam matrem stupro infamare, ut ipse diis oriundus videretur. BIBLIOGRAPHY Ancient authors Augustinus, De civitate dei, ed. B. Dombart, Leipzig, Teubner 1921. C. Suetonius Tranquillus, De vita Caesarum, ed. M. Ihm, Leipzig, Teubner, 1907. Cassii Dionis Cocceiani, Historiarum Romanorum quae supersunt, ed. U. Ph. Boissevain, Berolini 1898. Dionysius Halicarnassensis, Antiquitates Romanorum, ed. C. Jakoby, Leipzig, Teubner, 1886. Ennius, Annales, in: Remains of old Latin I, ed. and trans. by E. H. Warmington, he Loeb Classical Library, 1988. Iulius Florus, Epitome de Tito Livio, ed. C.Halm, Leipzig, Teubner, 1879. P. Ovidius Naso, Fasti, ed. R. Ehwald, Teubner, Leipzig, 1891. Plutarch, Lives I, Romulus et hesseus, ed. B. Perrin, he Loeb class, Library 1967. Sexti Pompei Festi De verborum signiicatu quae supersunt cum Pauli epitome, ed. W. M. Lindsay, 1913. Titi Livi Ab urbe condita I, ed. R.S. Conway et C.F. Walters, Oxonii 1967. Historiography Assmann, J. (2007): Das kulturelle Gedächtnis, Schrit, Erinnerung und politische Identität in frühen Hochkulturen, München. 19 БИГ IV (2013) 7–21 Burkert, W. (1962): Caesar und Romulus–Quirinus, Historia 11, 356–376. Classen, C.J. (1963): Zur Herkunt der Sage von Romulus und Remus, Historia 12, 447–457. Cornell, T.J. (1975): Aeneas and the twins: the development of the Roman foundation legend, PCPhS 6, 1–32. Finley, M.I. (1963): Myth, memory, and History, History and heory Studies in the Philosophy of History IV/3, 281–303. Halpern, B. (1961): “Myth” and “Ideology” in Modern Usage, History and heory 1, 129–149. Linke, B. (1995): Von der Verwandschat zum Staat, Die Entstehung politisscher Organisationsformen in der frührömischen Geschichte, Stuttgart. Mirković, M. (2008): Rea Silvia i sedam rimskih kraljeva, Srodstvo i vlast u ranom Rimu, Beograd. Mirković, M. (2012a): Kinship and social structures of early Roman society: substitution in function – the father and the son, Annals of the Faculty of Law 3 (LX), Beograd, 265–278. Mirković, M. (2012b): Missing persons in early Roman history, kinship and power, BIG 3, 9–24. Mommsen, h. (1881): Die Remuslegende, Hermes 16 = Ges. Schr. IV, 6–33. Munz, P. (1965): History and Myth, Philosophical Quarterly, VI, 1/16. Ogilvie, R.M. (1965): A Commentary on Livy Books I–5, Oxford. Ross Taylor, L. (1918): Livy and the name Augustus, Classical review 32, 158–161. Schilling, R. (1960): Romulus l’élu et Remus le retrouvé, REL 38, 182–199. Strasburger, H. (1968.): Zur Sage von der Gründung Roms, Sitz–Ber. Heidelb. Akad. Phil.-hist. Klasse, Berlin. Wiseman, T.P. (1995): Remus, a Roman Myth, Cambridge University Press. Miroslava Mirković BORBA ZA MOĆ U RANOM RIMU: UBITI BRATA BLIZANCA Mit o blizancima Romulu i Remu, sinovima Ree Silvije, ćerke Numitora, kralja Alba Longe, sadrži dva osnovna motiva: o osnivačima Rima i o borbi za vlast u preurbanoj fazi grada. Osnivanje Rima se u grčkoj verziji legende vezuje samo za Romula, ali su u izvornoj tradiciji, verovatno ne starijoj od početka III veka pre n.e., osnivači grada blizanci Romul i Rem, koji su se sukobili povodom toga ko će dati ime gradu i njime vladati. Kao maglovita igura, Romulov alter ego, Rem se tek kada je grad osnovan pojavljuje kao rival. U borbi – koja je trebalo da odluči ko će vladati – Romul ubija Rema i istorija grada počinje ubistvom brata: pobednik uređuje društvo i donosi zakone. Aktualizovanje mita u rimskoj literaturi I veka pre n.e. očigledno je imalo političku poruku: posle građanskog rata pobednik će urediti društvo i donositi zakone – Romulovu ulogu je posle građanskih ratova u Rimu imao Avgust. Motiv cupido regni (želja za vlašću) po- 20 MIROSLAVA MIRKOVIĆ: Struggle for Power in Early Rome: To Kill the Twin Brother javio se u literaturi koja je mit prenela u pesničkom (Enije, Vergilije) ili proznom obliku (Livije, Dionisije iz Halikarnasa) kao objašnjenje za ubistvo. Greh tog čina u Livija, jednog od onih u Rimu koji su podržavali Avgusta i ponovno uspostavljanje vlasti jednog čoveka u državi, potisnut je u drugi plan, a Romul se pojavljuje kao kralj koji donosi zakone i uređuje društvo po završenoj borbi. Mit nosi političku poruku o situaciji u Rimu po završetku građanskih ratova u I veku pre n.e. i uspostavljanju principata, sa Avgustom kao prvim čovekom u državi. 21 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 УДК: 94(497.11:620)”12/13” 327(497.11:620)”12/13”(093.2) ID BROJ: 202596364 Изворни научни чланак Рад примљен: 28. 08. 2013. Рад прихваћен: 12. 09. 2013. Др Александар Узелац истраживач-сарадник, Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд [email protected] СРБИЈА И МАМЕЛУЧКИ ЕГИПАТ ТОКОМ XIII и XIV ВЕКА* In this article notices from Arabic texts on Serbs and Serbian Medieval state are presented, as well as reports on mutual diplomatic contacts between Serbia and Mamluk Egypt. Despite the fact they were being analyzed by a number of prominent orientalists and foreign medievalists, these notices were hitherto almost completely neglected in Serbian historiography. Kључне речи: Абулфеда, ал-Умари, Калкашанди, Мамелуци, Србија, Немањићи, посланства, XIII и XIV век. Keywords: Abulfeda, Al-’Umari, Kalkashandi, Mamluks, Serbia, Nemanjić dynasty, embassies, XIII and XIV Century. Eпоха Бахри Мамелучког султаната у Каиру (1250–1382) изнедрила је низ историографских, географских и енциклопедијских дела која садрже важне податке за историју југоисточне Европе. Арапски аутори овога доба највише обавештења доносе о Византији, a у домену њихових опажања било је и Друго бугарско царство. На средњовековну Србију, удаљену од црноморског појаса и источног Медитерана, они су обратили много мање пажње. Ипак, Срби и њихова држава нису били непознати арапским савременицима, о чему најпре сведочи спис великаша из Сирије и пасионираног географа Абулфеде (Isma’il Abul-Fida’ al-Hamawi, 1273–1331). * Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије Етногенеза Срба у средњем веку: упоредна анализа историјско-културног наслеђа, генетичког материјала и предмета материјалне културе са аспекта аналитичке хемије. (Ев. бр. III 47025) 23 БИГ IV (2013) 23–37 Абулфеда је био потомак и даљи сродник Ајубидске династије, коју је утемељио Саладин. Пореклом из Хаме, али рођен у Дамаску, истакао се као способан чиновник, уживајући велико поверење султана ал-Насира (1293–1294; 1299–1309; 1309–1341). Био је плодан писац, оставивши иза себе мемоаре, једну светску историју, као и дело Расположење земаља (Takwim al-buldan), за које се усталио конвенционални назив Географија.1 У њему је, говорећи о најважнијим светским рекама, Абулфеда поменуо и Дунав (Туна), заједно са народима који живе у његовом приобаљу: „Туна је... велика река, много већа од Тигра и Еуфрата узетих заједно. Извирући у далеким северним крајевима, она тече на југ, а на исток од ње је једна планина која се зове Кашка-Таг [Карпати?], што значи тешка планина, пошто је преко ње тешко прећи. Ова планина је уточиште многих неверничких народа, као што су Власи (‫) ﻻﻭﻻﻕ‬, Мађари, Срби ( ‫ ) ﺮ‬и други.“2 Према једном мишљењу, одломак сведочи о тесној вези пишчевог извора обавештења са Златном хордом, пошто су поменути управо они народи са којима су се Монголи сукобили приликом продора у централну и југоисточну Европу 1241–1242.3 Абулфедин извештај дословно понавља и познији египатски аутор Шихаб ал-Дин ал-Кашкашанди (1355/6–1418), у својој енциклопедији насловљеној Зора за слабовиде у вештини писања (Subh al-a’sha i sina’at al-insha).4 * Други географ ове епохе који доноси вести о Србима јесте алУмари (Shihab al-Din Fadl Allah al-‘Umari, 1301–1349), начелник султанске канцеларије у Каиру, а потом и у свом родном граду Дамаску.5 У спису насловљеном Путеви погледима по краљевинама света (Masalik al-absar i mamalik al-amsar) он пише: „У прошлости је, кажем ја, код Срба и Бугара (‫ ) ﺮ ﻭ ﺒ ﻐ ﺮ‬био ислам и цветала [муслиманска] религија. О томе је говорио ал-Масуди у 1 Aboulféda/Reynaud, I, iii–xxvii; Коновалова 2009, 76-91; “Abu ‘l-Fida“, EI², I, 118–119. (H.A.R. Gibb) 2 Aboulféda/Reynaud, II/1, 80; Коновалова 2009, 113; cf. Yule – Cordier 1903, 491. Попут других западних и оријенталних аутора средњовековне епохе, Абулфеда на више места у свом делу употребљава назив Власи за подунавске Бугаре, cf. Aboulféda/Reynaud, II/1, 288–289, 316, 318; Коновалова 2009, 113, 119. 24 3 Коновалова 2009, 139, н. 5. 4 Григорьев – Фролова 2002, 293; cf. Коновалова 1991, 77–78. 5 “Ibn Fadl Allāh al-‘Umari“, EI², III, 758–759. (K.S. Salibi) AЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Србија и мамелучки Египат током XIII и XIV века ‘Златним луговима’ и другим [списима]. У наше време њихову веру заменила је невера и њима је започела да управља гомила поклоника крста. Од њих је на египатски двор 731. године [15. X 1330 – 3. X 1331] приспело посланство с писмом султану од владара Срба и Бугара који му је нудио своје пријатељство и молио га за мач, да се њиме опаше и за барјак, којим би победио своје непријатеље. Он [султан] је указао почасти његовом посланику, угостио га и заједно са њим испратио пуни костим са представама из лова... златни појас, златне копче, украшени мач и жути, позлаћени, султански барјак. Они [Срби и Бугари] поштују кипчачког султана [тј. кана Златне хорде], због његове велике власти над њима и [страха од] казне због њихове свађе, зато што су близу њега.“6 Долазак овог посланства на ал-Насиров двор 1330/31. године забележен је и у другим изворима. О њему говори познији аутор алМакризи (1364/5–1441/2), помињући да га је отправио владар Бугара,7 као и Калкашанди, који вест преноси у географском одељку свог дела, у секцији посвећеној Бугарима са Волге.8 Арапски аутори бележе и форму преписке са „владарем Бугара и Срба“ (углавном поменутих тим редоследом), присутну у мамелучкој дворској канцеларији. То чине алУмари, у свом другом делу, приручнику за обраћање страним владарима, насловљеном ал-Тариф (al-Ta’rif bi ‘l-mustalah al-sharif), потом његов настављач и аутор списа ал-Таскиф, Ибн Насир ал-Џајш (1326-1384),9 као и Калкашанди. „Владар Бугара и Срба“ је, између осталог, ословљаван као неустрашиви, славни, одважни владар, Дука, Комнин, Анђео, слава Исусовог народа, чувар мора и господар градова и тврђава“, а на крају је потцртано његово звање „владара Бугара“.10 Ова обавештења привукла су велику пажњу савремених истраживача. Према једном становишту, посланство које спомињу ал-Умари и други арапски аутори послао је бугарски цар,11 док је према другом, владар наведен у тексту могао бити неко од српских краљева – Стефан Дечански 6 Тизенгаузен 1884, 235-236. [=История 2005, 175]; Gaudefroy-Demombynes 1933, 288. 7 Moufazzal/Blochet, III, 125, n.1; Аль-Холи 1962, 21. 8 Григорьев – Фролова 2002, 289. 9 История 2005, 249. 10 Тизенгаузен 1889, 103-104; Lammens 1904, 180–181; Gaudefroy-Demombynes 1933, 289; Поляк 1964, 49. 11 Лазаров 1992, 72, н. 1; Кръстев 2011, 629–630. 25 БИГ IV (2013) 23–37 (1321–1331) или Стефан Душан (1331–1355).12 Постоји и мишљење да се казивање уопште не односи на подунавске, већ на поволшке Бугаре.13 Наслањајући се на свог претходника ал-Масудија, ал-Умари је на почетку извештаја несумњиво помешао два народа која су носила бугарско име (писац Златних лугова из X века употребљава га само за Бугаре са Волге),14 али претпоставку о везама овог посланства и Поволшких Бугара треба одбацити из више разлога. Наиме, уз Бугаре су споменути и Срби, за оба народа стоји да су хришћанске вере, а сам извештај осликава тадашње прилике у југоисточној Европи.15 Ал-Умари у ал-Тарифу, као и ал-Макризи, спомињу да се земља „владара Срба и Бугара“ (код ал-Макризија реч је само о „владару Бугара“) налази близу поседа господара Сараја, тј. кана Златне хорде, коме он неретко изјављује покорност и послушност. Ове околности наводе на закључак да је посланство ипак отправио бугарски, а не српски владар.16 Међутим, остаје нејасно да ли је иза њега стајао Иван Стефан (1330–1331), или његов наследник Иван Александар. Савремени бугарски истраживачи су били склонији другој могућности, смaтрајући мало вероватним да је ова мисија могла да буде упућена током краткотрајне владавине српског штићеника на трновском престолу. Посланство je посетило Каиро пре завршетка 731. хиџретске године, односно пре октобра 1331, а преврат у коме је Иван Александар дошао на власт одиграо се у пролеће или лето исте године.17 Стога, није немогуће да је нови цар послао своју делегацију у Каиро непосредно по свом устоличењу, али је сама хронологија натегнута, пошто треба имати у виду да је за опремање посланства на далек пут и његово приспеће на циљ несумњиво било потребно више месеци. Још је важније истаћи да би помен владара Бугара и Срба могао да се односи на Ивана Стефана, сина бугарског цара Михаила Шишмана и српске принцезе Ане, али не и на његовог наследника на престолу у Трнову. 12 Zéki Pacha 1919-1920, 86; Gaudefroy-Demombynes 1933, 290–294; Поляк 1964, 37, 48–49; Григорьев – Фролова 2002, 270. 13 Аль-Холи 1962, 21, 38, н.48; Владимиров 2010, 69–73. 14 Cf. Maçoudi/Barbier de Meynard, II, 15–18. Хипотези, само на први поглед, пружа потврду Калкашанди, који тврди да је ово посланство дошло од Бугара са Волге. Међутим, у овом случају реч је о ауторовој погрешци, пошто његов извештај нема самосталну вредност и почива у потпуности на казивању ал-Умарија. 15 16 Moufazzal/Blochet, III, 125, n.1; Коновалова 1991, 77, 100; Кръстев 2011, 621–622. Cantacuzenus/Schopen, I, 458–459; ВИИНЈ 1986, 348, н. 163; Божилов – Гюзелев 1999, 575. 17 26 AЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Србија и мамелучки Египат током XIII и XIV века Страх од Узбека (1313–1341), моћног кана Златне Хорде, који спомиње ал-Умари, такође упућује на овакву идентификацију. Три хиљаде Татара су чинили елитни одред бугарске војске у бици код Велбужда.18 На њихову помоћ је у јесен 1331. рачунао и Иван Александар, приликом сламања Белаура, управљача северозападних бугарских земаља.19 Татари су поново представљали ударну песницу бугарске силе у сукобу против Византије током 1332. године.20 Иван Александар је очигледно уживао снажну татарску подршку, што са његовим претходником није био случај. Дакле, највероватнијом се чини могућност да је ово посланство у Каиро отправила краткотрајна бугарска власт, коју су оличавали Иван Стефан и његова мајка Ана, док је један од мотива подухвата можда управо лежао у намери да се тада присутна татарска претња ублажи посредним путем, преко Узбековог савезника султана ал-Насира. Из ове перспективе, ал-Умаријев извештај је значајан и за српску историју, пошто његове речи осликавају сукоб два словенска народа који је кулминирао битком код Велбужда, као и значај Златне хорде у њиховим међусобним односима. Добро је познато да је Стефан Дечански, након извојеване победе, одбио понуду Белаура и других представника бугарске аристократије да сам прихвати бугарску царску круну. Он се задовољио тиме да на престолу учврсти свог штићеника и сестрића Ивана Стефана, заједно са српским војним гарнизоном који је требало да пружи потпору новој власти.21 Релативно попустљиви кораци и помирљиво држање победника свакако су били везани за чињеницу да је Бугарско царство припадало Узбековој сфери утицаја коју Немањићки владар није могао, нити смео, да отворено оспори. Титула „владара Бугара и Срба“ један је од ретких арапских позносредњовековних споменика на који су и домаћи истраживачи обратили пажњу, пошто је на њу указао још Валтазар Богишић. Он ју је представио према преводу који је за њега начинио италијански оријенталиста Грацијадио Асколи, на основу рукописа ал-Џајшовог дела из миланске библиотеке Амброзијана.22 Због византијских царских епитета, она се везивала за Ивана Комнина Асена, брата Ивана Александра и Grеgoras/Schopen, I, 455; ВИИНЈ 1986, 208–209; Радојчић 1960, 84; Стојановић 1927, 78–79, 103, 193, 199; Škrivanić 1970, 67–77; Ангелов – Чолпанов 1994, 180–185. 18 19 Cantacuzenus/Schopen, I, 458; Дуйчев 1944, 69–72, 360; Петров 1972, 51–52. Cantacuzenus/Schopen, I, 465–470; Gregoras/Schopen, I, 484–487. Йончев 1979, 31–33; Ангелов – Чолпанов 1994, 189–191. 20 21 Данило/Даничић, 193-196; Данило/Мирковић, 146–150. 22 Богишић 1868, 180–181. 27 БИГ IV (2013) 23–37 царице Јелене, супруге Стефана Душана, који је почетком друге половине XIV века био господар Валоне.23 Неодрживост ове претпоставке је очигледна и када се сагледа комплетни корпус арапских извора, нема никакве сумње да се титула може односити једино на владара који је 1330/31. упутио посланство у Каиро. Ради разумевања ове погрешке нужно је истаћи и својеврсни хаос, присутан у мамелучкој канцеларији приликом ословљавања хришћанских владара. Док је бугарски цар био титулисан на већ поменути начин, Јован VI Кантакузин је у писму султана ал-Хасана из 1352. именован владарем Бугара, Асена (sic!), Влаха, Руса и Алана.24 Форме ословљавања биле су не само неадекватне већ често и анахроне, па не изненађује што, примера ради, Калкашандијева енциклопедија садржи обраћања владарима грчке кнежевине Синопе, која је још почетком XIII века пала под власт Селџука, или ефемерне Солунске краљевине, настале после IV крсташког похода.25 * Склапање савеза између Златне Хорде и египатских Мамелука, до кога је дошло почетком шездесетих година XIII века, имало је значајне последице на историју балканских земаља. У савез је недуго затим била укључена и Византија, а Михаило VIII Палеолог је непосредно по заузимању Константинопоља 1261. године успоставио дипломатске односе са Египтом и његовим владаром Бајбарсом ал-Бундукдаријем (1260–1277). Стални контакти су настављени и током владавине њихових наследника, па је између 1285. и 1328. године забележено барем петнаест византијских делегација, често у пратњи татарских гласника, које су посетиле Египат, као и египатских посланстава чије је одредиште био Константинопољ или земље у залеђу Црног мора.26 Током друге половине XIII века и Бугарско царство успоставило је дипломатске контакте са Египтом. Према вестима византијског историчара Георгија Пахимера, дипломатска мисија послата током 1275. или 1276. године из Трнова, на челу са Јосифом Катаром, посетила је јерусалимског и александријског патријарха и састала се са Бајбарсом, коме је предлагала заједнички напад на Византију.27 Покушај склапања 23 Soloviev 1934, 180–187. Ово становиште понавља се у низу каснијих радова. Лазаров 1992, 113–114. Детаљније о сачуваној преписци мамелучких султана и византијских владара током XIV века: Korobeinikov 2004, 52–74; Кръстев 2011, 627–629. 24 28 25 Bosworth 1972, 63. 26 Закиров 1966, 65sq; Lippard 1984, 212–214; Holt 1995, 118–128. 27 Pach./Failler, II, 544–547; Georgieva 1995, 182–183. AЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Србија и мамелучки Египат током XIII и XIV века савеза вероватно је био подстакнут сродничким везама између куманских дошљака у Бугарској и Египту, којима је припадао и сам султан Бајбарс.28 За ово време нису сачувана обавештења о контактима српске државе и Мамелука, али постоје индиције да су они одржавани. На њих указују вести о путовањима прелата српске цркве у Свету земљу – архиепископа Саве II (1264–1271),29 кога је пратио његов ученик и наследник Јоаникије I (1272-1276), а потом и архиепископа Јевстатија I (1279–1286).30 Такође, супруга Уроша I, краљица Јелена, слала је у више наврата своје монахе и дарове на Синај и у Јерусалим, а њену праксу наставили су њени синови, Стефан Драгутин (1276–1316) и Стефан Урош II Милутин (1282–1321).31 Путовања црквених званичника несумњиво су укључивала контакте са мамелучким властима, пошто је посета неверника Светим местима („жеља да се чује реч Божја“) била регулисана посебним прописима и дозволом за слободан пролазак.32 За епоху прве половине XIV века постојање политичких веза између Србије и Египта недвосмислено је посведочено у арапским изворима. Прва назнака среће се у Калкашандијевој енциклопедији, где се, паралелно са титулом „владара Бугара и Срба“, помиње и она „владара Срба“: „Његoво величанство малик (краљ), велики, уважени, вољени, дубокопоштовани, лав, јунак, тај и тај [по имену], моћ хришћанске вере, главни међу верујућима у крст, стуб оних који се подвргавају крштењу, друг малика и султана (краљева и царева). Нека му Алах подари вечно добро и сачува његов живот. Ословљавамо га тако и тако. И његова титула: ‘владар Срба’.“33 У другом одељку Калкашандијевог дела среће се и још конкретнији податак. Реч је о извештају у коме се наводи како је: Павлов 1989, 15–23. Бајбарс је био међу куманским пребезима, који су бежећи из црноморских степа пред татарском најездом, нашли уточиште у бугарским земљама. Међутим, његова и судбина многих његових сународника није била срећне руке. Према извештају познијег арапског писца Ибн Тагри-Бирда, он је у Бугарској био продат у робље, одакле је, сплетом околности, завршио прво у Сивасу у Малој Азији, потом у Алепу и на крају у Каиру, где је ступио у службу емира Ала ал-Дина Бундукдарија, чије је породично име и сам узео, Korobeinikov 2008, 387. Одељак у коме се описује Бајбарсова судбина испуштен је у Тизенхаузеновом обимном корпусу арапских извора, cf. Тизенгаузен 1884, 542. 28 29 Данило/Даничић, 273; Данило/Мирковић, 206. 30 Данило/Даничић, 276–277, 296–297; Данило/Мирковић, 209–210, 226. 31 Данило/Даничић, 40, 65, 131, 140-141; Данило/Мирковић, 33, 51, 99, 105-106. 32 Wansbrough 1971, 25–26. 33 Lammens 1904, 181; Поляк 1964, 49. 29 БИГ IV (2013) 23–37 „...од султана ал-Малик ал-Насира Мухамеда, сина Калавуновог, била написана повеља Феракису ( ‫) ﻓﺮ ﻛ‬, владару Срба ( ‫) ﺮ‬, једном од хришћанских краљева на северу, његовој супрузи и њиховој свити, када су га они молили за дозволу да посете Јерусалим, о отклањању препрека [на путу] и о пружању помоћи до њиховог повратка, чувању њих самих и њиховог имућства, са потписом шерифа Шихабедина, секретара [султанске] канцеларије.“34 Српског владара Феракиса помиње и ал-Џајш у Таскифу, допуни обимном делу Ал-Умарија. Као пример обраћања хришћанским владарима, он указује на преписку: „са владарем Срба ( ‫) ﺮ‬, Истифаном Феракисом ( ‫[ )ﻓﺮ ﻛ‬која се врши] на једној трећини листа, попут преписке са владарем Сиса [тј. Мале Јерменије]. Горе поменути кадија Насир ал-Дин Ибн-Нешаи дао је ову форму преписке одвојено од [оне са владарем] Бугара, одмах након што је донео... форму писма владару Бугара и Срба заједно. Ја не знам да ли су се они понекад сједињавали у једно лице, а понекад владали одвојено, пошто их је било двојица [владара]. Због тога сам и донео ову форму преписке, после форме писма владару обеју земаља... иако је, уколико је ствар [заправо] таква, он требало да одвојено представи и форму писма једном владару Бугара.“35 С обзиром на вишедеценијску владавину султана ал-Насира, није могуће утврдити који немањићки владар се крије иза имена Феракис (Фаракис, Фракис?).36 Од султанових савременика, Стефан Урош II Милутин се несумњиво највише ангажовао својом делатношћу на истоку. Он је након 1313. (обично се узима 1315. година) подигао српски Манастир Светих арханђела у Јерусалиму, који је вероватно даривао и његов син Стефан Дечански, а сасвим извесно и унук Стефан Душан.37 Такође, не сасвим уобичајено за друге монархе тога доба, Милутин је, ради решавања политичких питања, барем у неколико наврата путовао изван граница своје државе. Познато је да је посетио Трново и Солун.38 34 Тизенгаузен 1889, 105. 35 Тизенгаузен 1889, 104–105; Lammens 1904, 181. Само име је од стране приређивача интерпретирано као „Тракијац“ или, из логичних разлога, као „Урош“, Тизенгаузен 1889, 104. О личностима шерифа Шихабедина и кадије Ибн-Нешаија, чије би осветљавање можда помогло одређивању хронологије преписке, није било могуће рећи нешто више, cf. Lammens 1904, 181, n. 1. 36 37 Данило/Даничић, 149; Данило/Мирковић, 112; Новаковић 1912, 706, 708; Недомачки 1980, 27–31. 38 30 Данило/Даничић, 141; Данило/Мирковић, 106. AЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Србија и мамелучки Египат током XIII и XIV века Ипак, о жељи да посети и Палестину његови животописци не пружају чак ни најмагловитије назнаке. Само један детаљ из српских извора говори о намери неког припадника Немањићке лозе ове епохе да крене на тако далеко путовање. Реч је о „сремском краљу“ Стефану Драгутину, за кога архиепископ Данило пише да „ваистину имаше велику жељу и љубав, како би му могуће било да види она велика и дивна места... где се ваплоти и поживе Господ наш Исус Христос. Но када то чуше великаши у његовом отечеству... жалосним речима би задржан од своје намере коју беше наумио“.39 * Поред вести о Истифану Феракису, који је одржавао преписку са ал-Насиром, имао намеру да се отисне на ходочашће у Палестину и чије је посланство посетило султана ради регулисања слободног проласка, постоји још један траг српско-мамелучких контаката. Он се среће у једној историји Египта, сачуваној у рукопису који је британски официр и филолог Артур Рувон Гест купио за Краљевско оријентално друштво на самом крају XIX века.40 Дело је написано између 746. и 762. A.H. (1345– 1360), и садржи одељак, приређен, преведен и објављен од стране истог истраживача, који гласи: „У понедељак, на десети дан тог месеца, [Мухарам 10, 745 A.H. = 24. V 1344] стигао је гласник Срба ( ‫) ﺮ‬, чија се земља граничи са Русима и Бугарима, носећи тимпан, са свирачем пред њим. [Свирали су] док [нису дошли] под цитаделу, када су престали, ушли на двор и поклонили се пред султаном. Гласник је потом пренео своју поруку и представио пет јастребова, пет соколова, четири сребрна пехара и украшени мач са дугом дршком.“41 Судећи по датуму (који је веома прецизно и тачно забележен), поменуто посланство, натоварено скупоценим поклонима,42 послао је 39 Данило/Даничић, 40–41; Данило/Мирковић, 33–34. 40 Guest 1901, 91–95. Guest 1913, 1047–1048; cf. Zéki Pacha 1919-1920, 87; Закиров 1966, 90, н. 223; Кръстев 2011, 625. 41 42 Посебно је интересантна листа поклона упућених од стране српског владара. Мач послат султану вероватно је био церемонијалног карактера, а дуга дршка, забележена као његова особеност, осликава чињеницу да су тадашњи мачеви из југоисточне Европе имали дуже дршке и сечива од арапских парњака. Сачувано је више мачева западног порекла из овог времена који су били у поседу мамелучких званичника. Након османског освајања Египта они су пренети у Истанбул, cf. Aleksić 2007, 182. Овом приликом се захваљујем М. Алексићу и на усмено изреченим примедбама. 31 БИГ IV (2013) 23–37 тадашњи краљ Стефан Душан, а примио га је ал-Насиров син и наследник, султан ал-Салих (1342–1345). Овај дипломатски подухват можда је уследио у склопу тадашње активне спољне политике српског владара и његових амбиција према Цариграду. Иако околности његовог одигравања остају недовољно познате, није згорег поменути да је посланство Стефана Душана пристигло у Каиро тачно у време када је српска војска предвођена војводом Прељубом доживела пораз од Турака Селџука недалеко од Стефанијане.43 Била је то најава новог вида оријенталног утицаја на балканске земље, која се хронолошки поклопила са последњим забележеним подацима о српскомамелучким контактима. БИБЛИОГРАФИЈА Аль-Холи 1962 А. Аль-Холи, Связи между Нилом и Волгой в XIII–XIV вв, Москва 1962. Ангелов – Чолпанов 1994 Д. Ангелов – Б. Чолпанов, Българска военна история през средновековието (X–XV век), София 1994. Богишић 1868 В. Богишић, Арапско званично називље почасно за краљеве српске и бугарске, Рaд ЈАЗУ 3 (1868) 180–181 Божилов – Гюзелев 1999 . Б я – . , я, VII–XIV , С 1999. - ВИИНЈ 1986 Византијски извори за историју народа Југославије, т. VI, edd. Ф. Баришић – Б. Ферјанчић, Београд 1986. Владимиров 2010 Г. В. Владимиров, Об одном сведении ЭльОмари относительно болгар и его возможные интерпретации, Золотоордынская цивилизация 3 (2010) 69–73 Григорьев – Фролова 2002 . . п К ь – . . О э , , ,Г п 2001: 2002, 261– 302 Данило/Даничић 43 32 Архиепископ Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, ed. Ђ. Даничић, Загреб 1866. Cantacuzenus/Schopen, II, 423–425; ВИИНЈ 1986, 458–460. AЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Србија и мамелучки Египат током XIII и XIV века Данило/Мирковић Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, прев. Л. Мирковић, Београд 1935. Дуйчев 1944 И. Дуйчев, Из старата българска книжнина Т. II: Книжовни и исторически паметници от Второто българско царство, София 1944. Закиров 1966 С. Закиров, Дипломатические отношения Золотой Орды с Египтом (XIII–XIV вв.), Москва 1966. История 2005 История Казахстана в арабских источниках, том I: Сборник материалов, относящихся к истории Золотой Орды. Извлечения из арабских сочинений собранные В. Г. Тизенгаузеном, пер. и доп. издание, edd. Б. Е. Кумеков – А. И. Муминов, Алматы 2005. Йончев 1979 Л. Йончев, Некоторие вопросы политической истории Болгарии и ее отношений с Сербией и Византией в XIV веке (1330–1332), Etudes historiques 9 (1979) 23–37 Коновалова 1991 И. Г. Коновалова, Арабские источники XII–XIV вв. по истории Карпато-Днестровских земель, Древнейшие государства на територии СССР – материалы и иследования 1990 год, Москва 1991, 5–115 Коновалова 2009 И. Г. Коновалова, Восточная Европа в сочинениях арабских географов XIII–XIV вв. – текст, перевод, коментарий, Москва 2009. Кръстев 2011 К. Кръстев, Дипломатически отношения между Българското царство и Египет през ХІV в, Bulgaria Mediaevalis 2 (2011) 619–630 Лазаров 1992 И. Лазаров – И. Тютюнджиев – П. Павлов, Документи за политическата история на средновековна България XII–XIV век, Велико Търново 1992. 1980 М , М Ј . Г ђ М – , 16 (1980) 25–70 33 БИГ IV (2013) 23–37 Новаковић 1912 . ћ, п , п 1912. ( п : 2005) Павлов 1989 П. Павлов, България, Византия и Мамлюкски Египет през 60те – 70те години на XIII в., Исторически преглед 45/3 (1989) 15-23 1972 . Петров, Нови данни за търговските връзки между България и Дубровник през XIV век, Известия на българското историческо дружество 28 (1972) 45–53 Поляк 1964 А. Н. Поляк, Новые арабские материалы позднего средневековья о восточной и центральной Европе, Восточние источники по истории народов юговосточной и центральной Европи, т. I, ред. А. С. Тверитинова, Москва 1964, 29–66 Радојчић 1960 Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Београд 1960. Стојановић 1927 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд – Сремски Карловци 1927. Тизенгаузен 1884 В. Г. Тизенгаузен, Сборник материалов, относящихся к истории Золотой Орды, т. I: Извлечения из сочинений арабских, Санкт-Петербург 1884. Тизенгаузен 1889 В. Г. Тизенгаузен, Заметка о сношениях Египта с Сербией и Болгарией в XIV в, Записки Восточного отделения Русского археологического общества 4 (1889) 103–105 Aboulféda/Reynaud Géographie d’Aboulféda: texte arabe publié d’après les manuscrits de Paris et de Leyde, I–II, ed. P. Reynaud, Paris 1840–1848. Aleksić 2007 M. Aleksić, Mediaeval Swords from Southeastern Europe – Material from 12th to 15th Century, Belgrade 2007. Bosworth 1972 C. Bosworth, Christian and Jewish Dignitaries in Mamluk Egypt and Syria: Qalqashandi’s Information on their Hierarchy, Titulature and Appointment, International Journal of Middle East Studies 3 (1972) 59–74, 199–216 Cantacuzenus/Schopen Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum libri IV, I–III, ed. L. Schopen, Bonnae 1828–1832. 34 AЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Србија и мамелучки Египат током XIII и XIV века EI² he Encyclopaedia of Islam – New Edition, edd. H.A.R. Gibb et al, I–XII, Leiden 1986–2004. Gaudefroy-Demombynes 1933 M.Gaudefroy-Demombynes, Une Ambassade serbobulgare au Caire, Mélanges oferts à M. Nicolas Iorga, Paris 1933, 287–294 Georgieva 1995 S. Georgieva, he Byzantine Princesses in Bulgaria, Byzantinobulgarica 9 (1995) 163–201 Gregoras/Schopen Nicephori Grеgorae Byzantina Historia, I–II, ed. L. Schopen, Bonnae 1829–1830. Guest 1901 A.R. Guest, Description of an Arabic Manuscript bought in Egypt 1898–1900 A.D, Journal of Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland 33 (1901) 91–95 Guest 1913 A.R. Guest, A Servian Embassy to Egypt in the Fourteenth Century, Journal of Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland 45 (1913) 1047–1048 Holt 1995 P. Holt, Early Mamluk Diplomacy (1260–1290): Treaties of Baybars and Qalāwūn with Christian Rulers, Islamic Civilization: Studies and Texts, vol. XII, Leiden 1995. Korobeinikov 2004 D. Korobeinikov, Diplomatic Correspondence between Byzantium and Mamlūk Sultanate in the Fourteenth Century, Al-Masāq 16 (2004) 53–74 Korobeinikov 2008 D. Korobeinikov, A Broken Mirror: the Kıpçak World in the hirteenth century, he Other Еurope in the Middle Ages, edd. F. Curta – R. Covalev, Leiden – Boston 2008, 379–412 Lammens 1904 H. Lammens, Correspondances diplomatiques entre les soultans Mamlouks d’Egypte et les puissances chrétienes, Revue de l‘Orient chrétien 9 (1904) 151– 187, 359–392 Lippard 1984 B. Lippard, he Mongols and Byzantium 1243–1341, Bloomington 1984. (PhD. Diss) Maçoudi/Barbier de Meynard Maçoudi, Les prairies d’or, t. II, edd & trans. C. Barbier de Meynard – A. Pavet de Courtelle, Paris 1863. Moufazzal/Blochet Moufazzal ibn abil-Fazail, Histoire des sultans mamlouks, t. III, ed. & trans. E. Blochet, Patrologia Orientalis vol. XX, Turnhout 1985.² 35 БИГ IV (2013) 23–37 Pach./Failler Georges Pachymérès, Relations Historiques, I–V, edd. A. Failler – V. Laurent, Paris 1984–2000. Soloviev 1934 А. Soloviev, Un beau-frere du Tsar Douchan, Revue Internationale des Etudes Balkaniques 1 (1934) 180–187 Škrivanić 1970 G. Škrivanić, Bitka kod Velbužda 28. VII 1330. godine, Vesnik vojnog muzeja 16 (1970) 67–77 Wansbrough 1971 A. Wansbrough, he Safe-Conduct in Mamluk Chancery Practice, Bulletin of the School of Oriental and African Studies 34 (1971) 20–35 Yule – Cordier 1903 H. Yule – H. Cordier, he Book of Ser Marco Polo the Venetian: concerning the Kingdoms and Marvels of the East, t. II, London 1903.³ Zéki Pacha 1919–1920 A. Zéki Pacha, Notice sur les couleurs nationales de l’Égypte musulmane, Bulletin de l’Institut d’Egypte 2 (1919–1920) 61–95. Aleksandar Uzelac SERBIA AND MAMLUK EGYPT DURING THE 13 AND 14th CENTURIES In Arabic sources of Bahri Mamluk era (1250–1382) several notices on Serbs and Serbian medieval state are preserved. Famous geographer Abulfeda mentions Serbs, along “Vlachs” (Bulgarians) and Hungarians as inhabitants of Danubian region, while Al-‘Umari gives detailed account on visit of joint “Serbо-Bulgarian embassy” in Cairo in 731 A.H. (1330/31). Much has been written about the character, origin and goals of this embassy, also recorded in the number of later works. Although the most probable is the hypothesis that it was sent by a Bulgarian ruler (according to the author’s opinion, the embassy was sent by Bulgarian government during the reign of Ivan Stephen, rather than his successor Ivan Alexander), Al-’Umari’s account is nonetheless important for Serbian history; it clearly relects the Serbo-Bulgarian conlict that culminated in the battle of Velbazhd, as well as inluence of Tatar political factor on the political development of both Balkan Slavic states. Serbian kings undoubtedly established diplomatic relations with Mamluk sultan Al-Nasir and his successors. In the works of Ibn Jaish and Kalkashandi, there is a mention of Serbian ruler Istifan Farakis, who intended to go to pilgrimage in the Holy Land, and who negotiated the safe passage for himself, his queen consort and his retinue. he information might be related either to Stephen Uroš II Milutin (1282- 36 AЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Србија и мамелучки Египат током XIII–XIV века 1321), or, more probably, his older brother Stephen Dragutin (1276–1316); according to Serbian sources, the latter was the only ruler of Nemanjić dynasty who showed serious intentions to go to such a pilgrimage. Milutin’s grandson Stephen Dušаn (1331–1355) also sent one embassy to Cairo, laden with valuable presents and received by Al-Nasir’s son and successor Al-Saleh in 1344. 37 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 УДК: 94:314.117(497.11)”04/14”(093.2) 94:911.373(497.11)”04/14”(093.2) ID BROJ: 202597132 Изворни научни чланак Рад примљен: 10. 07. 2013. Рад прихваћен: 11. 07. 2013. Др Синиша Мишић Редовни професор, Одељење за Историју Филозофски факултет, Универзитет у Београду Чика Љубина 18–20 [email protected] ЗАСЕЛЦИ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ* Рад се бави заселцима као посебном врстом насеља у средњовековној српској држави. Заселци су настајали у атарима постојећих сеоских насеља, и било их је на целој територији средњовековне Србије. Они сведоче о променљивости сеоских насеља, али и о демографским кретањима на једном властелинству, жупи или земљи. Број кућа (величина), сопствени атар са међама и посебна колективна одговорност услови су за прерастање заселка у село. Кључне речи: заселак / засеок, село, међа, средњи век, Србија, атар, кућа, становништво, властелинство. Key words: hamlet, village, boundary, Middle Ages, Serbia, population, area, squiredom, house. У нашим средњовековним повељама често се, заједно са селима, помињу и заселци. О њима је детаљније расправљао још Стојан Новаковић у својој студији о селу.1 Резултати до којих је он тада дошао делом су непотпуни иако су у основи тачни, па је потребно допунити их, а неке од закључака продубити или исправити. Такође је неопходно упозорити и на један број података које он није узео у разматрање приликом писања студије. Ст. Новаковић је приметио да се у повељама, поред термина заселак, употребљавају и термини засеље и заселити. Тако се у Лимској повељи * Рад је настао у оквиру пројекта Насеља и становништво српских земаља у позном средњем веку (14–15. век), ев. бр. 177010, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. 1 Новаковић, 1965, 90–102. 39 БИГ IV (2013) 39–49 наводе села Простење и заселија, или Прушка Вас и заселије.2 У Жичкој повељи дају се села са засељима чија се имена не помињу.3 Ту је село неодвојиво од заселка. Оваквих примера има и у каснијој дипломатичкој грађи. Ипак, најчешћи термин у дипломатичким исправама је заселак, и он је присутан од Жичке повеље, па до исправа из 15. века. Заселак, судећи према изворној грађи, има више значења. Најчешће је то део сеоског насеља, настао у атару села, физички одвојен од главног насеља (села). Такви су на пример заселци у Жичкој повељи, где се дају у Хвостну Пећ са заселком без имена, у Затону (жупа Лим) Црнча са заселком, обе Ивање са заселком и Земчане са заселком Дубово Гаје.4 Сви ови заселци су у оквиру атара поменутих села и имају заједничке атарске међе. Слично се може рећи и за село Простење у Брскову са заселцима: Бистрица, Добрихнина, Гостиловина, Стричина, Плавковина, Селца и Јасенова, који су саставни део атара овог села.5 У приближно исто време цар Константин Асен даје Mанастиру Светог Ђорђа код Скопља село Здуне у Гори са заселцима: Близнаска, Мокросек, Големи под и Поповен.6 Атар села Здуне обухвата и све побројане заселке. У повељи краља Милутина истом манастиру (1300) село Здуне се поново наводи, чак се овде каже да је село дато манастиру још у време византијског цара Романа IV Аргира. И на самом крају 13. века село Здуне има заселке Близнаску, Мокросеци и Велики Под.7 Међутим, у овом периоду је нестао заселак Поповен. Из овог примера видимо да су заселци временом могли да нестану, али и да опстану у једном релативно дугом периоду као саставни део одређеног села. Језгро грачаничког властелинства са селима Грачаница, Сушица и Селца чинили су и неименовани заселци ова три села.8 И они су се налазили у оквирима атара ових села. Већ из неколико наведених примера видимо да извори, када су у питању заселци у оквиру атара села, у појединим случајевима наводе њихова имена, а у појединим не. Имена заселaка се вероватно не наводе у оним случајевима када су они јако мали, две до три куће, а има их више, па се онда збирно помињу уз главно насеље. То се јасно види у дечанским хрисовуљама на примеру Сероше (у сливу горњег Дрима). У првој Дечанској хрисовуљи дају се заселци у Сероши са свим 2 Зборник, 2001, 228 (бр. 64). 3 Исто, 91 (бр. 14). 4 Исто, 91 (бр. 14). Исто, 228 (бр. 64). Детаљно о међама и атару Простења са убикацијама види Мишић, 2006, 9–18 (прештампано у Мишић, 2012, 50–58). 5 40 6 Зборник, 2011, 255 (бр. 74). 7 Исто, 325 (бр. 92). 8 Зборник, 2011, 501 (бр. 137). СИНИША МИШИЋ, Заселци у средњовековној Србији међама, са укупно 125 кућа.9 У Душановој повељи Дечанима, петнаестак година касније, дошло је до важне промене. Сада се наводи село Серош са свим заселцима и укупно 145 кућа.10 Очигледно да је за протекло време главни заселак Серош прерастао у село, вероватно захваљујући и овом порасту од 20 кућа. Али су и даље међе атара целој Сероши остале заједничке. Дакле, један од услова да заселак постане село био је и број кућа (становника) у њему, а свакако је морао поседовати и свој атар где су се налазила имања насељеника и заједничка добра (паше, воде, шуме). То је за једно овако настало насеље стварало и посебну колективну одговорност према феудалном господару и држави. Овим долазимо и до закључка да је заселак могао бити и почетак села или село у заметку. Да је заселак једног села могао и сам временом да прерасте у село види се на више места, почев од тога што су извори у неким од таквих случајева терминолошки недоследни. У светоарханђеловској хрисовуљи властеличић Никола Утоличић даје своје село баштино Љубочево са Црквом Светог Николе и заселком Јелховцем, који се затим у међама назива селом.11 Сигуран знак да један заселак постаје село јесте онај тренутак када добије свој атар са посебним међама и тако се издвоји из ранијег заједничког атара. У већ поменутој повељи Светим aрханђелима код Призрена приложено је и село Љубижња са заселцима, а посебно се наводи њен заселак Скоробиште. Ту се одређује да земљу до пута држе Скоробиштани, а више пута да Љубиждани имају прогон у планину. Стоку да пасу заједно као и пре, а планину да не ору и косе ни једни ни други.12 Овде је јасно да се ради о два већ одвојена насеља иако се Скоробиште још увек назива заселком. Оно има свој атар, али су пасишта остала заједничка, што значи да су одвојене само обрадиве површине и у време писања хрисовуље потпуно раздвајање још није било довршено. Оно се никада није морало ни довршити јер су заједничке површине (паше, воде, шуме) могле да трајно остану у заједничком власништву, а да два насеља функционишу као одвојена села. Данас у Метохији постоје као посебна насеља Љубижња и Скоробиште.13 На више места срећемо заселке са посебним међама и атаром, што значи да су били на путу да постану села. Већ у Лимској повељи краља Уроша I даје се село Лешница са заселком Челча, који има своје посебне међе.14 9 Милиојевић, 1880, 48; Новаковић, 1965, 92. 10 Милојевић, 1880, 97. 11 Светоарханђеловска хрисовуља, 2003, 98. 12 Исто, 91. 13 Исто, 41. 14 Зборник, 2011, 228 (бр. 64). 41 БИГ IV (2013) 39–49 Исти је случај у овој повељи и са селом Крокочево и његовим заселком Хомоље. Очито је да су ова два заселка, која су већ одвојена у посебне атаре, полако прерастала у села. Јасно је да је за то био потребан и прираштај броја становника у једном заселку, како смо то видели на примеру Сероше. У Светостефанској повељи у међама села Гранича наводи се и Баран заселак са свим међама.15 Овај заселак је још од раније имао своје међе које су биле добро познате, па није било потребе да се посебно наводе у повељи. У Дечанској хрисовуљи наводи се и село Храстовица са заселцима Прилеп и Преки Луг. Док је Прилеп у заједничком атару, Преки Луг има свој атар и чак има и свој заселак Братотин Дол од седам кућа.16 Јасно је да је Преки Луг постао посебно село и да се тако развио да је већ добио и свој заселак, али је још увек постојала свест (а можда и нека заједничка добра, па тиме и део заједничке одговорности) са селом Храстовица. Сличан пример налазимо и на светоарханђеловском властелинству, где се прилаже село Кориша са међама и заселком Пакостиње и заселком Бусино, који има своје посебне међе.17 У истој исправи цар Душан прилаже у Пилоту заселке Круимаду и Крсти са међама из којих је видљиво да су то већ посебна насеља.18 Данас су то истоимена села у Албанији.19 Овде се треба осврнути и на занимљив случај села Бакова и његовог заселка Глобице. Ово село је 1341. године Јован Оливер приложио својој задужбини Светом Арханђелу у Леснову са заселком Глобицом. Тада је дато и село Лесново са заселком Луково и село Дреново са заселцима Пештица и Свети Прокопије.20 У повељи цара Душана из 1347–1350. године помињу се сва три села, али нема више заселка Дренове Свети Прокопије. Такође, овде се Глобици одређују посебне међе, а ту се каже и да је она село на Злетовској реци.21 Очигледно да је у ово време Глобица била у процесу прерастања у село, па зато долази до терминолошке недоследности. О томе сведочи и чињеница да је у међувремену добила своје међе и атар. Међутим, у повељи Константина Драгаша из 1381. године наводи се село Беково са заселком Глобицом.22 И остала два насеља се јављају са по једним својим заселком. Овде као да је дошло до повратног процеса или се 42 15 Исто, 459 (бр. 125). 16 Милојевић, 1880, 13; Ивић и Грковић, 1976, 79, 80. 17 Светоарханђеловска хрисовуља, 2003, 91. 18 Исто, 99. 19 Исто, 49. 20 Новаковић, 1912, 675. 21 Исто, 677. 22 Исто, 454. СИНИША МИШИЋ, Заселци у средњовековној Србији процес забележен у повељи цара Душана никада није развио до краја, па је Глобица ипак остала заселак. Из наведених примера можемо закључити да постоје заселци који су део сеоског атара и они се деле на оне који се наводе по посебном имену и безимене. Са друге стране, постоје и заселци који се наводе по имену и који имају своје омеђене атаре. То су села у настајању. Постојање посебног атара било је један од најважнијих услова за прерастање заселка у село, али очито није био једини. Пример Сероше упућује на закључак да је у овом процесу улогу играла и величина заселка (број кућа). Али она сама по себи није довољна, што се види на примерима из дечанских хрисовуља. Према Другој дечанској хрисовуљи, село Дечани је имало три заселка: Црвенобрежани са 18 кућа, Бележани са 11 и Лучани са 21 кућом.23 Према броју кућа ови заселци надмашују поједина села, посебно у пределима ван Косова и Метохије. Село Стрелац, које је 1330. имало 52 куће, а 1343–1345. године 68 кућа, имало је заселак на Љубуши од девет кућа и заселак Бохорићи од 23 куће.24 Из ових примера је видљиво да су неки заселци (Бохорићи, Лучани) по броју кућа већ озбиљна насеља (спадају у ред насеља средње величине), али су и даље у заједници са селом и у заједничком атару. Дакле, величина заселка није била једини услов за одвајање из заједнице. Посебна колективна одговорност у односу на село била је главни разлог прерастања заселка у село! У ретким случајевима заселком се назива и место које је одређено за нове насељенике. У Дечанској хрисовуљи даје се у Плаву село Град са 28 кућа, а после набрајања међа каже се да је заселак Граду Јаре, у коме у том тренутку није било никог.25 Друга дечанска хрисовуља показује село Град у расејању јер се у међувремену изгубило 18 кућа, а од постојећих 16, четири су нове.26 Заселак Јаре се не помиње, што може значити да се потпуно угасио до овог времена. Заселак најчешће држи исти земаљски господар који држи и село, посебно то важи ако им је атар заједнички. Али и када је атар већ раздвојен, оба насеља најчешће држи исти земаљски господар. На пример, већ помињано село Љубижњу и његов заселак Скоробишта, па село Кориша и његов омеђени заселак Бусино. Сва ова насеља су заједно ушла у састав светоарханђеловског властелинства.27 Истом властелинству су припадала и друга села са засеоцима: Враниће са Букошем, Ограђеник са Нашцем и 23 Милојевић, 1880, 69–71; Новаковић, 1965, 94. 24 Исто, 95. 25 Милојевић, 1880, 45. 26 Новаковић, 1965, 96. 27 Светоарханђеловска хрисовуља, 2003, 91, 41. 43 БИГ IV (2013) 39–49 Боршинцима, Радеша са Радешницом, Брод са Грмљанима.28 Сва ова насеља су имала Манастир Светих арханђела за свог земаљског господара. Слична је ситуација била и на дечанском властелинству. Властела и властеличићи се такође јављају као земаљски господари села и заселка. Тако је Марко Костић био господар села Јаблчно и његовог заселка Црни Врх. Никола Утоличић је као баштину држао село Љубочево са Црквом Светог Николе и заселком Јелховцем.29 Жупану Радославу је село Клчевишта (Кучевиште у Скопској Црној Гори) са заселком Бродац дао краљ Стефан Дечански, а он их је приложио као своју баштину Душановим Арханђелима.30 Временом се Бродац развио у посебно насеље, па су то данас два суседна села.31 У жупи Брвеник наводи се село Крнино Добровоја Чичковца и заселак Рахтен.32 У турском попису из 1476. године овај заселак се наводи као село Ратине, што значи да се развио у посебно насеље током наредних стотинак година. Судећи према овим и другим бројним примерима у дипломатичкој грађи, може се закључити да је земаљски господар села и његових заселака најчешће био исти без обзира на то да ли су у питању световна властела или црква. То се без изузетка односи на безимене засеоке, а најчешће важи и за оне именоване, па чак и за оне који имају своје атаре. Међутим, из једног примера у Дечанској хрисовуљи види се да су, додуше ретко, село и заселак могли припадати различитим земаљским господарима. Село Чабићи је било једно од највећих на дечанском властелинству. По Првој дечанској хрисовуљи имало је 182, а по другој 197 кућа.33 Његов заселак Добродољане краљ је дао челнику Радану и његовој браћи преселивши ту 12 кућа, а Радан је добио право да насели и нове људе, па се ту развило посебно село.34 Међутим, посредно и овај заселак је припао Дечанима јер је краљ потчинио челника Радана манастиру. Јасно је да су у случају различитих земаљских господара село и заселак морали имати своје одвојене међе и атаре, у супротном би дошло до тешкоћа у испуњавању обавеза насељеника. То је најважнији разлог прерастања заселка у село. Поред величине и посебних међа, које су иначе повезане са обавезама, на развој заселка у село утицало је и испуњавање феудалних обавеза према земаљском господару (феудалцу). Оног тренутка када становници заселка почињу да испуњавају те обавезе независно од 44 28 Исто, 94, 95, 96, 44, 45, 47. 29 Исто, 98; Новаковић, 1965, 92. 30 Светоарханђеловска хрисовуља, 2003, 98. 31 Исто, 48. 32 ССА 2 (2003) 145 (М. Шуица). 33 Новаковић, 1965, 95. 34 Милојевић, 1880, 94. СИНИША МИШИЋ, Заселци у средњовековној Србији становника села заселак прераста у село. Код села и заселка који нису припадали истом земаљском господару тај процес се одвијао знатно брже него у случајевима заједничког земаљског господара. Појава заселка, поред тога што сведочи о несталности и некомпактности села, сведочи и о одређеном демографском кретању становништва. Крчевине и заселци су поуздан знак да је на одређеном простору дошло до пораста броја становника, било природно било досељавањем. Овде ћемо покушати, на основу више примера, да осликамо просторе на којима су заселци заступљени у већем броју. Код великих властелинстава то је уочљиво у односу на само језгро властелинства где је концентрисан највећи број поседа. Тако се на бањском властелинству јавља мали број заселака. Код прве групе села у Ибру, на 17 насеља само једно село се наводи са заселцима.35 У преосталом делу властелинства помиње се укупно шест заселака.36 Очито да је на бањском властелинству почетком 14. века већина села била стабилна, а ни озбиљних демографских кретања није било. Сасвим другачију слику половином 13. века пружа хумско епархијско властелинство, и то у обе области где је имало највише поседа, и у Хуму и у Полимљу. У Хумској земљи краљ Урош I је углавном потврдио поседе који су приложени још 1220. године приликом оснивања властелинства. Тада је епископији дато и село Бивоље Брдо са заселцима Тополница и Моруга.37 Село се налазило у жупи Дубрава поред пута Дријева–Благај, а помиње се и 1410. године.38 На Стонском рату (Пељешац) хумска епископија је, поред осталих поседа, добила и село Поникве са заселком Дуба.39 Дуба Стонска, која је 1254. године била заселак, 1336. била је село.40 Дакле, за осамдесетак година ово насеље је од заселка прерасло у село. На овом простору и нека друга села и заселци показују сличне тенденције, а не само она у поседу Хумске епископије. У хумској жупи Приморје Дубровчани су од војводе Радича Санковића добили село Лисац са заселцима Имотицом и Трновицом.41 Занимљиво је да су ови заселци припадали жупи Жаба (Зажабље), али се у повељи каже да се убудуће имају рачунати у Приморје.42 Оба заселка су касније прерасла у села. Неки заселци су дуго опстајали као такви, па се тако на Пељешцу у земљишнику из 1393/1396. 35 Зборник, 2011, 458. 36 Исто, 459, 461. 37 Исто, 196 (бр. 54). 38 HAD, Lam. de Foris 1, foll. 55 ; Мишић, 1996, 161. 39 Зборник, 2011, 196. 40 Мишић, 1996, 158–159. 41 ССА 6 (2007) 186 (С. Мишић). 42 Исто, 198 (С. Мишић); Мишић, 1996, 156. 45 БИГ IV (2013) 39–49 године наводи и заселак Путниковићи.43 Сеоска насеља у Хуму показују стабилност и постојаност. Заселци су ређи него у неким другим крајевима средњовековне српске државе, што сведочи и о демографској стабилности и одливу вишка становништва изван области. На основу расположивих извора слична констатација важи и за Требињску област.44 У Приморју су средњовековна сеоска насеља била стабилна са малим бројем заселка, на шта је свакако утицао и рељеф овог простора и организација насеља искључиво у красним пољима. На основу, пре свега, дипломатичке грађе, видљиво је да у Полимљу током 13. и у првој половини 14. века долази до појаве већег броја заселака. Ту је већ помињано село Простење у Брскову са укупно седам заселка, половином 13. века.45 Очигледно да је ово насеље тада доживљавало буран демографски развој и било врло нестабилно. Лимском повељом се дају и села Прушка Вас (име сведочи о великој старини насеља) са заселком Липница, Лешница и заселак Челча и Крокочево са помињаним заселком Хомоље.46 У истој области, а у жупи Љубовиђи, Дечани су добили село Јаблчно са заселком Црни Врх. Исти манастир је у Горњем Полимљу, у жупи Плав, добио село Град са заселком Јаре, као и Добру Реку са свим заселцима.47 Ови подаци нас наводе на закључак о порасту броја насеља и становника у Полимљу током 13. и у првој половини 14. века. На Косову и Метохији, где су насеља била стабилна, видели смо да се јавља и већи број заселака, и то код великих села (Дечани, Чабић), што сведочи о демографском развоју ових насеља. У том смислу добар је пример и село Косорић у Хвостну, које је још у време краља Стефана Дечанског било предмет спора, а цар Душан га је 1348. године приложио Карејској келији Светога Саве. Ово село је тада имало 4 заселка: Днепоље, Дољани, Чешково и Челопеци.48 Ово село је половином 14. века било у бурном демографском развоју. Судећи према очуваном дипломатичком материјалу и долина Ибра је била захваћена ширењем и умножавањем насеља и путем заселака. На основу повеље из 1363. године о замени поседа између кнеза Војислава Војиновића и челника Мусе, видимо да је у жупи Брвеник у том тренутку било осам заселака. Село Крнино је имало заселак Рахтен, који 43 Исто, 159. 44 Тошић, 1998. 45 Зборник, 2011, 228 (бр. 64). 46 Исто, 228. Милојевић, 1880, 43, 117. О Доброј Реци и њеном становништву види Мишић, 2012, 127–129. 47 48 46 Новаковић, 1912, 470. СИНИША МИШИЋ, Заселци у средњовековној Србији је касније (1476) прерастао у село.49 Село Носонино је имало заселак Белу Пољану, који се у каснијим пописима не спомиње, што може значити да се временом угасио. Село Белука неког Тврдка имало је заселак Добротин Дол, који се у попису из 1476. године јавља као село Добродол. Село Кравићи је имало заселак Загорани, а село Глушци заселак Паликуће, заселак села Павља Црква звао се Орах. Ниједан од ова три заселка се не јавља у познијим пописима.50 Село Рудница је имало два заселка, Церову Главу и Лисину. У каснијим пописима се јављају села Рудница и Лисина, а Церова Глава се као Церова Округлица 1519. године наводи као мезра (напуштено место).51 Овде је један од заселака успео да се развије и прерасте у село, а други се временом угасио. За нашу тему је занимљиво и властелинство Цркве Светог Ваведења у Ибру чији је ктитор био војвода Обрад Драгославић. Прву повељу о овом властелинству је издао кнез Лазар 1387/88. године и из ње дознајемо да је војвода Обрад цркву подигао на својој баштини у селу Кукањ, које има и заселак Шипчино.52 После боја на Косову (1389) војвода Обрад Драгославић се изневерио Лазаревићима, па су му они због тога одузели баштину, али су цркву са властелинством приложили Хиландару поштујући тако вољу ктитора. У овој повељи се наводи село Кукањ и заселак му Чајетина и село Шипчино и заселак му Новосело, и у Храштанима три заселка.53 За непуну деценију овде је дошло до значајних промена у структури, а и у обиму насеља. Прво, заселак села Кукањ Шипчино добио је 1388. године статус села, па је и сам добио свој заселак Новосело, који је 1388. био заселак Кукња. Друго, уз Кукањ се појавио нови заселак Чајетина, што сведочи о бурним демографским променама у овом селу, које су, ако се има у виду кратак временски период, сигурно изазване досељавањем и пресељавањем становништва. Сличан развој сеоских насеља је забележен и на властелинству цркве у Лештију под Петрусом, коју је подигао жупан Вукослав. Он је цркви, поред осталих, дао и села Лештије, Мутницу Доњу, Бистрицу и Невидово, сва са заселцима.54 Пошто је жупан Вукослав од цара Душана добио Петруску пустињу очигледно је да се ради о досељавању становништва на поседе цркве у Лештију. Такође, поседи манастира Дренча у Крушевачком крају дају 49 ССА 2 (2003) 145, 164 (М. Шуица). 50 Исто, 161–163. 51 Исто, 162, 164, 165. 52 Новаковић, 1912, 775. 53 ССА 3 (2004) 112 (М. Шуица). ССА 4 (2005) 153 (Р. Михаљчић). О овим насељима и убикацији види Благојевић, 1972, 25–48. 54 47 БИГ IV (2013) 39–49 се тако што се дају сливови река Дренче, Тулеше, Ломнице и Пешчанице са свим селима и заселцима.55 Сви ови примери говоре о присуству заселака на целом простору средњовековне српске државе. Они су у неким областима (Полимље, Ибар, Косово и Метохија) интензивније присутни а у некима не (Приморје, Браничево). То је зависило од стабилности сеоских насеља, броја становника и фонда обрадивог земљишта у атару једног сеоског насеља. До половине 14. века појава заселака сведочи пре свега о порасту становништва у једном сеоском насељу и потреби за више обрадивих површина. После 1371. и 1389. појава заселака више сведочи о бурном досељавању становништва са стране него о природном прираштају. Занимљиво је да раваничка села у Поморављу и Мачви немају заселке око 1381. године. БИБЛИОГРАФИЈА ИЗВОРИ Зборник, 2011 – Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, приредили В. Мошин, С. Ћирковић и Д. Синдик, Београд 2011. Ивић и Грковић, 1976 – П. Ивић и М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1976. Леонид, 1868 – Леонид, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Светој Гори, Гласник СУД 24 (1868) 231–295. Милојевић, 1880 – М. Милојевић, Дечанске хрисовуље, Гласник СУД 12 (1880). Новаковић, 1912 – Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912. Светоарханђеловска хрисовуља, 2003 – С. Мишић и Т. Суботин-Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Београд 2003. ССА 2 (2003) – М. Шуица, Повеља цара Уроша о замени поседа између кнеза Војислава и челника Мусе, ССА 2 (2003) 143–166. ССА 3 (2004) – М. Шуица, Повеља кнеза Стефана Лазаревића којом се Хиландару прилаже црква Ваведења Богородичиног у Ибру, ССА 3 (2004) 107–123. ССА 4 (2005) – Р. Михаљчић, Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару, ССА 4 (2005) 151–160. ССА 6 (2007) – С. Мишић, Повеља војводе Радича Санковића Дубровнику, ССА 6 (2007) 183–200. ЛИТЕРАТУРА Благојевић, 1972 – М. Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 25–48. Мишић, 1996 – С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996. Мишић, 2006 – С. Мишић, Потарје у средњем веку, ГЗМ 5, Пљевља 2006, 9–18. 55 48 Новаковић, 1912, 763; Леонид, 1868, 264. СИНИША МИШИЋ, Заселци у средњовековној Србији Мишић, 2012 – С. Мишић, Студије о средњовековном Полимљу, Ниш 2012. Новаковић, 1965 – Ст. Новаковић, Село, Београд 1965. Тошоћ, 1998 – Ђ. Тошић, Требињска област у средњем вијеку, Београд 1998. Siniša Mišić HAMLETS IN MEDIAEVAL SERBIA In the Middle Ages, hamlets were formed within the area of a village. At irst, they shared the same boundaries and the area of the village in which vicinity they were settled. here were hamlets in all the regions of the mediaeval Serbian state, but most of them were formed in Kosovo and Metohija, in the Lim river area and the Ibar river valley. For a hamlet to be developed into an independent village settlement there had to be a certain number of houses, a separate area with its boundaries and its own local collective duty towards the lord of the estate and the state itself. he formation of the hamlets and their development into villages testify to active demographic movements, internal colonisation and an increase in land farming. 49 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 УДК: 94:68(497.11)”13” 930.2:003.074(=163.41)»13» 091=163.41»13» ID BROJ: 202597388 Изворни научни чланак Рад примљен: 25. 09. 2013. Рад прихваћен: 27. 09. 2013. Александра Фостиков, BA Истраживач-сарадник, Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд [email protected] ЗАНАТСТВО СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ У СВЕТЛОСТИ ТРИ ПОВЕЉЕ ИЗ XIV ВЕКА* his paper is a contribution to the history of crats in the medieval Serbia based on the analyses of the three charters from the 14th century. Besides the laws regulating the crats, the artisans, their status and role, as well as their feudal and territorial mobility, the paper presents research results of crat trades, with special attention paid to the typology of the crat settlements. Кључне речи: занат, мајсторије, Србија, средњи век, историјска географија. Key words: crat, majstorije, Serbia, Middle Ages, historical geography. О занатима и занатству као привредној грани сведоче бројни писани и материјални извори, међу којима праву драгоценост представљају домаћи извори, а посебно повеље манастирима, као најбројнија група сачуваних аката. Како се као најобимније и најдетаљније међу сачуваним истичу Светостефанска, односно Бањска повеља (БХ 1313–1316), Дечанске (ДХ I 1330, ДХ II 1330/31, ДХ III после маја 1343–пре краја децембра 1345) и Светоарханђеловска (СХ1349/50), овде смо посебну пажњу посветили њиховој анализи, те разматрању закона о занатлијама подложним манастиру, чији се једини сачувани примерци налазе управо у БХ и * Рад је настао као резултат истраживања на пројектима Министарствa просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (Ев. бр. 177029) и Насеља и становништво српских земаља у позном средњем веку (14–15. век) (Ев. бр. 177010), и представља део истраживачког рада у оквиру израде докторске тезе, под насловом: Занатство у средњовековној Србији. 51 БИГ IV (2013) 51–69 ДХ I–III.1 Ове повеље смо изабрали и због обимности и због чињенице да их повезује блиско време настанка, прва половина 14. века, што нам омогућава да временски одредимо и упоредимо поједине податке о занатству, а захваљујући постојању два дечанска пописа у континуитету (ДХ II и ДХ III), можемо да оцртамо и развој занатства у хронолошком следу и на истом простору. Како се поседи ових манастира делом граниче, а посебно поседи Бање и Дечана,2 могуће је разматрати питања у вези са занатима не само на појединим властелинствима него и у ширим оквирима. Компарација БХ и ДХ I–III са СХ омогућава и истовремени увид у сеоско и у градско занатство. Поред тога, ове повеље садрже и помене о другим, данас изгубљеним актима, даровницама и привилегијама датим појединим занатлијама или мајсторским селима, а посебно ДХ II–III, која сведочи управо о процесу установљења једне такве баштине. Подаци из текстова поменутих повеља могу се груписати у неколико целина. Прва би се односила на законске премисе које су одређивале правни статус занатлија међу зависним становништвом, на њихове радне обавезе и порезе. Други скуп података јесу сведочанства о самим занатима, њиховим називима, начину рада и представницима. Ту је и група ономастичких података, било топонима, било антропонима насталих од тзв. nomina professionalia, који посредно указују не само на тада савремене занате, већ и на њихов ранији развој, као и на слој старијих занимања. Приликом тумачења оваквих ономастичких података, јавља се неколико питања, која се могу свести на питање значења, времена и повода настанка и функције топонима, а код антропонима се поставља и питање да ли је неко име ознака занимања односно заната, или је у питању доиста властито име.3 *** Улога занатства, те занатлије, од посебне је важности све до индустријске револуције, када се са ручног прелази на рад машина. У овој, тзв. занатској епоси, представници заната били су тражени, у складу са потребама одређене друштвено-културне заједнице. Свега око 5% становништва било је ангажовано ван земљорадничког и сточарског сектора, односно у производњи хране. Занатство се тек с развојем градског занатства у потпуности успоставља као посебна делатност у којој 1 БХ; ДХ I; ДХ Iа; ДХ II; ДХ III; ДХ IIIа; СХ; Благојевић 1970, 79–86; Исти 2004, 191, 204–212. Бубало 2007а, 69–82; Исти 2007б, 221–231; Михаљчић 2006, 29–45, 57–91, 107–129. 2 Ивановић 1952–53, 181–182; Мишић – Суботин Голубовић 2003, 49–58; Божанић 2006, 136–150. 3 52 Фостиков 2012, 117–119, са ст. литературом о топонимији. АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века произвођач привређује једино својим радом у оквиру дате професије, од које и живи. Међутим, ни занатство ван градских центара није било запостављено. Оно се паралелно развијало и у оквиру двора или манастира, као и у руралним пределима, у оквиру селâ, која чине основу привреде самог властелинства.4 У манастирским актима, као и у документима из свакодневног живота, разна занатска занимања везана за тзв. ручни рад углавном су одређивана именицом мајстор (пл. мајсторије), грецизмом латинског порекла (magister), који је путем средњегрчког, односно преко Византије, доспео у српски, у којем се, могло би се рећи, устаљује као ознака за делатника обученог за стручни рад, који не може свако да обавља.5 Према законским деловима повеља, именица мајсторије коришћена је да означи и посебан друштвени слој зависног или подложног сеоског земљорадничког становништва, слој људи црквених или метохијских. Закон о мајсторијама, сачуван у оквиру БХ и ДХ I–III, свакако је делом потекао из ранијих законодавних аката, какав је Закон Светога Симеона и Саве, који је према Милошу Благојевићу, у свом саставу садржао и одредбу о изједначавању основних мајсторских земљорадничких обавеза са обавезама сокалника. Пошто се након ових повеља закон о мајсторијама не јавља у сачуваним изворима, није могуће поуздано утврдити како се касније одмеравао њихов рад у оквиру манастирских властелинстава. Будући да цар Душан не спомиње закон о мајсторијама ни у СХ ни у свом Законику, у ком се пак у три члана осврће детаљно на рад златара, изгледа да је статус и рад мајстора био додатно дефинисан на неки други начин, можда Законoм Светог Симеона и Саве, као што је случај с другим делатностима.6 Законодавне одредбе о занатлијама на једном месту налазимо тек неких осамдесет година касније, у Законику деспота Стефана, али се оне односе искључиво на градске и слободне занатлије и временски припадају другом добу, па у овом случају његови подаци, осим у смислу упоређивања броја или врсте заната, односно као чињенице које говоре о диференцијацији, не могу бити овде посебно анализирани.7 У основи, мајсторским законом регулисане су радне обавезе, давања и права занатлија, као и питање наслеђивања њиховог статуса. Као што је већ поменуто, основне земљорадничке обавезе – обрада парцела одређене 4 Ћирковић 1997, 58–59,62–64, са ст. литературом. Ћирковић 1997, 58–59,62–64, са ст. литературом; ЛССВ, 214–217, са изворима и ст. литературом (С. Ћирковић). 5 6 Благојевић 2004, 211–212; Михаљчић 2006, 19, 29, 30, 33, 37, 38, 64, 71, 73, 75, 80, 83, 87; Радојчић 1960, 134–135 чл. 168–170. 7 Марковић 1985, 21–22, чл. 8, 13–17. 53 БИГ IV (2013) 51–69 величине земље и винограда, давања у житу и вину – биле су занатлијама одређене у истој пропорцији као и сокалницима. Надаље, били су обавезни да раде на припреми сена три дана (косе, пласте и здену сено), те да жању исто толико, да учествују у грађењу града, према БХ, а били су оптерећени и давањем различитих данака.8 Свакако су у оквиру властелинства, занатлије биле обавезне да својом вештином допринесу одржавању и развоју манастирског властелинства, те да су обављале одређен рад у струци и давале дажбине у складу са природом своје производње, вероватно у виду десетка занатских производа. Иако се њихова давања, као ни посебне обавезе, нигде у оквиру закона не прецизирају, о томе постоје сачувана сведочанства. Тако у ДХ I–III и СХ говори се о наплати такси од комбинованих топионичких постројења управо у виду њихових производа: гвожђа и близнице (челика), док се у СХ изричито наводе потковице и кожухе лисичије, које су манастирске занатлије биле дужне да дају свом феудалном господару. Да су поједине занатлије могле да буду и додатно привилеговане сведоче обавезе зидара насељених у мајсторском селу Љутоглави, који су сем да зидају, били обавезни једино још на бедбе дан и леју винограда.9 Пошто се подмире потребе властелинства, вишкови занатских производа су завршавали у трговачком промету, вероватно на сајмовима и трговима у близини самих манастира, па су попут вишкова производа са световних феудалних имања налазили свој пут до потрошача. На тај начин, као вероватно и продајом производа из кућне радиности, манастир је могао да заради, а судећи по одредби Грачаничке повеље, на продају црквених производа није наплаћивана царина. Занатлије су такође продавале своје производе или их мењале за различите потрепштине на локалном нивоу.10 Имајући у виду чињеницу да су у оквиру поменутих законских одредаба статус и радне обавезе мајсторија одређене у односу на сокалнике, као и да се у појединим случајевима наводе поред сокалника, или се као посебан друштвени слој јављају уз попове, дијаке и отроке у члану о обради винограда у БХ, може се рећи да правно посматрано, мајстори представљају не само посебан него и повлашћен слој земљорадничког становништва, те је очигледно да су због своје вештине додатно поштовани, уважавани.11 Михаљчић 2006, 29, 30, 37, 38, 63, 64, 73, 80, 83, 184, 186, 194–195, 198. О сокалницима и сокалничким обавезама: Тријић 2002–2003, 3–28. 8 9 Михаљчић, 2006, 42, 127; СХ, 110; 140; Фостиков 2012, 111, 113–114, 119, 121. ЛССВ, 488–489 (С. Ћирковић); СХ, 142; Epstein 1994, 459–482; Михаљчић 2006, 55; Фостиков 2012, 109. 10 11 Док ДХ I дозвољава да мајсторски синови пређу у сокалнике, то се истовремено онемогућује поповским наследницима, па се за њих одређује да уколико књигу не изуче, пређу у меропхе. Михаљчић 2006, 71; Тријић 2002–2003, 9–10. О поповима и отроцима 54 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века Колико су сматрани важним сведочи и чињеница да су мајстори приликом издавања даровница манастирима, а посебно оснивачких повеља којима су владари тежили да манастире обдаре свим потребним, представљали посебан део аранжмана даривања. Као стручно техничко лице, неопходно за свакодневни живот властелинства, зависни занатлија је према потреби и пресељаван, дариван са земљом на којој се налазио, или прилаган са оном коју је поседовао, а у појединим случајевима у питању је могло да буде и даривање његовог рада, односно производа.12 Како би се ограничио број припадника овог повлашћеног слоја, посебним чланом у оквиру Закона о мајсторима прописано је и наслеђивање заната у оквиру породице, односно његово преношење са оца искључиво на једног сина, док за остале синове БХ налаже да пређу у работнике. Исти члан је у тексту ДХ I–III допуњен, па се у њему истиче да остали мајсторски синови по правилу прелазе у сокалнике, иако се дозвољава и могућност да пређу и у меропхе, у случају да желе да узму земљу од меропашке.13 На овај начин је обезбеђено преношење стручног искуственог знања са оца на сина, а такође је из мајсторских породица делимично попуњаван сокалнички слој.14 Ипак, како се види из сачуваних пописа, и поред ове одредбе, мајстори се јављају у заједници са синовима, па чак и са два брата и више синова, а понегде и са дедом. Реч је о припадницима заната везаних за обраду метала и кућа, што значи да се ово правило изгледа није дословно поштовало, бар у оним струкама које су по природи посла захтевале учешће већег броја људи. Ипак, без додатне анализе која би ово потврдила и на другим примерима, мора се узети у обир и могућност да је таква појава могла да буде део друштвене традиције да су синови остајали у кући родитеља до одређеног доба или женидбе. Када мајстор није имао мушког наследника, на месту сина се, сем брата, јавља и зет, као сарадник и наследник по женској линији, што не само да сведочи о ступању појединаца у слој мајсторија путем брака, већ допушта и могућност разматрања брачних веза у оквиру самог сталежа.15 Да ли су поједини синови мајстора и дијацима видети: Бубало 1997; ЛССВ, 483–485 (Ђ. Бубало), 553–554 (Р. Михаљчић); Копривица 2012. 12 Видети изнад нап. бр. 9. Видети и даље. Михаљчић 2006, 37, 71, 75, 87. Реч работник се у БХ јавља са значењем становника који је везан за земљу, а према анализираним актима, у работнике су спадали још и меропси, сокалници, попови, дијаци и отроци. Нешто касније, у ДХ се уместо спомена работника уводи категорија оних који земљу држе. Благојевић 2004, 209. 13 14 Михаљчић 2004, 34; уп. Тријић 2002–2003, 15–16. ДХ II, 22 ф. 26, 23 ф. 27, 55 ф.58; 58–59 ф.62; ДХ III, 90 ф. 29, 91 ф 30; 97 ф. 36, 120 ф 59, 128 ф 67; СХ, 120, 140, 143; Kulischer 1957, 208–209; Epstein 1991, 20, 211; Тријић 2002–2003, 10; Ненадовић 2003, 33; Михаљчић 2006, 127. 15 55 БИГ IV (2013) 51–69 могли да пређу у сталеж попова није познато, али вероватно је да су њихови наследници стицали ту могућност, макар посредством сокалничког слоја, о чијем преласку у поповски сталеж речито сведочи члан број 26 у БХ. То је ограничено тежњом српских законодаваца да се и поповски сталеж затвори, о чему говори одредба да попа може да наследи само његов син (ДХ I, чл. 24).16 Вероватно су поједини мајстори постајали и монаси, да би свој рад наставили да практикују и у монаштву. У оквиру манастира, као центра, обитавале су и занатлије-монаси, а посебно оних струка које се могу назвати уметничким или занатско-уметничким. Неки од њих су били вични у специфичним занатима, а премда о њима скоро и да нема података, као пример се може навести часовничар монах Лазар, који се спомиње почетком 15. века.17 Осим поменутих одредби, мајстори се заједно са сокалницима поименце помињу у члану о удруживању за друге работе, у случају самачке/ инокосне куће (који нема сина или брата или работника, БХ чл. 14), а иста одредба дозвољава закључак да су и сами мајстори у појединим случајевима могли имати сопствене работнике, који су за њих привређивали. То су могли да буду шегрти или унајмљени помоћници из редова осиромашених црквених људи. Један мајстор, већ поприлично оптерећен обавезама и давањима, а посебно када је поседовао и сопствено имање, или село, као, рецимо, протомајстор Георгије, морао је по природи ствари да приушти додатне работнике, како би сопствено време могао да посвети свом занату. Мобилност мајстора у оквиру друштвене стратификације, као и појава оних који имали не само своју земљу већ и работнике, говори нам да је постојало раслојавање не само међу сеоским становништвом него и у оквиру саме категорије мајсторија. Уз пример протомајстора Георгија као поседника села Манастирац, добијеног у баштину од Стефана Дечанског, о томе сведоче и други примери. Ту је ковач Рудал, чија се земља налазила на Трстеној, и ковач (вигањ) Његоје, који се јавља са својом земљом и правом да држи део Блата. Све ове занатлије су до својих поседа долазиле поклоном, а вероватно и откупом (купљеница), као и други становници. Судећи према анализираним повељама, већ у време Стефана Дечанског награђивање занатлија земљом није било неуобичајно. О једном таквом процесу добијања баштине обавештавају нас примери споменутог Георгија и зидара из Пнуће. Према ДХ II–III, Георгије је са браћом село Манастирац добио у баштину од Стефана Дечанског као награду за рад и украшавање бројних цркви на српској земљи. То им је потврдио потом и 16 Михаљчић 2006, 37, 71. Фостиков 2012, 110. О монасима занатлијама и схватању занатства у хришћанству: Le Gof 1980, 58–86. 17 56 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века цар Душан, наводећи да су радили на многим црквама у граду и около, као и на зидању дечанске трпезарије и пирга над портом. Поседовање земље, а посебно баштине, доказује да је већ средином 14. века, а вероватно и раније, део мајсторија улазио у слој властеличића, на шта су својевремено указали још А. Соловјев и С. Радојчић.18 Са својим селом јављају се и занатлије мајсторских насеља: ковачи на Корићанима и зидари на Дразе у Бањској повељи, као и поменути зидари у Љутоглави, досељени из Пнуће, који су своје ново село добили у баштину такође као награду и замену за рад. Није ближе познато како је том приликом била организована подела земље у оквиру самог мајсторског села, али свакако да овај пример расветљава процес заснивања специјализованих мајсторских села од стране владара. Таква села су у замену за свој специјалистички рад била ослобођена од других дажбина и намета, и била су оптерећена минималним радним обавезама. Да су поједини мајстори радили и по уговору, унајмљени за одређени посао, обавештава нас БХ, у којој се посебно напомињу и ковачи урочни (уговорни), који су радили по уговору, можда и за месечну плату, као коњуси урочни краљице Јелене из Дечанских повеља (ДХ II–III). Ипак, већина мајстора је пописана у оквиру села ком су припадали, без назнаке о сопственом поседу, па се може претпоставити да су били у зависном односу. Такође, неки мајстори се спомињу само у збирном попису дарованих занатлија, без ознаке места припадности у СХ, па чак и без имена у БХ. У тексту СХ нашли су се мајстори с градске територије који су припадали манастиру, а за мајсторе поменуте у БХ није јасно да ли су радили у манастирским радионицама или у непосредној близини.19 Осим о феудалној, односно друштвеној покретљивости, повеље ДХ II–III и СХ сведоче и о територијалној мобилности занатлија, нарочито градитеља, било поводом одређеног посла или трајним пресељењем по налогу Соловјев 1927, 35; ДХ II 58–59 ф.62; ДХ III, 120 ф 59, 128 ф 67; ДХ III a, 262; СХ 138–139, 140; Михаљчић 2006, 33; Radojčić 1982, 86. Како је текст у ДХ III знатно оштећен, не можемо са сигурношћу да тврдимо, али према сачуваним словима (gò… … …òmý), и речима да су за свој рад у манастиру и у граду, исти награђени од цара Душана селом Влахињом, као и чињеницом да је овај текст дописан одмах иза података о Георгију и браћи и пописивања међа Манастирца, сматрамо да је могуће да су за свој рад Георгије и браћа додатно даровани селом Влахињом. Вероватно је Душан наградио ову породицу додатним поседом за рад на изградњи трпезарије и пирга. Да су занатлије поседовале своја села и у оквиру световних поседа, те да су спадале у ред властеличића, илуструје и повеља из нешто каснијег времена, 1363. године. Шуица 2003, 146, 150, 154–155. 18 19 БХ, 120, 121,124, 231; ДХ II, 43 ф. 48; ДХ III, 117, 133 ф. 58, 72; СХ, 120, 121, 122, 140, 143; Мишић– Суботин-Голубовић 2003, 37–38; Михаљчић 2006, 38, 83; Фостиков 2012, 111–112, 120. Видети и изнад нап. 9. О радионицама унутар манастира: Поповић 1994, 112; ћ 2001, 441–447. 57 БИГ IV (2013) 51–69 владара. Како је ова струка сама по себи претпостављала промену места боравка, њени припадници су често били и чланови путујућих дружина.20 *** Разматране повеље омогућавају бољи увид у занатство будући да садрже топониме и антропониме, који речито говоре о постојању бројних занатских струка, њиховој диференцијацији и занатској професионалној активности. Већ и сам мајсторски закон, иако сачуван само у два, односно четири правна акта, допуњаван је и мењан, а поједине, наизглед минималне разлике сведоче о развоју занатства и заната, те статусу занатлија. Тако се, осим члана о наслеђивању, извесне промене опажају и у оквиру члана којим се радне обавезе мајстора усклађују са сокалничким. Упараво тај члан сведочи о самом развоју заната, те схватања важности појединих у складу с потребама и временом. Тако, док се у БХ наводе ковачи урочни, дрводеље, кројачи (шавци), штавиоци/кожари (стргуније), седлари, грнчари, зидари (зидци) и златари, у ДХ I навођење тече следећим редом: ковачи, златари, седлари, шавци, стргуни и сви мајстори, а у ДХ II–III идентичним редоследом, с мањом разликом – стргуни се не наводе поименично. Овакве измене у редоследу навођења и изостављање стргуна указују на то да је и даље на првом месту, као најважнији, ковачки занат, али и да златарски избија на друго место по важности, свакако у складу с порастом производње злата. Истовремено се са списка већ у ДХ II потпуно искључују стргуни, обрађивачи и штавиоци коже, који се сврставају у остале мајсторије, те би се могло рећи да ове занатлије постају представници нижих заната, оних који су само карика у даљој производњи предмета од коже.21 Поред оваквих података о развоју, успону и/или паду значаја појединих заната, има и оних који указују на диференцијацију унутар струка или на издвајање специјализованих заната. Прикупљени извори говоре о томе да су на територији средњовековне Србије биле развијене струке везане за обраду дрвета, метала, камена, глине, коже и осталих животињских остатака, те тканина различитог порекла. Постојала је, такође, и висока диференцијацију у оквиру обраде метала и дрвета, као и текстила. Може се приметити и различита 20 Видети изнад нап. бр. 18–19. Ненадовић 2003, 33. Михаљчић 2006, 38, 64, 73, 80. Вероватно да штавиоци кожари губе на значају, као и њихов производ који престаје да буде један од главних трговачких артикла. Мишљење Н. Стипчевића да се иза имена стргуна крију специјализовани шишачи оваца није могуће прихватити, пошто се у оквиру исте повеље, БХ, истовремено јавља помен стргуна, као и одредба по којој се стризањем вуне, бавио ћелатор. Стипчевић 2004, 11–14. уп. Михаљчић 2006, 38, 42. 21 58 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века присутност појединих заната у урбаној, односно у руралној средини, тако да су обрађивачи метала, а посебно гвожђа, присутни у обе средине, док су ткачи или кројачи свита занимања која се јављају само на градској или урбаној територији.22 Дрво и дрвенасто растиње обилато су као материјал коришћени још у време словенске заједнице, о чему говори терминологија везана за производњу. Успону дрводељских, тесарских и столарских заната погодовао је биљни покривач новонасељених територија. Дрветом се градило, или се оно обликовало у бројне употребне предмете, а дрвенасто биље, попут шибља, рогозне или грана врбе служило је као плетиво. Иузев директног спомена дрводеље и седлара (који нису као у новије време радили искључиво са кожом), о занатству обраде дрвета говори и хидроним старијег порекла – Кладорубница (клад рубити – сећи, обрађивати дрво). На старије занимање, резање батина/тољага упућују и имена Кијево и Кијерези, која би овако тумачена ишла у прилог раној специјализацији у оквиру села. Као топоними индикативни за занатска занимања у овим актима јављају се и Бачваревина, чији назив упућује на постојање израђивача бачви, и Курило, које мада сведочи о постојању угљара, произвођача дрвеног угља, указује и на чињеницу да су топоними често реликт претходног времена, те да у дато време већ губе првобитну функцију. Као такав случај можемо издвојити Курилово из СХ, које средином 14. века заправо представља део са виноградима, док за Курило из БХ није позната тадашња функција. Овде би можда спадали и топоним Витичрев, као и хидроним Витичревски поток, који се доводе у везу са израдом врсте обуће, цревљи, насталих обликовањем врбиног дрвета, али и са начином израде, плетењем.23 На извесну специјализацију можда упућује и име Кутлар, које би могло да сведочи о постојању посебног заната у вези са израдом дрвеног посуђа и есцајга. У пописима се још јављају и занати, чији су називи постајали имена: кошаранин (Драгослав), рогошник (Будислав) и кудељин (овде Милман, а иначе познато властито име), која очито говоре и о постојању израђивача корпи, предмета од рогозне, и прерађивача лана или конопље у кудељу, а у везу са корпарством доводи се и топоним Крабијино (Коробейно, *korbЬji – котарица кошара), а можда и Кошариште, које има 22 СХ, 121, 143. БХ, 21; СХ 121; ДХ III, 124 ф 63; вид. ЛССВ, 803–804 (Ђ. Петровић); Рибаков 1948, 183–184, 401; Трубачев 2008, 528–555; Mrgić 2010, 87–101; Лома 2011, 181–182, 185–186, 189–190. 23 59 БИГ IV (2013) 51–69 и неколико других значења. На старост постојања столарског заната могао би да упућује и помен штулчика (стул – стол) Милована.24 Поред обраде дрвета и обрада метала је достигла завидан ниво, о чему сведочи не само број ковача, који знатно премашује број осталих занимања, него и гранање ковачког заната и издвајање у посебне струке обрађивача племенитих и обојених метала, и оружара. Сем самог назива ковач, који је често коришћен без ознаке додатне специјализације, у повељама се јавља и податак о израђивању потковица и дажбини у давању потковица, који би указивао на развој плочарства. Исти документи нас обавештавају и да се назив ковач користио како за обрађиваче тако и за прерађиваче метала, при топионицама и постројењима за прераду. Осим именице ковач, у овим актима се још јавља и синоним вигањ. О ковачком занату сведоче и бројни топоними деривати од основа речи ковач/ковати, затим они у вези са местом ковачке радње, називи произашли из терминологије занимања, као и у вези са металима и металургијом. Ипак, треба имати у виду да су неки од њих могли да настану и из властитих имена (Ковачев лаз), а као топоними несигурног порекла издвајају се и они с кореном гвозд, нпр. Гвозд. Изузев ковача, може се претпоставити и постојање иглара, о чему говори и топоним Игларев студенац, а поименично се помиње и крчелеј, који се сматра израђивачем металног посуђа. Иако се у вези са обрадом злата поименично јавља само златар, о чијем постојању сведоче и топоними, о постојању занимања позлаћивача, као и о позлати као фази израде, која је посведочена бројним материјалним налазима сребрних и позлаћених предмета, посредно говори и антропоним Позлата. У вези са израдом оружја од метала поименично се наводи само мачарски занат, док о израђивачима врсте оклопа, брња сведочи име Брњан.25 Посебно место у историји занатства заузимају обрађивачи камена, нарочито у унутрашњости средњовековне Србије, где је камен коришћен за изградњу углавном резиденцијалних здања, манастира и утврда, али и у друге бројне сврхе, рецимо израду надгробника, међника, па и мостова (камени брод). Осим директног помена зидара у закону мајсторима у БХ, каменара (Бујан) и зидара на Дразе и из Пнуће, те више пута спомињаног протомајстора Георгија, који се јавља са браћом с којом и ради, а без описа уже струке, у ову групу би се можда могао убројати и мајстор Доброслав, који се такође јавља без струке, пошто је назив мајстор коришћен да означи 24 СХ, 127; ДХ II, 7 ф. 11, 12 ф. 17; ДХ III, 73 ф. 12, 80 ф. 18, 130 ф. 69; Даль 1882, 99–100, 357; Rječnik, 803, 837, 839; Мишић 1992, 47–57; Лома 2011, 185; Кош, Кошарство; Седлари према подели по струкама спадају у произвођаче коњске опреме, као и уздари. ДХ II 30 ф. 34; ДХ III 104 ф 43; Фостиков 2012, 107–113, 119–120. О позлаћивању предмета: Шакота 1984, на више места. 25 60 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века и припадника градитељске струке. Овде би спадали и каменоклесари, о чијој делатности сведочи сечење мертика винског од мрамора, као и израђивачи камена или мрамора, односно горе наведених међника, о чијем нас постављању обавештавају бројни помени. Према подацима из других извора, изгледа да су међници били додатно обележевани жигом, булом или крстом, не само урезаним већ и извајаним, па свакако да је њихова израда захтевала и додатно умеће клесања. О занату обраде камена, сведочи и топоним Тоцил, а можда и Брусник.26 Осим ових помена у вези са обрадом камена, у законском делу БХ намењеном земљорадничком, стално насељеном становништву, јавља се и занимање млинарија – у случају да имају и свој млин, они су имали дужност изградње и поправке црквених млинова, као и сечења жрвњева, односно воденичарског камења. Како је за израду жрвњева било потребно посебно умеће и алат, као и за изградњу млина, остаје нејасно да ли се назив млинара односи на врсту занатлија, које се јављају и као поседници млина, или пак на млинаре који су се бавили млевењем житарица, а који су за ове активности морали да обезбеде потребне мајсторе. Интересантно је приметити да се топоним Жрвањ (`rývný) спомиње и у улози међника села Манастирац, протомајстора Георгија. О постојању посебних мајстора, вичних изради жрвњева, сведочи и старији назив жрносек, о коме нас обавештава БХ, а који је постојао још у време краља Владислава: А жрносек како је било за време Владислава, тако да буде и свагда. Пошто се у оквиру БХ већ јавља и поменути закон о млинаријама који млинове имају, убацивање ове додатне одредбе изазива дилему – да ли се помен жрносека односи на топоним или пак на назив обавезе ових занатлија?27 За разлику од других материјала, једва да има података о глини, за коју се зна да је имала најширу примену у грнчарству за израду посуђа, а као врста непропусног материјала у грађевинарству је служила за облагање или је била основни материјал за прављење опеке. И поред великог значаја за свакодневицу, грнчарски занат и обрада глине, потврђени богатим археолошким материјалом, као да нису били од значаја владарима, па се грнчарије јављају само на списку у оквиру закона мајсторијама у БХ. Истом повељом су додељена и два грнчара без навођења имена, док је Љеш грнчар као подложник из Призрена забележен у СХ. О грнчарском занату говори и презиме Пријака Грнчаревића, који се у оба дечанска пописа бележи са БХ, 121; ДХ II, 26 ф. 30–31, 58–59 ф. 62, 65 ф.58, 73 ф. 66; ДХ III, 69 f.8; 95 ф. 33, 97 ф. 36, 128 ф 67; СХ, 91, 110; Ненадовић 2003, 33; Михаљчић 2006, 38; Бојанин 2008, 316; Лома 2011, 187. 26 Михаљчић 2006, 34; БХ, 15, 122, 123; ДХ III, 128 ф 67; Фостиков 2012, 106–107; Томовић 2011, 241. О млиновима: Мишић 2007, 113–128. 27 61 БИГ IV (2013) 51–69 два брата у селу Чабик. Како је ово село било и занатски центар, можда је своје презиме понео по оцу, грнчару. Сама именица грнчар додатно сведочи и о вези грнчара и места његове радње, пећи (гьрнъ), а у вези са овим занатом јављају се и и топоними Грнчарево, Лончари и Кашље; глина се као врста земљишта бележи као гнила, док о њеној набавци можда сведочи и помен копаног брега на Блату.28 И овако штури помени грнчара сведоче да су они забележени без обзира на средину у којој су живели и радили, у граду, у манастиру и на селу. Као основни материјали у овим писаним изворима бележе се кожа и текстил различитог порекла, коришћени у различите сврхе и у различитим струкама, међу којима се истиче одевна. Као обрађивачи коже јављају се првенствено стргуни – кожари и штавиоци коже, који су је обрађивали за даљу употребу, а као израђивачи кожних предмета ту су шавци кожусни (кројачи) или кожухари у СХ, скорњани (чизмари) и цнгари (обућари); овде би спадали и уздари, израђивачи коњске опреме, који су кожу користили као основни материјал. Колико је кожа сматрана важном у изради одеће и обуће сведочи и чињеница да је Манастиру Бањској у збирном попису подложено чак десет кожухара и шест скорњана. Такође, шест обућара, заједно са протомајстором Рајком на челу, приложено је и Манастиру Светог Арханђела, али се уз њих нашла само једна кућа кожухара, у којој је пописан Иванко са браћом и обавезом давања три кожуха лисичија, док се уместо бројних шаваца кожухних јављају шавци свитни, њих седам, који су се бавили израдом свити. Оваква промена, као и изостанак стргуна у ДХ II–III не само да говоре о опадању важности коже у изради одеће већ и о успону крзнарства, те о порасту цене појединих врста крзна. У обрађиваче коже требало би убројити и једног козодера, Дражка, који се јавља са сином Николом, а који се бар према називу, бавио драњем коже, можда и специфично козје, те би га требало сврстати у занатлије блиске стргунима на нивоу обраде. Истовремено, помени дажбина у виду јарина, јагњетине и испорка, као и говеђих кожа, сведоче додатно о израђивачима монашких капа, али и о постојању израђивача пергамента, за чију су израду коришћене поменуте говеђе и јагњеће коже, при чему су говеђе имале свакако значајну намену и у обућарској струци.29 О изради и обради текстила као занатској струци сведоче давања становништва у вуни, лану и у свиленим чаурама, као и већ поменуто занимање кудељина. О одевној струци говоре шавци, који се наводе у Михаљчић 2006, 38,41; ДХ II 22 ф. 26, 41 ф. 45, 45 ф.50; ДХ III, 90, ф. 29, 115 ф 55, 132 f. 70; СХ, 120, 139; Новаковић 1965, 57; Ћирковић 1997, 66–67; Лома 2011, 181, 185, Фостиков 2012, 116. О терминологији грнчарства: Трубачев 2008, 556–688. 28 БХ, 124; ДХ II 64 ф.58; ДХ III, 97 ф. 35; СХ, 143; Михаљчић 2006, 38, 64, 73, 80. Видети и изнад нап. бр. 20. 29 62 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века свим сачуваним верзијама закона о мајсторима, а кожушни су само у БХ, док се у попису у ДХ не наводи поименично ниједан подложник кројачке, као ни обућарске струке, иако их је на поседу сигурно било. С друге стране, у СХ се наводе шавци свитни као подложници из града, који су одећу израђивали од разних тканина, а помиње се и један ткач. О изради платна говори и пропис у БХ, одређен у повељи као казна за крвављење руку у тучи. Од топонима који сведоче о занатству обраде коже и тканина истиче се Клобучарев до, који је уједно и једини помен клобучара, врсте шеширџија у овим актима. Помен села Поштељака сведочи и о постојању занатлија које су се бавиле израдом платна и снадбевањем двора одећом и постељним рубљем. Листи поменутих заната можда би се могао додати и један декоративни – вежење, пошто се у другом дечанском попису изричито помиње и Хранислав везилија (везиљиј), заједно са оцем.30 Међу специјализоване занатлије треба убројити и произвођаче воска, воскаре, који се помињу у као даваоци дажбине у воску у тексту СХ а восак за свеће помиње и БХ. Није познато да ли би и назив салчик могао да се уврсти у занатску терминологију или не, али под овим називом се помињу два подложника манастира Дечани, један из Врмоше и други међу власима Парагушанима. У оквиру БХ сачуван је и помен израде џакова тачне мере (цак, врећа – три лакта дуга, а комол широка = 180цм х 45цм), те се можда може претпоставити и постојање неке врсте врећара.31 Надаље, у повељама се јављају и кола – топионице, а њихово давање манастирским властелинствима сведочи о високој развијености обраде метала, посебно гвожђа. Поменуте повеље сведочанства су развоја рударства и постојања занатских занимања неопходних за рад рудника и рудара, као и за напредовање и даље гранање појединих заната. Зидање манастира подразумевало је присуство бројних занатлија, посебно градитељске струке, као и припадника уметничких заната, на пословима изградње и украшавања.32 О занатству сведочи и списак дарова Дечанском манастиру, у ком се спомињу многобројни предмети израђени од ковача, Михаљчић 2006, 38, 41, 64, 73, 80; ДХ I а, 291; ДХ II, 66 ф. 60; ДХ III, 69 f. 8, 128 ф. 66; СХ, 99, 121, 130, 143; Рибаков1948, 185–187, 677–699; Мишић 1992, 47–57; Шуица 2003, 154–155; Трубачев 2008, 393–527. О давању вуне видети даље, нап. бр. 35. 30 31 БХ, 123; СХ, 122; ДХ III, 117 ф 56,127 ф. 66; Томовић 2011, 244; О салчику као могућем називу за месара или кобасичара, видети: Rječnik, 134. 32 Зарковић 2007, 73–80; Фостиков 2012, 116. Само зидање, које се као посебан моменат истиче и у повељама ктитора, могло је да потраје и више од деценије, а украшавање и дуже, а током тог периода бројне занатлије обитавале су у центру властелинства. БХ, 118; СХ, 119; Бубало 2007а, 81. 63 БИГ IV (2013) 51–69 златара и кројача,33 а судећи по чињеници да су дарови долазили од владара, те да су требали бити извранредног квалитета, свакако да су за њихову израду бирани вешти мајстори, можда чак и из владарских радионица. Да су за израду појединих предмета, попут скупоцених кандила, бирани и плаћани одређени мајстори, обавештава нас и податак из БХ, који нам саопштава да је краљ Милутин, приликом издања ове повеље доделио и новчани прилог епископу рашком – чак 600 перпера да скује кандило Цркви Св. апостола.34 Такође, неопходно је истаћи да ови документи сведоче о занатству територија у суседству манастирских властелинстава, па и под световном влашћу. Осим о занатству, обавештавају нас и о посебном виду занатске активности, кућној привреди, о којој сведоче помени прераде појединих материјала или давања готових производа, па се тако међу влашким обавезама помиње прерада црквене вуне, као и давање окроја, покроваца и клашњи, док се као меропашка дажбина наводи и давање оглава. О кућној радиности, сведочи и податак да су калуђери добијали и две јареће коже (јарине) за израду капа, три говеђе коже, вуну и клашње, као и помен давања гуњева и клашњи власима Добрушинцима, као надоканаде за напасање кобила.35 Поред заната и занатлија, те њихове мобилности, ова акта, а посебно ДХ II–III и СХ, откривају и чињенице о организацији и раду занатлија. Тако се у истим спомињу два протомајстора, један без ближе ознаке, градитељ Георгије и други, обућар (цнгар) Рајко. Иако назив протомајстор означава првог међу мајсторима, у литератури се сматра да се звање протомајстора градитеља заправо односи и на средњовековног архитекту, док се исто звање, међу осталим мајсторима, користило да означи личност предводника осталих занатлија, као и главног представника својеврсног удружења – цеха (гилде). Ипак, ова акта упућују и на чињеницу да је титула протомајстора, бар у градитељству, добијана од стране владара, те да је сем награде у поседима, Георгије могао да буде одређен и за протомајстора. Такво давање титуле протомајстора било је уобичајно и у другим државама. Ипак, чињеница да је на изградњи Дечана учествовало заправо више протомајстора, или бар два, Георгије и фра Вита из Котора, говори и о томе да је често више градитељских дружина учествовало у изградњи исте градитељске целине. С друге стране, помен протовестијара 33 Бубало 2007а, 81. 34 БХ, 200. О свећњацима: Бикић 2008, 361–368. 35 Шуица 2003, 154–155; Михаљчић 2006, 42, 64, 173, 174, 175, 177. За појмове: окрој, покровац, клашње, оглав, гуњ, видети: ЛССВ, према одредницама. Вероватно се термин оглав овде односи на просто уже, које се ставља око главе стоке или коња, са повоцем. 64 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века Рајка свакако говори о унутрашњој организацији занатлија, а као прилог томе могао би да послужи и пример из другог града, Новог Брда, у ком се спомиње и порта шустера.36 Којим путем је он изабран за протомајстора није познато, али вероватно је и његова титула била потврђена од стране јавне власти. На крају је остало да укажемо и на поједине чињенице о занатству манастирске територије, као и на типологију занатских насеља. Сведочанства повеља и доступни резултати археолошких истраживања иду у правцу закључка да се постојање занатских активности може потврдити у оквиру територије како самог манастира тако и у оквиру његовог властелинства, и то у односу центар – посед, у ком манастир преузима условно економску функцију центра. Такође, приликом разматрања занатства и распрострањености појединих струка, треба имати у виду и да су поседи властелинстава често груписани на неколико локација, те да на појаву или разноврсност заната у датом месту утичу различита географска средина и клима, а вероватно и традиција дате области. Управо стога подаци из ових аката дозвољавају да увидимо и неке појединости у вези с размештајем занатства у историјско-географском контексту. Као што смо показали у овом раду, поменуте повеље дозвољавају да се утврди постојање више типова насеља занатлија и места занатске радње, међу која би спадали: град као центар (овде Призрен), непосредна територија манастира у ограђеном простору, насеља у којима борави већи број занатлија различите струке (нпр. Чабик, Рзинићи), мајсторска села или засеоци са занатлијама специјализованим у истој струци (нпр. Ковачи на Корићанима, зидци на Дразе), насеобине основане око неког већег постројења, какве су топионице или веће радионице и локалне радионице, често ковачке, као места занатске радње у насељима у којима преовлађује становништво осталих категорија.37 Додатно, како нас иста акта обавештавају, заснивање мајсторских села био је процес условљен потребама двора владара и феудалаца (земљопоседника), или манастира као економског центра властелинства.38 Истовремено, у ширем контексту, исти извори указују и на поједине области познате и по једном занату, попут Пнуће или Јелашца, знаних по зидарству.39 ДХ II 58–59 ф.62; ДХ III 128 ф 67; СХ, 143; Kostof 1977, 59–95; Le Gof 1995, према регистру; Ново Брдо, 48 (Јовановић, В. С.); Ненадовић 2003, 33–35. 36 37 БХ, 120, 121; ДХ II, 22–23 ф. 26–27, 64 ф. 58; ДХ III, 90–91 ф. 29–30, 97 ф. 35, 131 ф. 70. Видети и изнад нап. бр. 17, 19, 22. 38 СХ, 110, 140, Фостиков 2012, 119. Видети и изнад нап. бр. 9. 39 Новаковић 1965, 61; Томовић 2011, 231. 65 БИГ IV (2013) 51–69 БИБЛИОГРАФИЈА Скраћенице: БХ – Трифуновић, Ђ. (ур.) (2011): Повеља краља Милутина манастиру БањскаСветостефанска хрисовуља, књ. 2. Фототипије издања и пратеће студије, Приштина: Музеј, Београд: Центар за очување Косова и Метохије Mnemosyne: Службени гласник (Београд: Гласник), 17–39, 117–128. ДХ I – Грковић, М. (2004): Прва хрисовуља манастира Дечани, Београд: Центар за очување Косова и Метохије Mnemosyne: Архив Србије; Дечани: Српски православни манастир Високи Дечани; Приштина: Музеј (Београд: Цицеро), 64–81, 85–103. ДХ I а – Ивић, П. – Грковић, М. (1976): Дечанске хрисовуље, Нови Сад, 303–308. ДХ II – Милојевић, С. М. (1880): Дечанске хрисовуље, Гласник СУД 12, Београд, 1–68. ДХ III – Милојевић, С. М. (1880): Дечанске хрисовуље, Гласник СУД 12, Београд, 69–142. ДХ III a – Ивић, П. – Грковић, М. (1976): Дечанске хрисовуље, Нови Сад, 143–286. СХ- Мишић, С. – Суботин-Голубовић, Т. (2003): Светоарханђеловска хрисовуља, Београд, 85–114, 117–144. ЛССВ – Ћирковић, С. – Михаљчић, Р. (ур.) (1999): Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. Ново Брдо – Јовановић, В., Ћирковић, С., Зечевић, Е., Иванишевић, В., Радић, В. (2004): Ново Брдо, Београд. Rječnik – Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, tom V (1903), Zagreb: JAZU. Литература: Bikić, V. (2008): Viseći svećnjaci sa područja srednjovekovne Srbije, Annales – Series Historia et Sociologia, 18 – 2, 361–368: http://www.dlib.si/stream/ URN:NBN:SI:DOC-JNLE00Z5/5a681b60-45e6-48ad-9356-76d8ead4d83d/PDF. Благојевић, М. (1970): Када је краљ Душан потврдио Дечанску хрисовуљу, Историјски часопис XVI/XVII, Београд, 79–86. Благојевић, М. (2004): Закон светога Симеона и светога Саве, у: исти, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Београд, 200–212. Бојанин, С. (2008): Крст у сеоском атару – сакрална топографија и њена друштвена функција у парохији средњовековне Србије, Историјски часопис 56, Београд, 311–352. Брмболић, М. (2001): Зидана пећ из манастира Намасија, Зборник Народног музеја – серија: Археологија, вол. 17, бр. 1, Београд, 441–447. Бубало, Ђ. (1997): Шта значи отрок у српским повељама?, Зборник Матице српске за историју 56, Нови Сад, 19–58. Бубало, Ђ. (2007а): Почетак треће Дечанске хрисовуље, Стари српски архив 6, Београд, 69–82. 66 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века Бубало, Ђ. (2007б): Два прилога о Дечанским хрисовуљама, Стари српски архив 6, Београд, 221–231. Le Gof, J. (1980): Time, Work, and Culture in the Middle Ages, University of Chicago Press. Le Gof, J. (ed.) (1995): Medieval Callings, University of Chicago Press. Грковић, М. (2004): Прва хрисовуља манастира Дечани, Београд: Центар за очување Косова и Метохије Mnemosyne: Архив Србије; Дечани: Српски православни манастир Високи Дечани; Приштина: Музеј (Београд: Цицеро). Даль, В.И. (1882): Толковый словарь живого великорусского языка (в 4-х томах), С.-Петербург – Москва: Издание книгопродавца-типографа М. О. Вольфа. Epstein, S. A. (1991): Wage Labor and Guilds in Medieval Europe, UNC Press Books. Epstein, S. R. (1994): Regional Fairs, Institutional Innovation, and Economic Growth in Late Medieval Europe, he Economic History Review, New Series, Vol. 47, No. 3, 459–482: http://www.jstor.org/stable/2597589 Зарковић, Б. (2007): Светостефанска повеља као извор за историју рударства, у: Манастир Бањска у доба краља Милутина, Ниш: Центар за црквене студије, 73–80. Ивановић, Р. (1952–53): Дечанско властелинство, Историјски часопис 4, Београд, 173–226. Ивић, П. – Грковић, М. (1976): Дечанске хрисовуље, Нови Сад. Копривица, М. (2012): Попови и протопопови Српске цркве у средњем веку, Ниш. Kostof, S. (1977): he Architect in the Middle Ages, East and West, in: Kostof, S. (ed.) (1977): he Architect: Chapters in the History of the Profession, 59–95. Кош, Кошарство, у: Inštitut za slovenski jezik Frana Ramovša ZRC SAZU, Iskanje po Slovarju slovenskega knjižnega jezika: http://bos.zrc-sazu.si/cgi/a03. exe?name=sskj_testa&expression=ko%C5%A1&hs=1 Kulischer, J. (1957): Opća ekonomska povijest srednjega i novoga vijeka, Zagreb. Лома, А. (2011): Топономастичка сведочанства Бањске хрисовуље, у: Повеља краља Милутина манастиру Бањска-Светостефанска хрисовуља, књ. 2, ур. Ђ. Трифуновић, Фототипије издања и пратеће студије, Приштина: Музеј, Београд: Центар за очување Косова и Метохије Mnemosyne: Службени гласник (Београд: Гласник), 179–194. Марковић, Б. (1985): Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића. Превод и правно-историјска студија, Споменик CXXVI, одељење друштвених наука 24, Београд. Милојевић, С. М. (1880): Дечанске хрисовуље, Гласник СУД 12, Београд. Михаљчић, Р. (1967) Селишта. Прилог историји насеља у средњовековној српској држави, Зборник ФФ у Београду IX–1, Београд, 173–224. Михаљчић, Р. (2006): Закони у старим српским исправама, правни прописи, преводи, уводни текстови и објашњења, САНУ, Београд. Мишић, С. (1992): Гајење и прерада лана и конопље у Србији XIV–XVI века, Историјски часопис 39, Београд, 47–57. Мишић, С. – Суботин-Голубовић, Т. (2003): Светоарханђеловска хрисовуља, Београд. 67 БИГ IV (2013) 51–69 Мишић, С. (2007): Коришћење унутрашњих вода у српским земљама средњег века, Утопија: Београд. Mrgić, J. (2010): Some considerations on woodland resource in the medieval Serbia and Bosnia, Београдски историjски гласник 1, Филозофски факултет, Београд, 87– 101. Ненадовић, С. М. (2003): Грађевинска техника у средњовековној Србији, Београд. Стипчевић, Н. (2004): Стргуни = стригуни, Јужнословенски филолог LX, Београд, 11–14. Новаковић, С. (1965): Село, Српска књижевна заједница, Београд. Поповић, С. (1994): Крст у кругу: архитектура манастира у средњовековној Србији, Београд. Радојчић, Н.(1960): Законик цара Стефана Душана, 1349–1354. године, Београд: Српска академија наука и уметности. Radojčić S. (1982): Srpska umetnost u Srednjem veku, Izdavački zavod. Рибаков, Б. А. (1948): Ремесло Древней Руси. Москва: АНСССР. Соловјев, А. (1928): Једна српска жупа за време царства, Гласник СНД III, Скопље, 25–42. Тријић, В. (2002–2003) О сокалницима, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, вол. 68–69, бр. 1–4, Београд, 3–28. Томовић, Г. (2011): Властелинство манастира светог Стефана у Бањској, у: Повеља краља Милутина манастиру Бањска-Светостефанска хрисовуља, књ. 2, ур. Ђ. Трифуновић, Фототипије издања и пратеће студије, Приштина: Музеј, Београд: Центар за очување Косова и Метохије Mnemosyne: Службени гласник (Београд: Гласник), 195–249. Трубачев, О. Н (2008): Ремесленная терминология в славянских языках, Труды по этимологии. Слово. История. Культура, Москва, Том 3. Ћирковић, С. М. (1997): Производња, занат и техника у Србији средњег века, у: исти, Работници, војници, духовници, Београд, 56–78. Фостиков, А. (2012): Ковачки занат на тлу средњовековне Србије, Београдски историjски гласник 3, Филозофски факултет, Београд, 105–126. Шакота, M. (1984): Дечанска ризница, Београд. Шуица, М. (2003): Повеља цара Уроша о замени поседа између кнеза Војислава и челника Мусе, Стари српски архив 2, Београд, 143–166. Aeksandra Fostikov MEDIEVAL SERBIA CRAFTS IN LIGHT OF THREE CHARTERS FROM THE 14TH CENTURY About crats, as well as crat an industry in medieval Serbia, there are numerous written and material sources, among which are an invaluable native sources, especially charters to the monastery, also the largest group of saved documents. he most extensive and most detailed among them are: Svetostefanska also entitled Banjska (BH 1313– 68 АЛЕКСАНДРА ФОСТИКОВ, Занатство средњовековне Србије у светлу три повеље из 14. века 1316), Decanska in three versions (DH I from 1330, DH II from 1330–31 and DH–III announced ater May 1343 – before the end of December 1345) and Svetoarhandjelovska (SH 1349–50). Except the other reasons, for using exactly those charters, essential is that two of them, BH and DH I–III, are the only sources in which is preserved the Artisan law (majstorijama zakon). his law regulates the work obligations, duties and rights of artisans, and the question of inheritance of their crat and status. In addition those three charters allowed us to see the cratsmen role, their feudal and territorial mobility, as well as typology of the crat settlements. Although, basically, labor obligations of cratsman were determined according to those of sokalnik`s and they were probably taxed in their products, in some cases cratsman were liberated from most usual work duties and tributes for their artistry. According to mentioned law father was succeeded by son in crat and status, also to this class one could be accepted by marriage, so in some cases son-in-law is in place of son. In these acts various trades that are mentioned testify of the high diferentiation between the crats in general, and of the progress of certain professions, such as goldsmith according to the needs of time. Also there is a presence of metal, wood, stone, clay, leather, textiles and wax workers. Judging by these acts artisans in medieval Serbia were privileged class, which were highly valued for their skills, so they were speciically regulated in charters. Signiicance of artisans, homo faber in Middle Ages is visible in privileges which testify about territorial and feudal mobility. Artisans could acquire bastina (patrimony) and status of vlastelincic (minor nobility). Charters inform us about founding of artisan settlements so called majstorska sela, what relects needs of the rulers, noblemen and monasteries. hey also contain facts about crat organization and function of the title protomajstor (master in chief). Mentioned charters allow identifying the diferent type of settlements and workshops, in which artisans live and work, among which are: towns, monasteries, and villages. In some villages artisans of diferent crats are present, and in others artisans of speciic crat are grouped. Sometimes artisans are also grouped around signiicant location such as mints or foundries. Oten workshops, especially blacksmiths, are located in settlements where no other crats are. In addition signiicance of the artisans is also relected not only in the names and in surnames, but also on the toponyms, whose names are valuable source for research of the crat trade. 69 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 UDK: 94(450.36:560)”1645/1669”(093.2) 355.48(497)”1645/1648”(093.2) 355:929 Мандушић В. (093.2) ID BROJ: 202597644 Изворни научни чланак Рад примљен: 28. 02. 2013. Рад прихваћен: 11. 07. 2013. Dr Marija Kocić Istraživač-saradnik, Odeljenje za istoriju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu Čika Ljubina 18–20, Beograd [email protected] VUK MANDUŠIĆ U VENECIJANSKOJ ISTORIOGRAFIJI XVII VEKA* Utvrđivanje istine o Vuku Mandušiću, čija kratka pojava na istorijskoj sceni nije u proporciji sa sećanjem na njega, sačuvanim i u kolektivnoj svesti naroda, osnovnа је svrhа ovog rada. Istraživanje je zasnovano na uporednoj analizi istorijskih dela nastalih u Veneciji u doba Kandijskog rata (1645–1669) i dokumenata zvaničnih predstavnika mletačkih vlasti (Provveditore Generale nella Dalmatia), s ciljem da se utvrdi tačno vreme pojavljivanja Vuka Mandušića i objasni njegova uloga u onovremenim dešavanjima. Ključne reči: Vuk Mandušić, hajduci, Morlaci, Kandijski rat, Venecija Key words: Vuk Mandušić, hayduks, Morlaks, Candian war, Venice Istoriograija Venecije ostvarila je tokom XVII veka značajan napredak, koji se u prvom redu manifestuje u načinu na koji su autori pokušali da interpretiraju realne događaje. U nastojanju da sagledaju dešavanja, u isto vreme namećući viziju „državnog razloga“, istoričari toga doba su ostavili nezaobilazne izvore za proučavanje Venecije u doba Kandijskog rata. Njima su bila na raspolaganju dokumenta na koje obični podanici nisu imali pravo pristupa. Događaji izloženi u njihovim delima tumačeni su bez pozivanja na Božju volju u davanju objašnjenja. Činjenica da su pojedini među njima bili aktivni učesnici u političkom životu ima svoje prednosti, u karakterisanju lica koja su događaji izbacili u prvi plan, recimo, ali i nedostatke, jer je učešće u donošenju odluka, koje su se u pojedinim slučajevima pokazale mudre po državne interese, dovoljno da ih liši potpune objektivnosti, koja se od takvih * Rad nastao kao rezultat istraživanja na projektu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije Modernizacija zapadnog Balkana (ev. br. 177009). 71 БИГ IV (2013) 71–89 delatnika danas očekuje. Pored toga, sva istorijska dela objavljena u tom periodu morala su biti cenzurisana, pa su pojedini podaci mogli biti izbačeni iz teksta.1 Autori najznačajnijih istorija koje prate događaje iz Kandijskog rata jesu Batista Nani (1616–1678),2 Andreja Valijero (1615–1691)3 i Đirolamo Bruzoni (1614–1686).4 Pod njihovim neposrednim uticajem bio je i Franjo Divnić (Difnik 1607–1672), pripadnik ugledne plemićke porodice iz Šibenika.5 Dok je studirao na Univerzitetu u Padovi, gde je 1634. doktorirao teologiju, njemu su bila dostupna najznačajnija dela venecijanske istoriograije, pod čijim je uticajima napisao Istoriju Kandijskog rata u Dalmaciji.6 Istom periodu pripada Istorije nastale tokom XVII veka pregledala je komisija od tri člana imenovana od strane Univerziteta u Padovi, koja je od Senata bila ovlašćena da cenzuriše svaki dostavljeni tekst pre njegovog štampanja. Zakoni o cenzuri knjiga, kao i Univerzitet u Padovi, reformisani su u više navrata, što se odrazilo i na istoriograiju razvijanu u ovoj državi. O tome videti: Sandi 1769, I, 230-249 (Istorija Vetora Sandija daje novi pristup u pisanju istorijskih dela u Veneciji. Ona nije koncipirana po hronološkom principu, kao istoriografska dela napisana tokom XVII veka (i ranije). Hronološki princip u ovom radu zamenjen je tematskim celinama koje je birao sam autor kao istraživač, u pokušaju da sagleda mnogobrojne aspekte iz socijalne istorije ove države). 1 2 Nanijeva istorija Historia della Republica Veneta di Battista Nani. Cavaliere ie Procuratore di San Marco završena je početkom šezdesetih godina XVII veka. Tokom 1663. dočekala je svoje drugo izdanje. Batista Nani uživao je u istaknutim položajima u vlasti, koje mu je njegovo poreklo obezbedilo. Jedno vreme bio je ambasador u Francuskoj. Konačna verzija njegove istorije obuhvata period od 1613. do 1671. Njen tvorac ju je u skladu s običajima vremena namenio duždu Domeniku Kontariniju. Podeljena je u dva toma I (1613-1644) и II (1645-1669). Nama je dostupna verzija iz kompendijuma „Istorici delle cose Veneziane“, koji sadrži 10 tomova. Objavljen je u više navrata početkom XVIII veka (1718, 1722, 1723). Nanijeva istorija dopunjena za poslednje godine Kandijskog rata čini XVIII и IX tom ove zbirke. Jedna Nanijeva knjiga sličnog sadržaja objavljena je u to vreme i u Engleskoj: Nani 1673, i obuhvata period do 1613. do 1644. Andreja Valijero je u vreme kada je pisao ovo delo uživao zvanje Senatora. Njegovu knjigu je pre štampanja pregledao odbor sa Univerziteta u Padovi, koji se potpisao kao: „Noi reformatori Dello Studio di Padoua“. Po oceni ovog tela Valijerova istorija nije sadržala podatke protiv Svete Vere [non esservi cosa alcuna contro la Santa Fede], zbog čega je i izdata 28. jula 1679. dozvola za njeno štampanje. Nanijeva istorija posvećena je duždu Luiđiju Kontariniju. 3 4 Podaci o ovom autoru sačuvani su u malom broju, čineći njegovo poreklo nejasnim. Ne pominje se često ni njegovo učešće u onovremenim dešavanjima. U svojoj knjizi nije se potpisao nijednim zvučnim naslovom, koji bi omogućio da se njegov položaj detaljnije utvrdi. Jedno vreme smatralo se da je bio poreklom iz Rovinja. Međutim, postoje mišljenja da je rođen u Lenjanu; Mazzuchelli 1763, 2241, nap. 2. U ovom delu naveden je i ceo stvaralački opus Đirolama Bruzonija. Najznačajniji njegov rad za našu temu je Historia dell’ Ultima Guerra trà Veneziani, e Turchi di Girolamo Brusoni. Nella quale si contengono i successi delle passate Guerre nei Regni di Candia, e Dalmazia, Dall’ Anno 1644. sino al 1671. Ova istorija podeljena je u II toma: I (1644-1656) i II (1657-1671). 5 О odrazu ratnih dešavanja u Dalmaciji na stvaralaštvo Franje Difnika videti: Dukić 2003, 133-134. 6 Originalni rukopis: Historia della Guerra Seguita in Dalmatia trà Venetiani e Turchi dall’ anno 1645 sino alla pace e separatione de conini, čuva se u Naučnoj biblioteci u Zadru. Objavljena verzija korišćena u ovom radu: Difnik 1986. 72 MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka i istorija ograničenog hronološkog raspona (1645–1648), autora Alesandra Vernina.7 Da bi Veneciju upoznao sa razvojem rata u Dalmaciji i uspesima njene vojske, Antonio Santakroče (1624–1653), koji je knjige objavljivao pod pseudonimom Sertonako Antikano, napisao je delo kraće forme.8 Poređenjem podataka iz ovih istorija sa sačuvanom arhivskom građom otkriva se ujedno i verodostojnost iskaza.9 Odlučivši da osvoje Krit, Osmanlije su smatrale da će biti u stanju da uspostave potpunu dominaciju nad istočnim Mediteranom. Venecija je, s druge strane, na sve načine nastojala da izbegne rat sa Osmanskim carstvom. Posle sedam decenija mira (poslednji rat koje su ove države vodile bio je Kiparski, 1570–1573) Venecija se morala suočiti sa novom opasnošću. Sukobljene s protivnikom, koji je raspolagao mnogo većim resursima, vlasti u Veneciji osetile su se ugroženim. Pomorska i trgovačka ekspanzija ove države nije zahtevala držanje stalne vojske, sem odreda lokalne milicije. Front koji je objavom rata otvoren protezao se od Dalmacije do Krita, obuhvatajući i posede na Moreji О ovom autoru ne postoje podaci koji ukazuju na vreme i mesto njegovog rođenja. On je ovo delo napisao neposredno nakon što je Foskolo priveo kraju dužnost generalnog providura u Dalmaciji. Stanovište s koga se Vernino rešio da opisuje događaje zapravo je njegov pokušaj da opravda odluke i delovanje Leonarda Foskola. U poređenju s pojedinim istoriografskim delima, on je detaljniji u kazivanju о događajima u ovoj provinciji (Valijer, Nani). Međutim, u odnosu na dela Đirolama Bruzonija i Franje Difnika, Vernino zaostaje u prikazu pojedinosti iz istorije morlačkog stanovništva i njegovih vođa. Ovo delo koristio je Đirolamo Bruzoni, naročito u opisu borbe oko Drniša (Brusoni, 1673, I, 151). 7 8 Anticano 1649; О ovom istoričaru videti: Desnica 1922. Ovom periodu pripada i istorija Mikelea Foskarinija. Međutim, ona obuhvata period od 1669. do 1690. Iako je događajima u Dalmaciji i Boki Kotorskoj Foskarini u svom radu posvetio značajnu pažnju, njegovo kazivanje ne odnosi se na početak Kandijskog rata i pojavu Vuka Mandušića. Prvi put se ova istorija pojavila 1699. Nama je dostupna verzija iz 1722, čiji puni naslov glasi: Historia della Republica Veneta di Michele Foscarini Senatore, 1722. Pored toga, period Kandijskog rata pokriva i istorija napisana na latinskom jeziku: Gratiani 1728. Dvotomno izdanje čiji je tvorac Đovani Gracijani izlaže istoriju Venecije stavljajući u prvi plan njene odnose s drugim državama, posebno onim iz neposrednog okruženja. Prvi tom obuhvata period od 1613. do 1655, а drugi od 1656. do 1700. Po karakteru knjiga predstavlja političku istoriju epohe, koja se na mnogim mestima dotiče dešavanja u drugim državama. Knjiga Frančeska Sansovina Venetia Città Nobilissima objavljena je poslednjih godina Kandijskog rata. Iako Sansovinovo stvaralaštvo ne pripada ovom periodu, priređivač nije propustio da u delo, kroz dodatke unese promene koje su se desile u periodu od 1580. do 1663. Sansovinova najpoznatija knjiga pojavila se 1582. pod naslovom: Sansovino 1582. Knjiga je pod istim naslovom štampana 1600, ali je proširena događajima do pomenute godine. Jedno od izdanja ovog dela objavljeno 1606. poseduje biblioteka Istorijskog Instituta SANU. Pomenuta knjiga razlikuje se od ostalih njegovih dela po tematici. Kasniji priređivač koncipirao je svoje primedbe u mnogobrojnim dodacima (additions) kako bi čitaoca uputio u arhitektonske promene, koje je pretrpela Venecija, ali i pojedine institucije od vremena Frančeska Sansovina (umro 1582) do objavljivanja njegove knjige 1663. Kao savremenik Kandijskog rata, Đustinijano Martinioni nije mogao da zaobiđe ni događaje koji su se desili u tom periodu. 9 73 БИГ IV (2013) 71–89 (Peloponezu). Slabost Venecije u Dalmaciji otkriva i popis izvršen 1642.10 Ovaj odnos nije se promenio ni u trenutku kada je Venecija prihvatila novi ratni izazov 1645.11 Prepuštena diplomatiji, ona je od drugih italijanskih država primorana da traži pomoć. Papa je novcem i vojskom rešio da pomogne Veneciju.12 Ona je vrbovala vojnike i u drugim državama, posebno među nemačkim plaćenicima, koji su privođenjem Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648) kraju ostali bez posla. Od 1646. veći broj sultanovih podanika rešavao se da pređe na stranu Venecije. Jedan njihov deo ušao je u sastav regularnih ili poluregularnih četa, pod komandom generalnog providura u Zadru. Pragmatizmom vođena politika Venecije dopuštala je da se ovi prebezi nasele na njenoj teritoriji, uz obavezu da jedan njihov deo učestvuje u vojnim operacijama.13 Migracije s jedne na drugu stranu granice postaju neodvojivi deo ratnih dešavanja u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Proces koji tada počinje nastavljen je tokom Morejskog rata (1684– 1699), menjajući versku i etničku strukturu stanovništva u ovim krajevima.14 Na čelu naroda koji je izrazio želju da pređe pod vlast Venecije stali su narodni prvaci, sveštenici, ali se kao pregovarači javljaju i harambaše.15 Iako je Vuk Mandušić pronašao svoje mesto u Gorskom viijencu, on nije bio crnogorskog porekla. Zasnivajući svoj stav isključivo na arhivskoj građi, Boško Desnica je smatrao da se on doselio u Šibenik „sa narodom koga je deinitor o[pat] Nikola Ružić digao proti Turcima i preveo u mletačko područje“.16 U Šibeniku je 17. decembra 1647. zaključen ugovor između visovačkih fratara i petropoljskih knezova, s jedne strane, i kapetana Šibenika Zorzija, s druge. U njegovom sklapanju učestvovao je i Nikola Ružić kao „diinitore della provincia di Bosnia“.17 Osim 11 sveštenika, u ime petropoljske raje u svojstvu pregovarača 10 Stanojević, 107–136. 11 Ovaj popis na osnovu arhivske građe u vidu tabelarnog prikaza objavljen u: Јачов 1990, 12–13. 12 Vojnici koji su bili na platnom spisku rimskog pape u istorijama i arhivskim izvorima pominju se kao papalini. 13 Mletački izvori ove prebege nazivaju Morlacima (Morlacci). Isti ljudi na teritoriji Osmanskog carstva uživali su vlaški status. On je bio vezan za način oporezivanja, koji je primenjivan u osmanskoj državi i nije bio uslovljen njihovom etničkom pripadnošću. Vlaško stanovništvo plaćalo je porez luriju, kao i ostale dažbine, vezane za njihovu glavnu privrednu aktivnost – stočarstvo. 14 O tome detaljnije u: Коцић 2012. Harambaša je izvorno turska reč, koja se javlja u izvorima na italijanskom jeziku (harambassà). Potiče iz osmanske vojne hijerarhije, odakle je prešla u šire slojeve balkanskog stanovništva. Nabrajajući komandni kadar u organizaciji martolosa, Milan Vasić pominje i harambašu; Vasić 1967, 66-68. 15 16 Десница 1934, članak je u skorije vreme preštampan u: Десница 1991, 89-97. U radu je korišćena druga verzija, 89. 17 74 Десница 1950, 26–27 (Zadar, 17. decembar 1647). MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka pojavljuje se i Janko Mikelić „conte di conti di tutte le ville de cristiani di Campo Pietro“, kojih je bilo 30.18 Kao rezultat tog ugovora određeni broj porodica iz Petrovog Polja prešao je tokom zime 1647/48. na teritoriju Venecije. Na osnovu te faktograije Boško Desnica je smatrao da se Vuk Mandušić doselio zajedno s ljudima iz Petrovog Polja.19 Franji Difniku takođe nije ostala nepoznata činjenica o pregovorima vođenim krajem 1647. između franjevaca iz Samostana Sv. Marije s ostrva Visovca, na reci Krki, sa stanovnicima Petrovog Polja.20 Ugovoreno je da njihovi stanovnici pošalju u Šibenik taoce. Pregovori s narodom iz Petrovog Polja uticali su na hrišćane u Drnišu da i oni zatraže duždevu zaštitu.21 U građi koju je objavio Marko Jačov nalazi se i dokumenat koji potvrđuje da je narod iz okoline Drniša bio naseljen u tvrđavi Sv. Nikole u Šibeniku, u neposrednoj blizini luke.22 Vrlo je verovatno da su pojedine porodice prešle iz Petrovog Polja i naselile se takođe u tvrđavi Sv. Nikole. Među njima i Vuk Mandušić. Nateran da bira kojoj će se od zaraćenih strana prikloniti, narod je odluke koje je u jednom trenutku doneo olako menjao. Opsada Šibenika i teškoće sa kojima se Venecija suočila u pokušaju da odbrani grad uticali su na to da njene uhode ozbiljno prionu na pridobijanje stanovnika Petrovog Polja i Drniša da se preseli na njenu teritoriju. Andrija Kačić Miošić, međutim, poreklo Vuka Mandušića vezuje za okolinu Šibenika. Nekoliko kratkih stihova opisuje Mandušića kao velikog junaka, koji je opljačkao svu tursku zemlju i koga „fale latinska gospoda i junaci slavnoga Naroda“.23 Njegov stav međutim, ostavlja mogućnost za tvrdnju da Boško Desnica nije bio sasvim u pravu kada je tvrdio da se Mandušić doselio s narodom iz Petrovog Polja u Šibenik početkom 1648. Najznačajniji događaj toga vremena u Dalmaciji jeste osmanski napad na Šibenik 1647. (od 21. avgusta do 15. septembra). Opisujući dešavanja pred taj napad, Sertonako Antikano pominje kako su oni pojedinci koji su pre toga prešli pod vlast Venecije, bili dobro branjeni „od strane sveštenika i harambaše, njegovog hrabrog pratioca“.24 To je bio jedan od povoda da bosanski beglerbeg Десница 1950, 27; Ovaj naziv može se prevesti kao „knez kneževa svih hrišćanskih sela u Petrovom Polju“. Na italijanski jezik silom prilika prevedena su određena „zvanja“ iz „narodne hijerarhije“. Knez je prevođen kao conte, a barjaktar, kako analiza tekstova iz ovog perioda pokazuje, kao alifer. 18 19 Radovi na kojima temelji taj zaključak: Stipan Zlatović, Franovci države presvetlog okupitelja i hrvatski puk u Dalmaciji; Petar Kolendić, Fra Pavao Posilović i njegovo “Naslađenje“, Rad 206. (Desnicane navodi sve bibliografske podatke ovih dela). 20 Difnik 1986, 163. 21 Difnik 1986, 164. 22 Jačov 1992, I, 188 (Šibenik, 1. avgust 1648). 23 Cacich Mioscich 1801, 197. 24 Anticano 1649, 179. 75 БИГ IV (2013) 71–89 Tekeli-paša reši da pošalje alaj-bega25 Ferhat-pašića na Bokanjac sa 1 500 vojnika i 2 500 konjanika. Osmanska vojska trebala je da napadne prebege s njihove teritorije, koji su se sklonili u to selo.26 Sertonako Antikano potvrđuje učešće i popa Sorića u odbrani ovog naroda.27 Od značaja je da isti autor insistira na učešću nekog „harambaše“, u čiji identitet nije bio u stanju da pronikne, iako je bio dobro upućen u dešavanja oko Šibenika tokom 1647. Katolički sveštenik Stefan Sorić28 (kod Desnice Šorić) otpočeo je sredinom maja 1647. pregovore s knezom Posedarskim da napusti osmansku teritoriju i pređe pod okrilje dužda.29 S time je bio upoznat i Andrija Kačić Miošić, po kojem je Sorić pre početka Kandijskog rata bio paroh u Kotaru „državi tada Carevoj“.30 Pregovori su okončani krajem avgusta, u vreme napada na Šibenik.31 Sorić je s 300 sledbenika, među kojima je bilo i narodnih prvaka, prešao u Šibenik, željan da izvrši prepad o kome će se pričati.32 Kasniji dokumenat otkriva da je Sorić isprva delovao kao Foskolov pouzdanik i uhoda, а zatim i kao vođa onih Morlaka, koji su s njime prešli na teritoriju Venecije. On je s ovim ljudima napustio parohiju Goricu, u blizini Vrane.33 Arhivska građa i sačuvane istorije stvorile su između Mandušića i Sorića određenu vezu, koja se može objasniti činjenicom da su obojica po prelasku pod duždevu vlast bila naseljena u Šibeniku i nastupala kao „vođe šibenskih vlaha“. Upravo kazivanja nekih istoričara koji prate dešavanja iz 1647, u prvom redu Sertonaka Antikana, ukazuju na mogućnost da je Vuk Mandušić mogao biti u službi Venecije u isto vreme kad i Sorić. Situacija tokom leta 1647. u dovoljnoj meri je zabrinula vlast, koja je rešila da vrbuje prebege sa osmanske teritorije u većem broju. U isto vreme karijera Sorića – od prelata, uhode i poverenika, do vojnika u mletačkoj službi – može se detaljnije pratiti u arhivskim izvorima i tadašnjim istorijama. Po Bruzonijevoj oceni, Anton Palikučić, Marko Parčić i Tadija Madžar „sa izuzetnom hrabrošću“ su zapovedali Morlacima, koji su se spremali za 25 Alaj-beg – zapovednik svih spahija u jednoj oblasti, najčešće sandžaku. 26 Difnik 1986, 141. 27 Anticano 1649, 180. U pojedinim radovima pominje se i kao Steva Subotić; ИСН III/1, 350, 352-356 (Самарџић, Р). Međutim, u svim dokumentima na italijanskom jeziku koji se čuvaju u Zadru ili Veneciji, kao i u tadašnjim istorijama, pominje se kao Sorić, zbog čega smo se odlučili da damo prednost ovoj varijanti njegovog prezimena. 28 76 29 Десница 1950, 17 (Zadar, 17. maj 1647). 30 Cacich Mioscich 1801, 155. 31 Десница 1950, 25-26 (Zadar, 31. avgust 1647). 32 Десница 1950, 25. 33 Десница 1950, 28. (Zadar, 25. decembar 1647). MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka odbranu Šibenika 1647. Vuk Mandušić se, međutim, ne pominje.34 U nabrajanju vođa Morlaka koji su se okupili u odbrani Šibenika, Sertonako Antikano ne pominje Mandušića,35 kao ni Alesandro Vernino.36 Interesantno je da Andrija Kačić Miošić, kome nisu bile nepoznate tadašnje istorije (u prvom redu one koje obuhvataju istoriju Dalmacije), u opisu odbrane Šibenika 1647. takođe ne pominje Mandušića.37 Napad na Drniš, koji je služio Osmanlijama za smeštaj municije i provijanta,38 izvršen је 22. februara 1648, ali je isplaniran tokom zime. Teškoću, ukoliko se istraživač osloni samo na istoriograiju tog doba, predstavlja činjenica da najveći deo ovih autora napad na Drniš, i ubrzo potom izvršeni napad na Knin (26. februar), smeštaju u 1647.39 S druge strane, po Franji Difniku napad na Drniš desio se 1648.40 Arhivska građa potvrđuje da je do njega došlo februara 1648, što prihvataju i današnji istoričari.41 Od vođa koji su učestvovali u napadu na Drniš Đirolamo Bruzoni nabraja guvernera Skuru, Krutu, Posedarskog, Teodosija, Sorića i Mandušića.42 To je i prvi pomen Vuka Mandušića u njegovoj knjizi. Iste podatke donosi Alesandro Vernino.43 Najveću teškoću mletačkoj vojsci zadao je prelazak preko reke Čikole, na kojoj je bio sagrađen most, koji je obezbeđivao pristup gradu. 34 Brusoni 1673, I, 137. 35 Anticano 1649, 197. 36 Vernino 1648, 88-89. 37 Cacich Mioscich 1801, 174-176. 38 Značaj koji je imao Drniš za Osmanlije pored Bruzonija navodi i Batista Nani; Nani 1722, 172. Jedan od najznačajnijih istoričara toga doba, Đirolamo Bruzoni, jedan je od tih; Brusoni 1673, I, 149–152. Najvećim delom, kazivanje Brusonija o napadu i osvajanju Drniša podudara se sa Difnikom i građom, zbog čega se njegovom opisu može verovati. Prema našem mišljenju, ovde se radi o štamparskoj grešci. On opis događaja koji su se desili 1648. počinje napadom na Klis. Ovakav stav Bruzonija može biti i posledica njegovog pozivanja na dela prethodnika koja su mu bila dostupna, u prvom redu Sertonaka Antikana i Alesandra Vernina. Oba rada koja su se pojavila ubrzo nakon događaja koje izlažu, ne poseduju hronološku odrednicu na svakoj štampanoj strani, što odstupa od tadašnjeg načina publikovanja istoriografskih dela. 39 40 Difnik 1986, 164–170. U sklopu ratnih priprema tokom zime u Šibenik je stigao novi providur konjice Frančesko Đorđo, koji je preuzeo komandu nad vojskom od 7.000 pešaka i 800 konjanika. Na savetovanju je veći broj zapovednika bio za to da se izvrši napad na Klis, ali je Đorđo smatrao da je taj korak preuranjen. Ovo se dešavalo pre sklapanja pomenutog ugovora, jer odredbe koje on predviđa ukazuju da su vlasti već u to vreme imale izgrađenu strategiju. Marko Jačov ukazuje da je mletačka vojska brojala 4 000 pešaka, 700 seljaka, 700 konjanika i 3 000 Morlaka, kojima su komandovali Sorić i Mandušić; Јачов 1990, 26. 41 42 Brusoni 1673, I, 150. 43 Vernino 1648, 105. 77 БИГ IV (2013) 71–89 Njegovo osvajanje povereno je Soriću. Za napadače je, pored ove komunikacije, koje su se nastojali domoći, opasnost vrebala i u nedostatku namirnica. U opisu napada Brusoni ne pominje Mandušića sem što ga navodi pri nabrajanju sastava mletačke vojske. U tome se može prepoznati uticaj Alesandra Vernina, na koga se Brusoni u značajnoj meri pozivao. U toku napada na Drniš, prema oceni ovog autora, Morlaci su se pokazali „nesposobni za vojnu disciplinu“.44 Od ostalih istoričara, učešće Morlaka u napadu na Drniš pominje i Batista Nani, ali ne nabraja njihove vođe.45 Franjo Difnik zabeležio je da su Morlaci pod Sorićem nastupali kao prethodnica.46 S druge strane, Difnik, od koga se zbog porekla očekivalo da bude bolje upoznat sa prilikama i licima koja su se u određenim trenucima istakla, u opisu napada na Drniš ne pominje Mandušića. Venecija se gotovo bez otpora domogla Knina 26. februara 1648, jer su njegovi stanovnici na vest o osvajanju Drniša napustili grad i povukli se prema Bosni. Đirolamo Brusoni ne pominje Mandušićevo učešće u napadu na Knin.47 Na ovom mestu Brusoni još jednom dokazuje da je u tumačenju pojedinih događaja iz Kandijskog rata dao prednost objavljenim istorijama, iz kojih ponekad samo prepisuje podatke, bez provere njihove verodostojnosti. Ni Alesandro Vernino ne pominje Mandušića u borbama pod Kninom.48 Prema nekim savremenim istoričarima, Mandušiću je nakon osvajanja grada poveren zadatak da top Margaritu (izliven 1580) prebaci u Šibenik.49 U delu Vernina, međutim, pominje se ovaj top, ali ne u vezi sa Vukom Mandušićem.50 Sertonako Antikano navodi kako je najisturenije položaje oko Knina dobro branila četa popa (Sorića) i „harambaše“, s njegovom hrabrom četom.51 Ovaj istoričar navodi da je na Knin poslata vojska na čijem je čelu bio „hrabri kapetan Aran Bovašić (Aran Bovasich)“, koga je lokalni narod veoma poštovao. On je trebao da obezbedi prolaz mletačkoj vojsci, koja je krenula na utvrđenje. U Sertonakovoj interpretaciji načinjena je greška u transkripciji pojedinih imena na italijanski, posebno kada se radilo o izrazima poteklim iz osmanske leksike. I ranije on u svom delu pominje „harambašu“, ali ne navodi o kojoj se osobi tačno radi. Moguće je pretpostaviti da je kod Sertonaka došlo do identiikacije „harambaše“ s Mandušićem. Aran Bovašić je možda iskrivljena verzija osmanske reči harambaša, koju su mletački istoričari najčešće pisali kao 78 44 Brusoni 1673, I, 150. 45 Nani 1722, 171–172. 46 Difnik 1986, 169. 47 Brusoni 1673, I, 154. 48 Vernino 1648, 111–112. 49 Јачов 1990, 26. 50 Vernino 1648, 115. 51 Anticano 1649, 179. MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka harambassà, mada se u dokumentima može naići i na njene varijante: harm bassà ili arambassà, gde se izostavljalo muklo h, koje u italijanskom jeziku nema glasovnu vrednost u slučajevima kada se piše na početku reči. Na ovom mestu u svom delu Sertonako Antikano prvi put pokušava da dâ identitet osobi koju do tada pominje isključivo kao „harambaša“. Od značaja je njegova opaska da je Aran Bovašić prethodne godine (1647) bio na položaju zapovednika straže Ibrahim-paše iznad Šibenika.52 Učešće Vuka Mandušića u napadu na Klis od 15. do 31. marta 1648. događaj je o kojem su jednodušno pisale sve mletačke istorije. Franjo Difnik u borbama za Klis Vuka Mandušića pominje kao harambašu.53 Mandušić je kod Vernina pomenut u borbama pod Klisom kao jedan od vođa oltramarina podeljenih u šest jedinica.54 Takođe, harambašu Mandušića u događajima vezanim za napad na Klis prvi put pominje Sertonako Antikano,55 kao i Đirolamo Brusoni.56 Vernino je pre bio zainteresovan da izloži sastav i dejstvo vojske Venecije. Kako su njen sastav u velikoj meri činili pripadnici vlaškog (morlačkog) stanovništva, to su se počeli koristiti i izrazi kojima su jedinice sastavljene od tih pojedinaca oslovljavane. Pod “oltramarinima“ smatrani su ljudi poreklom iz Dalmacije i susednih krajeva, a pod “oltramontanima“ najamnici iz Francuske, Italije ili Nemačke. Međutim, u vreme kada je Vernino priveo kraju svoje delo (1648) ti termini još uvek nisu bili deinisani. S jasno zacrtanom strategijom Venecija je odlučila da se domogne Klisa, kome se moglo prići samo sa jedne strane.57 Po osvajanju napadače bi dočekao i bogat plen, jer su Osmanlije u ovaj grad sklonile sav opljačkani plen iz Anticano 1649, 233. Ovaj podatak kod Sertonaka najviše nas je i ubedio da se radi o Vuku Mandušiću. Pretpostavili smo da je moguće da se izraz Aram Bovašić odnosi na kapetana mletačke vojske Arbanasovića, koji se posebno istakao u odbrani Splita (1647). 52 53 Difnik 1986, 178. 54 Vernino 1648, 106. 55 Anticano 1649, 252. 56 Brusoni 1673, I, 166. Napad i osvajanje Klisa 1648. obradio je Boško Desnica. On se u prvom redu oslanja na arhivsku građu. Istom autoru nisu bila strana tumačenja ponuđena u pojedinim istorijama iz tog perioda (Alesandro Vernino i Đirolamo Bruzoni). Međutim, kako je sam naveo, najverodostojniji, prema njemu, u opisu napada i osvajanja Klisa (1648) jeste Franjo Difnik, koga obilato navodi u radu. U vreme kada je Desnica objavio ovaj rad Difnikova istorija još uvek nije bila objedinjena, a od nje su bila sačuvana 3 rukopisa, od kojih jedan pripada Arhivu u Zadru, koji je i on koristio. Десница 1934 б, 11-12, preštampano u: Десница 1991, 47-60. U navedenom radu dat je i jedan od boljih opisa Klisa, kao i stanja u njemu neposredno pred osvajanje. Osim što Sorića i Mandušića pominje prilikom opisa rasporeda mletačke vojske na početku opsade, Desnica više ni na jednom mestu ne pominje Mandušića. Istom događaju posvećena je i istorija koja do danas nije objavljena. Nju je napisao Ivan Andrija Tomaseo (umro 1669), kome pripada rukopis „Relazione della Pressa di Clissa“, koji je kao i Difnik doktorirao na Univerzitetu u Padovi 1642. Jedan primerak se danas čuva u arhivskoj zbirci splitskog Arheološkog muzeja pod evidencionom 57 79 БИГ IV (2013) 71–89 osvojenih mesta. Iako su u više navrata pokušale da probiju opsadu, Osmanlije su na kraju ostale blokirane u kliskoj tvrđavi. Jedini prilaz, klanac Svinjski put, zaposeo je pukovnik Briton sa nemačkim i italijanskim plaćenicima. U njihovoj pozadini nalazili su se pop Sorić i harambaša Vuk Mandušić „s Vlasima i kumpanijama trgoriskih i splitskih kaštela, s šestotina Poljičana koji su nedavna prišli Mlečanima, i s ljudima iz Primorja podređenima zapovjedniku Janku Marijanoviću.“58 Odbrana utvrđenja poverena je Ali-begu Filipoviću i Mehmed Mustaj-begu. Njihova vojska bila je nedovoljna da odbije napadače, zbog čega je u pomoć pohitao bosanski sandžakbeg Tekeli-paša sa „4 000 na brzinu sakupljenih vojnika“.59 Generalni providur Leonardo Foskolo izdao je naređenje Soriću i Mandušiću da „sa svojim ljudima pokušaju da zaustave Tekelija“,60 što ukazuje i na ulogu Vuka Mandušića u vojnim planovima Venecije. Difnik na drugom mestu navodi da iako su čete pod komandom Sorića i Mandušića bile žestoko napadnute, oni su uspeli da odbiju napad i Osmanlije proteraju iz Dugopolja,61 gde je Tekeli grupisao svoje snage. Broj njegovih vojnika porastao je na 5 000 ljudi. Međutim, po naredbi Foskola vojska je napala Osmanlije u Dugopolju, nateravši ih na povlačenje. Alesandro Vernino potvrđuje da su Sorić i Mandušić dobili zadatak da zajedno s ljudima koji su pre toga iz Poljica prešli pod okrilje Venecije spreči napredovanje bosanskog beglerbega.62 S time se slaže i Sertonako Antikano, koji beleži da su Sorić i Mandušić sa svojim Morlacima krenuli prema Bosni.63 U međuvremenu se beglerbeg sa 2 000 vojnika približio Svinjskoj stazi, gde je došlo do sukoba. Mandušić i Sorić su pružili žestok otpor osmanskoj vojsci prinudivši je na povlačenje prema Dugopolju. Nakon dvonedeljne opsade, Klis je 31. marta zauzet, a Osmanlije nakon svirepog masakra proterane.64 Time je ujedno „odbranjena i cela Dalmacija“.65 Ovaj događaj zabeležile su sve brojem 48-h-17/7. Ovaj primerak nosi naslov „Relatione dell’ espurgation di Clissa del Dottor Giovanni Andrea Tomaseo“; Ivanišević 2009, 87, nap. 19. Ovde verovatno Difnik misli na Janka Mitrovića, oca Stojana i Ilije Mitrovića, do čijeg je uspona došlo za vreme Morejskog rata (1684-1699); Difnik 1986, 178. Videti i: Коцић 2012, 46, 49-53, 124-135 i dalje. 58 59 Nani 1722, 174. 60 Difnik 1986, 181. 61 Difnik 1986, 182. 62 Vernino 1648, 124. 63 Anticano 1649, 252. Povod i način na koji su pojedine Osmanlije masakrirane pod Klisom, kao i odnos providura Foskola prema tome, dotaknuto je u: Десница 1991, 58-60. 64 65 80 Brusoni 1673, I, 180. MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka mletačke istorije.66 Osvajanje Klisa dočekano je u Veneciji svečanostima,67 što je zahvaljujući širenju štampe, saznala tadašnja evropska javnost. Vest o Tekelijevom neuspehu kod Klisa navela je Carigrad na odlučniju akciju. Na njegovo mesto postavljen je Derviš-beg, koji je u Livno došao s 10 000 vojnika i 7 topova.68 Za Derviš-pašinu vojsku govorilo se da kreće da vrati Klis, ili ide u napad na Split. Međutim, Split nije mogao biti meta napada jer Osmanlije nisu imale dovoljan broj vojnika za njegovo osvajanje. U pauzi koju su omogućili grupisanje i reorganizacija vojske bosanskog beglerbega, hajduci su nastavili sa upadima na osmansku teritoriju. О jednom, koji je predvodio Vuk Mandušić, sačuvan je dokumenat.69 Mandušić, koji se u njemu pominje kao Vučen,70 sa 175 Morlaka, izvršio je napad na tvrđavu Ključ, mesto od 300 kuća u okolini Banja Luke, sa čijim se braniocima borio do doboko u noć. Tom prilikom spaljena je džamija zajedno s hodžom i ubijeno je preko 200 Osmanlija, dok su iz Mandušićeve čete bila ranjena četvorica Morlaka. Zarobljeno je 46 osoba, među kojima i mnogo žena i dece. Narednog jutra Osmanlije su krenule u poteru, zbog čega su se hajduci morali osloboditi roblja. Zadržali su samo šestoro.71 Stigli su do Grahova, zatim su se preko Dinare vratili u Šibenik. Kako je Mandušić izjavio, njemu su „pomogli Morlaci koji su se od Turaka sklonili u planine“,72 od kojih su tri porodice doveli u Šibenik. Mandušićev prodor do Ključa našao je mesto i u epskoj poeziji. U pesmi Vino piju dvije harambaše Jovan Šarić (za koga pretpostavljamo da se radi o popu Soriću) i Vuk Mandušić trpe ton pun podrugljivog prebacivanja od strane nepoznatog zadarskog plemića: Dva uskoka dvije harambaše, Porobiste četiri krajine, Porobiste Liku do Ribnika I Krbavu pod gorom Kapelom, I Kapelu ukraj mora sinjega, Kazanicu i Lazakovicu, Od svakuda roba dovedoste, А od Glamoča ni roba ni konja: Il’ ne hteste ili ne mogoste?73 66 Sansovino 1663; Valijero 1679, 155–156; Nani 1722, 174–175; Brusoni 1673, I, 178–180; Difnik 1986, 175–190. 67 Nani 1722, 175. 68 Difnik 1986, 200. 69 Десница 1950, 36–37 (Zadar, 2. jun 1648). 70 Bruzoni ga na jednom mestu takođe pominje kao Vučena Mandušića; Brusoni 1673, I, 187. 71 Десница 1950, 36 (izjava Vuka Mandušića). 72 Десница 1950, 36. 73 Сувајџић 2003, 180. 81 БИГ IV (2013) 71–89 Zabeleške sa ovog saslušanja danas su najpouzdaniji dokaz da je Vuk Mandušić činio sastavni deo mletačkih poluregularnih jedinica, s ljudima voljnim da Veneciji služe pod oružjem. U njihovim napadima on se pominje kao harambaša. Ovaj upad Mandušića bio je u skladu s planovima Foskola da primora Osmanlije na povlačenje. Zbog toga je leto 1648. bilo ispunjeno sličnim akcijama, kada nijedan harambaša u mletačkoj službi nije mirovao.74 Pojedinim istoričarima nije bila nepoznata ta činjenica. Oni u opisu tih događaja prvi put pominju i hajduke.75 Sertonako Antikano zabeležio je da je 100 hajduka (tada ih prvi put pominje) krenulo ka Savi da pljačka i robi.76 Značajnog ugleda, Vuk Mandušić je predložen za odlikovanje. Darivanje kolajne isplanirano je da bi se zadovoljili Morlaci „koji ga mnogo poštuju“.77 Ovo je istakao providur Foskolo u pismu Senatu 11. jula 1648. U kasnijem pismu on navodi: „Kad bi za kapetana Mandušića došla druga kolajna jednaka Šorićevoj, a on je znago zaslužuje, to bi njemu prištedilo gorčinu isključenja, a naciji bi poslužilo na veliku utjehu, jer je on na Krajini cijenjen više nego ijedan drugi“.78 Međutim, Senat, zabavljen drugim poslovima, nije donosio odluku, zbog čega je Foskolo isti zahtev ponovio 22. jula.79 U međuvremenu je početkom jula pod Ribnikom nastradao pop Sorić. Foskolo je predložio da se kolajnom namenjenom njemu odlikuje Mandušić. Smatrao je da mu ta čast pripada, zato što je „istaknutiji i priznatiji među Morlacima“.80 Međutim, samo nekoliko dana nakon Sorićeve pogibije, pod čudnim okolnostima nastradao je kod Zečeva i Vuk Mandušić, ne dočekavši da primi znak časti. Veliki ugled koji je među Morlacima uživao svakako je bio povod za prikrivenu ljubomoru, koja ga je na kraju koštala glave. Tih nekoliko meseci od ulaska mletačke vojske u Klis (1. aprila) do sredine juna, kada je novi bosanski vezir Derviš-paša odlučio da krene u protivnapad, bili su ispunjeni odmazdama i nesigurnošću. Pokolj nakon osvajanja Klisa, praćen svakojakim nedelima, a sa druge strane revanš Osmanlija po ličkom i Početkom maja Petar Smiljanić sa svojim ljudima napao je Unac na Savi; Десница 1950, 35 (Zadar, 11. maj 1648). Zatim je usledio napad Vuka Mandušića na Ključ. Tokom juna pop Sorić preuzeo je napad na Udbinu; Десница 1950, 37–39 (Zadar, 21. jun 1648). Veliki upad organizovan je u Liku, u kome je učestvovao i pop Sorić, koji je tom prilikom kod Ribnika poginuo; Десница 1950, 41–43 (Zadar, 14. jul 1648). 74 Reč hajduk (haydud) izvorno je turskog porekla i u prvo vreme označavala je razbojnika; Redhouse 2001², 815. Detaljnije: Коцић 2012, 28–29. 75 82 76 Anticano 1649, 308. 77 Десница 1950, 40 (Zadar, 14. jul 1648). 78 Десница 1991, 91. 79 Десница 1950, 44 (Zadar, 22. jul 1648). 80 Јачов 1990, 30. MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka susednim sandžacima, kada je mnogo hrišćana nabijeno na kolac za primer ostalima, svedoče o raspoloženju koje je iz ljudi izvuklo ono najgore. Odsečene glave, tela nabijena na kolac, čerečenja, silovanja bez obzira na pol ili godine, bile su svakodnevne kazne s kojima se običan čovek, ne znajući kome da se prikloni, suočavao. Odbrana sebe i svojih najbližih javila se kao imperativ, koji je ratnički moral lišavao svega viteškog, svodeći ga na ono animalno u čoveku. U takvom ambijentu, primeri junaštva i ponekog znaka viteštva postajali su vrlo cenjene moralne vrednosti, koje su se upravo kod Vuka Mandušića ispoljile. Budući bez potomstva, svojim ljudima je delio najveći deo onoga što bi zaplenio u busiji, dok su drugi plen ljubomorno čuvali za svoje najbliže. U odnosu prema njemu očitovale su se krajnosti – simpatija kroz podršku prostog puka i antipatija zbog ljubomore na glas o njemu među jednakima. U junu je bosanski beglerbeg Derviš-beg krenuo na Liku, dok je njegov ćehaja Husein-paša u okolini Zadra pljačkao s 4 000 vojnika. Grupa Morlaka na čijem je čelu bio Ilija Smiljanić postavila je busiju kod Zečeva, nameravajući da pašu namami u napuštenu tvrđavu. Ilija Smiljanić s kotarskim i Vuk Mandušić s Morlacima iz Šibenika dobili su zadatak da sačekaju Osmanlije i spreče njihov povratak. Međutim, njih dvojica nisu delila isto mišljenje o daljem nastupanju. O događaju oko zečevske kule svedoče iskazi trojice harambaša, koji su u ovoj bici učestvovali. Iskaze su dali Ilija Smiljanić, Martin Milković i Matija Mihaljević iz Drniša.81 Poređenjem iskaza može se utvrditi da se onaj Ilije Smiljanića razlikuje od druga dva. Smiljanić je prećutao nekoliko značajnih činjenica – nije pomenuo morlačku izvidnicu i nije dao obaveštenja o jačini osmanske vojske, koja se približavala tvrđavi. Isto tako, prećutao je nesuglasice i sumorno predosećanje Mandušića pred samu bitku.82 Smiljanić je objašnjavao ceo događaj okolnošću da je neprijatelj uočio da ih je bilo malo, zbog čega ih je i napao. Martin Milković u iskazu otkriva činjenicu da su se Osmanlije, koje su do tada pljačkale po biogradskom primorju, približile nenadano, „jer nas uhode nijesu dobro poslužile“.83 U zečevskoj kuli ostavljeno je 30 hajduka da čuvaju konje i komoru. Ostali su se zajedno s Mandušićem sklonili u zasedu čekajući da neprijatelj prođe, jer je bio brojniji. „Mandušić se tome opirao jer je tu odluku smatrao opasnom, ali ustrajući Smiljanić u nagovaranju udarismo zajednički na neprijatelja“.84 Kada su Osmanlije shvatile da su hajduci daleko slabiji „okrenu lice i opkole nas i prisile na uzmak i na napuštanje opljačkanih konja“. 81 О ovom događaju svedoče tri izjave neposrednih učesnika događaja kod Zečeva, koji su i očevici pogibije Vuka Mandušića. Десница 1950, 46–50 (Zadar 1. avgust 1648; Zadar, 1. avgust 1648; Zadar, 2. avgust, 1648). Boško Desnica ponudio je i njihov prevod; Десница 1991, 92–96. 82 Neposredno pred bitku Vuk Mandušić je prorokovao “Ubeđen sam da ćemo danas biti poraženi, a vi ćete me ostaviti samog“; Десница 1950, 49. 83 Десница 1950, 50. 84 Десница 1950, 50. 83 БИГ IV (2013) 71–89 Boško Desnica je najveću verodostojnost dao trećoj izjavi, onoj harambaše Mihaljevića iz Drniša. Prema Mihaljeviću „Harambaša Smiljanić, harambaša Milković i drugi od zadarskog Kotara Vlasi koji su se podjednako podložili (duždu), nalazeći se kod Zečeva i obavešteni o našem dolasku, javiše nam da im se moramo pridružiti svi i u tu nam svrhu poslaše vodiče, jer mi nijesmo viješti ovom kraju“.85 Tvrdio je da su ih Kotarani (Smiljanićevi ljudi) uveravali da su Turci malobrojni, dok je Mandušić tvrdio da ih je bilo mnogo. Smiljanić je poslao stražu da nadgleda kretanje Osmanlija, koja o njihovoj brojnosti nije ništa javila, sem da su se ulogorili kod Otresa. Morlaci su ostali blizu Zečeva, rešeni da čekaju bogatim plenom natovarenog neprijatelja, bez ikakve predstave o njegovoj brojnosti. Kada su ugledali osmansku vojsku, povukli su se, dok je u tvrđavi ostalo „60 Smiljanićevih Vlaha sa konjima i stvarima a da se o tome nije obavestio Mandušić“.86 Mihaljević je ukazao da je Mandušić sumnjao da se radilo o izdaji. Ovo je ujedno jedini iskaz koji potvrđuje surevnjivost među Mandušićem i Smiljanićem. U nemogućnosti da nadjača Smiljanićevo insistiranje da krenu u pomoć hajducima koji su ostali u zečevskoj tvrđavi, Vuk Mandušić izjavljuje: „Radite što vas je volja, ali sam uveren da ćemo danas biti uhvaćeni i da ćete me napustiti“.87 О Mandušićevoj pogibiji sve tri izjave uglavnom se slažu. Tokom borbe prvo je izgubio ruku a zatim mu je odsečena glava. Franjo Difnik je o njegovoj pogibiji zabeležo: „No videći njihovu veliku pogibelj, Vuk Mandušić, vođa šibenskih Vlaha, za taj položaj čovek zrela razuma i veoma hrabar, odluči s Ilijom Smiljanićem i ostatkom Vlaha koji su bili izvan kule da oslobode opkoljene ili da junački poginu u borbi, pa zgrabe oružje, zalete se među neprijatelje i otvore prolaz onima u kuli“.88 Batista Nani, Andreja Valijero i priređivač Sansovinove knjige Don Martinijoni ne pominju ovaj događaj. Međutim, Đirolamo Bruzoni je za boj kod Zečeva zabeležio da je preduzet „protiv Mandušićevog mišljenja“.89 Isti autor pominje i neslaganje u morlačkom taboru bez ikakvog objašnjenja osim što veliča hrabro učešće Mandušića. U prilog tvrdnji da su službena dokumenta providura Foskola stajala na raspolaganju Bruzoniju svedoči 85 Десница 1950, 47–48. Десница 1950, 48. U tome se donekle podudara sa Smiljanićevom izjavom, koji je takođe tvrdio da je u tvrđavi ostao harambaša Vukadin s 30 pešaka. Za ovog harambašu Desnica je pretpostavljao da se radi o Vukadinu Mitroviću, bratu Janka Mitrovića iz Žegara, stricu Stojana i Ilije Jankovića, koji su u to vreme prešli u službu Venecije; Десница 1950, 46. 86 84 87 Десница 1950, 49. 88 Difnik 1986, 201. 89 Brusoni 1673, I, 188. MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka njegovo nabrajanje hajdučkih vođa.90 U vezi s pogibijom Mandušića Bruzoni daje samo šturi komentar da je „oplakan od strane cele Provincije“.91 U opisu stradanja Vuka Mandušića najdetaljniji je Sertonako Antikano. Premda njegova verzija ima mnogo dodirnih tačaka sa zvaničnim dokumentima, ona ne iznosi sve pojedinosti u vezi sa ovim događajem. Sertonako je, takođe, bio upoznat s činjenicom da se Smiljanić i Mandušić nisu slagali u stavu prema brojnijoj osmanskoj vojsci. Zečevo, tvrđava podignuta na steni na glavnom putu za Knin, predstavljala je nepogodan zaklon, posebno u momentu kada se bosanski beglerbeg sa 4 000 konjanika i 1 000 pešaka spremao da napadne mletačke položaje. U Zečevu (kod ovog autora Seceno) ostavljeno je 50 vojnika, u vreme kada se 6 000 Osmanlija spremalo da krene prema Zadru. U međuvremenu je Vuk Mandušić iz Šibenika krenuo ovima u pomoć. On je stigao sa 300 pešaka u Skradin, zatim Bukovicu, a potom u Zečevo, gde se pridružio Smiljaniću.92 Iako su zidine zečevske kule bile debele 4 koraka, one su se po mišljenju Mandušića nalazile u lošem stanju. U njoj su ostale harambaše Vukadin i Medaković sa 200 dobro naoružanih hajduka i provijantom. Ostatak hajduka povukao se u planinu Laškovicu na putu za Knin, postavivši busiju da napadne neprijatelja, koji se sporo kretao.93 Deo vojske, 500 konjanika i 200 pešaka, Husein-paša poslao je prema Zadru, gde su se ranije preselili Morlaci sa osmanske teritorije. Deo vojske od 200 pešaka, među kojima je bilo i janičara, poslat je na Zečevo.94 U sporom napredovanju Osmanlije su uspele da se probiju do nasipa, pri čemu su se branioci morali povući u gornju kulu. Upravo na ovom mestu Sertonako pominje Mandušićevo neslaganje sa stavom da branioci po svaku cenu ostanu u tvrđavi, budući da otpor u tim uslovima nije moguć i da se kula mora napustiti. Prema Sertonaku, u tom trenutku bilo je 30 mrtvih branilaca i 40 konjanika, koji se nisu mogli probiti do Laškovice. Na ovom mestu Sertonako završava kazivanje o borbama u Dalmaciji. On o pogibiji Mandušića ne iznosi druge podatke, sem da je Husein-paši odneto 40 glava, za koje je on platio po 5 reala za svaku, i da je njegova smrt bila oplakana u celoj Dalmaciji.95 90 U izjavi harambaše Mihaljevića, pored Mandušića, kao poginuli pominju se harambaša Sandić, kapetan Petar Aničić, harambaša Ilija Cverljević, harambaša Ivan Kraljević i dvojica braće Galiotovića, od kojih je jedan zarobljen. Đirolamo Bruzoni, sem Mandušića, nabraja i harambaše Sandića, Kragljevića, Aniuk [?] i Servilića. U tom nabrajanju najbolje se uočava da je Brusoni koristio i zvanična dokumenta, ali imena koja navodi razlikuju se od njihovog slovenskog porekla (Harambassa Sandich, Craglievich, Aniuch, e Serviglich); Десница 1950, 189. 91 Десница 1950, 189. 92 Anticano 1649, 314. 93 Anticano 1649, 315. 94 Anticano 1649, 316–318. 95 Anticano 1649, 320. 85 БИГ IV (2013) 71–89 Iako je verzija Sertonaka Antikana starija, nju je gotovo u celosti prihvatio Bruzoni, koji je svoje delo završio 15 godina kasnije.96 Bruzoni je nastojao da stvori jasnu sliku o događajima bez preteranog udubljivanja u Mandušićev položaj. Znao je za Smiljanićev plan da se u zečevskoj tvrđavi ostave hajduci, s kojim se nije slagao Mandušić, mada mu se na kraju povinovao. Bruzoni kazivanje o njihovim odnosima završava na ovoj konstataciji. Ne može se pouzdano tvrditi da je u trenutku pogibije Vuk Mandušić imao redovnu platu od Venecije, za čije se interese tokom poslednjih meseci života borio. Ilija Smiljanić je redovnu platu dobio 14. jula 1648.97 Duže u mletačkoj službi (verovatno uvučen od strane oca Petra), Ilija Smiljanić je nakon dve godine nagrađen stalnom platom u iznosu od četiri dukata mesečno. Mandušićevo ratovanje od nekoliko meseci na strani Venecije, i pored njegove velike popularnosti, teško da je do trenutka njegove pogibije bilo nagrađeno redovnom platom. Iako kratkotrajna, pojava Vuka Mandušića ukazuje na to da je Venecija tokom prvih godina Kandijskog rata počela da uobličava novi sistem regrutovanja, kada je pored vojnih jedinica, počela da stvara poluregularne čete sastavljene od prebega s osmanske teritorije, u kojima su najznačajnije mesto imali hajduci.98 Slučaj Vuka Mandušića, koji se, sudeći po Sertonaku, prethodno istakao na osmanskoj strani kao harambaša, ukazuje na sloj ljudi koji su za Veneciju imali najveći značaj. Pojedinci skloni vojničkom zanatu, premda se njihovo angažovanje uglavnom svodilo na postavljanje busija i brze upade, imali su prednost nad običnim sultanovim podanicima. Vuk Mandušić, Stefan Sorić i nekoliko drugih harambaša koje istorije nastale u ovom periodu pominju, predstavljaju „prvu generaciju hajduka“ u službi Venecije, kada ona počinje da stvara sistem određen kao organizovana hajdučija.99 Učesnici boja kod Zečeva bili su u isto vreme i svedoci jedne podle igre. Vešti u prepadima vođenim zarad zgrtanja plena, mnogi od njih su slutili da je kod Zečeva bilo mutnih radnji. U doba kada su se vesti šapatom širile serhadom, glasovi o tome nisu lako mogli biti ućutkani. Glavni osumnjičeni za njegov nestanak, Ilija Smiljanić, i sam je nastradao početkom septembra 1654. u busiji na Velebitu. On je upao u zasedu Osmanlija kada se sa četom spremao za odmor.100 96 Brusoni 1673, I, 187–189. 97 Десница 1991, 61-88. Gligor Stanojević je smatrao da je Venecija s time počela 1654, kada se „bokeljski hajduci, prema dubrovačkim podanicima, pojavljuju odjednom kao dobro organizovana i moćna družina“; Станојевић 1970, 272. 98 99 100 86 O tome detaljnije videti: Коцић 2012, 46 i dalje. Десница 1950, 76 (Zadar, 8. septembar 1654). MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka Nakon tragične smrti Mandušić je nastavio da živi u kolektivnom sećanju naroda iz koga je potekao. Uspomena na njega sačuvana je tokom XVIII veka zahvaljujući književnim delima, koja su dobrim delom okrenuta istoriji, a koja su reprezentovala potpuno novi ilirizam. Boško Desnica je bio upoznat sa radovima Stipana Zlatića i Petra Kolendića. Stipan Zlatić je težio da prikaže u što povoljnijem svetlu franjevački red u Hrvatskoj. Pomen Mandušića kod Andrije Kačića Miošića može se delom objasniti i uticajima njegovog učitelja don Filipa Grabovca, u čijem se delu (smisleno napisanom radi povratka hrvatskim običajima i moralnim vrednostima) pominje i Mandušić.101 Kako se Grabovac školovao jedno vreme u franjevačkom samostanu Visovcu, spona s Vukom Mandušićem lako je objašnjiva. On i Andrija Kačič Miošić pripadaju „književnosti prvog prosvetiteljstva“ u hrvatskoj književnosti.102 Rečju, usmeno predanje o Vuku Mandušiću najviše je ostavilo traga među delima čiji su autori franjevački sveštenici, koji su posredno ili neposredno imali kontakata s visovačkim samostanom. Bibliograija Objavljene zbirke građe Десница, Бошко (1950): Историја Котарских ускока, I. Београд: Српска Академија Наука. Jačov, Marko (1992): Le Missioni cattoliche nei Balcani durante la Guerra di Candia (1645–1669), I–II. Città del Vaticano: Biblioteca Apostolica Vaticana. Istorije XVII–XVIII vek Anticano, Sertonaco (1649): Frammenti istorici della Guerra in Dalmazia, In Venetia: Brusoni, Girolamo (1673): Historia dell’ Ultima Guerra trà Veneziani e Turchi, I–II, In Venezia: Valiero, Andrea (1679): Historia Della Guerra di Candia, In Venetia: Vernino, Alesandro (1648): Della Historia della Guerre di Dalmatia Sotto li Generalato di Leonardo Foscolo. Ne’ quali si descrivono le Attioni seguite dal principio dell’ attacco di questa Provincia in’ all’ espugnatione di Clissa. In Venetia: Gratiani, Johanes (1728): Historiarum Venetarum Libri XXXII, tom. I–II. Patavii: 101 Grabovac 1747. Jedno od izdanja ovog rada objavljeno je u ediciji Stari pisci hrvatski: Cvit razgovora naroda i jezika iliričkoga ili rvackoga. Od značaja je činjenica da je Filip Grabovac (1697–1749) bio izvesno vreme Kačićev učitelj. On se školovao u manastiru Visovcu, а 1718. zaredio se i postao franjevački sveštenik. Zbog svojih ubeđenja došao je u sukob s mletačkim vlastima, zbog čega je utamničen. Umro je dve godine nakon što je objavio ovo delo. Njegova knjiga je bila zabranjena od strane državnih inkvizitora. Detaljnije o njemu videti: Botica 2009 (ovde je navedena i sva njegova bibliograija). 102 Draganić 2006, 84. 87 БИГ IV (2013) 71–89 Grabovac, Filip (1747): Czuijt razgouora, Naroda, i Jezika Jllirickoga, alliti Aruackoga, bj Sabrano, i sastauno u dua dila. In Venezia. Stari pisci hrvatski: Cvit razgovora naroda i jezika iliričkoga ili rvackoga (1951). Zagreb: Difnik, Franjo (1986): Povijest Kandijskog rata u Dalmaciji, prevod S. i D. Kečkemet. Split: Književni krug. Cacich Mioscich, Andria (1801): Razgovor ugodni naroda slovinskoga. U Mlezi. Mazzuchelli, Giammaria (1763): Gli Scrittori d’ Italia cioè Noticie storiche, e critiche intorno alle vite, e agli scritti dei letterati Italiani, Vol. II, parte IV. Brescia. Nani, Battista (1673): he History Of the Afairs of Europe In this presend Age, but more particularly of the Republick of Venice. London: Sandi, Vettor (1769): Principij di Storia Civile della Repubblica di Venezia. Dall’ anno di N. S. 1700. sino all’ anno 1767, tom. I–III. Venezia. Sansovino, Francesco (1582): Historia Universale dell’ origine et Imperio de’ Turchi. Raccolta & in diversi luoghi di nuovo ampliata da M. Francesco Sansovino. In Venegia. Sansovino, Francesco (1663): Venetia Città Nobilissima, et Singolare, Descrita in XIIII Libri, Con Aggiunta Di tutte li cose Notabili della Stessa Città, fatte & occorse dall’ Anno 1580. sino al presente 1663. Da D. Giustiniano Martinioni. Venetia. Historia della Republica Veneta di Battista Nani, Cavaliere e Procuratore di San Marco, [ed.] Degli Istorici delle cose Veneziane, I quail hanno scritto per Pubblico Decreto (1722), Tomo Nono. Venetia. Historia della Republica Veneta di Michele Foscarini Senatore, [ed] Degl’ Istorici delle cose Veneziane, I quali hanno scirtto per Pubblico Decreto, Tomo Decimo (1722). Venezia. LITERATURA Botica, Stipe (2009): одредница: Filip Grabovac. Zagreb: Leksikografski zavod Mirosalv Krleža коришћено са сајта: http://hbl.Izmk.hr/clanak. aspx?id=13. Vasić, Milan (1967): Martolosi u jugoslovenskim zemljama pod turskom vladavinom. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Odjeljenje istorijsko-iloloških nauka knj. 17. Desnica, Boško (1922): Ko je Sertonaco Anticano, Vjesnik za arheologiju i istoriju dalmatinsku 45. Десница, Бошко (1934а): Вук Мандушић, Магазин сјеверне Далмације, Сплит I, 25–30. Десница, Бошко (1934б): Опсада и предаја Клиса 1648. год., Novo doba, Split 24. decembar 1934, 11–12. Десница, Бошко (1991): Стојан Јанковић и ускочка Далмација, пр. С. Воларевић, Београд. Dragić, Marko (2006): Književnost katoličke obnove i prvog prosvetiteljstva (hrvatska barokna književnost). Split: Filozofski fakultet u Splitu. Dukić, Davor (2003): Contemporary wars in the Dalmatian Literary Culture of the 17th and 18th Centuries, Narodna umjetnost 40–1, 88 MARIJA KOCIĆ, Vuk Mandušić u venecijanskoj istoriograiji XVII veka Ivanišević, Milan (2009): Izvori za prva desetljeća novoga Vranjica i Solina, Tusculum 2, 85–110. Јачов, Марко (1990): Срби у млетачко-турским ратовима. Београд: Свети архијерејски синод СПЦ. Коцић, Марија (2012): Венеција и хајдуци у доба Морејског рата. Београд: Hesperiaedu & Научно друштво за историју здравствене културе. Sir Redhouse, James W (2001²): A Turkish and English Lexicon. İstanbul: Baskı: Enes Matbaası. Самарџић, Радован (ур.) (1993): Историја српског народa III/1. Београд: СКЗ. Stanojević, Gligor (1962): Popis vojnih posada, ratne opreme, ljudstva i stoke gradova i kaštela u Dalmaciji i Boki kotorskoj iz 1642. godine, Vojni Vesnik 13–14 (сепарат). Станојевић, Глигор (1970): Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII вијека. Београд: Историјски институт САНУ, Посебна издања, књ. 14. Сувајџић, Бошко (2003): Епске песме о хајдуцима и ускоцима. Антологија. Београд: Гутембергова Галаксија. Marija Kocić VUK MANDUŠIĆ IN THE VENETIAN HISTORIOGRAPHY OF THE XVII CENTURY Vuk or Vuchen Mandušić is the one of the irst who has been moved from the Ottoman to the Venetian teritory in Dalmatia, at a very begining of the Candian War. Appearence of these people and his integration in Venetian military organization gave some kind of security for this State to continue this conlict. With comparation of these work’s and archival resources we might today reconstructed much of thise individuals who are originated from Morachien, i.e., Vlachien inhabitans, and who are lay himself to dispostition to the Venetian’s authority. Several documents about Vuk Mandušić from 1648 were preserved, and these were published several decades ago. he histories (mainly of Venice provenance) were analyzed from the aspect of their credibility in presentation of Vuk Mandušić. His irst mention is in relation to attack on Knin in February 1648. his enables for the event to be shited for several months earlier (during 1647). Because of the reputation he enjoyed with authorities and people, he soon became a threat to other Morlach leaders. His own violent death near Zečevo raises suspicions that betrayal was involved. Even ater death, he continued to live in the collective memory of people that followed him. During the following centuries, memory of him was kept by Franciscan monastery at Visovac, partially revealing his origins. 89 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 УДК: 355:929 Одвијер Џ. ID BROJ: 202598156 Изворни научни чланак Рад примљен: 13. 05. 2013. Рад прихваћен: 11. 07. 2013. Владимир Абрамовић, ВA Докторанд, Одељење за Историју Филозофски факултет, Универитет у Београду Чика Љубина 18–20, Београд [email protected] ПРИЛОЗИ БИОГРАФИЈИ ЦАРСКОГ ГЕНЕРАЛА ГРОФА ОДВИЈЕРА, КОМАНДАНТА БЕОГРАДА 1718–1722* Циљ овог рада је да прикаже неколико биографских података о царском генералу у служби Хабзбурга, грофу Џону Одвијеру, команданту Београда 1718–1722. Његов живот и каријера ван овог временског распона фрагментарно је обрађена у домаћој литератури. Стога желимо да овим прилогом осветлимо личност која је заузимала важан положај у оквиру војне хијерархије Хабзбуршког царства и која је била непосредно везана за простор Србије. Кључне речи: Џон Одвијер, Београд, Хабзбуршка монархија, Србија, ирска емиграција, XVIII век, бечки двор. Key words: John O’Dwyer, Belgrade, Habsburg monarchy, Serbia, Irish emigration, 18th century, Court of Vienna. Како би се боље схватио контекст у коме је Џон Одвијер,1 старешина истоименог ирског клана из округа Типерери на југу Ирске и, касније, царски генерал, градио своју каријеру, на самом почетку морамо у * Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије – Модернизација западног Балкана (ев. бр. 17709). Желео бих да изразим захвалност господину Патрику Одвијеру, секретару Одбора клана Одвијер, који ми је омогућио приступ делу потребне литературе. Захвалност дугујем и господину Патрику Макартију, почасном секретару Друштва за војну историју Ирске, који ми је омогућио приступ издању њиховог часописа he Irish Sword. 1 Sean O’ Duibhir; John O’Dwyer; у аустријским изворима назива се Johann Joseph Anton Oduyer, како се и сам потписивао; у српској историографији прихваћена је транскрипција Одвијер, које ћемо се држати у раду. Други могући начин изговарања његовог имена, приближнији оригиналном изговору, гласи Одуир. 91 БИГ IV (2013) 91–99 општим цртама назначити улогу коју је бечки двор имао међу европском аристократијом, као и питање ирске емиграције у држави Хабзбурга. Попут других европских дворова XVII века, и бечки двор је био отворен за стране племиће који су желели да ступе у царску службу. Међутим, оно што га је издвајало од осталих европских дворова била је улога de facto престонице Светог римског царства немачког народа, као и престиж царске титуле.2 Бечком двору је то давало ауру харизматичности која је европској аристократији била веома привлачна.3 Импозантан је број италијанских, немачких, шпанских, пољских и племића из других делова Европе који су служили у царској војсци.4 Осим припадности аристократском миљеу, за ступање у царску службу од значаја је била и конфесионална опредељеност. Припадницима католичке вероисповести је указивана предност, али се присуство протестаната на бечком двору ипак не може занемарити. То је тенденција која постоји од XVI века. Цар није могао да се истовремено повинује одредбама Аугсбуршког мира и да спречава уплив протестантских аристократа на двор.5 Међутим, овај тренд ће изгубити на значају до почетка XVII века, када је контрареформација добила замах. Након епохе верских ратова, протестанти су могли поново да ступе у службу Хабзбурга; ипак, предност је давана онима који би прешли у католичанство. Као илустрацију овакве промене вероисповести можемо навести кнеза Александра Виртембершког,6 који је из лутеранства прешао у католичанство (1712) током службе у царској војсци.7 Међутим, за аристократе од великог угледа, или оне високог звања, промена вере није била обавезујућа. Као пример би могао послужити Фердинанд II Алберт, кнез од Брауншвајга-ЛинебургаБеверна, рођак Елизабете Кристине, супруге цара Карла VI.8 Требало би нагласити да током владавине династије Хабзбурга католичанство никада није изједначавано са верношћу круни. Сматрало се да је католичанство пружало тек само добру основу, „материјал“ од кога се могао начинити верни поданик цара и аустријске куће.9 2 Press 1986, 23. 3 Duindam 2011, 401–431; Press 1986, 39–41, 45. 4 Schmidt-Brentano 2006. 5 Press 1986, 32–33. 6 Он је касније постао презес цивилне администрације у Србији (1720–1733). 7 Vehse 1853b, 216; Wunder 1977, 266. Осим што је био царев рођак, Фердинанд II Алберт је био и истакнути војсковођа, који се исказао током ратова Аустрије против Француске и Турске. Spehr 1877, 681–682; Vehse 1853a, 216–217. 8 9 92 Evans 1979, 72–74. ВЛАДИМИР АБРАМОВИЋ, Прилози биографији царског генерала грофа Одвијера … Који су били Одвијерови мотиви да се определи за ступање у царску службу? У светлу горе наведеног може се претпоставити да су га привукли престиж царске титуле и отвореност и привлачност бечког двора. Његова конфесионална припадност је сигурно била фактор који је олакшао пријем у нову средину, док је за његове будуће господаре од највећег значаја била репутација коју су ирски војници уживали, а о чему ће више речи бити касније. Сада ћемо пажњу посветити положају и улози ирске емиграције у држави Хабзбурга. Први знатнији контакти између Хабзбурга и ирске емиграције падају у доба Тридесетогодишњег рата, прецизније након 1626, када у оквиру најамничких групација Ирци долазе под својим сопственим официрима. Први редовни ирски пукови основани су 1630, када су браћа Јаков и Валтер Батлер основали пешадијски и драгонски пук. Пешадијска јединица је убрзо била потучена до ногу у сукобу са Швеђанима, док је драгонски пук стекао славу (ако се то може тако назвати) својим учешћем у атентату на Валенштајна. Године 1636. број ирских војника је знатно повећан када је основано осам нових пукова; међутим, након завршетка Тридесетогодишњег рата, дошло је до опадања броја Ираца у служби Монархије. За овај период карактеристично је то што су Ирци заузимали углавном ниже официрске положаје. У тој епохи су само појединци из породица Валис и Тафе успели да се домогну виших положаја и да се оките вишим чиновима.10 Ирци су у служби Хабзбурга били веома цењени као војници. Као илустрација високог мишљења које су о њима имали владари династије, могу послужити изјаве приписане цару Францу I, мужу Марије Терезије: „Што више Ираца у аустријској служби то боље“ и „...наше јединице ће увек бити дисциплиноване; јер Ирац кукавица је реткост и оно што становници Ирске презиру из принципа, учиниће из жеље за славом.“11 Осамнаести век доноси експанзију ирске компоненте у аустријској армији. То је нарочито видљиво након 1756, када је британска влада забранила Ирцима да емигрирају у Француску, што је за последицу имало повећани прилив житеља „Смарагдног острва“ у Свето римско царство. Они су у својој новој домовини остварили изузетно успешне каријере – заузимали су трећину генералских чинова 1761,12 а према неким прорачунима, око две стотине ирских официра било је активно у служби током ратова који су уследили након Револуције и Наполеоновог доласка на власт. Најблиставију каријеру остварио је Франц Морис Лејси, који 10 Dufy 1983, 267–268. 11 Clark 2010, 178–179. 12 Dufy 1983, 269. 93 БИГ IV (2013) 91–99 је добио чин фелдмаршала и постао председник Дворског ратног савета 1766. Осим тога, одликован је и великим крстом новооснованог Војног реда Марије Терезије.13 О друштвеном положају Ираца у аустријској служби може се рећи неколико интересантних ствари. Пажњу привлачи чињеница да је већина њих остала неожењена и без потомства. То се објашњава следећим разлозима: највећи број њих је долазио са седамнаест или осамнаест година, тако да нису имали прилике да се ожене пре емигрирања. Друго, пошто су углавном били незнатног порекла, било им је тешко да се уклопе у друштво своје нове домовине, па су остајали нежење без законитих наследника. За разлику од њих, досељеници племенитог рода су се релативно брзо уклапали у нову средину. Аустријске војне власти биле су веома широке руке у додели одсуства и рефундирању путних трошкова за оне Ирце који би желели да посете своју отаџбину на краће време, али мали број њих се одлучивао на овај корак. Углавном су бирали да своје дане ван активне службе проведу у Бечу или у Чешкој и Моравској.14 Може се рећи да Џон Одвијер припада трећој генерацији ирских емиграната, који су потражили уточиште широм Европе након слома Јаковитске побуне 1691. Поражени побуњеници су у највећем броју отишли у Француску (чувена Ирска бригада) и Шпанију. Мањи део је отишао у Свето римско царство немачког народа. Међу њима се налазио и Џон Одвијер. Он је заузимао истакнуто место у клановској хијерархији Ирске.15 У његову част је, као успомена на слом побуне с краја XVII века, испевана популарна песма у којој се говори о поразу и изражава жаљење због очајног стања у Типерерију.16 Одвијер је под окриљем Хабзбурга остварио изузетну војничку каријеру. У почетку је као свог ментора имао чувеног војсковођу Гвида фон Штаремберга.17 Касније је пратио будућег цара Карла VI током ратних операција на Иберијском полуострву за време Рата за шпанско наслеђе (1701–1714), када је командовао пешадијским пуком Ревентлау.18 Због својих ратних заслуга од цара је добио титулу грофа 1713.19 Године 1716. добија чин генерала-фелдвахтмајстера (данашњи еквивалент је генерал- 94 13 Исто, 268–269. 14 Исто, 269. 15 Hayes 1950, 38–39; O’Dwyer 20002, 362–365. 16 Keefe 1977, 34–36. 17 Arneth 1864, 445. 18 Arneth 1853, 481. 19 O’Dwyer 20002, 363. ВЛАДИМИР АБРАМОВИЋ, Прилози биографији царског генерала грофа Одвијера … мајор), а 1723. чин фелдмаршал-лајтанта (данашњи еквивалент је генералпотпуковник).20 Почетак рата са Османским царством (1716–1718) довео је Одвијера на територију Србије. И у овом сукобу исказао је свој војнички таленат, поготово приликом битке код Петроварадина (1716), где је и рањен,21 као и током опсаде Београда, када је са две чете гренадира помогао приликом одбијања турског испада из тврђаве, који је уследио након олује 13. јула 1717.22 Његово држање у овом рату је оставило снажан утисак на Еугена Савојског, који се о њему изразио похвалним речима („...emsiger und guter Oizier sei...“).23 Заслуге у том сукобу препоручиле су га за место команданта београдског гарнизона, на које је постављен већ крајем 1717,24 а до успостављања редовне администрације 1720. привремено је управљао Србијом. Сем тога, генерал гроф Одвијер је обавио важне припреме за размену амбасадора, која је требало да уследи годину дана након склапања Пожаревачког мира. Он је са турским командантом Ниша и Румелије, Абдулах пашом, уговорио појединости размене посланика почетком јуна 1719. Том приликом су утаначени састав и бројност делегација, тачно место размене, распоред седења делегата и редослед обраћања.25 Осим што је припремио размену, Одвијер је имао и важну улогу приликом саме церемоније.26 Ипак, ту се списак његових обавеза није завршавао; он је обухватао и мање престижне задатке, као што је било хватање пребега и борба против хајдука. Два члана Пожаревачког мировног уговора била су посвећена овом питању (X и XIV члан).27 Одвијерова привремена управа Србијом започета је реконструкцијом Београда оштећеног ратом. Иако су главни радови на фортификацији, као и на изградњи барокног Београда започели након 1723, санација објеката порушених током опсаде текла је под његовим надзором. Као једини споменик тих активности сачуван је само Велики барутни магазин у стени, који је назван по њему – Одвијеров барутни магазин.28 Међутим, његова управа је скоро од самог почетка била обележена проблемима, а ситуација се нарочито закомпликовала након успостављања цивилне 20 Schmidt-Brentano 2006, 70. 21 Arneth 1864, 401. 22 Исто, 429. 23 Stefanovic-Vilovsky 1908, 19. 24 Arneth 1864, 445. 25 Milošević, 2011, 239–250; Driesch 1723, 40–41, 45–47. 26 Driesch 1723, 48–60; Krälitz-Greifenhorst 1908, 17–27. 27 Павловић 1901б. 28 Веселиновић 1974, 536–540; Samardžić 2011, 257. 95 БИГ IV (2013) 91–99 администрације у Србији, на чијем челу се нашао већ помињани кнез Александар Виртембершки (1720).29 Драгољуб Павловић у свом делу Аустриска управа у северној Србији (1717–1739) наводи како је принц Александар клеветао и оптуживао Одвијера да је материјалиста и грамзивац, те да је генерал због тих оптужби прекомандован у Славонију.30 Међутим, да ли је било баш сасвим тако? Сукоб између цивилне и војне власти је неоспоран, као и оптужбе које је изнео кнез Александар. Против Одвијера су прикупљене озбиљне тужбе, у којима се истицало његово строго и самовољно понашање. Службеници Дворске коморе Август Хелблинг и Јохан Јаков Терликскрон саставили су извештај (датиран 31. децембра 1718) у коме је наводно генералово прекорачивање дужности и користољубивост приказано у најгорем могућем светлу. Имајући у виду неповољно расположење немачких колониста у Београду, захтевано је његово отпуштање из службе. Међутим, војне власти су се оглушиле о такве препоруке; Одвијер је остао на свом положају све до 1722, након чега је уследила прекоманда у Славонију. Могуће је да су те оптужбе биле претеране. Недостатак икакве реакције Дворског ратног савета на ове притужбе може послужити као илустрација колико је мало поверења имао у основаност ових жалби.31 Као показатељ поштовања које је двор исказивао према грофу Одвијеру може послужити чињеница да је издање Албума Конрада Вајса, који описује размену аустријских и турских депутација 1719, посвећено њему према царевом изричитом наређењу.32 Одвијеров премештај у Славонију вероватно није уследио као последица жалби представника цивилне администрације. Тим пре што је он убрзо након прекоманде добио унапређење (1723) у чин фелдмаршал-лајтанта (данашњи еквивалент је генерал-потпуковник).33 Неколико година након постављења на ново место, Одвијер је донео регуламент за граничаре (1727); тим документом се заводила строга дисциплина у редове тамошњих граничара. Регуламент је предвиђао драконске казне чак и за најмање преступе.34 Овај документ се може тумачити као сведочанство о макар једној његовој особини 29 Stefanovic-Vilovsky 1908, 67 нап. 5. 30 Павловић 1901а, 29. 31 Stefanovic-Vilovsky 1908, 67–68 нап. 5. 32 Milošević 2011, 241, 248. 33 Schmidt-Brentano 2006, 70. Vaniček 1875, 203–207. Навешћемо овде само једну одредбу која одлично илуструје природу новог режима. Њоме се прописује да се одсецањем десне руке казни војник који претпостављеном не би исказао дужно поштовање, или који би уперио оружје на старешину (Wer sich vermass, seinem Vorgesetzten den ihm gebührenden Respect zu versagen, gegen ihn die Hand aufzuheben oder gar das Gewehr anzulegen, dem sollte die rechte Hand abgehauen werden). Vaniček 1875, 203. 34 96 ВЛАДИМИР АБРАМОВИЋ, Прилози биографији царског генерала грофа Одвијера … која је поменута раније – строгости – али регуламент истовремено одражава и тежњу аустријске војске за униформисањем и региментализацијом, присутну у првој половини XVIII века. Списак Одвијерових задужења је 1726. био увећан за још једну ставку. Наиме, Дворски ратни савет га је одредио за комесара на црквеном сабору у Карловцима, који се састао након смрти митрополита Вићентија Поповића.35 Генерал је био и власник имања на територији која је била везана за његову службу. Он је 1720. стекао Батајницу, а 1726. купио је Нашичко властелинство за 20 000 форинти. Године 1728. дошао је и у посед Футошког властелинства. У овим добрима је уживао све до смрти,36 а део имања је остао у његовој породици све док његова удовица није 1734. продала Нашичко властелинство баронима из породице Пејановић (Јосифу и Игњату).37 Извори: Driesch, Gerard Cornelius von (1723): Historische Nachricht von der Röm. Kayserl. Groß-Botschat nach Konstantinopel, welche auf allergnädigsten Befehl Sr. Röm. Kayserlichen und Catolischen Majestät Carl des Sechsten nach glücklich vollendeten zweyjährigen Krieg, Der Hoch und Wohlgebohrne des H. R. Reisch Graf Damian Hugo von Virmondt rühmlichst verrichtet. Nürnberg. Krälitz-Greifenhorst, Friedrich von (1908): Bericht über den Zug des Gross-Botschaters Ibrahim Pascha nach Wien im Jahre 1719. Sitzungsberichte der Kais. Akademie der Wissenschaten in Wien, Philosophisch-Historische Klasse, 158/3, 1–66. Литература: Arneth, Alfred von (1853): Das Leben des kaiserlichen Feldmarschalls Grafen Guido Starhemberg (1657–1737). Wien Arneth, Alfred von (1864): Prinz Eugen von Savoyen II. Wien Vaniček, Franz (1875): Special Geschichte der Militärgrenze I. Wien Веселиновић, Рајко (1974): Београд под влашћу Аустрије од 1717. до 1739. године. у: Чубриловић, Васа (ур.) Историја Београда I, Београд: Просвета, 523–586 Vehse, Eduard (1853a): Geschichte der deutschen Höfe seit der Reformation XXII. Hamburg Vehse, Eduard (1853b): Geschichte der deutschen Höfe seit der Reformation XXV. Hamburg 35 Маријан 2005, 402–406; Руварац 1889, 11–14. У литератури постоје несугласице око тачног датума смрти. Према Schmidt-Brentano 2006, 70, Одвијер је умро 1729, док Cavenagh 1927, 119, као последњу годину његове службе наводи 1731. Одвијер је сигурно преминуо пре 1734, када се у литератури наилази на помен његове удовице. 36 37 Поповић 1954, 161; Радовановић 2009, 216 нап. 10. 97 БИГ IV (2013) 91–99 Wunder, Bernd (1977): Karl Alexander. у: Neue Deutsche Biographie 11, 266 [http:// www.deutsche-biographie.de/sfz39994.html] Duindam, Jeroen (2011): Versailles, Vienna, and Beyond: Changing Views of Household and Government in Early Modern Europe. у: Duindam, Jeroen – Artan, Tülay – Kunt, Metin (ур.) Royal Courts in Dynastic States and Empires: A Global Perspective. Leiden-Boston: Brill, 401–431 Dufy, Christopher (1983): More light on the Irish in the service of Imperial Austria. he Irish Sword, XV, 267–270 Evans, R. J. W. (1979): he Making of the Habsburg Monarchy 1550–1700: An Interpretation. Oxford: Clarendon Press Keefe, Joan (ур., прев.) (1977): Irish Poems from Cromwell to the Famine: A Miscellany. Bucknell University Press Маријан, Владо Ст. (ур.) (2005): Српска историјска читанка 3, Историја Срба у XVIII веку: према одабраним историјским изворима. Београд: Досије Milošević, Ana (2011): he Festival Book for the Exchange of Austrian and Turkish Deputations in 1719. у: Ingrao, Charles – Samardžić, Nikola – Pešalj, Jovan (ур.) he Peace of Passarowitz, 1718, West Lafayette, Indiana, 239–253 O’Dwyer, M. – O’Dwyer, T. (20002): he History of O’Dwyers: originally published as the O’Dwyers of Kilnamanagh, the history of an Irish sept. Limerick Павловић, Драгољуб (1901а): Аустриска управа у северној Србији (1717–1739). Београд: Државна штампарија краљевине Србије Павловић, Драгољуб (1901б): Пожаревачки мир, историјска студија. Нови Сад Поповић, Душан (1954): Велика сеоба Срба 1690: Срби сељаци и племићи. Београд: СКЗ Press, Volker (Dec., 1986): he Habsburg Court as Center of the Imperial Government. he Journal of Modern History, 58, 23–45 Радовановић, Светлана (2009): Село Хртковци и остала насеља на некадашњој доњој савској војној граници у светлу промена етничке структуре. Демографија, VI, 209–232 Руварац, Д. (1889): Српски народни и црквено-народни сабори у Угарској. Земун Samardžić, Nikola (2011): he Emergence of the Baroque in Belgrade. у: Ingrao, Charles – Samardžić, Nikola – Pešalj, Jovan (ур.) he Peace of Passarowitz, 1718, West Lafayette, Indiana, 255–266 Spehr, F (1877): Ferdinand Albrecht II. у: Allgemeine Deutsche Biographie 6, 681–682 [http://www.deutsche-biographie.de/sfz39214.html#adb] Stefanovic-Vilovsky, heodor von (1908): Belgrad unter der Regierung Kaisers Karls VI. (1717–1739). Wien Schmidt-Brentano, A. (2006): Kaiserliche und k.k. Generale (1618–1815). Wien Cavenagh, LC (1927): Irish Colonels Proprietors of Imperial Regiments. he Journal of the Royal Society of Antiquaries of Ireland, 17/2, 117–126 Clark,George B. (2010): Irish Soldiers in Еurope, 17th–19th Century. Cork: Mercier Press Ltd Hayes, Richard (1950): Famous Tipperarymen on the Continent. у: O’Connell, P. – Darmody, W. C. (ур.) Tercentenary Souvenir Record. Clonmel: Clonmel Tercentenary Committee 98 ВЛАДИМИР АБРАМОВИЋ, Прилози биографији царског генерала грофа Одвијера … Vladimir Abramović CONTRIBUTION TO THE BIOGRAPHY OF THE IMPERIAL GENERAL COUNT O’DWYER, COMMANDER OF BELGRADE 1718–1722 John O’Dwyer (Sean O’ Duibhir) was the chietain of the Irish clan O’Dwyer, from the County Tipperary, in southern Ireland. He entered the Imperial service in the wake of defeat of Jacobite rebellion (1691), when defeated rebels scattered around Europe, settling mostly in France and Spain, while a smaller portion went to the Holy Roman Empire. O’Dwyer was among the latter group. He made an enviable career under the Habsburgs. In the beginning, he was under the tutelage of famed military leader Guido von Starhemberg. Later, he accompanied the future Emperor Charles VI during the campaign in Spain at the time of the war of the Spanish succession (1701–1714), where he commanded infantry regiment Reventlau. He distinguished himself, and the Emperor ennobled him in 1713. He rose quickly in military ranks ater the receiving the title of Count. He earned the rank of Generalfeldwachtmeister in 1716 (today’s equivalent of a Major-General), and the rank of Feldmarschalleutnant in 1723 (today’s equivalent of Lieutenant-General). he outbreak of the war with the Ottoman Empire (1716–1718) led O’Dwyer to the territory of Serbia. In this conlict, he demonstrated outstanding military ability, especially during the Battle of Petrovaradin (1716), where he was wounded, and during the siege of Belgrade (1717). He let a very good impression on Prince Eugene of Savoy who thought of him very highly. Based on Prince Eugene’s trust in him, O’Dwyer received the command of Belgrade garrison and the authority over the interim administration in Serbia. In addition to that, he played an important role in the exchange of ambassadors between Austria and Ottoman Empire, which occurred in June of 1719, one year ater the Peace of Passarowitz (1718). His government over the interim administration in Serbia was less fortunate, however. Numerous complaints were iled against him; he was accused of being arbitrary, materialistic and greedy, as well as abusive of his authority. Even his dismissal from service was requested. However, military authorities turned a deaf ear to those complaints, and he remained in the oice until 1722, when he was transferred to Slavonia. While serving in Slavonia he issued a Regulation for border troops (1727), which envisaged draconian penalties, even for the smallest breaches of discipline. his Regulation relects the desire for uniformity of the Habsburg forces and its regimentalization, which was a tendency present in the Austrian army during the irst half of the 18th century. he list of his duties was increased yet again in 1726, when he was appointed by the Court War Council as a commissar for the church synod held in Karlovac. 99 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 UDC: 94(4:560)”1792/1794” 327(560)”1792/1794” 327(44:560)”1792/1794” ID BROJ: 202598668 Izvorni naučni članak Rad primljen: 5. 09. 2013. Rad prihvaćen: 12. 09. 2013. Haris Dajč, MA Research Assistant, Department of History Faculty of Philosophy University of Belgrade [email protected] EUROPEAN STATES AT THE PORTE DURING CRITICAL YEARS OF THE FRENCH REVOLUTION (1792–1794)* his paper relates to the Porte’s treatment of foreign diplomats in the diicult years of the French revolution (1792–1794). Data used come from material kept in he National Archives, Kew Garden London, containing reports of English ambassadors and in Archivio di Stato di Venezia. It contains reports from Constantinople by the bailo, who singles out as observer of situation in upper echelons of Ottoman Empire and their treatment of diplomats. Ater comparison of above sources it is possible to get a clear picture of diicult relations between the Porte and European states, threatened by upheaval that spread ater the fall of Bastille. Key words: Levant, Ottoman Empire, France, French Revolution, diplomacy, Louis XVI, Selim III. Ključne reči: Levant, Osmansko carstvo, Francuska, Francuska revolucija, Luj XVI, Selim III. Towards the end of the 18th century traditional Ottoman commercial partners (England, France and the Netherlands) were slowly losing their importance as other nations (Russia, Austria, Prussia and Sweden) became important for the Porte.1 Case of the France is the most important one, because  Paper resulting from the research within project Modernizacija zapadnog Balkana (ev. br 177009) inanced by Ministry of education, science and technological development of the Republic of Serbia. 1 More on inluence of particular states on the Porte in mid 18th century, or more particular in 1744, in: Pietro Busnelo, Notizie Turchesche (pr. Gligor Stojanović), Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine, 1960, 125–134. 101 БИГ IV (2013) 101–122 even in the worst period of Ottoman and French commercial and political relations in 1793 ater decapitation of the king Louis XVI the French send inancial help to Selim III that strengthen their relations again.2 Relations between traditional allies will be irreversible worsen only ater Napoleon campaign in Egypt in 1798. Position of Ottoman Empire became more complex as number of states it regularly contacted grew. Diplomats serving in this country couldn’t avoid impression Ottomans have contempt towards European nations, so only reasons they accepted foreign presence in their country were their own interest and advantage.3 One of explanations for the acceptance of diplomatic relations in European fashion comes from the fact that the Porte realised importance of commerce, so it protected representatives of European states it had trade with exclusively for its own interest. Tradesmen, inhabitants of factories, enjoyed protection of Constantinople ambassadors and consuls situated in major ports, primarily Cairo, Alep, Tripolis (Syria), Smyrna, Saida, Alexandria and others.4 Once leading European state in trading with Ottoman Empire, England, lost its advantage as a result of loss of Levant Company monopoly, but also due to its increased interest in American colonies and the Far East.5 For France, on the other hand, the Levant remained important. Between 1766 and 1792 its Levant trade amounted annually to 21,500,000 pounds of imported goods and 37,680,000 pounds of goods exported to the Levant.6 According to other sources, though, the trade between two countries averaged some 32.5 million pouns. France imported from the Levant merchandise worth 19 million, and exported 13.5 million pounds.7 Most of Ottoman imports came from France, for it absorbed most of capital of Ottoman Empire.8 Problem for French Comagnie du Levant were many privateers, especially active between Peloponnese (Morea) and Italy, that used ports of Kingdom of Naples and Ionian and Adriatic towns n the mainland. In order to restrain them and make attacks on merchant vessels 2 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 47, 150 (Bujukdere, August 24 1793). Elias Habesci, he Present State of the Ottoman Empire... Including a Particular Desciption of the Court and Seraglio of Grand Signor and interspresed with many Singular and Entertaining Anecdotes, London: Printed for R. Baldwin, 1784, 286; Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 47, 150 (Bujukdere, August 24 1793). 3 Luigi Ferdinand Marsigli, L’ Etat Militaire de l’ Empire Ottoman, Ses Progres et sa decadence, A la Haye – Amsterdam: Chez Pierre Grosse &c – Chez Herm. Uytwerf &c, 1732, 51. 4 5 William Eton, A Survey of the Turkish Empire, London: Printed for T. Cadell, 1799, 472. Freeman Hunt, he Merchant’s Magazine, and Comercial Review. New York: Published at 142 Fulton-Street, 1842, vol. VI, 186. 6 7 Edhem Eldem, French Trade in Istanbul in the Eighteenth Century. Leiden: Koninklijke Brill, 1999, 13. 8 102 Busnelo, Notizie Turchesche, 95. Statement related to situation in 1744 or thereabout. HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … less frequent, the French had to engage their navy.9 Another problem that also inluenced level of trade was a plague that appeared in Smyrna in July,10 and started to fade only in autumn. At the same time, the privateers extended their attacks to larger part of the Levant, endangering trade even with Alep.11 While Venetia through bailo tried to improve its exports to the Levant, Germany and Russia did nothing about it. hat is the irst impression Ferigo Foscari got ater only few days in Constantinople.12 Advantage of Russia in Levant he attributed to the Article XXI of the contract signed on June 10, 1783. On the other hand, Austria had problem of tarifs solved by Svishtov treaty.13 Until then, France established strong business with Constantinople, Smyrna and hessaloniki, where majority of its merchandise was exported to. Just before the Revolution, in Constantinople lived 144, in Smyrna 119, and in hessaloniki 58 Frenchmen. In other towns (Alep, Cairo, Rhodes) their number was much smaller.14 he year French Revolution took place was also important for the Ottoman Empire. Abdul Hamid I (1774–1789) was succeeded by Selim III (1789–1808), while in France absolute rule of Louis XVI (1774–1792) headed towards its end. News from France made Selim III worried over fate of the French king15 and disturbed Frenchmen trading in the Levant.16 Relations between France and Ottoman Empire were worsened by Turkish war with Austria and Russia.17 he prestige of the French ambassador to the Porte, Choiseul-Gouier (1784– Public Record Oice (= further on: PRO), Foreign Oice (= further on: FO), 78/10, f° 160 (Constantinople, June 22 1789). 9 10 PRO, FO, 78/10, f° 184 (Constantinople, July 15 1789). 11 PRO, FO, 78/10, f° 202 (Constantinople, August 22 1789). Ferigo Foscari was elected new Venetian bailo in 1792 and started his journey towards Constantinople in August of the same year. Representatives of Venetian patriciate came to see him of. He was escorted by secretary Nicolo Clombo, appointed by the Ten. Besides secretary, he took three interpreters, Giusepe Francini among them; also two dragomans named Masselini and Calavro. He took to Constantinople ive “giovani di lingua”: Sanfermo, Koka, Agapit i two Masselinis. Onboard „Fama” that took Ferigo to Constantinople were also sister of Vienna internutio serving in Constantinople and a son of French ambassador to the Porte. 12 13 Disacci da Costantinopoli di Ferigo Foscari 1792–1796, vol. I–II, (pr.) Franca Cosmai – Stefano Sorteni, Venezia: La Malcontenta, 1996, I, doc. n° 6, 20 (Pera, December 22 1792). Amaury Faivre d’Arcier, Les Oubliés de la Liberte Négociant, Consuls et Missionnaires Français au Levant pendant la Révolution (1784–1798), Paris: P.I.E. Peter Lang, 2007, 16. 14 15 PRO, FO, 78/10, f° 187 (Constantinople, July 22 1789). 16 PRO, FO, 78/10, f° 171 (Constantinople, July 8 1789). his relates to two separate wars: Austro-Ottoman War or Dubica War 1787–1791 and Russian-Ottoman War 1787–1792. In both cases Ottoman Empire emerged as a losing side. he defeat against Russia was catastrophic for Ottoman state, while the one against Austria didn't result in huge territorial loss. 17 103 БИГ IV (2013) 101–122 1792),18 decreased by some extent during summer of 1789, but not because of events in France, but because of scandals he was involved in.19 During spring and summer of 1789 he negotiated with the Porte a release of Russian ambassador Jakov Bulgarkov.20 Robert Ainsley21 considered Choiseul paid certain amount to have Bulgarkov22 released from Yedikule prison.23 He managed to arrange for Bulgarkov to be transported to Trieste on French merchant ship “Figenita”.24 Bulgarkov was not released, though, for vehement opposition by ambassadors of Prussia, Sweden and Poland. Representatives of Poland and Sweden particularly opposed it, and kept on doing that all the way into autumn.25 It was only in November that Selim III decided to release Bulgarkov, and have him transported to Trieste. Choiseul made reputation among diplomats as a mediator in an attempted peace agreement between Turkey and Austria.26 he reason to accept this role was increasing inluence of Russian ambassador over Selim III.27 he ofer was basically that both sides accept stipulations of the Belgrade Treaty of 1739, with reparations of 30 billion piasters Austria to pay the Porte.28 Negotiations he led did not result with peace. Robert Ainsley emphasized increasing inluence Mari Gabriel Florent August de Choiseul-Gouier (1751–1817), the ambassador to the Porte from 1784 to 1792. Later on, when he was given permit to return to France in 1802, he wrote Voyage Pitoresque dans l' Empire Otthomane. 18 19 Later on this will be described in detail, but two major problems for transferring Russian ambassador from captivity were French merchants, being in a revolutionary disposition and inluencing certain sultan subjects, and alcohol smuggling in Sinop by a French merchant vessel. 20 Jakov Bulgarkov was thrown into a dungeon in 1788, ater he relayed to the Porte formal declaration of war from Katarina II (1762–1796). 21 Sir Robert Ainsley (1730–1812) was of Scottish origin, an orientalist by education, a numismatist. What were impressions of an English journeyman who visited Constantinople in 1788 and thanked him for his reception in exaggerated manner, in: homas Watkins, Travels trough Swisseland, Italy, Sicily, the Greek Islands, to Constantinople; trough part of Greece, Ragusa, and Dalmatian Isles; In a Series of Letters to Pennoyre Watkins, Esql., in the Years 1787, 1788, 1789, vol. I–II. London: Printed for T. Cadell, in the Strand, 1792, II, 216–217 (letter XXXIV, Constantinople, October 6 1788). Watkins claimed the Porte valued Robert Ainsley best of all Constantinople diplomats; Ibid, 217. 22 PRO, FO, 78/10, f° 186 (Constantinople, July 22 1789). Eptapirgos in Greek, in Turkish Yedi kule; dungeon close to Constantinople saray, in 17th century a place where most oten members of diplomatic corps were imprisoned. 23 24 PRO, FO, 78/10, f° 187 (Constantinople, July 22 1789 ). 25 PRO, FO, 78/10, f° 209 (Constantinople, September 8 1789). 26 PRO, FO, 78/10, f° 209 (Constantinople, September 8 1789). Prussians signed an ofensive alliance with the Porte in 1790, but did not join the war. Instead, they kept a pressure on Sweden to continue the war. 27 28 104 PRO, FO, 78/10, f° 211 (Constantinople, September 8 1789). HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … of Prussia, while mediation attempt of French ambassador he considered a precaution over possible Prussia’s joining war on the Porte’s side.29 Another problem Choiseul had to resolve with the Porte was smuggling of large quantities of alcohol by French merchant ship in Sinop, something Ainsley considered would further weaken his position.30 Another problem that increasingly burdened diplomats was a question who is appointing ambassadors and other members of the French mission in Ottoman Empire. he crisis started towards the end of summer, when two candidates for a secretary position arrived to Constantinople one ater another.31 Ainsley predicted situation in France can only get worse, leading that country into a revolution.32 he arrival of new French oicial on September 3 was oicially explained by new instructions to the ambassador by foreign afairs minister, Armand Marc, comte de Montmorin. Position of embassy secretary was already occupied, though, by Champgrand sent by Louis XVI, although he arrived in Constantinople only by the end of August, more than two months late.33 he Porte did not react in such cases, leaving French to sort out misapprehension on their own. Turkey was thankful to France for military aid34 that kept on coming, so it was cautious and neutral towards problems in that country. As Revolution progressed, its ideas spread amongst Frenchmen residing in the Ottoman state. However, that did not afect position of ambassador Choiseul, highly respected in both diplomatic corps and the Porte.35 By the end of September 1789, certain Frenchmen in Constantinople were “infected”, as stated in the document.36 hey started publicly to attack Austrians for poor situation in their country. In bursts of anger they accused even ambassador Choiseul. Besides Austrians, they blamed Russians for poor trade and lesser proits. Robert Ainsley recorded that such rebels were present even in the French embassy, and explained their behaviour as “export of Revolution beyond borders of France”.37 he treaty of Kuchuk Kainarji (1774) opened the “Eastern issue” that could be summarized as elimination of Ottoman Empire, with each of European 29 PRO, FO, 78/10, f° 211. 30 PRO, FO, 78/10, f° 200 (Constantinople, August 8 1789). 31 PRO, FO, 78/10, f° 208. (Constantinople, September 8 1789). 32 PRO, FO, 78/10, f° 209. 33 PRO, FO, 78/10, f° 209. 34 PRO, FO, 78/10, f° 209. In several reports to the Secretary of foreign afairs, Duke of Leeds, British ambassador claims French ambassador honours his word and is an honest man. 35 36 PRO, FO, 78/10, f° 216 (Constantinople, September 22 1789). 37 PRO, FO, 78/10, f° 216. 105 БИГ IV (2013) 101–122 states accomplishing some beneits for itself. Russia imposed as a protector of Orthodox population that still made majority in some parts of Ottoman state.38 hat gave it means to pressure the Porte from the inside. Turkish-Russian relations were also burdened by Russian possession of Crimea, oicially acknowledged by the Porte in the Treaty of Iasi (January 1792). On the other hand, England tried to keep open roads to India, partly within Ottoman territory. France also tried to keep up trade with the Levant. Austria openly demonstrated aspirations towards European northwest provinces of Ottoman empire. In such circumstances, at the Porte endurably persisted group of traditional politicians who recognized the West as a threat to existence of the state. At those moments when “traditionalists” prevailed, automatically all attempts to approach the West were annulled. For that reason, in 1787 were withdrawn foreign experts working on military equipment of Turkish army. hey were supported by Austria and Russia, countries that did not favour Ottoman empire strengthening, especially military one.39 All the countries tried to achieve advantageous position at the Levant using bad situation in the Ottoman Empire. Reis-efendi40 Reshid Mehmed efendi who handled foreign politics, ater irst inklings of possible efects of French Revolution tried to keep the Porte neutral towards these events, without biasing any nations. hat was exactly the answer received by Ferigo Foscari who just then started his oice at the Porte, for reis-efendi sent him through dragoman a message that the Porte is treating all the nations equally.41 A report by Robert Ainsley shows how much count Choiseul was respected at the Porte. By the end of October 1792 he managed to achieve a irman guaranteeing French citizens protection of their businesses within borders of Ottoman Empire.42 he Porte probably was aware that change of regime will result in new government sending an ambassador loyal to new values. hat was expected by all other countries having permanent representatives at the Porte. A news arrived to Constantinople that the Republic named citizen Semonville a new 38 Russia becomes an important factor of Ottoman policy in 18th century. he Porte acknowledged its ruler title of tzar in 1740. Besides Habsburg empire (title was acknowledged to its ruler by the Treaty of Zsitva-Torok in 1606), the Russia became the only state with a ruler having same rank as a sultan; Bülent Arı, “Early Ottoman Diplomacy: Ad Hoc Period” in: Nuri Yurdusev, Ottoman Diplomacy: Conventional or Unconventional, Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2004, 42. 39 Робер Мантран, „Почеци Источног питања (1774–1839)“ in: Робер Мантран (ed.), Историја османског царства, Београд; Clio, 2000, 513. 40 Reis-efendi became during 18th century pivotal person of Ottoman foreign politics. More on this post in: homas Naf, Reform and the Conduct of Ottoman Diplomacy in the Reign of Selim III, 1789–1807, Journal of American Oriental Society, vol. 83, n° 3 (1963), 296–297. 106 41 Disacci da Costantinopoli, I, n° 6, 20. 42 PRO, FO, 78/13, f° 167 (Constantinople, October 25, 1792). HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … ambassador43. Ainsley received news announcing Semonville’s arrival already at the beginning of December 1792. Reis-efendi expressed his wish to have consultations with English ambassador concerning arrival of new Republic representative. Quite indirectly, Ainsley suggested Reis-efendi the Porte shouldn’t accept him, for that would make Ottoman empire the single state to recognize the Republic.44 By then, personnel reassignments were made in the French embassy. Replaced were trusted associates of count Choiseul, like his dragoman.45 From London, Vienna, Berlin and Russia voices were coming that the Porte shouldn’t accept this diplomat for it was appointed by the regime they did not recognize, denying its legitimacy.46 Even in France it wasn’t clear who should be sent to the Levant. Samonville was supposed to make journey with Olivier towards Constantinople, but suddenly was called back to Paris.47 New values imposed by the Revolution caused radical changes in French diplomacy. Previous ambassador Choiseul-Gouier was recalled on August 22, 1792.48 However, he continued with ambassador duties till November. Members of French factory in Constantinople decided in November 1792 to support the Republic, against advice by the Porte. Facing situation they have no representative, Frenchmen choose dragoman Antonio Fonton for their temporary representative until arrival of an ambassador designated by the Republic.49 Fonton was chosen in an attempt to ind middle solution, acceptable for majority. He suited ambassadors of other countries and kept relations with them, mostly of business and legal nature. Ambassadors of England and the Netherlands had regular contacts with him.50 His son kept position of chancellor, running afairs as before.51 Charles Louis Huguet, marquis de Sémonville (1759–1739) was a French diplomat and politician. He was made a marquis in 1819. Although he was named as a ambassador in Constantinople he never went there. 43 44 PRO, FO, 78/13, f° 187 (Constantinople, December 10, 1792). 45 PRO, FO, 78/13, f° 188. 46 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 7, 22 (Pera, December 31, 1792). Guillaume Antoine Olivier, Travels in the Ottoman Empire, Egypt, and Persia undertaken by order of the Goverment of France, during the irst six Years of the Republic, vol. I–II. London: Printed for T. N. Longman and O. Ress, Paternoster-Row, 1801, I, I, 3. 47 48 d’ Arcier, Les Oubliés de la Liberte Négociant, 120. Alexander H. de Groot “Dragomans’ Careers: he Change of Status in some Families connected with the British and Dutch Embassies at Istanbul, 1785–1829” in: Alastair Hamilton – Alexander de Grooot – Maurits van den Boogert (ur.), Friends and Rivals on the East: Studies in Anglo-Dutch Relations in the Levant from the Seventeenth to the Early Nineteenth Century, Brill: Koniklijke, 2000, 229. 49 50 PRO, FO, 78/13, f° 193 (Constantinople, December 24, 1792). 51 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 9, 29 (Pera, January 8, 1793). 107 БИГ IV (2013) 101–122 Papal nuncio, representatives of Prussia and Russia were given orders not to get in touch with the representative of the Republic, as well with those Frenchmen in Constantinople who started openly to wear cockade. In those days Frenchmen attached to Republican values and full of hatred against the Old regime, started openly to express avid support to the Revolution. Among those was certain merchant Lusi that came to present French merchant enterprises to the Russian ambassador. It was established for certain he sang in French embassy chapel “viva la libertà”.52 At the beginning of 1793 in Constantinople arrived representative of France sent by dauphin, brother of Louis XVI. His goal was to establish if the Porte recognized Louis XVII as a ruler of France.53 By that time, Antonio Fonton was holding oice of “capo provisionale” for his nation.54 It was him who managed to get Choiseul recognized as ambassador appointed by dauphin.55 At the same time members of English factory held a meeting and decided that revenues (regular and irregular) of ambassador and consuls are completely dependant on them. Robert Ainsley was taken by surprise with that decision. General Keller and baron Brenton, who were a part of English military mission to the Porte, tried to ight against that decision with a help and mediation of inluential Armenians.56 Count Choiseul let Constantinople in the night between December 30 and 31 1792, and moved to village Bujukdere, where ambassador of Russia resided.57 At the beginning of the same month Robert Ainsley already expressed to London his suspicion Russian ambassador will provide him protection. Ainsley still kept, like other diplomats, Choiseul in high esteem, and expressed his concern for destiny of Frenchmen’s family.58 He considered that a price was put for a head of count Choiseul and that Paris wanted him dead or alive.59 his time Russian ambassador helped colleague in need, as three years earlier French ambassador saved Bulgarkov from the dungeon. Choiseul was supposed to be transported to Varna on a Russian ship, and planned to continue his journey to Russia from there. He started his journey without entourage and money. Robert 52 Ibid, n° 7, 23. 53 Ibid, doc. n° 26, 87 (Pera, April 10, 1793). 54 Ibid, 88. Eduard de Marcère, Une ambassade à Constantinople. La politique orientale de la révolution française, vol. I-II. Paris: Alcan, 1927, I, 35. Dauphin is potential succesor of the French crown, in this case brother of Louis XVI. 55 108 56 Disacci da Costantinopoli 1996, I, n° 7, 23. 57 PRO, FO, 78/14, f° 4 (Constantinople, January 10, 1793). 58 PRO, FO, 78/13, f° 189 (Constantinople, December 10, 1792). 59 PRO, FO, 78/13, f° 198 (Constantinople, December 28, 1792). HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … Ainsley provided him 15,000 piastres for trip expenses, respecting the situation Choisel found himself in.60 Relations between Ottoman Empire and Sweden were improved during 18th century. hese politics emerged in the years of Great Northern War (1700–1721) and was aimed at neutralizing Russia. Fear of Russia was present in Ottoman public opinion from the days Azov was seized (1696), and just grew in the following decades. hat caused enlarged presence of Sweden at the Levant ater 1740, when the irst pact on alliance was signed.61 he treaty of Kuchuk Kainarji and aggressive attempts of Russia on the Straits turned Sweden into very useful ally for the Porte, the one that could keep busy Russian Baltic leet. Policy of tying with Sweden towards the end of 18th century could be explained by political tendencies that crystallized ater the treaty of Kuchuk Kainarji. Austria and Russia singled out as major enemies of the Ottoman Empire. hat made three possible fronts where the Porte could expect Russian attack – Mediterranean region, southeast Europe and Baltic. For the later, the Porte expected a lot from pact with Sweden, renewed in the year of French Revolution (1789).62 One dragoman at the Swedish embassy in Constantinople had let the city exactly eight years before. He used to reside in Paris and Vienna, but settled back in Pera. Foscari mentions him as Muraz, with a remark that he excelled in „extraordinary knowledge of language, religion and customs of Turks“.63 Soon ater his comeback, he had three conversations with reis-efendi and other oicials. But he had another goal that was not so apparent – to neutralize impact of French representative appointed by the Republic. In such circumstances, second important ally became Prussia ater alliance was made in 1790. It singled out in the meantime as the strongest military force, and that gave another useful ally against Austria and Russia. As a consequence, diplomatic relations with Berlin were intensiied. Such state of afairs made the Porte treat Berlin with respect. Major foreign policy problem of the Porte came down to prevention of Russian expansion, and most important allies it could rely on were Spain, Sweden and Prussia.64 Deining such foreign politics meant the end of decades long policy of having France, England and the Netherlands as the most useful allies because of their trade links with the Levant. New era of 60 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 8, 26 (Pera, January 8, 1793). See report of then Venetian bailo in Constantinople from 1744; Busnelo, Notizie Turchesche, 128. 61 62 Hüseyin Serdar Tabakoğlu, he Impact of the French Revolution on the Ottoman-Spanish Relations, Turkish Studies 3/1 (2008), 343. 63 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 11, 40. (Pera, January 22, 1793). 64 Tabakoğlu, he Impact of the French Revolution, 343. 109 БИГ IV (2013) 101–122 diplomatic history was opened by singling out Russia and Austria as enemies, for they openly tried to push Ottomans into Asia Minor. One of the best contemporary overviews of Ottoman Empire position in balance of power at the end of 18th century comes from a man who spent many years in that country as English consul in Constantinople. William Eton tried to explain links of Ottoman organisation with general system of power in Europe. In order to get a clear picture, interests of all European powers and their relations in current and future events had to be taken into consideration.65 France was also afraid of Russia, for if it could come into possession of the Straits and become able to send its leet into Mediterranean see, imperilling French trade.66 On the other hand, ranking of powers that France considered its enemies changed. In the times of Old Regime “natural ally” were labelled Spain, Prussia and Ottoman Empire, while enemies were Austria and Russia. Because of balance of power, France considered “survival” of Ottoman Empire more important than Poland or Sweden. William Eton was, however, convinced France hated Russia as much as Austria and England. hat was dominating pragmatic approach of the Old Regime, and Eton sincerely hoped it would change under the Republic. Prussia knew its power depended on decline of Austria, but same as Sweden and Denmark feared increasing power of Russia, so they were logically inclined to the Porte.67 With so deined enemies and allies, the Revolution had to have certain consequences on the Porte. Two countries whose alliance reached its peek when they mediated congresses in Karlovac (1699) and Požarevac (1718), England and the Netherlands, lost their interest in the Levant by the end of 18th century. When the Netherlands declared Batavian Republic in 1795, that ranked it among enemies of England and allies of France.68 he period of several years when a stance should be deined towards French presence at the Porte their diplomats spent in correct, but calculated relations. Olivier also admits the Revolution made certain impact on the Levant. It destroyed trade and communication between French factories and France. Ambassador position remained vacant, while all the dragomans emigrated.69 hat de jure severed diplomatic relations between the Porte and France. 65 Eton, A Survey of the Turkish Empire, 402. 66 Ibid, 402. 67 Ibid, 403–404. Alexander de Groot, Dragomans' Careers: Change of Status in Some Families Connected with the British and Dutch Embassies at Istanbul 1785–1839, Turkology Updated Leiden Project Working Papers Archive, Department of Turkish Studies, Universiteit Leiden, 2008, 1. 68 69 110 Olivier, Travels in the Ottoman Empire, I, 11. HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … Division of Ottoman market into interest zones remained, although that market became more important for some of them. he Porte tried to take beneit out of it, since power of the state was exhausted. Reis-efendi invited representatives of ive countries at the beginning of 1793 and announced new tarifs for commodities they exported to Ottoman empire.70 General tarif was conirmed, as Ferigo Foscari mentioned without listing speciic items. hat made Venetian merchandise treated equally to that of “favoured” nations. Dragomans of all ive nations were present at this meeting, but that was when French dragoman directly encountered animosity of the others, due to politics of the Republic. Tarifs reis-efendi suggested were not advantageous to the diplomats. Among other things, they required the Porte to issue a irman precisely declaring them for each commodity. Ambassador of the Netherlands contacted Amsterdam for instructions. Napolitan representative detached from further negotiations for his country made no trade with Ottoman Empire, so was not interested in the issue. A proposal was given they prepare a letter and summarize their requests. Everyone was trying to have customs reduced from 3 to 2%. In such situation Venice tried to achieve same position as England, alluding article XXV of its capitulations. It provided that charge named messettaria, approved irst to Englishmen and then to Frenchmen, was approved to Venetian merchants as well.71 he Porte was for some time hesitant how to treat ambassador expected to arrive from France. While representatives of Vienna, Berlin and Russia were categorical not to welcome new French diplomat, English representative took moderate opinion. In the meantime, former ambassador Choiseul returned due to problems on his journey and was intent to head for Walachia overland.72 By beginning of 1793 French trade with the Levant went into crisis. Recent research showed that over 700 ships were coming annually into Marseille, but on that year only little over 30.73 hat was mostly because of English and Dutch privateers. French frigates in the Levant received the order to attack Russian ships they come across. In those circumstances, Russia had to ask the Porte to protect sailing of its ships. Russia increased number of available soldiers in Crimea to 40,000, under command of general Suvorov. Number of active ships in Russian leet had also been increased because of risk of French attacks.74 In the meantime, Austria and Prussia kept pressure on the Porte not to accept a diplomat Republic planned to send. 70 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 12, 45 (Pera, February 8, 1793). 71 Ibid, 46. 72 Ibid, n° 13, 47 (Pera, February 8, 1793). 73 Eldem, French Trade in Istanbul in the Eighteenth Century, 16. 74 Disacci da Costantinopoli, I, n° 13, 48. 111 БИГ IV (2013) 101–122 As irst hints of war between France and England came from London to Constantinople, new clash emerged between merchants of those nations. English tried to oust French competitors. he Porte, with its preferential trade with England and the Netherlands, was in favour of their policy. Venetians also tried to get seize the moment, for they were especially sensitive to sales of French textile (londrin) and tried to replace it with fabrics made in their country.75 When the Republic was oicially declared on September 22, 1792, that sealed the destiny of the monarchy. he fate of Louis XVI had to be resolved, for until then he was kept „discretely“ imprisoned. In December and January (1792–1793) the king was tried for treason. he Convent voted on January 15 Louis XVI guilty, with no appeal. On the next day, with close majority, urgent execution of Louis XVI was voted. Five days later he was taken to guillotine erased on Place du Concorde, and decapitated. News on his execution arrived to Constantinople few weeks later.76 France and Ottoman Empire kept regular diplomatic (though one-sided) relation for three centuries until that event. According to tradition cultivated by Ottoman historiography, alliance was established just through rulers. On the other hand, the sultan was considered the most despotic ruler in Europe, as described by homas Watkins.77 He had both lives and property of his subjects in his hands and could use them at his will, and that was diametrically opposite to ideas proclaimed by the Revolution. Although this statement related to Abdul Hamid I, situation didn’t change much under his successor. In general, doctrinarian conception of ruler dignity among Ottomans didn’t change in those few years. At the entrance to the Sarai (1788), i.e. irst courtyard to the Porte, exposed were noses, mouths and ears of German and Russian soldiers,78 brought as war trophies by Ottomans. his motive wasn’t much diferent to killing fervency ignited by the Revolution.79 Although travellers coming to Constantinople (mostly Englishmen), accused sultan for his autocratic manner towards power and his subjects, Selim III kept contact and regular correspondence with Louis XVI since he took over the throne. hese were some of the reasons that made Selim III take position towards France during his reign that some historians consider „enlightened“.80 75 Ibid, doc. n° 15, 57 (Pera, February 22, 1793). 76 Ibid, doc. n° 16, 61 (Pera, March 9, 1793). 77 Watkins, Travels II, 231. 78 Ibid, 223. On stance of Ottoman oicial serving as representative in Vienna and received information on events in France from diplomatic circles, see: Fatih Yeşil, Looking at the French Revlution through Ottoman eyes: Ebubekir Ratib Efendi’s observation, Bulletin of School of Oriental and African Studies 70 (2007), 283–304. 79 80 112 Мантран, „Почеци Источног питања“, 515. HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … Robert Ainsley let Constantinople and started towards Alep, thinking to leave for India escorted by two Tatars. he issue of his repeal was oicially initiated by George III (1760–1820) who applied to manager of Levant Company, Frances the duke of Leeds and proposed to nominate for his position Robert Liston.81 he decision was made at the time Ainsley was absent from Constantinople for several months, ater he let it at the beginning of 1793. Before that journey he attended reis-efendi audience, together with his Dutch colleague. At the time ater news of execution of Louis XVI came, Fonton avoided to appear at the Porte. Divan gathered early in the morning on March 22, 1793, and besides viziers present was Shaykh al-Islām. Events in France were prominent topic. When meeting dragged out for a long time, dragoman of English ambassador asked reis-efendi to end it. As expected, meeting inished with no decisions.82 Events in Paris were talked about all over Constantinople, “French mania” became popular among European merchants so some also started to wear cockade.83 Such individuals did not enjoy protection of English ambassador, and that relected oicial London position.84 Wearing cockade was not, however, forbidden in Constantinople, so French merchants (and those from other European countries) could walk freely with it in the streets, despite opposition of other ambassadors.85 he Porte reacted to news on execution of Louis XVI with some delay and ordered seizure of all French ships sailing to Syria, declaring all their merchandise Turkish property.86 A French frigate was sent from Smyrna to Constantinople to relay order all French ships should leave the port and sail to Smyrna, to join other French vessels. hey were supposed to make convoy transporting all the merchandise to inal destination, Marseille. Ten French ships entered port of Smyrna under command of general Vallier, later on another two French ships arrived. As soon turned out, these ships belonged to Russia, but were captured by French.87 A letter from consul in Smyrna to ambassador shows that at the time existed a risk French navy at anchor in bay of Smyrna would attack Ottomans, but also a doubt due to signiicant French capital that would be risked.88 hose circumstances that made France and Ottoman state alienate and come into dispute 81 PRO, SP, 105/109, f° 305 (St. James, September 22 1793). 82 Disacci da Costantinopoli, I, n° 21, 72. 83 PRO, FO, 78/14, f° 60. (Constantinople, March 25 1793) 84 Disacci da Costantinopoli, I, n° 21, 72. 85 PRO, FO, 78/14, f° 88. (Constantinople, April 10 1793) 86 Disacci da Costantinopoli, I, n° 21, 73. 87 Ibid, doc. n° 22, 76 (Pera, March 31 1793). 88 PRO, FO, 78/14, f° 92 (Izmir, April 2 1793). 113 БИГ IV (2013) 101–122 now and then was convenient for other countries like England, so in March 1793 it signed a contract to supply artillery ammunition to the Porte.89 Diplomats expected there pressure will force the Porte to refuse hospitality to new Republic ambassador. hat didn’t happen, though. French-Ottoman alliance had long history that turned into diplomacy following traditionalist principles, like Ottoman ones. On the other hand, the Porte was not afected by signiicance of social changes that fall of Old Regime caused in other European countries. French living in the Levant spent several unfavourable years. hose were people raised in a system thoroughly shattered by the Revolution, so they were looking a side to join, the one much closer to their sentiment than values enforced by emerging Republic. Dragomans of French embassy like Fonton and Dantan intended to cease serving state they no longer recognized as theirs and look for protection elsewhere. Some merchants from French factory in Constantinople, hessaloniki and Smyrna did the same. Venetian consul in Smyrna reported to bailo he had means to give protection to those merchants who would make such a decision. Ferigo Foscari thought diferently. He sent order to Venetian consul in Smyrna that protection can be given exclusively to Venetian subjects.90 Antonio Fonton renounced oice he was holding for some months, determined to retire. By the end of April he moved under protection of Russian ambassador and accepted Louis XVII as his ruler.91 Dantan remained to represent French interests at the Porte, and enjoyed several beneits for his services.92 Despite its inner crisis, France tried to keep up trade with the Levant. A convoy of 40 merchant ships escorted by 3 frigates sailed into Archipelago, with goods for factories in Smyrna, hessaloniki and Constantinople.93 Secretary of French Embassy in Constantinople Salgrin received from France via Vienna courier an empowerment to represent French interests at the Porte.94 He primarily looked ater trade interests and free merchant shipping. Ater his arrival to Constantinople on May 22 1793, Olivier was accommodated in the house of “irst trade deputy”. Soon he found out that instead of Semonville citizen Dechores (Marquis Maria-Louis Dechores de Saint Croix) was chosen as extraordinaire representative at the Porte. he Republic sent him to prepare arrival of new ambassador.95 Dechores was delayed by Travnik pasha, as Olivier stated, because of English, German and Russian intrigues. Later on, 114 89 PRO, FO, 78/14, f° 81 (Constantinople, March 11 1793). 90 Disacci da Costantinopoli, I, n° 22, 77. 91 PRO, FO, 78/14, f° 99. (Constantinople, April 25 1793) 92 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 31, 102. 93 Ibid, doc, n° 33, 106. (Pera, May 25 1793) 94 Ibid, 107. 95 de Groot, Dragomans' Careers, 5. HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … Dechores got permission to continue his journey to Constantinople as ordinary citizen.96 From Dubrovnik, Dechores came to Smyrna, where consul of his nation greeted him. In his entourage was physician Makri of Zakynthos, Venetian subject. From there they sailed on a French ship under Ottoman lag, and via Tenedos they arrived in Constantinople. hrough Venetian consul in Smyrna Ferigo Foscari found out that mentioned ship carried treasure of over 3 million, but he didn’t specify in what currency.97 At that time in Smyrna were anchored six French frigates, under command of Ronde.98 Dechores arrived to Constantinople on May 2 under an assumed name.99 Representatives of Austria, Russia and Prussia kept on protesting for his arrival, assuming him an illegal representative of France.100 he Porte was expected to remain neutral in this encounter. here were four French frigates anchored in Smyrna, and one in hessaloniki.101 At that moment the Porte banned cargo transport to Alexandria by any ships except for Ottoman ones. hat was a big blow for Venice, for its leet was alternative when relations were broken due to events in France and French-English war, things that always relected on Mediterranean shipping.102 he Porte started to apply new tarifs, and French merchandise was no exception. Anyway, by that time English and Dutch ships ceased sailing to Turkish ports.103 In the beginning, Dechores acted representing himself as French merchant Marie Louis Obrie.104 His prime task was to prod the Porte towards war with Russia. He got private audience with reis-efendi and during it he tried to explain his policy aimed at disrupting relations between the Porte and Petrograd.105 French who lived in Constantinople thought it useless to show bravery. hey were attacked in streets by Russians who came to Ottoman capital as prisoners, and some merchants. At the time, there were no more than 200 Frenchmen, merchants and priests included.106 Certain Frenchmen could not come at peace with situation in their country for they favoured Old Regime, so they ensconced in Galata convent and tried to get protection from ambassadors of other countries. 96 Olivier, Travels in the Ottoman Empire, I, 12. 97 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 47, 150 (Bujukdere, August 24 1793). 98 Ibid, 151. 99 Olivier, Travels in the Ottoman Empire, I, 10–11. 100 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 31, 101. (Pera, May 10 1793) 101 Ibid, 113. 102 Ibid, 114. 103 Ibid, doc. n° 37, 118 (Bujukdere, June 25 1793). 104 Ibid, doc. n° 38, 120 (Bujukdere, June 25 1793). 105 Ibid, doc. n° 46, 145 (Bujukdere, August 24 1793). 106 Olivier, Travels in the Ottoman Empire, I, 14. 115 БИГ IV (2013) 101–122 Some Frenchmen in Constantinople were in favour of Revolution and started publicly to wear cockade appalling many, irst of all Robert Ainsley.107 he rule of Selim III was marked by his decision to nominate irst permanent ambassador in one European state. He decided on Yusuf Agah Efendi, appointed by the Porte as regular ambassador in London.108 However, that man did not have any political experience.109 Appointment of ambassador in London caused mistrust of Austria, Prussia and Russia. English ambassador was supposed to take journey with him to London.110 News coming to Constantinople from France did not confuse only European merchants, but general public as well.111 Foscari had a lot of diiculties to ind out information revealing stance of the Porte towards social upheaval that shook European public and its hierarchies. All that was happening while “there was much boiling in Constantinople and at the Porte”. As those well informed thought, the state was close to leave its paciist policy and declare war to Russia. Pressure of Vienna and Berlin were the only thing preventing it. At the same time Dutch ambassador let Ottoman state and went with his family to Vienna,112 while merchant Pankaud took over his duties.113 French diplomatic corps were in chaos.114 Fonton relegated oice and archive keys to reis-efendi and came under protection of Russia. On the other hand, through merchant d’Obigny Dechores asked the Porte to hand him oice keys. French in Constantinople gathered on a daily basis. Dechores went to Edirne, Dantan was the only one let in French service. Some French moved to Smyrna, some took protection of Russia or Naples. Salgrin tried to achieve protection for those compatriots who declared as monarchists with representatives of states that were at war with France.115 In those critical years number of Frenchmen in Constantinople did not decline, there were 141 of them in 1793. Dechores even tried to mobilize them for July 14, to celebrate the Day of Republic.116 107 Disacci da Costantinopoli, I, 122. More details in: Mehmed Alaaddin Yalçınkaya, he First Peramanent Ottoman-Turkish Embassi in Europe: he Embasi of Yusuf Agah Efendi to London (1793–1797), PhD thesis. Birmingham: University of Birmingham, 1993. 108 116 109 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 42, 137 (Bujukdere, July 25 1793). 110 Ibid, 138. 111 Ibid, doc. n° 49, 156 (Bujukdere, September 10 1793). 112 Ibid, doc. n° 50, 160 (Bujukdere, September 10 1793). 113 Ibid, 161. 114 Ibid, doc. n° 52, 165–166 (Bujukdere, September 25 1793). 115 Ibid, 174–175. 116 de Marcère, Une ambassade à Constantinople, II, 5. HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … In such circumstances, Venetian bailo for the irst time approved Dechores’s doings. His presence in Constantinople was still opposed by most persistent opponent, the ambassador of England. Representatives of foreign states most feared the Porte’s stance to give protection to French ships that began to sail under Ottoman lag.117 he Porte still did not resolutely declare on the issue of French representative, coming to Constantinople on a ship carrying great wealth. Despite all the crashes France experienced in those years, it seems its diplomacy kept traditional way to coax its interest, at least in case of the Porte. Versailles politics in 17th century excelled to coax others through promises and huge presents in a form of non-returnable inancial aid, as long as that served French interests. Changes were too radical and period too short to establish optimal course how to make changes in diplomatic relations between France and Turkey. French diplomacy did not slacken even in those critical years. As William Eton claimed, in comparison with other Europeans French politicians were valued as better informed on situation at the Porte and in Ottoman state.118 In a situation when position of French representative was insecure because of government he represented, that proved to be ace up the sleeve for Paris. Moslems felt endangered in their own country and showed that on weak ones. he irst victims of growing fanaticism were “minorities”, i.e. members of millets who began to rely on protection of certain states. By that time protectors also changed, main role was taken over by Austria and Russia.119 On the other hand, there was a lot of discontent among sultan subjects. Rebels were led by janissaries, executed at the end of September 1793.120 Meat was lacking in Constantinople. Bread to be found in the markets was of poor quality, but its price was rising anyway. hose were conditions when the Porte decided to declare its position to France in front of foreign diplomats. Ambassadors of Austria and Prussia kept on questioning sailing of French ships under Ottoman protection and treasure Dechores brought to Constantinople. Under that pressure, reisefendi justiied to representatives of those two states that particular French ship sailed under Ottoman lag only up to Tenedos, and that treasure representative of new French government brought to Constantinople was his private property. Reis-efendi realized how diicult it was to keep neutral standpoint. He was aware Ottoman state favoured French too much in an attempt to keep neutral to all, so he tried to change the course Turkish diplomacy persistently kept in 18th century. As a irst sign of declared neutrality towards France, reisefendi ordered commander of Galata to send his men to attack where captain 117 Ibid, 166–167. 118 Eton, A Survey of the Turkish Empire, 406. 119 Olivier, Travels in the Ottoman Empire, I, 10. 120 Disacci da Costantinopoli, I, n° 52, 167. 117 БИГ IV (2013) 101–122 of particular ship took shelter.121 hat was a signal for Frenchmen to unite and protect their interests and rights. Soon they raised 1,000 piastres and gave them to him to let the Frenchman free. Venetian ship with captain Giorgio Panaioti sailed under Venetian lag. To continue its sailing through the Black Sea it changed the lag to Russian one. he ship was intercepted by French privateers who took it to Smyrna. Ambassador of Russia requested reception at the Porte because of that incident. On that occasion he stated that Ottoman ports are neutral and open for all.122 Foscari referred to Dechores for help.123 hat made Venice the irst state to accept Dechores as legitimate representative of France while other diplomats continued to boycott him. By the end of 1793 Russia sent general Suvorov with 100,000 soldiers to Crimea. he Black Sea leet was put on alert. In Constantinople there was talking of possible new war with Russia. Main reason that turned Russian government against the Porte were tarifs, judged by Russians to be inappropriate. By then, French privateers blocked with frigates access to Izmir.124 Anyway, that did not stop trade of this port. Before the end of the year 3 English merchant ships sailed in, carrying abundant cargo.125 On occasion of Saint Catherine Russian ambassador in Constantinople organized luxurious party in his residence. At the same time ships were gathering in Sevastopol, all in all 8 big warships and 22 frigates. hat leet was put under command of admiral Mordonov. here were another four vessels designated for assistance, one anchored in Taganrog, one in Nikolayev and two frigates in Kerch.126 Also, Russia still didn’t resolve with the Porte issue of war prisoners exchange, something Russian ambassador tried to solve during audience at the Porte.127 Robert Ainsley returned to Constantinople from India, via Basra and Alep, at the end of 1793.128 Just ater arrival he had audience at the Porte and there he insisted tarifs on English commodities be lowered.129 Turks were assuring Ainsley the Porte is trying to remain neutral in a conlict between France and European states. Nevertheless, Ottoman oicials including kapudan-pasha, 118 121 Ibid, doc. n° 54, 173 (Pera, October 10 1793). 122 Disacci da Costantinopoli, I, doc. n° 65, 203 (Pera, 25. novembar 1793). 123 Ibid, doc. n° 66, 208 (Pera, December 10 1793). 124 Ibid, doc. n° 68, 217 (Pera, December 10 1793). 125 Ibid, 218. 126 Ibid, doc. n° 70, 221 (Pera, December 24 1793). 127 Ibid, doc. n° 75, 237 (Pera, January 10 1794). 128 Ibid, doc. n° 73, 230 (Pera, December 27 1793). 129 Ibid, doc. n° 75, 237. HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … began openly to show their liking of France, accepting a diplomat sent by the Republic. As Foscari noted, “they expressed respect towards that nation”.130 By 1794 relations of Russian and French ambassadors were heated up to a boiling point. Dechores tried to justify his mission with a proposal to make open meeting where Russian ambassador would publicly accuse him, and he would try to rebut those accusations.131 French of Constantinople were divided into three confronted groups. Encounter between Dechores and certain merchant Florenville was public knowledge. At the peak of those clashes, reisefendi made decision concerning French privateers attack on Venetian ship, underlining again neutrality of Ottoman ports.132 he Porte was facing possible Russian attack, executed through Black Sea leet. hat was main reason for Dechores to ofer French ships for capturing Crimea.133 By then, relations between the Porte and France were re-established, owing to Dechores’s skill to ofer the Porte help when it was really needed, as Turks were well aware of. As Foscari assessed, “awe of Russia, mercy of England, disinterestedness of Prussia and negligence of Sweden” made key reasons for Porte to start publicly showing partiality towards France.134 hat made Constantinople and Paris re-establish their links ater short break. Same period was characterized by absence of England in Porte politics. New ambassador Robert Liston arrived in Constantinople only in May 1794.135 With Selim III the Porte entered new era of political relations with Europe. His “enlightenment” went so far he accepted the Republic and kept same attitude towards French culture he respected very much.136 Capitulation of 1673 was renewed in 1796 owing to normalization of relations between two countries.137 On the same year Jean Baptiste Annibal Aubert de Bayet (1796–1797) was appointed ambassador. He was sent with an artillery unit, but suddenly died next year in Constantinople of fever. It was then Dechores was sent to Constantinople for the second time, this time with a title of regular ambassador.138 His appointment led relations between France and the Porte in 130 Ibid, 238. 131 Ibid, doc. n° 79, 251 (Pera, February 10 1794). 132 Ibid, 252. 133 Ibid, doc. n° 80, 256 (Pera, February 25 1794). 134 Ibid, 256. 135 de Groot, Dragomans' Careers, 3. 136 Мантран, „Почеци Источног питања“, 515. Charles White, hree years in Constantinopole, vol. I-III, London: Henry Colburn Publisher, 1846, I, 139. 137 138 de Groot “Dragomns’ Careers: he Change of Status”, 230. 119 БИГ IV (2013) 101–122 positive direction, so when French ambassador decided to install printing oice in his residence, neither Selim III nor reis-efendi objected.139 he fate of the Venetian republic ater treaty of Campo Formio and later occupation of Ionian islands was obvious sign to Selim III that relations with France will get worse. New break in relations was incited with French attack on Egypt (1798).140 CONCLUSION At the time of French Revolution the Ottoman state was in diicult position. On the same year Selim III was elected new sultan, estimated by contemporaries as an enlightened ruler. Anyway, problems Ottoman Empire was facing were too big to be solved easily. Although new Russian ambassador was accepted in Constantinople, relations with that country were poor, for the Porte didn’t want to give up on Crimea. Each country led its politics towards Constantinople, only used diferent means to achieve them. At the moment the Revolution caused break of relations between France and European powers, it could have same efect on relations with the Porte. Ottoman Empire was important for French trade, but at the time of its conlict with the rest of Europe it turned into strategically important partner. he trade fell into crisis from 1789 to 1793 and reached lowest levels. he Republic had to revive it at the times when its links to the Levant were severed by many English privateers. New French government kept “traditional mechanism” to conciliate the Porte. Dechores came to Constantinople with loads of money. hat money served single purpose – to conciliate the Porte. On the other hand, Selim III recognized France as traditional ally, so short break of diplomatic relations when position of French ambassador remained vacant was overcame by 1794. So the Porte oicially, despite protests of other European countries, accepted representative of the Republic. When new dispute between two countries occurred (1798) it had absolutely diferent background, as well as a result. LIST OF REFERENCES: Unpublished documents: Public Record Oice [he National Archive at Kew, Great Birtan] (PRO) State Papers (SP) 105/109 – Secretaries of State: State Papers Foreign, Archives of British Legations. Levant Company. 120 139 Мантран, „Почеци Источног питања“, 516. 140 de Groot, Dragomans' Careers, 5. HARIS DAJČ, European States at the Porte during Critical Years … Foreign Oice (FO) 78 – General Correspondence before 1906, Ottoman Empire 78/10 – Sir Robert Ainslie 78/13 – Sir Robert Ainslie 78/14 – Sir Robert Ainslie Published documents: Busnelo, Pietro (1960): Notizie Turchesche (translate. Stanojević, G.). Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine. Cosmai, Franca – Sorteni, Stefano (prir.) (1996): Disacci da Costantinopoli di Ferigo Foscari 1792–1796, vol. I–II. Venezia: La Malcontenta. Bibliography: d’Arcier, Amaury Faivre (2007): Les Oubliés de la Liberte Négociant, Consuls et Missionnaires Français au Levant pendant la Révolution (1784–1798), Paris: P.I.E. Peter Lang. de Groot, Alexander (2008): Dragomans’ Careers: Change of Status in Some Families Connected with the British and Dutch Embassies at Istanbul 1785–1839. Turkology Updated Leiden Project Working Papers Archive, Department of Turkish Studies, Universiteit Leiden. Eldem, Edhem (1999): French Trade in Istanbul in the Eighteenth Century. Leiden: Koninklijke Brill. Eton, William (1799): A Survey of the Turkish Empire, London: Printed for T. Cadell. Habesci, Elias (1784): he Present State of the Ottoman Empire... Including a Particular Desciption of the Court and Seraglio of Grand Signor and interspresed with many Singular and Entertaining Anecdotes. London: Printed for R. Baldwin. Hamilton, Alastair – de Grooot, Alexander –van den Boogert, Maurits (ed.) (2000): Friends and Rivals on the East: Studies in Anglo-Dutch Relations in the Levant from the Seventeenth to the Early Nineteenth Century. Brill: Koniklijke. Hunt, Freeman (1842): he Merchant’s Magazine, and Comercial Review, vol. I–VI. New York: Published at 142 Fulton-Street. Olivier, Guillaume Antoine (1801): Travels in the Ottoman Empire, Egypt, and Persia undertaken by order of the Goverment of France, during the irst six Years of the Republic, vol. I–II. London: Printed for T. N. Longman and O. Ress, PaternosterRow. Мантран, Робер (ed.) (2000): Историја османског царства. Београд; Clio. de Marcère, Eduard (1927): Une ambassade à Constantinople. La politique orientale de la révolution française, vol. I–II. Paris: Alcan. 121 БИГ IV (2013) 101–122 Marsigli, Luigi Ferdinand (1732): L’ Etat Militaire de l’ Empire Ottoman, Ses Progres et sa decadence,.A la Haye – Amsterdam: Chez Pierre Grosse &c – Chez Herm. Uytwerf &c. Naf, homas (1963): Reform and the Conduct of Ottoman Diplomacy in the Reign of Selim III, 1789–1807. Journal of American Oriental Society, vol. 83, n° 3, Tabakoğlu, Hüseyin Serdar (2008): he Impact of the French Revolution on the Ottoman-Spanish Relations. Turkish Studies 3/1, Watkins, homas (1792): Travels trough Swisseland, Italy, Sicily, the Greek Islands, to Constantinople; trough part of Greece, Ragusa, and Dalmatian Isles; In a Series of Letters to Pennoyre Watkins, Esql., in the Years 1787, 1788, 1789, vol. I–II. London: Printed for T. Cadell, in the Strand. White, Charles (1846): hree years in Constantinopole, vol. I–III. London: Henry Colburn Publisher. Yalçınkaya, Mehmed Alaaddin (1993): he First Peramanent Ottoman-Turkish Embassi in Europe: he Embasi of Yusuf Agah Efendi to London (1793–1797), PhD thesis. Birmingham: University of Birmingham. Yeşil, Fatih (2007): Looking at the French Revlution through Ottoman eyes: Ebubekir Ratib Efendi’s observation. Bulletin of School of Oriental and African Studies 70, 283–304. Yurdusev, Nuri (ed.) (2004): Ottoman Diplomacy: Conventional or Unconventional. Basingstoke: Palgrave Macmillan. Haris Dajč EVROPSKE DRŽAVE NA PORTI TOKOM KRITIČNIH GODINA FRANCUSKE REVOLUCIJE (1792–1794) Francuska revolucija je dovela do promena na Mediteranu, koji će postati pozornica za vojna i ekonomska nadmetanja velikih evropskih sila u narednim decenijama. U isto vreme, Osmansko carstvo, na čelu sa Selimom III, suočavalo se sa velikim izazovima u spoljnoj i unutrašnjoj politici. Revolucija i međunarodna izolacija Francuske pokazali su se kao veliki udarac za osmansku ekonomiju, jer su Porta i Francuska do tada bili najznačajniji trgovački partneri. Zbog toga je Porta gajila poseban odnos prema francuskim predstavnicima u Carigradu, koji se tokom prvih godina Revollucije promenio. U isto vreme, predstavnici ostalih evropskih država u Carigradu pokušavali su da iskoriste novonastale okolnosti za sopstvene interse, ali su se pritom plašili za svoje državljane, od kojih je deo delio republikanska uverenja i javno ispoljavao svoje stavove. U periodu najslabijih ekonomsko-političkih odnosa Francuske i Porte (1793) specijalni predstavnik Republike dolazi sa velikom količinom novca, nakon čega su odnosi dveju država počeli da se popravljaju. Položaj diplomata u Carigradu, koji odražava odnos Porte prema evropskim silama, postaje u periodu nakon 1794. povoljniji nego u prvim godinama Francuske revolucije. 122 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 УДК: 94:327(497.11:410)”1866/1867”(093.2) 327(497.11)»18» ID BROJ: 202599436 Изворни научни чланак Рад примљен: 2. 09. 2013. Рад прихваћен: 12. 09. 2013. Др Сузана Рајић Ванредни професор Одељење за историју, Филозофски факултет Чика Љубина 18–20, Београд [email protected] ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И ГРАДСКО ПИТАЊЕ 1866/1867 – БОРБА ЗА БЕОГРАД* У националном британском архиву, у фонду 881/1500, под ознаком „поверљиво“ налази се преписка која носи назив Afairs in Servia, а односи се на време од септембра 1866. до марта 1867. године. Она обухвата извештаје бритaнских дипломата из Петрограда, Париза, Београда и Цариграда, из којих сазнајемо да је питање српских градова решавано као једно од важних међународних питања. Такође, инструкције британског државног секретара за спољне послове лорда Стенлија битне су за разумевање утицаја те велике силе на исељавање турских гарнизона из српске престонице и осталих градова 1867. године. Кључне речи: Србија, Турска, Велика Британија, кнез Михаило, Едвард Хенри Стенли, Ричард Бикертон Пемел Лајонс. Key words: Serbia, Turkey, Great Britain prince Mihailo, Edward Henry Stanley, Richard Bickerton Pemell Lyons. Историјска наука је пре више од пола века дала неке од основних одговора на важно државно питање – уступање градских утврђења Србији и исељавање турских посада из њих.1 Тај догађај је био од великог значаја за снажење српске аутономије и за утирање независности српске државе, која је остварена деценију касније (1878). * Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја под називом Српска нација – интегративни и дезинтегративни процеси (ев. бр. 177014). 1 Одлуком Канличке конференције из 1862. године, Турској су остале тврђаве Београд, Шабац, Смедерево и Кладово (Фетислам), док су из утврђења Соко и Ужице били приморани да се иселе. 123 БИГ IV (2013) 123–140 Француска и Русија, од чијег се става очекивао коначни резултат акције, биле су главни актери у дипломатским покушајима Србије да врати градска утврђења. Њима се убрзо наметнула и Аустрија, односно Аустро-Угарска, као земља директно заинтересована за мир на својим границама. Иако знамо најважније елементе који се односе на поједине фазе деловања у добијању градова, те реакције Париза, Петрограда и Беча, остало нам је до данас непознато каква је перцепција тог питања била у Лондону. Монографија Гргура Јакшића и Војислава Вучковића, која се бави тим важним питањем, ослонила се на свега три извештаја британског конзула из Београда. Рад Љ. Алексић Београд у односима између великих сила и Турске од Једренског мира (1829) до 1867. године заснован је првенствено на француским и немачким изворима. Јован Милићевић је написао један значајан рад прегледног карактера на ту тему, али није имао увид у архивску грађу британске провенијенције. Учесник и главни актер свих тадашњих дипломатских активности у Цариграду Јован Ристић у својим мемоарско-историјским записима једва да помиње британске дипломатске представнике у Београду и Цариграду. Ипак, он у једној реченици јасно напомиње да је обрт у градском питању наступио управо у оном тренутку када је британски амбасадор Лајонс пренео Порти савет Форин офиса да све градове, укључујући и Београд, султан уступи српском кнезу на чување.2 Још јасније улогу Британије у догађајима 1867. истакао је познати српски дипломата и политичар Јован Мариновић. У свом мемоару „Питање о градовима“, који је написан 1877. године, он износи мишљење да је утицај те силе на Порту највише допринео позитивном решењу српског захтева, само се она тиме није „фалила“.3 Новија домаћа историографија је протеклих деценија обрадила разне етапе британско-српских односа у 19. и 20. веку, али је период од 1862. до 1878. остао још увек систематски неистражен. Извори за проучавање овог питања не недостају. На важност британских архива за проучавање градског питања указала је колегиница Јелена Пауновић Штерменски. Она је објавила Неколико докумената о предаји градова Србији4, из тзв. Плаве књиге (Blue book), односно из штампанoг материјала који је био достављен на увид британским посланицима. Однедавно је целокупна кореспонденција која је била пред посланицима доступна јавности у електронском облику, Correspondence respecting Afairs in Servia, 1867. Међутим, у њој је свега дванаест докумената од педесет и шест укупно, 2 Јакшић – Вучковић 1963, 313–315; Ристић 1887, 547; Алексић 1967, 5–21; Милићевић 1970, 243–250. 124 3 АС, Илија Гарашанин, 1573. 4 Пауновић-Штерменски 2005, 189–202. СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд колико их је сакупљено за поверљиве потребе Форин офиса. То значи да британски посланици нису имали увид у најважнији део преписке и упутства размењивана између њиховог Министарства и дипломатских представника. Са становишта српске историографија важнија је садржина тих необелодањених докумената. У Националном британском архиву, у фонду 881/1500, под ознаком „поверљиво“ чува се преписка која носи назив Afairs in Servia, а односи се на време од септембра 1866. до марта 1867. године. Она обухвата извештаје британских дипломата из Петрограда, Париза, Београда и Цариграда, из којих сазнајемо да је градско питање решавано као једно од важних међународних питања. Такође, инструкције британског државног секретара за спољне послове, лорда Стенлија, битне су за разумевање значаја и утицаја те велике силе на решавање градског питања за време друге владавине Михаила Обреновића. На конференцији представника великих сила, одржаној у летњиковцу великог везира у Канлиџи 1862. године, у вези са питањем уступака Србији мишљења су била подељења. Британски и аустријски дипломати Булвер и Прокеш били су противни свим траженим концесијама, док су француски и руски амбасадори Мустје и Лобанов заступали мишљење да Србији после неоправданог бомбардовања Београда треба дати задовољење. Упутства британског министра иностраних дела Џона Расела амбасадору Булверу о томе какав став да заузме према српским захтевима на конференцији у Канлиџи садржала су оптужбе на рачун Србије за непријатељско држање према Турској, те за злоупотребу аутономних права, против чега су Енглеска и Аустрија слале протестне ноте у Београд. Србија је, према Раселу, била седиште завере против доминације Турске у њеним европским поседима. Потом су у упутствима следиле неодређене смернице да Турска учини уступке Србији ради смирења духова и побољшања односа са Србијом. Булвер је тада сматрао да се међу уступцима Србији никако не може наћи уступање београдске тврђаве, јер би тиме био угрожен читав европски систем у којем је та тврђава кључна позиција. У том смислу, коначно решење у Канлиџи да се сруше само тврђаве Ужице и Соко, што је управо Булвер предложио, било је много мање од српских очекивања проистеклих из турских прекорачења међународних обавеза, будући да није имала право оружане интервенције без претходног одобрења великих сила. Упркос жестоком настојању Француске и Русије да преко својих представника издејствују више за Србију, Булвер и Прокеш су били јачи, јер им се у последњем тренутку придружио пруски посланик, који је првобитно обећао подршку француском колеги. По коначним закључцима конференције у Канлиџи, жртвована су само мање значајна утврђења, Ужице и Соко. 125 БИГ IV (2013) 123–140 Булвер је у Србији сматран главним кривцем понижавајућих одлука Канличке конференције и његов долазак у Београд, октобра 1862, изазвао је огорчење кнеза Михаила. Употребивши све своје манире, искуство и знање, Булвер је ипак приволео кнеза да прихвати протокол Канличке конференције. Тако се Турска извукла из неповољног положаја 1862. године неоштећена, захваљујући Енглеској.5 Међутим, 1867. године позиције два стуба одбране Турске – Британије и Аустрије – биле су другачије. Али, промениле су се и позиције српског кнеза. Он је 1862. претио абдикацијом, а 1867. ратом. У јуну 1866. године Британија је добила нову владу предвођену лордом Дербијем, вођом конзервативаца. Спољни послови поверени су његовом сину, лорду Стенлију. Од енглеских конзервативаца могао се очекивати само курс status quo и очувању Турске. Ипак, свесни константног опадања Турске, они нису били лишени рационалног погледа на ствари. Ово тим пре, откако су Француска и Русија од почетка шездесетих година 19. века фаворизовале своје пројекте у питањима националних покрета на Балкану. Мада је долазило до значајних размимоилажења у ставовима двеју великих сила, ипак је било видљиво да се због учесталих размена мисли између Париза и Петрограда, Лондон све више приближавао Бечу. Ништа мање значајну околност за нова опредељења и прегруписавања међу великим силама чинила су два важна догађаја из друге половине шесдесетих година – пораз Аустрије од Пруске 1866, те устанак на Криту (1866–1869). Први је убацио у игру новог великог играча, пруског канцелара Бизмарка, који је мудро одуговлачио да изабере страну, стављајући Русији у изглед ону подршку коју јој је Француска стално одрицала. Други догађај је био битан у смислу важног испита, избора пута којим ће велике силе кренути у Источном питању – да ли за правима нација, или заштитом легитимистичких начела и очувањем интегритета Турске. Ништа мање битно није било ни питање избора деловања балканских народа у остварењу својих права – да ли ће се определити за оружану акцију или за дипломатска средства? Усред многобројних дилема, српски кнез је написао писмо великом везиру и затражио градове, стављајући на пробу вечита турска одбијања да у сопственом интересу делује сврсисходно, пре него што на то буде приморана. За кнеза и његове прве сараднике исељење турских гарнизона из Београда представљало је важно државно и национално питање. Нико од њих није био спреман да прихвати било коју понуду која не би обухватала престони град. Илија Гарашанин је говорио: „У Србији је само један град, Београдски, а остало су креатуре“, али је наглашавао и то да Србија жели да добије а не да „отме“ Београд.6 126 5 Јакшић– Вучковић 1963, 122, 140–141, 146–154; Ристић 2008, 233–271. 6 Ловчевић 1931, 197–198; Ристић 1887, 398. СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд БЕОГРАД ВИШЕ НИЈЕ „КЉУЧ ЦАРЕВИНЕ“ Иако у дуговима до гуше, дестабилизована устанцима и побунама, Порта је у јулу 1866. одбила српски захтев да исели муслимане из Малог Зворника и Кастела.7 Министар спољних послова Турске Али-паша правдао се Игњатијеву да мора да штеди муслимане јер су једино они искрено одани Царству. Када су метежи на Криту прерасли у отворену побуну почетком септембра 1866, Порта је била спремна на уступке. Нудила је Мали Зворник, све у страху да Србија не потегне градско питање. Страхови Турске су били оправдани. Већ крајем септембра Србија је, уз помоћ Русије, правила планове како да поврати градска утврђења, а пре свих Београд. Кнез Михаило, председник владе Илија Гарашанин и капућехаја у Цариграду, Јован Ристић, негирали су негдашњи Булверов став да је Београд европско питање. Они чине све да га представе као интерну ствар између Србије и Турске.8 Српски дипломатски представник у Цариграду 1862, као и 1866. и 1867, био је Јован Ристић. Пре него што се обратио Порти, посетио је британског амбасадора Лајонса да га обавести о кораку који ће предузети, али не и да тражи његову потпору. Ристић није помињао која утврђења Србија тражи, свакако не случајно. Британски амбасадор је био свестан чињенице да српске захтеве подржава његов руски колега Игњатијев. Овога пута Британија је препоручила Ристићу да сам ступи у преговоре са Портом и да се не обраћа представницима сигнатарних сила, што Ристић није ни намеравао да чини, поучен искуством из Канлиџе, а још више неделотворношћу европске дипломатије уочи саме Париске конференције и на њој маја 1866, када се решавало питање избора кандидата за румунског кнеза. Лајонс се у питању градова држао уздржано, као и његов претходник. Сматрао је да Порта треба да изађе у сусрет српским захтевима у вези са свим утврђењима, осим са Београдом. Али-пашу је охрабривао да према српским захтевима заузме благонаклон став, јер је у Портином интересу да напусти све позиције у Србији које не може чврсто да држи. Из Форин офиса је потврђено да се то може узети као званичан став Велике Британије.9 Ристић је добио тражено одсуство и приспео је у Београд 22. октобра 1866. После разговора и договора са кнезом и министрима, посетио Муслимани из Малог Зворника и мањег утврђења Кастел, преко пута тврђаве Адакале, требало је да се иселе из Србије по Хатишерифу из 1833. године, у року од пет година. 7 8 Ристић 1887, 398, 402, 438–440. ФО 881/1500, Лајонс – лорду Стенлију, 10. октобра 1866. и одговор Стенлија од 20. октобра 1866. 9 127 БИГ IV (2013) 123–140 је британског конзула Џона Лонгворта, који је био упознат са правим циљевима Ристићевог доласка, те са чињеницом да је читав план око тврђава његово дело.10 После девет дана Ристић се вратио у место службовања, са писмом кнеза Михаила за великог везира. Писмо је писано ласкавим и помирљивим тоном, али са јасним захтевом да се градови уступе Србији. На Ристићево инсистирање решено је да се Србија не обраћа гарантним силама, до даљег, штедећи тиме осетљивост Порте. Дан по приспећу, 10. новембра 1866, Ристић је кнежево писмо предао великом везиру МехмедРушти паши.11 Стављајући у изглед отклањање неповерења, мир, слогу и разумевање између Србије и Турске, Ристић је ласкао вероватно више него што је знао да уме и може. Он је тврдио да ће уступањем градова Србији кнежево пријатељство према Порти бити јавно осведочено посетом турској престоници и султану, те да Србија даље неће износити било какве нове захтеве.12 Велике силе су желеле мир на Истоку и то је био један од Ристићевих адута када је бирао тренутак за акцију. До појачаног интересовања Британије дошло је десетак дана доцније, када је конзул Лонгворт успео да дође до преписа писма кнеза Михаила великом везиру, те да га у преводу пошаље и Стенлију и Лајонсу.13 До тада се наслућивало, али се није поуздано знало шта тачно садрже српски захтеви. За разлику од Русије и Француске, које су детаљно биле упућене у проблем, док је Беч био извештен званичним путем два дана пре званичне предаје кнежевог писма везиру, Британију односно њеног дипломату нико од српских званичника није обавестио о намераваном кораку. То није била случајност, већ последица негативног става Британије, који је Србији било познат од пролећа 1866, када је влада испитивала расположење европске дипломатије према њеној намери да од Порте затражи градове.14 На Британију су непријатно деловале вести да се Србија спрема да на пролеће 1867. подигне читав Балкан на устанак и да створи српско краљевство које би обухватало највећи део Словена.15 Сем тога, од самог Исто, Лонгворт – лорду Стенлију, Београд, 3. новембар 1866; О преговорима између кнеза, капућехаје и министара у двору у: Јакшић – Вучковић 1963, 301 и даље. 10 11 Кнежево писмо великом везиру од 17/29. октобра 1866. у: Ристић 1887, 468–471. 12 Ристић 1887, 466, 474. Ти напори су, ускоро се показало, били сувишни јер је Јован Ристић лично упознао Лајонса са садржином писма, а Али-паша му је дао оригинал на читање 16. новембра. 13 Мисија српског изасланика Јована Мариновића у Лондону, у априлу и мају 1866, уз све спољне знаке куртоазије, завршена је извињењем што Британија ипак не може да Порти предложи предају градова. Јакшић – Вучковић 1963, 223–225; Ристић 1887, 409. 14 15 128 ФО 881/1500, лорд Коули – лорду Стенлију, Париз, 2. новембар 1866. СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд почетка српске дипломатске акције нови француски министар иностраних дела, доскорашњи представник те силе у Цариграду, маркиз Лионел Мустје, није крио да се у разговорима са руским послаником у Паризу Будбергом дошло до заједничког става да треба подржати српске захтеве, иако су им мотиви за такву одлуку били веома различити.16 Лонгворт је непогрешиво проценио шта је циљ Мариновићеве мисије у Петрограду, до које је дошло одмах пошто је Јован Ристић кренуо натраг за Цариград, са кнежевим писмом. То је потврдио и извештај посланика у Петрограду Сер Ендрјуа Бјукенона, након разговора који је водио са канцеларом Александром Горчаковим. Русија је отворено изјавила да су српски захтеви оправдани и да би, због стања у којем се налази, Порта требало да наступи обазриво и да их прихвати. Ако српски захтеви не буду прихваћени, утицај Русије на српског кнеза ће знатно ослабити, тврдио је Горчаков. У тој изјави је инсинуиран рат на пролеће који би Србија покренула и који би свакако довео до ширих заплета на Истоку. Бјукенон је покушавао да преусмери разговор на повлачење муслимана из Малог Зворника и Кастела, али је руски канцелар децидирано рекао да то не би биле концесије Србији већ исправљање неправде, а да права концесија, као знак поверења према кнезу Михаилу, јесте уступање свих утврђења. Нови покушај Бјукенона да још једном разговара са Горчаковим у вези са српским захтевима није уродио плодом. А када је Мариновић приспео у Петроград, на питање турског дипломате шта је циљ његовог доласка, Горчаков га је грубо опоменуо да он нема права да га то пита.17 Бјукенон није одустајао, мада ни у поновном разговору са Горчаковим није далеко одмакао. Могао је само да извести надлежне да му је министров помоћник рекао да се треба сложити са Горчаковим да Београд не може више да опстане као нека значајна војна испостава Турске, већ може само да сећа на стару славу и величину те државе. Он је подсетио Британца да је преседан већ учињен у влашким кнежевинама и да су захтеви Срба само природна последица. Поред свега, општи циљеви Русије у Источном 16 Мустје је нагласио да Француска влада подржава српске захтеве да би оснажила Портин утицај у Србији, а Русија пак да би тај утицај ослабила. Мустје је такође констатовао да је Порта увек невољно примала српске захтеве за уступке и да је увек било велике разлике у размишљањима турских министара када су разматрали румунске и српске захтеве. За њих је румунски елемент неважан, за разлику од словенског, који се шири у свим правцима и на местима на којима Порта не може да одржи своју контролу, исто; Милорад Екмечић је приметио да залагање Француске за уступање београдског утврђења Србији представља радикалан заокрет наполеоновске политике, када је у питању лева обала Дунава. Екмечић 2002, 404. 17 ФО 881/1500, Лонгворт – лорду Стенлију, Београд, 6. новембар 1866, Исто, телеграм Е. Бјукенона лорду Стенлију, Петроград, 8. новембар 1866. и извештај из Петрограда истог датума. 129 БИГ IV (2013) 123–140 питању идентични су британским, напоменуо је, додавши да она не жели његово отварање.18 Бјукенон је имао прилике да се у Петрограду састане са Јованом Мариновићем и да се својски потруди да се реваншира за игнорисање Горчакова. Није му било испод достојанства да упути увреде српском изасланику, имплицирајући вазални однос Србије према Турској као окосницу од које Срби не могу да побегну. На Мариновићев покушај да објасни да ће се српско-турски односи стабилизовати ако се уклони извор сталне тензије оличене у турским гарнизонима у српским градовима, британски посланик је истако да се турска осећања не могу вређати и да Енглеска не може султану саветовати попуштања у правцу којим би се уништили „амблеми султанове власти над провинцијом“. Посланик је посебан акценат стављао на чињеницу да је Кнежевина Србија само турска провинција и ништа више од тога. Затим је арогантно приметио да је Мариновићевим пријемом на царском двору прекршено правило по којем га је, као вазала, цару требало да представи турски отправник послова. Српског изасланика су видно онерасположиле такве примедбе. Он је узвратио да је то „правило“ смишљено само са намером да вређа Србе, али није рекао да га је управо Енглеска прва прекршила још 1863. године, када је кнегиња Јулија Обреновић одбила да је британској краљици представи жена турског посланика.19 Док је Ристић био на путу ка Цариграду, Лонгворт је покушавао да дође до што тачнијих информација о закључцима српске владе и до инструкција датих капућехаји. Приметио је да су сви били веома резервисани и да су избегавали да говоре о суштини предмета. Избегавања дипломатског кора у Цариграду, те конзуларних представника у Београду била су јасан знак да српски кнез и влада бирају другачије путеве од ранијих, који им нису доносили користи. Ни преко добро информисаних достављача, шест дана пошто је Ристић напустио Београд, Лонгворт није успео да дозна ближе намере српске владе, што до тада није било уобичајено. Конзул је само посредним путем могао да закључи да су питања утврђења и војске у њима једина од суштинског значаја по Србију. То није порицао ни Ристић када су се срели у Београду. Напротив, Ристић је отворено рекао Лонгворту да зна да за српске захтеве не може рачунати на подршку амбасадора Лајонса и да му је амбасадор саопштио да би Порта сама уступила Србији Београд и остала утврђења када би сматрала да је то потребно и пожељно по њене интересе. Лонгворт није могао да се уздржи а да не пребаци амбасадору такву несмотреност, за коју је сматрао да је, поред вести са Крита, била 130 18 Исто, Е. Бјукенон – лорду Стенлију, Петроград, 14. новембар 1866. 19 Исто, Е. Бјукенон – лорду Стенлију, Петроград, 21. новембар 1866. СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд главни подстрекач Мариновићеве мисије у Петрограду 6. новембра.20 За конзула је било очигледно да су владина саопштења да је Мариновић отишао због свадбе и женидбе царевића само изговор, јер је стигао у Петроград три дана после свечаног церемонијала. Није било дилеме да је прави циљ пута био политичке природе и да отуда проистиче велика уздржаност и руских и српских званичника.21 Мада примарно заузета унутрашњим питањима око изборне реформе, те Критским устанком, Велика Британија је, испрва само крајичком ока, мотрила на српски захтев за повратак градова.22 Лонгворт је из Београда слао алармантне вести које нису претерано оставиле утисак на Стенлија: савез са Црном Гором, наоружање са 50 000 пушака из Берлина, јавност расположена за рат, те планови да се већ једном пређе српски Рубикон, тј. Дрина. Све наде су полагане у трезвеност и одговорност председника владе Илију Гарашанина, за кога се веровало да неће олако извести војску изван граница Кнежевине. Лорд Стенли је 19. новембра 1866. писао посланику у Паризу како он види актуелну ситуацију: српски захтев за уклањање турских гарнизона из градова, а пре свих из Београда, подржавају Француска и Русија, Аустрија се испрва противила, али је Француска на њу вршила притисак да се изјасни. Министар иностраних дела Хабзбуршке монархије Бајст је, после разматрања околности, изјавио да Монархија војно није спремна, те је боље да Београд оде Србији као залога мира на Истоку. Када је све изложено сумирао, Стенли је изнео прво званично, мада не и коначно, мишљење Британије о питању српских градова. Најпре је истакао да то питање не захтева хитно решавање и да не верује да ће оно озбиљно доћи на ред ни у пролеће 1867. године. А када једном до тога дође, колективном акцијом великих сила видеће се шта им ваља чинити. Отуда, нагласио је Стенли, још увек нема потребе да се упушта у детаље који се односе на питање српских градова. Ипак, у целини гледано, он није имао ништа против става бечке владе да је у циљу очувања Турске, предаја градова Србији можда и једино решење. Он је у практичним мерама Турске према фактички већ аутономним провинцијама видео настављање оне политике која је већ започета у Румунији и Црној Гори.23 Стенли није био вољан да даје прецизнија одређења, како је и отписао британском дипломатском телу. Неколико дана доцније француски амбасадор му је донео телеграм од Мустјеа. У њему министар Француске изражава јаку жељу да на српским 20 Исто, Лонгворт – лорду Стенлију, Београд, 5. новембар 1866. 21 О мисији Јована Мариновића у Петрограду у: Јакшић – Вучковић 1963, 303–306. 22 Bourne 1956, 74–94. 23 ФО 881/1500, лорд Стенли – лорду Коулију, Форин офис, 19. новембар 1866. 131 БИГ IV (2013) 123–140 пословима ради споразумно са Енглеском. Стенли се позвао на већ постојећи договор с почетка новембра 1866. да две земље раде договорно. Подсетио је на заједнички став да би либералне концесије биле врло мудар гест од стране Турске, посебно ако се ради о удаљенијим провинцијама које већ уживају висок степен аутономије. Стенли се, као што видимо, и даље држао општих одредаба, наглашавајући да је важно испитати расположење Порте и какве су могућности да се уступци добију. Да је крајем новембра још увек био без јасног става сведочи и његова порука посланику у Паризу да има предосећај да ће цео подухват са српским градовима пропасти, али да је још увек рано мислити о томе шта у том тренутку треба предузети. На такав став су га упућивали и извештаји из Париза да Мустје често говори о аспирацијама српске владе да се ослободи Турака, али да се ниједном није изјаснио о томе да ли Порта треба да их прихвати.24 Међутим, конзул Лонгворт је из Београда имао сасвим различит поглед на питање градова, који је 20. новембра изложио амбасадору у Цариграду, Лајонсу. Он је сматрао да евентуални уступци Србији могу бити само Мали Зворник и Кастел, као војно неважни пунктови за Турску. Шабац, Смедерево и Београд, међутим, према Лонгворту, имају другачији значај за Турско царство. Конзул није порицао да је Шабац изгубио важност откако су 1862. порушене тврђаве Ужице и Соко. На пола пута од Београда до границе са Босном, он је могао да служи као место за предах војсци, али у измењеним околностима пре српској него турској. Смедерево пак, као утврђење на ушћу Мораве у Дунав, појавом модерне артиљерије могло је бити срушено за неколико сати. Лонгворт је констатовао да су обе тврђаве у јадном стању и да боду очи путницима, а што је још горе и турски војни стручњаци су проценили да се та утврђења не могу бранити посадама и артиљеријом коју имају. Закључак је био логичан – кад-тад оне морају припасти Србији. Али, што се тиче београдског утврђења ствари су, према британском конзулу, биле сасвим другачије. Лонгворт је, наиме, у мају 1866. предлагао да се Турска одрекне Румуније у корист Аустрије, како би се учврстила брана против продора Русије, а да Турска усмери снагу на обнову и наоружање тврђава на Сави и Дунаву и да примора Србију да распусти народну војску.25 У новембру 1866. Лонгворт је био, благо је рећи ван такта, када је кнезу Михаилу и Исто, лорд Коули – лорду Стенлију, Париз, 22. новембар 1866; исто, лорд Стенли – лорду Коулију, Форин офис, 23. новембар 1866; Ристићу је био чудан савет Буреа да је добро да Србија питање градова „растеже“, правдајући се да је „ствар тешка“, јер од Турака захтева велико жртвовање народног поноса. Гарашанин је то тумачио као одрицање француске подршке Србији. Ристић 1887, 538–539; Исто потврђују извештаји Буреа из Цариграда, од 2. и 4. јануара 1867, АСАНУ, 12577/Б6, Исписи из француских архива. 24 25 132 Јакшић – Вучковић 1963, 225. СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд својим претпостављенима доказивао зашто је Турској немогуће да се одрекне београдске тврђаве. Он је тврдио да се у околностима ништа није променило у односу на 1862. годину, када се српски кнез, нешто после бомбардовања, обратио Раселу тражећи Београд. Ископао је у архиви конзулата тадашњи одговор британске владе у којем се изричито каже да јој није могуће да султану саветује да свом непријатељу учини уступак који ће бити употребљен против Турског царства. „Могу, ако је неопходно, потврдити такав поглед на ствари стотинама доказа“, писао је Лонгворт. Сваки уступак који је до сада био, или ће бити учињен, имаће за последицу пораст апетита и нове захтеве Србије, тврдио је. Тако наоштрен, конзул је отишао код кнеза Михаила и рекао му да је његов захтев за добијање београдске тврђаве неразуман. Упитао га је зна ли кнез од каквог је значаја она за Турску. Иако је нагласио да је водио рачуна да му се не омакне било шта што би могло бити увредљиво за кнеза, он очигледно није ни био свестан да је бранећи поставку о Београду као бедему Царства чинио српском владару највећу увреду. Он је даље и више развијао пред кнезом мисао о историјском значају Београда као граничном маркеру Турске, који је, без обзира на тренутно лоше стање тврђаве и њену фактичку немоћ, увек био и увек ће бити много више од материјалне грађевине – симбол султанове моћи „од Београда до Багдада“. Ако би се Турска одрекла Београда, то би било као да је изгубила „пола царства“, тврдио је Лонгворт, намерно подвлачећи чињеницу да Београду припада светска слава захваљујући турској величини, за разлику од анонимне Србије, чије име не може никада да понесе тако снажну симболику.26 Лонгвортов испад пред кнезом Михаилом, лишен свих дипломатских скрупула, одавао је утисак да конзул брани нешто што је већ изгубљено. Стенлијева мирноћа и агонија у коју су западали Бјукенон у Петрограду и Лонгворт у Београду, најбољи су доказ томе. На извору дешавања, у Цариграду, Лајонс се држао уздржано према турском министру спољних послова и према српском капућехаји. Походила су га обојица у његовој резиденцији. Први му је образлагао деликатност ситуације са позиција турских осећања и права, са алузијом на то да кнежев захтев, срочен најбољим могућим стилом и језиком, неће у потпуности бити одбијен. Ристић је био јасан пред британским амбасадором: ако Србија добије градове од Турске, у будућности ништа више од ње неће тражити; ако ли их не добије, она ће тражити друге путеве да задовољи своја легитимна осећања националног поноса и да превазиђе она ограничења у духовном и привредном развитку. Лајонс на то није могао реаговати, јер није имао тачне инструкције из Форин офиса. Тражио је упутства за рад и сугерисао 26 ФО 881/1500, Лонгворт – лорду Лајонсу, Београд, 21. новембар 1866; Ристић 2008, 227. 133 БИГ IV (2013) 123–140 је договорни наступ са Француском, будући да су и Русија и Аустрија већ изразиле своје ставове у корист Србије.27 Рационално сагледавање проблема од стране аустријског министра Бајста и његовог посланика у Цариграду Прокеша умногоме је допринело превазилажењу сентименталне терминологије којој су били склони у британском дипломатском телу, као и на Порти. Стенлијеву равнодушност и паушалне прогнозе раздрмале су изјаве аустријских званичника да Београд нема војни значај за Турску, те да све међународне уговоре треба оставити по страни и убедити Порту да преда тврђаве Србима. То би, по мишљењу Беча, спасило велике силе могућих сукоба и немира између хришћана и муслимана и донело би мир на границама Аустрије. Констатујући да би се сталним наоружавањем Србије, које траје дуже времена, могле и обистинити руске претње да ће кнез добити Београд милом или силом, Стенли је и сам почео другачије да гледа на српски захтев. Томе су допринеле и вести из Париза у којима је стајало да је Турска тако опхрвана разноразним унутрашњим проблемима да малодушност њеног министра иностраних дела стално расте, те да би требало примити посету српског кнеза султану као одговарајућу сатисфакцију за градове и наставити даље.28 Почетком децембра 1866. британски кабинет се нашао усамљен насупрот француском, бечком и руском. Порти се претило притиском тих сила, док је Горчаков позивао британски кабинет да се придружи и да све силе сложно учине најпрактичнију ствар како би се избегао општи покрет хришћана против Турске.29 Стенли се 11. децембра 1866. огласио инструкцијама Лајонсу. Није хтео да британска влада врши притисак на Порту у друштву са осталим великим силама. Он је посебно истакао да Енглеска, као доказани пријатељ Турске, може само најпријатељскије да јој да савет, уважавајући њено пуно право да у одлучивању буде самостална. Ипак, Стенли је у продужетку сугерисао Лајонсу да би Турска требало да се ослободи баласта традиције и некадашње славе, како би пронашла разумно и целисходно решење. Новчани издаци за тврђаве у Србији само су јој терет, а из постојеће позиције је јасно да их она, временом, мора напустити. У супротном, она ће дати повода Србији да искористи нерасположење хришћана на Балкану против Турске да се ослободи турског сизеренства. Што је било још страшније, Србија би истим стазама могла да упути и Босну, Црну Гору, Бугаре. Нудећи своје опсервације Порти на процену, Стенли је упутио 27 ФО 881/1500, лорд Лајонс – лорду Стенлију, Цариград, 21. новембар 1866. ФО 881/1500, лорд Лајонс – лорду Стенлију, Цариград, 28. новембар 1866; Исто, лорд Коули – лорду Стенлију, Париз, 8. децембар 1866. 28 29 134 Исто, Е. Бјукенон – лорду Стенлију, Петроград, 4. децембар 1866. СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд Лајонса да пружи подршку султану у отпору према притисцима са стране, јер изнуђена решења нису трајна.30 Истог дана, са назнаком „поверљиво“, Стенли је амбасадора упозорио да би требало Али-паши скренути пажњу на последице које могу проистећи по Турску услед великог утицаја Русије на европску политику. Очигледно је да је излазак Русије из изолације, у којој се нашла од Кримског рата, Британију мучио више него питање предаје градова Србији. Он је налагао Лајонсу строги надзор над Портом да не би потпала под руски утицај, јер је боље, у крајњем случају, и заједничко деловање европских сила, од препуштања Турске „очи у очи“ са Русијом. У поверљивом телеграму Лајонсу од 12. децембра управо је Стенли изнео могућност да султан управу над тврђавама повери српском кнезу, који би их чувао у султаново име. Тако би се Срби ослободили присуства муслиманских гарнизона, а султанова застава би остала на београдској тврђави као знак његове врховне власти. Све то, наравно, под условом да српска влада прихвати.31 Лако је уочити да се Стенли решио своје резервисаности одмах пошто су у Форин офис стигле вести о Мариновићевом повратку са пута, те о добром пријему који је имао код руског цара, али и код Бизмарка у Берлину, и код Бајста у Бечу. До тада је извештаје из Београда о сталном наоружавању српске војске узимао информативно, али је на вести с почетка децембра да се војна вежбања у Београду и Крагујевцу врше непрестано и да се попуна арсенала обавља без предаха, реаговао хитро и бурно. У првих петнаест дана јануара 1867. обасипао је Лајонса телеграмима и упутствима, којима му је наређивао да хитно оствари складну сарадњу са француским колегом, те да јединствено иступе пред Портом. Како је Мустје остао при свом ранијем ставу да треба испунити српске захтеве, укључујући и Београд, Стенли је поручио да британска влада сматра да је пожељно да султан одмах, без одлагања, јавно и спонтаном акцијом узме ствари у своје руке и да тврђаве да као свој поклон српском кнезу. Та упутства из Лондона била су од велике важности за успех српске дипломатске акције, јер је у јануару месецу међу турским министрима преовладала непопустљива струја. Лајонс је одмах кренуо у акцију, „формално за нас“, а заправо у интересу Турске, како је приметио српски капућехаја.32 По упутствима Стенлија вршио је притисак на Али-пашу да се Турска одрекне Београда. Сугерисао му је да је по Турску најбоље да се позитивна одлука донесе што пре, а ако дође до каквог отпора, 30 Исто, лорд Стенли – лорду Лајонсу, Форин офис, 11. децембар 1866. Исто, 11. децембар 1866, (Сonidential, No 140); Исто, 12. децембар 1866, (Сonidential, No 141). 31 32 Ристић 1887, 540–543. 135 БИГ IV (2013) 123–140 он и француски амбасадор треба да јој припрете да неће добити преко потребан кредит. Али-паша је са жаљењем констатовао да му је сасвим јасно да Турска нема подршке међу европским силама и да је остала сама у отпору да Београд преда Србији. Лајонс га је тешио да је таква одлука у интересу Турске и да, поред тога што је жртва болна, морала бити учињена да би се спречиле бројне компликације које би могле бити судбоносне по Турску. Истог дана, 22. јануара 1867, у британско посланство на Босфору стигао је одговор да су министри заседали и одлучили да питање реше „у складу са саветима Енглеске и Француске“.33 На питање чиме је изазвана промена става британске владе у вези са српским захтевима пред Портом извори нас упућују на један једини закључак – страховима од доминације руског утицаја у Цариграду и од све вишег степена њеног учешћа у питањима критском и српском, која су претила да утицај на европску политику, и на балканске хришћане, претворе у своје есклузивно право, као што је то било до Кримског рата. Да је то главни разлог што се Британија прикључила Француској у притисцима на султана и Порту, сведоче следећа документа. Стенли је сумњао да Русија притиска Србију на рат против Турске како би могла да се окористи новом и повољном позицијом коју ужива код хришћана. Из бојазни да Русија не подигне устанак на Балкану пре него што Порта одреагује, Лајонс је инсистирао да Али-паша бар полузванично саопшти српском капућехаји да ће питање Београда бити повољно решено. То се одиграло 28. јануара 1867, оног дана када му је колега из Београда јавио телеграмом да је Србија послала два батаљона на границу са Босном а Србима граничарима тајну прокламацију којом их позивају да им се придруже у борби против Турака. Лајонс је одмах о томе обавестио француског представника Буреа и Али-пашу. Јовану Ристићу је 4. фебруара незванично саопштено да се Србија стрпи и да одложи свако деловање, јер је Порта према њој пријатељски расположена. Међутим, у општим обећањима још увек није било потврде да ли је и Београд обухваћен планираним концесијама. Лајонс је начуо да је Порта била близу решења да се београдска тврђава сруши. Он је са своје стране поновио упозорење да је свако даље одлагање опасно. Уследио је преломни корак Порте, по британском савету, да се београдска тврђава заједно са осталим утврђењима преда кнезу Михаилу на управљање и чување, као поклон за кнежеву исказану лојалност и поштовање према султану. Султан је такво решење од 17. фебруара санкционисао 18. фебруара 1867. Уочи финалне 33 ФО 881/1500, лорд Лајонс – лорду Стенлију, Цариград, 2, 16. и 22. јануар 1867; Исто, лорд Стенли – лорду Лајонсу, 14. јануара 1867. Такав след догађаја потврђују и извештаји француског дипломате Буреа, од 11. и 15. јануара 1867, АСАНУ, 12577/Б6, Исписи из париских архива. 136 СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд одлуке пао је министар спољних послова Али-паша, а на том месту га је заменио предузимљивији Фуад-паша.34 Писмо, односно одговор великог везира кнезу Михаилу од 3. марта 1867. можемо сматрати дефинитивним крајем градског питања. Два дана пре тога, пруски дипломата је упутио изразито ироничну примедбу Ристићу да му Србија изгледа као кокета која се закитила и спремила за бал. Али, када је тамо отишла, бала није било. Ристић му је одговорио истом мером: „Остају тоалете! У томе и јесте поента – имати задовољство које бал доноси, а не уморити се тамо игром“.35 Однос Русије према Источном питању, ипак, није био непознаница за Стенлија, али оно што га је изненадило било је понашање бечког кабинета. Бајстов дипломата у Лондону Апоњи послат је од своје владе да изјави заинтересованост Монархије за догађаје у непосредном суседству и да, у извесном слислу, скрене пажњу на то да постоји неко прече право Аустрије на простору јужно од њених граница, док је за њу критско питање „изван сфере интереса“. Бајст и Мустје су пре тога усагласили ставове да неће бити конференције о Источном питању36 на којој би се могле појавити разне жеље хришћана у вези са надокнадом на рачун Турске. То, али и све револуционарне покрете, одлуком два кабинета требало је одлучно сузбити. Признајући Паризу да је „центар дипломатског деловања у Источном питању“ од 1856. године, Бајст је покушавао да задржи стање у Турској после уступања градова Србији што је дуже могуће, а да себи припреми простор на којем ће деловати у будућности. Због тога се одлучио на један врло чудан, може се рећи и неприродан дипломатски корак. Још неозваничену информацију да су српски захтеви испуњени и да се тражи форма у којој ће се то саопштити Србији и њеном владару, аустријски дипломатски заступник у Београду Ленк, по наредби своје владе, отишао је у три сата ујутру у двор да то саопшти кнезу Михаилу као ексклузивну вест. Порта није мислила да тражи никакво задовољење за такву индискрецију, мада јој није било право. Тај чин је мого више засметао представницима других великих сила у Цариграду и њиховим шефовима. Метерних је у Паризу покушавао да објасни тај чин потребом Беча да заустави кнеза Михаила у походу на Босну, те страхом да Русија такав корак Србије не употреби за своје интересе. Мустје је и сам бранио тај нетактички потез бечке владе изговором да се у Турској припремао много озбиљнији покрет од грчког, а то је „Словенски покрет“ (A Slave 34 ФО 881/1500, лорд Лајонс – лорду Стенлију, Цариград, 29. јануара 1867 (Conidential, No 41); Исто, лорд Лајонс – Стенлију, 13. фебруар 1867 (Conidential, No 41); Исто, телеграм лорда Лајонса – лорду Стенлију, 18. фебруар 1867. и 6. марта 1867. 35 АСАНУ, 14556/452, Ј. Ристић – И. Гарашанину, 1/13. март. 1867. 36 Конференција у Паризу, у јануару 1869, решавала је само критско питање. 137 БИГ IV (2013) 123–140 movement).37 Изворна грађа руске провенијенције указује на то да поменуте оптужбе на рачун Русије нису биле без основа. У Бечу су их врло вешто употребили да денунцирају и дискредитују Русију у очима великих сила, што није предмет овог рада. После петомесечних исцрпљујућих натезања и успешног завршетка градског питања, дипломате у Цариграду су отпочели са „пропитивањем“ коме од њих припада највећа заслуга за срећно спашени мир на Истоку. Француз Буре је скромно себе сматрао најзаслужнијим, док се за аустријског представника Прокеша говорило да је он „тас на ваги претегао“. Лајонс је џентлменски прво место уступао Игњатијеву, иако је Стенлија извештавао да су пресудну улогу одиграли савети из Лондона. Игњатијев је мудро ћутао, свестан чињенице да су страхови Британије, али не само ње, од ширења руског утицаја на Порти и међу хришћанима који су живели на њеним европским поседима, понајвише допринели томе да Британија изађе из вечите резервисаности и да изврши притисак на Порту. Ваљда је зато Ристић и звао Игњатијева „наш сераксер“.38 *** Београд је био бастион турске власти у њеним европским поседима до 1867. године и претпоставке Беча да ће се по напуштању града турска власт на Балкану много лакше срушити биле су тачне. Али, њој то није одговарало јер је била сувише слаба да запоседне тај простор. Посматрано са ширег аспекта европске политике, било је јасно да је Турска напуштањем градских утврђења у Србији била одсечена од својих најудаљенијих европских поседа у Босни и Херцеговини, за које је било само питање дана када ће бити приморана да их се одрекне. Може се слободно рећи да је босанско питање отворено управо 1867. године, после одласка свих турских гарнизона из Србије. То су схватили одмах и српски кнез и његови сарадници, који су непосредно после одласка Турака потражили нове начине да преговарају о Босни, знајући да кључ тог питања није у рукама Турске, већ у рукама Аустро-Угарске. То је Јован Ристић први приметио, али његови напори чињени у правцу проналажења нових путева за остварење српских националних планова нису адекватно схваћени у ФО 881/1500, лорд Лајонс – лорду Стенлију, Цариград, 29. јануара, 21. фебруара и 27. фебруара 1867; Исто, Поверљив извештај Џ. Фејна – лорду Стенлију, Париз, 7. март 1867; Аустроугарски посланик, барон Прокеш је такође страховао да би два милиона Срба, укључујући и оне у Банату, могли да задају озбиљне проблеме не само Турској већ и Хабзбуршком царству, АСАНУ, 12577/Б6, извештај Буреа из Цариграда, 15. јануар 1867. 37 АСАНУ, 14556/452, Ј. Ристић – И. Гарашанину, Цариград, 1/13. март. 1867; Исто, 14556/456, Ј. Ристић – И. Гарашанину, Цариград, 9/21. мај 1867. 38 138 СУЗАНА РАЈИЋ, Велика Британија и градско питање 1866/67 – Борба за Београд Српству, које је изрекло тешке оптужбе на рачун његове спољне политике за време Другог намесништва (1868–1872). Одлажући пропаст Турске, велике силе су, у првом реду АустроУгарска и Русија, у наредној деценији често покушавале да остваре монопол над судбином климаве турске власти у Босни и Херцеговини, али и источно од Тимока у Дунавском вилајету, у којем је у већини живео бугарски народ. Ти догађаји су били само увертира за Велику источну кризу, која је циљно одлагана док две најзаинтересованије стране не смогну снаге и војске да се обрачунају са остацима турске власти на тим просторима. Покушаји Србије да постане актер тог сценарија имали су мало успеха, будући да ни Русија ни Аустро-Угарска нису хтеле да јој признају право на наслеђе турских поседа, по начелу коме је кнез Михаило дао нову димензију „Балкан балканским народима“. Међутим, код многих ондашњих политичара, а нарочито у јавном мњењу, преовладало је мишљење да Србија није одлучно деловала и да је „пропустила прилику“ да обави процес ослобођења и уједињења српског народа. БИБЛИОГРАФИЈА Архивска грађа he National Archives at Kew, Great Britain, Foreign Oice (= ФО) Архив Србије (= АС) Архив Српске академије наука и уметности (= АСАНУ) Објављени извори Ловчевић, Ст. (1931): Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. 2, од 4. јан. 1859. до 29. марта 1874. Београд: Српска краљевска академија Чланци Алексић, Љиљана (1967): Београд у односима између великих сила и Турске од Једренског мира (1829) до 1867. године. Годишњак града Београда XIV, 5–21 Bourne, Kenneth (1956): Great Britain and the Cretan Revolt, 1866–1869, he Slavonic and East European Review. he Slavonic and East European Review, Vol. 35, No. 84, 74–94 Милићевић, Јован (1970): Историја предаје турских градова у Србији српској влади 1867. године. Ослобођење градова у Србији од Турака 1862–1867. Београд: Српска академија наука – Одељење друштвених наука, 243–250 Пауновић-Штерменски, Јелена (2005): О предаји градова Србији из британских архива. Мешовита грађа 24, 189–202 Монографије Екмечић, Милорад (2002): Огледи из историје. Београд: Службени лист СРЈ Јакшић, Гргур – Вучковић, Војислав (1963): Спољна политика Србије за владе Кнеза Михаила. Први балкански завез. Београд: Историјски институт 139 БИГ IV (2013) 123–140 Ристић, Јован (1887): Спољашњи одношаји Србије новијега времена (1860– 1868). Београд: Државна штампарија Краљевине Србије Ристић П., Љубодраг (2008): Велика Британија и Србија (1856–1862). Београд: Балканолошки институт Suzana Rajić GREAT BRITAIN AND THE CITY QUESTION 1866/1867 – STRUGGLE FOR BELGRADE Assignment of the city’s fortress at Serbia and emigration of Turkish crew from them was an event of great importance to the strengthening of Serbian autonomy and to pave the independence of the Serbian state, which occurred a decade later (1878). In June 1866 Great Britain had a new government led by Lord Derby, the leader of the Conservatives. Foreign afairs were entrusted to his son, Lord Stanley. From the English Conservatives, regarding the Eastern Question could be expected course based on the status-quo and the preservation of Turkey. However, aware of the constant decline of Turkey, they were deprived of a rational view of things. France and Russia since the beginning of the sixties years of the 19th century favored their projects on issues of national movements in the Balkans, which caused reactions of Great Britain. When the Serbian request for cession of the city’s fortress due to Porta, Lord Stanley considered that that question should not require urgent attention and he does not believe that it will any time soon be on the agenda. He argued that there was no need to engage in details, before the conditions were serious for consideration. Ater only three months, Stanley changed his mind. News of the continued arming of Serbia and Russia’s involvement in the preparation of the uprising in the Balkans against the Turks, forced Britain to emerge from its perpetual reservation. Great Britain persisted in the resistance to pressure at Porta for some time, in the company of other Great Powers. In the end from Foreign Oice ordered to his ambassador at the Porta to performance together with his French colleague. On behalf of the British Government Lord Stanley told to Porta that it was desirable that the sultan immediately, without delay, by the public and the spontaneous action taken matters into their own hands and surrender the fortress as his git to the Serbian Prince. he instructions from London were of great importance for the success of the Serbian diplomatic action, at a time when among the Turkish ministers prevailed unyielding power. On the same day that instructions were given, 22 January 1867, at the British Legation on the Bosporus came the reply that the ministers decided to resolve the issue “in accordance with the advice of Great Britain and France”. 140 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 UDC: 94(497.11)”18”(093.2) 32:929 Ристић Ј.(044) 32:929 Христић Ф.(044) ID BROJ: 202599948 Izvorni naučni članak Rad primljen: 12. 09. 2013. Rad prihvaćen: 10. 10. 2013. Jelena Paunovic Štermenski, PhD Administrative and Research Assistant Department of History, Faculty of Philosophy Čika Ljubina 18–20, Belgrade [email protected] PHILIP HRISTICH AND JOVAN RISTICH – TWO BROTHERS IN LOW IN SERBIAN STATEHOOD AND DIPLOMACY* Jovan Ristich (1831–1899) was one of most inluential Serbian politicians. He was born in Kragujevac and educated in Belgrade, Heidelberg and Paris. During his long political career he was a Serbian diplomatic agent in Constantinople, a regent to Prince Milan Obrenovich, one of the creators of the 1869 Serbian constitution, a minister for foreign afairs in the Prince Milan’s irst government in 1872 and then a prime minister in 1873, 1876. He led two wars against the Ottoman Empire in 1876 and 1877. He was a Serbian representative at the Congress of Berlin. He was one of the founders of the Liberal party and its leader from 1881. He was again appointed a head of the government in 1887. He became the head of regency ruling in the name of King Alexander Obrenovich ater the abdication of king Milan in 1889. Ater King Alexander declared himself of age in 1893, Ristich retired to his private life. His a generation older brother-inlaw and a longtime associate, Philip Hristich (1819–1905) was a Serbian diplomat and a politician. He was educated in Vienna and Paris. He held the position of the secretary to prince Milos’s, was the irst prime minister and a minister for foreign afairs to Prince Michel in 1860/1861, a special envoy and an escort to Princess Julia during a mission to Great Britain in 1863. He was, on and of, a long time Serbian representative to the Ottoman Empire from 1869 to 1880, and the irst Serbian Minister Plenipotentiary and Envoy Extraordinary to the Ottoman Empire in 1879, Habsburg Monarchy in 1881–1882 and to Great Britain 1883–1884. He became the second Governor of the First Serbian National Bank in 1885. He inally retired in 1890. he political and private relationship of those two men, political associates, relatives in-law, close acquaintances, if not friends, and their inluence on the Serbian social scene during the 19th century will be the theme of this article. Key words: Philip Hristich, Jovan Ristich, Serbia, diplomacy, politics, society, family, political parties. 141 БИГ IV (2013) 141–163 Кључне речи: Филип Христић, Јован Ристић, Србија, дипломатија, политика, друштво, породица, политичке странке. Philip Hristich lived for over 80 years and could play every part in the public service he was entrusted. He contributed to the development of the Serbian diplomacy from his special missions to the permanent legations. Research of his relationship with Jovan Ristich can cast light on the social and cultural history of the Principality and later the Kingdom of Serbia during the 19th century. Jovan Ristich thought highly of himself as a statesman. All his life he was a cold, sober, hard realist relying only on his common sense. During the 19th century he was one of the most famous Serbian politicians whose skills could be compared only to Ilija Garasanin or Nikola Pasic. Jovan Ristich and Philip Hristich were members of Hadzi Tomic family and brothers-in-law. Jovan Ristich was twelve years younger than Philip Hristich. When comparing their state functions irst it should be said that Philip Hristich was already a member of the court of Prince Alexander Karadjordjevic when Jovan Ristich inished his schooling in Belgrade, Heidelberg, Berlin and Paris. Born in 1831 in a poor family his carrier was just starting when Philip, most probably for his childhood friendship with Prince Michael Obrenovich, was named his irst prime minister in 1860–61. his was the government that was supposed to reconcile all the political fractions in Serbia. Also, the government introduced all the basic laws in Serbia that informally opposed the Turkish constitution of 1838. his paved the way for Prince Michael’s rule as an enlightened absolute Monarch.1 At that time Ristich was appointed Serbian diplomatic agent in Constantinople. Ristich was 30 when he became a Serbian envoy to the Ottoman Empire. Ater the Turkish bombardment of Belgrade in 1862 and the conference of Kanlidza the Principality of Serbia was assigned the control of the fortiied Turkish cities in Serbia. Unfortunately, the Turks did not keep their promise to move out of the cities. Jovan Ristich took on the negotiations with the Ottoman Porte in Constantinople for the next ive years.2 Jovan Ristich reasoned with the Turks that the Serbs should be allowed to guard the cities, to develop the trade and crats and live in peace with the Ottoman Empire. As a concession the Serbian Prince would pay a visit to the Sultan. In that Ristich asked Russia for the support.3 he Sultan planned to 1 Јелена Пауновић Штерменски, Филип Христић – дипломата и политичар 1819– 1905, unpublished doctoral dissertation defended on Department of History, Faculty of Philosophy, Belgrade 2013, 70 – 105. 142 2 Јован Ристић, Спољасњи одношаји Србије новијег времена, Београд 1887, pp. 401 3 Ibid. 404–406. JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law relinquish the village of Mali Zvornik to prevent opening the question about the cities. But during 1866 the question of cites was getting closer to the solution. Ristich suggested to the Serbian government to formally ask the Ottoman Empire for control over the fortresses. Prince Michael accepted the Ristich’s plan. Because of the Cretan uprising in 1866–1869 and because of the intention of the Great Powers not to open the Eastern Question, but to force the Porte to fulill the rightful demands of the Christians, the Porte could not refuse the Serbian demands. It was the Ristich’s irst great diplomatic success that launched his political carrier. In 1867 he was asked by Prince Michael to form a new government. Since Ristich was a liberal, he wanted a liberal government. he Prince could not accept that and the agreement failed.4 During Ristich’s successes in diplomacy, Hristich was appointed a member of the State Council with very little inluence on the state policy. It was a way for him not to lose the state service. Hristich’s mission to Great Britain, with princess Julia, in 1863 helped him establish contacts with British politicians and diplomats. he mission was a success since it inluenced British public opinion. he British began to understand how diicult the Serbian position in the Ottoman Empire was, as well as the position of other Christians under the Turkish rule.5 Hristich demonstrated his opposition to the Prince as a member of the State Council in 1864. He interpreted diferently one of the articles of the law about the state councilors and initiated a discussion in the State Council about the responsibility of the ministers. According to Slobodan Jovanovich, a historian, the Prince Michael was the real head of the government and the ministers ruled according to his will. Hristich criticized the absence of ministerial responsibility. Criminal liability of the minister was determined by the Prince. Prince Michal was most ofended when Hristich said that the Princes in Serbia changed but the ministers remained. Hristich suggested that the ministers should be accountable to the State Council. Ater the insistence of Prince Michael, members of the State Council disassociated themselves from Hristich’s suggestion. Prince Michael believed that the State Council should decide on the budget and approve the state laws but it should not get involved in the business of the government. Members of the Council decided that they did not want to determine the responsibility of the ministers since that would be contrary to the Prince’s wishes. Hristich advocated that the Council should be able to hold accountable the ministers who did not abide the law. One of the articles of the law about the State Council suggested that the Council should determine the responsibility of the ministers who broke the law and Hristich wished to expand that as political responsibility. Even though 4 Dejvid Mekenzi, Jovan Ristich evrpopski drzavnik, Beograd 2004, pp. 43–69. 5 Ibid. 139–166. 143 БИГ IV (2013) 141–163 Hristich opposed the Prince he did not lose his public service. His friendship with the Prince Michael saved him.6 In 1867 Ristich was sent to a diplomatic mission to Berlin to try and conclude a consular convention. It was in 1868 that he heard the news about Prince Michael’s assassination. He was immediately sent to Paris to bring Prince Milan Obrenovich, Prince Michael’s heir, to Serbia. Ristich was elected a member of the three-partite Regency that ruled instead of Prince Milan who was a minor. his was maybe a period when Ristich exercised his greatest inluence on the Serbian home and foreign policy. Hristich’s rise in diplomatic circles continued during the Ristich’s Regency (1868 – 1872). He was sent to a mission to Constantinople. he secret aim of his mission was to try, with a help of Great Britain, to persuade the Ottoman Empire to peacefully relinquish the administration of Bosnia to Serbia. Great Britain and the Porte did not support this plan. Hristich’s mission was reduced to asking the Porte to assign to Serbia the villages of Sakar and Mali Zvornik and to give Serbia the railway connection to the Turkish railway. However, the mission failed.7 At 38 Ristich became a head of the Regency and executor of the Princes power. With a help of Hristich and Ambassador Ignatyev,8 Russian ambassador at the Porte, Ristich prepared a visit of under aged Prince Milan to the Russian tsar in Livadia. he arrangements for the visit of Prince Milan to the Russian Tsar in Livadia9 was one of the main subjects of Hristich’s mission. Before the Prince’s departure for Livadia, despite the fact that the second member of the Regency, Blaznavac, escorted the Prince, Ristich wrote to Hristich: “Dear brother-in-law, you should know that you will be held accountable for everything that could go wrong there; the world will think that you are responsible, so keep your eyes open.”10 he visit improved the relations between Serbia and Russia. Until then Austro-Hungary had a dominating inluence in Serbia.11 Hristich’s diplomatic relations in the Ottoman Empire, with Constantinople representatives of the Great Powers, proved that Serbia, as a autonomous 6 Ibid, pp. 70 – 139; 172–177. 7 Ibid. 179–242. Count Nikolay Pavlovich Ignatyev (1832 –1908) was a Russian statesman and diplomat. During his career he was sometimes at odds with another Corps of Pages alumnus, Count Pyotr Shuvalov. 8 9 Livadia Palace (Crimean Tatar: Livadiya sarayı) was a summer retreat of the last Russian tsar, Nicholas II, and his family in Livadiya, Crimea in southern Ukraine. 10 Писма Јована Ристића Филипу Христићу, 74 D. Mekenzi, nav. delo, Beograd 2004, pp. 106 – 107. Ј. Пауновић Штерменски, нав. дело, pp. 212–223. 11 144 JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law Principality, had to rely on all the Powers. It could not fall under the inluence of just one. Ristich became a prime minister of the irst government of Prince Milan Obrenovich when he came of age. hat government lasted from 1872 to 1873. Ristich did not have any real support from Austro-Hungary or Russia and he could not, with a help of Hristich, solve the open questions with the Porte.12 Ristich sent Hristich with Prince Milan to his trip around Europe. Historical sources claim that Hristich inluenced the Prince to overthrow the Ristich’s government. But the family of Hadzi Tomic did not lose their inluence on the Serbian government since Hristich became the minister of education in the next government under the Serbian conservative politician, Jovan Marinovic. During his turn as a minister, he was again sent to Constantinople to continue his mission.13 During the Great Eastern Crisis, Hristich was a minister without portfolio. Ristich was appointed a minister of foreign afairs in August 1875 and was replaced in October the same year. He thought that the war with the Ottoman Empire was inevitable. In April 1876 Ristich was appointed again a minister of foreign afairs and Serbia started its irst war against the Ottoman Empire. Ristich’s goal in the war was to achieve the national independence of Serbia as grounds for the inal liberation and uniication of all the Serbs. His irst aim was Bosnia.14 Ater the defeat at Djunis and four month of war, Serbia agreed to a truce. Ristich sent Hristich to Constantinople in January 1877 to negotiate the conditions of peace. His instructions were to establish the same kind of relations between Serbia and the Ottoman Empire that had been before the war. Once again he had the task to tackle the question of Mali Zvornik and Sakar and get the Turks to withdraw from those two villages. In the end, for the irst time in the Ottoman-Serbian history, a peace treaty was signed by both warring sides. his was one of the Hristich’s main accomplishments.15 Hristich stayed in Constantinople as a temporary Serbian Agent. Ater the beginning of the Russo-Turkish war of 1877, Hristich started to suspect that the second Turkish-Serbian war would begin in the near future. He was of the opinion that Serbia was not economically ready for yet one more war. He also thought that Serbia would start the war in the name of Russia. Hristich claimed in Constantinople that Serbia would remain neutral. Ristich and Prince Milan 12 D. Mekenzi, nav. delo, Beograd 2004, 129–130. 13 Ј. Пауновић Штерменски, нав. дело, Београд 2013, 242–280. 14 D. Mekenzi, nav. delo, 138–159. 15 Ј. Пауновић Штерменски, нав. дело, Београд 2013, 294–296. 145 БИГ IV (2013) 141–163 were very ofended by this comment since Hristich was not authorized to make such a statement.16 At the same time, Ristich was convinced that Serbia could enter the second war with the Ottoman empire, with the help of Russia. Prince Milan and Ristich negotiated with the Russian tsar the conditions for Serbia in Ploesti, if the Principality entered the war. In the end, Serbia got the Russian inancial help and started the second war against Turkey. Hristich was the one to deliver the note declaring the war to the Porte in December 1877.17 he Russo – Turkish war ended with the Berlin Congress in July 1878. Ristich, as a Serbian minister of foreign afairs, played the key role for Serbia. he main questions for Serbia were: independence with the European guaranty, economic relations with Austro-Hungary and the state borders. Ristich changed the state policy by denouncing Russian protection and putting Serbia under the Austro-Hungarian protection. Ristich appeared humble at the Congress. For Serbia, he gained the best possible position, without ofending any Great Power. Serbia got its independence under the guaranty of all the Great Powers. he negotiations in Berlin were Ristich’s own personal success, similar to the negotiations about the fortresses.18 Hristich returned to Constantinople as the irst Serbian envoy extraordinary and minister plenipotentiary in November 1878. Hristich had instructions to negotiate about the Serbian connection with the Turkish railway and the independence of the Serbian Church. He contributed to gaining the independence of the Serbian Church but did not completely succeed in getting the railway connection.19 Hristich was soon transferred to become the irst Serbian envoy extraordinary and minister plenipotentiary in Austro – Hungary. He continued with the negotiations about building the Serbian Railway. He came to Vienna in March of 1879. Ater the Congress of Berlin, Ristich stayed in power. In October 1878 Ristich became a prime minister and the minister of foreign afairs in the liberal government. Hristich’s eforts in negotiations in Vienna led to signing a railway convention in March 1880, which saved the government from falling. Even ater that success Ristich’s, government fell in October the same year because Ristich disagreed with the Serbian reliance on Austro-Hungary.20 16 Ibid. 303. 17 Ibid. 314. 18 D. Mekenzi, nav. delo, Belgrade 2004, 271–299. 19 Ј. Пауновић Штерменски, нав. дело, Београд 2013, 317–336. 20 146 D. Mekenzi, nav. delo, Belgrade 2004, 300–326. JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law Ristich remained out of the government for the next nine years. He became a leader of newly formed liberal party. He returned to power ater king Milan’s abdication in 1889. He became a member of the Regency that ruled instead the minor king Alexander Obrenovich. In the meantime, Hristich became the irst envoy extraordinary and minister plenipotentiary in London in 1882. Before he took over that state position, he chose to support the other newly formed party in Serbia, the Progressive Party. And that led to the permanent brake of communications between Ristich and Hristich. Ristich inally retired from politics in 1893 ater Prince Alexander proclaimed himself to be of age before time. Hristich accepted the position of the Governor of the First Serbian National Bank from 1885 to 1890. He inally retired from state service in 1890. Ristich as a one of the greatest Serbian statesmen and Hristich as a politician and a diplomat worked in a one of the most important parts of the Principality’s history. During their state forming activity Serbia gained its state independence. Correspondence Hristich and Ristich kept constantly an ongoing oicial and private correspondence between each other. From that historical source it is possible to reconstruct the relationship between those two men who made a signiicant inluence on the development and modernization of the Serbian Principality and Kingdom. Contacts and ties between Jovan Ristich and Philip Hristich have been observed in many historical sources but have not, up to now, been particularly analyzed in the literature. Slobodan Jovanovich considered in part the relationship between the two men and David Mackenzie, who wrote the latest monograph about Jovan Ristich, completely disregarding their personal relationship, while researching only their professional connections.21 In order to get a better picture of the situation in Serbia ater the assassination of Prince Michael Obrenovich22 in 1868, then during the Regency period while prince Milan was still under age, and through 1881 when political parties were formed, we should go back to development of political parties’ ideas and movements. Political relationships in the Principality and later the Kingdom of Serbia on both the internal and external levels were of crucial impact on the 21 Dejvid Mekenzi, Jovan Ristić, evropski državnik, Beograd, 2004, 116–122; 125. (Serbian translation) 22 Mihailo Obrenović (1823 –1868) was the Prince of Serbia from 1839–1842 and again from 1860–1868. His irst reign ended when he was deposed in 1842, and his second when he was assassinated in 1868. 147 БИГ IV (2013) 141–163 relationship that developed between Philip Hristich and Jovan Ristich, although, as it was already mentioned, they belonged to two diferent generations. Since the development of the political life in Serbia proceeded rapidly to catch up with the European achievements, the two men acted at the same time, helping and inluencing on each other. heir association lasted until the Serbian political scene was inally deined and the political parties established in 1881. heir activities were always intertwined and connected, although the Serbian historiography sometimes showed them choosing diferent political sides.23 A closer look at the correspondence between Jovan Ristich and Philip Hristich, lasting from 1868 to 1880, Hristich‘s oicial diplomatic reports, observations of the contemporaries and conclusions of Slobodan Jovanovich will show that the brothers-in-law, in their personal relationship, sometimes had diferent opinions but that did not impede their mutual cooperation. A story about the development of the relationship between Philip Hristich and Jovan Ristich could start with an arrival of a very rich Greek Aromanian (Cincar) Hadzi Tomic family, coming from Melnik to Serbia.24 here are some assumptions that even though Philip Hristich was originally from Samokovo in Bulgaria, he might also have been of Aromanian (Cincar) origin. He married Danica Hadzi Tomic, a iteen years younger daughter of the previously mentioned rich Belgrade wholesaler Hadzi Toma Opula. Jovan Ristich, coming from an impoverished family, married the other daughter Soia, thus improving his economic status. he two daughters of Hadzi Toma were educated women, which was quite rare in Serbia at the time. Being the older one, Philip Hristich strengthened his position in the public service during the rule of Prince Alexander Karadjordjevich.25 He did not belong to any political movement. He was always loyal to the prince alone. Hristich, with his wife Danica, helped Jovan Ristich and his wife Soia to get close to Prince Alexander Karadjordjevich and later on to prince Milos and Michael Obrenovich. Ristich, a more decisive, bolder and younger, soon found his place in the domestic policy of Serbia. Together with Hristich, he belonged to the Conservatives and the writers of “Dukat” articles, surrounding Prince Michael before he came to rule. 23 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 1, Београд 1934, 298–299. Душан. Ј. Поповић, О Цинцарима. Прилози о питању постанка нашег грађанског друштва, Београд, 2008, 51, 162, 177. 24 Aleksandar Karađorđević (1806–1885) was the prince of Serbia between 1842 and 1858. He was a member of the House of Karađorđević. 25 148 JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law Jovan Ristich was a cold and cautious politician, but he was also a national enthusiast. He started to progress in politics ater Prince Michael Obrenovich took over the throne in 1860.26 During his post in Constantinople being in constant contact with the Russian, French and Austrian diplomats, Ristich started to act as their equal. But diplomatic way of life contributed to his withdrawal from the Serbian everyday life. He became arrogant and condescending toward his people. Ristich was respected by the many, but had very few friends. Slobodan Jovanovich concluded that he led the country arrogantly and like a despot. For his external look Jovanovich said “His face was big and hard, his expression glum and wrinkled, his look cold and ixed.” He treated his subordinates formally. Ristich let for Constantinople as a supporter of the Prince Michael’s policy. Spending the time abroad he was in a position to observe the Prince’s domestic and foreign policy from a distance and could see all its faults. He noticed how Prince Michael’s personal regime was being introduced, acquiring the elements of political dictatorship. When he dared criticize the prince he lost his position in public service. As a consequence Ristich turned to liberal tendencies. he people close to liberalism accepted Ristich because he drew the Princes attention to his mistakes in ruling the Principality. Still, Ristich emphasized that at that time he did not completely accept the liberal supporters.27 Ristich appointed Hristich to be a Serbian envoy to the Porte when he was 51. hat was the moment when the personal correspondence between the two men started, politicians, statesmen, diplomats. It cannot be said with certainty that they were friends but they were certainly relatives, brothers-in-law. Apart from unsuccessful Serbian action to acquire administration of Bosnia with a help of Great Britain, which was a secret aim of Hristich’s mission, oicial goal was for Hristich to bring about expulsion of Turks from the villages Little Zvornik and Sakar on the right bank of the Drina river and to obtain the railway connection with the Turkish railways at Nish.28 Ristich’s oicial manner of writing and administrational roughness towards his subordinates can be seen in every letter that he wrote to Philip Hristich while he was stationed in Constantinople. But Hristich’s letters are of a more emotional nature, both positive and negative. Philip Hristich was appointed Serbian envoy to the Ottoman Empire in September of 1870 because of his family connections. Also at that time, he was closer to the political views of the younger Liberals, supporters of Ristich. Hristich’s letters were more extensive and full of descriptions of his talks with 26 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 1, 21–26. 27 See: С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 1, 26–33. 28 J. Paunovic Stermenski, loc. cit. pp. 208 – 209. 149 БИГ IV (2013) 141–163 foreign diplomats in Constantinople. Ristich’s letters were rather oicial, much rarer and shorter. he already mentioned coldness of Ristich’s character was very noticeable. Hristich got replies to his letters usually some twenty days later. He did not get exact instructions from Ristich about to whom of the Turkish oicials and foreign envoys to convey greetings from Ristich, so Hristich formulated a reply suitable for everyone who asked about Ristich and his wife. He replied “He told me to greet everyone who remembered him.” But it was not only Ristich who made mistakes because of the state obligations and the new situation in the Principality. Hristich also made mistakes because of his self-conidence. Even though he was aware that he was wrong he noted to Ristich that he was the irst Serbian envoy who was visited by all the representatives of the great powers in Constantinople. Ristich was ofended by this Hristich’s statement because he also received all the foreign diplomats while he was stationed in Constantinople. Both of them acknowledged the fact that the diference was that Hristich could regularly visit the British ambassador. Ristich was not in the position to do the same. Hristich gained this privilege ater his visit to Great Britain in 1863, meeting with Princess Julia.29 During this diplomatic mission, Hristich made contact with British politicians, which enabled him to pursue further relations with the British diplomats in the Ottoman Empire. Apart from his family and political connections, that was also the reason why he was chosen for this job in the irst place. In 1870 Great Britain was the most inluential power at the Porte. Even ater Hristich ofered his apology to Ristich, Ristich could not forgive him, because at that instance Hristich manifested his successful and privileged position. Ristich wrote to Hristich: “And now my brother-in-law, let’s talk, I as an old Serbian agent and you as a new Serbian agent at the Porte. You said in one of your letters that you were the irst Serbian agent who received visits from all foreign representatives at the Porte, but to that letter I responded that that was not true. Everybody returned their visits to me as well, except for Eliot30 who came just before my departure.” Ristich emphasized that all other diplomats visited him, “only the English acted proudly.” Ristich obviously blamed Hristich for having a good relationship with the English, instead of applying his special Countess Júlia Hunyady de Kéthely (1831- 1919), was a Hungarian aristocrat and the Princess consort of Serbia as the wife of Mihailo Obrenović III. She was let a widow for seven and a half years ater his assassination in 1868, until January 1876 when she married her lover, Duke Karl von Arenberg, Prince von Recklinghausen. 29 30 Sir Henry George Elliot (30 June 1817–30 March 1907) was a British diplomat. He was most noted as an ambassador at Constantinople, and his participation in the 1876–77 Constantinople Conference. 150 JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law position to all the diplomatic representatives to the Porte. Because of this mistake, Ristich wrote an oicial denial on Hristich’s report. Hristich used a conciliatory tone in answering the letter. He asked Ristich why he was so ofended by “an old man.” Still he reproached Ristich because he shamed him by writing a red denial to his oicial report when he knew that “only the English were proud – but now Eliot visits me frequently.” Hristich again noted that the British ambassador Eliot visited him oten, paying no attention to Ristich’s resentment. He could act in this way because of his old age and respectful state positions he had had before he came to Constantinople. Still, Hristich emphasized, knowing Ristich very well, that his own accomplishment did not diminish Ristich’s success and ability in any way. He also admitted that he supported Ristich in any case. “Is this the way to return my friendship that was honest and truthful for the past iteen years?”31 Hristich warned Ristich not to accept appointment of the irst government of the Prince Milan since that government, by Hristich’s predictions, would be unstable.32 Still, disregarding all personal disputes, Ristich took care of Hristich’s family in Serbia and sent him information about the health of his family members. Brothers-in-law complained to each other about all the ailments that troubled them. Hristich caught a cold in January of 1870 that interrupted his diplomatic obligations. He had a cough for a month. Worried about Hristich’s health, Ristich encouraged him and told him that his family would be arriving to Constantinople soon. At that point, Jovan Ristich showed understanding for Hristich’s diiculties because of his own single life in Constantinople and added that the city tired him so much that he did not care “if none of his bones got there ater a thousand years.”33 In April 1871 Ristich saw of Danica and Agelina Hristich, Hristich’s wife and daughter on their way to Constantinople. He called them a “Hristich’s harem”. Waiting for his family in Constantinople, Hristich wanted to rent a house on the Bosporus shore and spent a summer there together with other foreign diplomats. But he did not have suicient state funding. Ristich refused to allow spending more of the state money. Finally he rented a cheaper house that was not on the shore. When Danica Hristich arrived in Constantinople, she delivered Hristich a conidential letter from Ristich. Reading the letter, Hrisitic concluded that both brothers-in-law considered that Austria and Hungary worked in the Porte 31 Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, pp. 25. 32 Ibid, 95–96; J. Paunovic Stermenski, loc. cit. pp. 266 – 281. 33 Ibid, 408. 151 БИГ IV (2013) 141–163 against the Serbian plans. Also both of them considered that the only way to achieve permanent peace with the Ottoman Empire was to connect Serbia with Turkish railways. In July 1871 Ristich spent two weeks with his family in Arandjelovac spa.34 He rested there from the state business. He wrote a longer letter to Hristich, outlining his view about the position of Serbia. He inished the letter in a friendly and cordial manner which was not in his character, “we are safe and sound so we could heroically seize from the Turks our ancestral lands for our grandchildren. hen we can show them that we can be young in our old age and dance on their weddings. Be well and cheerful!”35 While he was with Prince Milan in Livadia,36 Hristich wrote to Ristich with honest regret that Radivoj Milojkovic, the third son- in-law to Hadzi Toma, was not respected in Russia and that he was suspected of being involved in the assassination of Prince Michael Obrenovich. Hristich tried to defend him but the Russians did not believe him.37 It can be concluded that the family members of the Hadzi Toma family watched out for the behavior of each and every one of them, and the brothers-inlaw followed each other’s political moves trying to help each other in the case one of them made a bad decision. Philip Hristich and Jovan Ristich put there diplomatic and state business before their families. At the time of Prince Milan’s visit to Livadia, on the insistence of Ristich, without any objections, Hristich let his family in Constantinople and went to Livadia, even though cholera was spreading through the Ottoman Empire. Hristich openly sent some advice to Ristich ater his visit with Prince Milan to the Russian Tsar in Livadia. He informed Ristich that in Crimea he had spoken with Blaznavac about the composition of the government ater Prince Milan came of age. Blaznavac stated that he would not join the ministry, but that Ristich would. Hristich again suggested Ristich not to join “the irst Prince’s ministry.” Ristich was very ofended by that advice but Hristich replied that he was unjust. Hristich foresaw many troubles and inconveniences connected with this ministry. He thought that it would be smarter if the irst ministers, chosen by the Prince, were weaker politicians, and that serious older and wiser statesmen should be let in the background so that they could take over the government if the irst Prince’s government failed. J. Paunovic Stermenski, Philip Hristich – Diplomat and Politician (1819 – 1905) unpublished PhD thesis, 213. 34 152 35 Писма Јована Ристића Филипу Христићу, pp. 62–67. 36 J. Paunovic Stermenski, loc. cit. 212–224. 37 Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, 94. JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law At that point, Hristich also informed Ristich that ater some time spent with Prince Milan, he realized that the Prince was not very polite and that his behavior vas pretty unrestrained and reckless. He suggested that special attention should be taken to his upbringing and that a better teacher should be found. Ristich resented Hristich’s suggestion about not joining the irst Prince Milan’s government. He accused Hristich of being afraid for his position in Constantinople, even though it did not make any sense. If Ristich lost his position, Hristich’s standing in the Constantinople would be shaken. Ristich even threatened Hristich that if he took over the ministry, he would look for capable people, which could have meant that Hristich was not capable enough. Ristich considered that Hristich should have formulated his suggestions diferently, i.e. that it was necessary that the regents Ristich or Blaznavac always stayed in the government, making it stronger and more stable.38 his particular exchange of letters indicate the extent of the rivalry between the two brothers-in-law. Disregarding the fact that Ristich held much higher state positions, he did not allow Hristich to gain any kind of recognition for his merits and duties. Ristich always had to hold the irst place. Looking at their mutual relationship, it can be sad that Hristich was not always right, as well. He used his old age and experience to show that because of his values as a diplomat and a public servant he was not far behind Ristich, although he always admitted Ristich’s precedence. It is interesting to note that, ater reading it, Ristich asked Hristich to destroy the latter that showed their verbal disagreement. Hristich was very ofended by Ristich’s accusations. He wrote, “You are so unjust and you don’t know me very well.” Hristich proclaimed that he only wanted to contribute to a greater good and that he especially wished all the best to Ristich. Hristich understood that Ristich was threatening him with the losing the position he held, so he immediately stated that he did not intend to stay in Constantinople longer than two years anyway, because of his age and the impaired health on the Bosporus. Still, despite the tone of the letter which in the irst instance seemed like a withdrawal because of Ristich’s attacks, Hristich did not give up his irst conclusion, stating, “You will join, as I can see, the new ministry but I am afraid that you will be sorry later.” Hristich was suspicious that the government would be facing great diiculties and again he stressed his view that either Blaznavac or Ristich should not join the new government when Prince Milan came of age. At the end he concluded: “But I do not have the right or the place to speak again about this matter, because I do not know what I should say so that in your eyes I would seem less interested in some government 38 Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, 97. 153 БИГ IV (2013) 141–163 position.” 39 Hristich here noted that he was not interested in any position in the government for which he was being accused by Ristich. Even ater the exchange of such harsh words, the correspondence continued between the brothers-in-law. Ater Ristich was named the Princes representative and Minister of foreign afairs40 Hristich continued to send him advice from Constantinople about the composition of his government. He suggested that Ristich should take in to the government his rival Marinovic41 which Ristich decisively refused. Ristich also blamed Hristich for giving him advice about the state issues. He demanded from the envoy in Constantinople to do his business. Ristich stressed out, “I will be grateful to you for any sign of friendship if it is shown in your ield of expertise.” Ristich did not want to disrespect Hristich’s diplomatic eforts but he seriously reproached him for his every attempt to get involved in the Serbian internal policy.42 he oicial reports that Hristich sent to Ristich, as his Minister of foreign afairs, were completely diferent from their private correspondence. Instead of well-meaning advice given to Ristich, that ofended him so much, not to join the irst government of prince Milan, the oicial letters from Hristich held his congratulations. He wrote, “he irst choice of our young Prince could not have been better. He chose the people who during their Regency administration gave such an excellent proof of their great accomplishments and rare patriotism.”43 Discussions between the brothers in law range from the questions of the state to those about renting and furnishing the house of Hristich’s family in Constantinople. Hristich asked Ristich to supply him with money for furnishing the house. Ristich was not able to help him because this question was under a supervision of the State Council. Ristich did not want to talk, during his irst speech before the State Councilors, about his brother-in-law’s furniture.44 39 Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, 97. 40 Владе Србије 1805–2005, 119. Jovan Marinović (1821 – 1893) was a Serbian politician and diplomat, who introduced several enlightened reforms in the Serbian political system. As a close collaborator of powerful Minister Ilija Garašanin, young Jovan Marinović climbed rapidly up the ladder and became the leader of the Serbian Conservatives, eventually becoming Prime Minister of the Principality of Serbia. Educated in Paris, Marinović was a sophisticated gentleman, who believed in European culture and reforms as a way of enlightening the Serbian peasant society. Being a member of the irst generation of the Serbian Western-educated intellectuals, Jovan Marinović occupied several high-ranking posts in the state administration throughout his career. 41 42 Писма Јована Ристића Филипу Христићу, 148. 43 АСАНУ, бр. 10086, Ф. Христић – Јовану Ристићу, Пера, 29. август/10. септембар 44 Ibid, 156–157. 1872. 154 JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law Ater the summer of 1872 and the return from the shores of Bosporus, Hristich was not satisied with his position as a Serbian envoy in Constantinople. He was fascinated how Ristich could have stayed there for six years. He said, “It will be a miracle if I do not leave Constantinople, spoiling relations and pulling hairs with the Turks. When you send somebody else ater me, don’t send such a nervous man as I am.” his Hristich’s attitude was prompted by his understanding that his mission would not be successful and that he would not be able to solve a question of Little Zvornik and a Serbian railway connection with Turkish railways. It is interesting to note that Hristich saw himself as an impatient man although from the vast amount of Hristich’s letters and manuscripts that went through the researcher’s hands this conclusion could not be made. Hristich presented a picture of a calm and thoughtful diplomat who sometimes lost his nerves because of the Turkish tardiness. Ristich’s private letters became rarer when Ristich was appointed Minister of foreign afairs. But he wrote oicial reports. Ristich blamed Hristich that he was too impatient and qualiied himself as being slow. So by the time he came up with the answer the question became unimportant.45 Ristich stated that Hristich was diligent, regularly reporting from Constantinople, so he did not agree with Hristich’s demand to leave his post in the Ottoman Empire. Ristich wanted Hristich to stay at his position until he resolved one of the two important questions that were useful for Serbia. He insinuated to Hristich that his merits in the Principality would be bigger if resolved more of the disputed issues with the Porte. Jovan Ristich inally stated that he expected Hristich to spend six years as a Serbian envoy to the Ottoman Empire as much as he himself spent at the same position. Ristich stressed the importance of Hristich’s position saying, “Why would you come back to our misery from this glorious position?”46 When Hristich continued to ask for a leave of absence from Constantinople because of even more obvious failure of his mission, Ristich started to lose his patience. In his letter from May of 1873, Ristich openly told Hristich that nobody forced him to go to Constantinople but that his whole family insisted on that position. Ristich suggested to Hristich to send his family home earlier. Hristich should stay there over the summer so that he could put some more efort in the success of the mission. Ristich blamed Philip Hristich that he wanted to leave the job only partially completed. At that point Ristich was not sincere because it was already perfectly clear that Serbia would not get a railway connection or the village of Little Zvornik. 45 Ibid, 167. 46 Ibid pp. 200. 155 БИГ IV (2013) 141–163 Still at the end of May, Ristich’s statements started to change. Accepting the fact that the disputable questions would not be resolved, Ristich gave advice to Hristich that when he let Constantinople he should take all his private correspondence with him. Ristich admitted with sadness that Hristich really tried to make that mission a success. At the beginning of July of 1873 Hristich inished his last visits and admitted to Ristich that he did it heavy-heartedly. He was convinced that the Turkish ministers were at that moment very close to resolving the Serbian issues.47 Ristich was forced to stay in Belgrade while Prince Milan started his travels around Europe. Ristich’s decision to send Hristich on the road as a part of Prince Milan’s suite, immediately ater his return from Constantinople, could be interpreted as a relection of a special trust that existed at that time between the two brothers-in-law. Slobodan Jovanovich stated that Hristich contributed to the fall of Ristich’s government ater Prince Milan’s return from Vienna. Hristich accompanied the Prince following Ristich’s instructions, so Jovanovich noted “Philip was obliging to every regime – and loyal to none. Being with Prince Milan in France, he so badmouthed Ristich and his politics that the Prince, on his travel, decided to overthrow the government.” He noted that he found such interpretation in Radivoj Milojkovic’s writings.48 Still that could not be the only reason for the fall of Jovan Ristich from power. Ristich did not agree with Prince Milan Obrenovich and tried to rule on his own without consulting the Prince. Philip Hristich did not have such big inluence on the Prince to cause the fall of Ristich on his own. David McKenzie wrote that Ristich warned Hristich not to suggest to the young Prince to accept conservative views and to be careful not to come across as an arrogant person. Hristich defended himself by explaining that the two of them, as brothers-in-law, up until then had a cooperation that lasted for twenty years, even though Ristich was a liberal and Hristich a conservative politician and that he did not see any reason why they would ofend each other now.49 As it was already said Ristich fell from power because he did not want to change the Serbian policy and start getting closer to Austro-Hungary. he Hazdi Tomic family, trying to keep the political inluence which they had on the government while Ristich was in power, made plans for Hristich to join the government as one of the ministers instead of Ristich. Hristich was appointed Minister of Education in the government of Jovan Marinovic in October of 156 47 Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, 134. 48 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 1, 298. 49 D. Mekenzi, ibid, 129. JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law 1873. he Hadzi Toma’s brothers-in-law only changed their places but kept their inluence on the state government. Ater his position as a Minister of Education, Philip Hristich withdrew from the political and diplomatic scene by 1876. It is possible that he did that so that his son Milan F. Hristich could get a place in the government service. He was employed as a clerk in the Ministry of Foreign Afairs in 1876. When Philip Hristich was sent as a Serbian special envoy to Constantinople to negotiate the terms of peace ater the irst Serbian-Turkish war in 1876 he asked Ristich to send him his son to the Serbian legation as a secretary. Ristich did not want to fulill that Hristich’s wish, explaining that there were no more working positions in the Serbian legation. Ristich outright refused to give Milan F. Hristich a post of an attaché. Once again Ristich sent Hristich to Constantinople in 1877 to make the truce with Turkey, which he successfully did. Ristich then openly wrote Hristich that while he was the Minister of foreign afairs in Serbia, for him as well as for Prince Milan, there was no one other that he could appoint as Serbian representative in Istanbul but Philip Hristich.50 When he returned to the Ottoman Empire in 1877/78 as the irst Serbian envoy extraordinary and minister plenipotentiary, Hristich continued to demand from Ristich to send him his son as an oicial of the legation but Ristich still refused. his proves that nepotism was not ordinary practice in Serbia. It was only applied when it was politically usefull. Hristich did not believe in Pan-Slavic agitation. He considered that the Pan-Slavic fraction in Russia was getting stronger. hat was why he warned his brothers-in-law Jovan Ristich and Radivoj Milojkovic, at the time minister of foreign afairs, to pay special attention to the Pan-Slavic agitation in Serbia and to get rid of the agitators if that was possible. 51 Unlike Hristich, Ristich considered that Serbia led by Russia, during Russo-Turkish 1877/78 war would “set its enslaved brothers free; in hope that Serbs in Herzegovina with Montenegro and Serbs in Bosnia and Old Serbia would be united. People of Serbia would then be capable to develop new energy and follow the lag of the Tsar.”52 Still Ristich was not a real Russophile. He would accommodate every power to achieve his goals. A year before Serbia proclaimed its independence in 1878, in his letters, Philip Hristich had advocated for Serbia to remain on the side of the Ottoman Empire. hat was why Jovan Ristich accused him of being “an old conservative sinner”. But Hristich replied: “I am the one who remained the same sinner as 50 Писма Јована Ристића Филипу Христићу 240–241. 51 Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, 165. 52 Ј. Ристић, Дипломатска историја Србије, књ. 1, 211. 157 БИГ IV (2013) 141–163 you were. If anyone of us changed his political conviction, then it was you. But you will live longer than me and you will see who was on the right path.” Since Ristich once again refused to send Milan F. Hristich to Constantinople, Philip brought his son along on his own. He paid for his services from his own pocket. Gradually political differences split apart the Hadzi Toma family. The Hristich and Ristich families in Serbia stopped visiting each other on the family patron saint’s day. Still, Ristich and Philip Hristich did not stop their correspondence despite their political differences.53 However, the exchange of thoughts between two brothers-in-law lasted for years. It was not interrupted by the slow postal service, political or family differences and occasional insults from bought sides. And that uninterrupted correspondence between Philip Hristich and Jovan Ristich is a testimony of exceptional value of both participants for Serbian historiography. Once again the brothers-in-law conflicted about the issue of gaining independence for the Serbian Orthodox Church. Ristich rudely reprimanded Hristich because he was to yielding towards the officials of he Ecumenical Patriarchate. Hristich considered that sort of reproach “inadequate in relations between a minister and his representative abroad, written in an official report.” Hristich criticized Ristich because he demanded from him to be “a mere executor” of his orders and nothing more. He immediately stated that he could be that, too, instead of “being cooked and fried in vain.”54 It could not be proved if those were rules of diplomatic engagement at that point in history. Hristich wanted to say that by taking over the responsibility for the decisions of the Serbian government in Constantinople, he was exposed to the actions of the European diplomacy and the Turkish ministers. But soon the confrontation was overcome. In his private letter, Hristich sent his best wishes for the Prince Milan Obrenovich’s twenty-fifth birthday in 1874. Hristich was happy because the Prince’s jubilee was celebrated in a very festive way. He said to Ristich, “You are the first Serb, amongst our statesmen, whom even the foreign world praised. What a satisfaction for you, what a joy to all who are close to you.”55 In Ristich/Hristich correspondence, the twenty-fifth birthday of Prince Milan was turned to an anniversary of Jovan Ristich and a celebration of his government. The impression was that all the successes in the Prince Milan’s rule, including the Serbian independence, Hristich, in his enthusiasm, attributed to Ristich. 158 53 Писма Јована Ристића Филипу Христићу, 262. 54 Ibid pp. 275. 55 Ibid pp. 276, 280. JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law In 1880 Hristich was appointed the first Serbian envoy extraordinary and minister plenipotentiary in Vienna. When he reached Vienna in March of 1880, Hristich started to criticize Ristich’s policy toward the railway question. He judged that Ristich’s policy, starting from 1858, was too strict. Hristich did not say it to Ristich, a minister of foreign affairs, to whom he was accountable but to: “ the man I am a relative to by marriage and whom I befriended in politics in his early years, and with whom I shared happiness and troubles in a public life.” Hristich suggested to Ristich to cooperate with his political opponents and to give them a hand in reconciliation, because that would make it easier for everyone to complete the great job of building a railway.56 Even though the Serbian historiography marked the Ristich’s fall from power in 1874 as the first break up between the brothers-in-law, when Hristich was blamed for turning prince Milan against Ristich, the final break up and the end of the correspondence between Ristich and Hristich occurred after Ristich’s second fall from power in 1880. Hristich stayed fateful to his belief in conciliation between political parties but Ristich did not hold the same belief. That break up was caused by Hristich’s decision not to support the Ristich’s Liberal party but the Progressive one that came to power in 1880. Hristich justified himself in a letter to Ristich from October of 1880 in which he said, ”I am doing my patriotic duty when I want to mediate between the two parties. I was not able to play this part when the members of the present government were in opposition because I was far away from them. Now that the duty and the service brought me closer to them, and I am connected to you by old ties, I can, I think, be a mediator, if not in love and harmony, then at least in peace, or in the end, negotiate a truce between you and them.” Ristich did not accept the Hristich’s offer. And like the Hristich’s attempt in party factions reconciliation had failed in 1860 when he was the prime minister of Prince Michael, it also failed in 1880, but this time Hristich picked up the side of the Progressive party, the former Conservative party, to which he was closer in his old age than in his youth. The Progressive party was loyal to Prince/ King Milan, pro-West oriented, which suited Hristich’s beliefs in the old Conservatives. He resented Ristich because when he was in power, strong and powerful he was not merciful towards his opponents, so he could not expect any mercy for himself. In any case, Philip Hristich openly admitted to Jovan Ristich that he would support Cedomilj Mijatovic, the leader of the new Progressive party, whom he “always loved and respected.” 56 Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, 322. 159 БИГ IV (2013) 141–163 Judging by Hristich’s writing to Cedomilj Mijatovic, justifying himself against the accusations of the members of the Progressive party that he was still supporting the Liberals, Hristich, expressing his outmost loyalty to Mijatovic, wrote about Ristich: “He does not even want to hear my name.” Admitting all Ristich’s merits and his talent, Hristich with sadness noted that no one knew all Ristich’s big and sad weaknesses, like Hristich himself did. “We stopped being friends’ a long time ago.” Hristich was loyal to Ristich all the time while he was a minister. Then it was Hristich’s duty and his honor obliged “as well as the interest of our country” to be loyal to Ristich.57 After that final break up, Hristich considered, during the summer of 1885, that Ristich was becoming fatal for the Serbian Kingdom. “He was a Regent while Obrenovich IV was under age, and after that his first minister for so many years. And now he talks about bringing a Montenegrin Prince or a Prince from the Karadjordjevic dynasty to the throne, saying that Russia was a natural and the only friend of Serbia, that Russia was the only one who wished Serbia good, that Serbia should cling to Russia – does that mean spitting on your past and in the face of your own country, becoming an enemy to the dynasty and to everything that now exists in Serbia?” Hristich concluded that Ristich was given enormous intellect but a heart full of evil and menace.58 After a long term collaboration and kinship, the Serbian politics split the two brothers-in-law for good. The early death of Hristich’s wife Danica in March of 1879, probably made an impact on their separation. Hristich approached the Progressive party and Ristich stayed loyal to his liberalism. Still their longlasting correspondence presents the formation of the Serbian political scene and the ways of the Serbian social elite. The aim of this work was to try to describe the relationship between Jovan Ristich and Philip Hristich. They were long-lasting associates and in the end, political opponents, connected through family relations and later on political connections. Mutual advancement in the public service helped their mutual success until their break up in 1881. It can be concluded that Ristich held much more important state positions and more inluential state functions. He was one of the most capable Serbian statesmen. Ristich had two great diplomatic achievements, gaining back the fortresses under the Serbian control and winning the Serbian independence at the Berlin Congress. Hristich, on the other hand, held a big number of diferent state jobs. He started to be engaged in diplomacy much later in life than Ristich. Even though Hristich did not have any great accomplishment during his diplomatic 160 57 АСАНУ, бр. 9557, Ф. Христић–Ч. Мијатовићу, Беч, 19. јун/1. јул 1881 58 Ibid; 9953/17, Ф. Христић–Ч. Мијатовићу, 7/19. јула 1885 JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law service his actions in Constantinople helped Serbia strengthen its position by relying on guaranties of all the Great Powers even before the Berlin Congress. It can be concluded that Hristich was scrupulous, well mannered and only partially pragmatic diplomat and not a very inluential politician while Ristich was an unscrupulous, experienced politician who did not put up with anything in his path. For him the interest of the state was in the irst place. He did not pay much attention on diplomatic norms, excepting no obligations towards anyone inside or outside Serbia. LIST OF REFERENCES Unpublished sources Archive of the Serbian Academy of Sciences and Arts, Historical Collections, Oicial letters of Philip Hristich Published Sources Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870. до 1873. и од 1877. до 1880, Београд, 1931. Писма Филипа Христића Јовану Ристићу 1868–1880, сакупио и за штампу средио Гргур Јакшић, Београд, 1953. Јован Ристић, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875–1878, књ. 1 (Први рат), књ. 2 (Други рат), Београд, 1896, 1898. Bibliography Јовановић, Слободан, Влада Милана Обреновића, књ. 1, Београд 1934. Mekenzi, Dejvid, Jovan Ristić, evropski državnik, Beograd, 2004. Пауновић-Штерменски, Јелена, Филип Христић – дипломата и политичар (1819– 1910) – рукопис необјављене докторске дисертације, Одељење за Историју, Филозофски факултет, Универзитет у Београду 2013. (Paunovic Stermenski Jelena, Philip Hristich – Diplomat and Politician (1819 – 1905) unpublished PhD theses, Belgrade 2013) Поповић, Ј. Душан, О Цинцарима. Прилози о питању постанка нашег грађанског друштва, Београд, 2008. Владе Србије 1805–2005, уредник Радош Љушић, Београд 2005. 161 БИГ IV (2013) 141–163 Јелена Пауновић-Штерменски ЈОВАН РИСТИЋ И ФИЛИП ХРИСТИЋ – ДВА ПАШЕНОГА У СРПСКОЈ ДРЖАВНОСТИ И ПОЛИТИЦИ Приватни однос два пашенога, Филипа Христића и Јована Ристића, није до сада разматран у српској историографији. Иако је Јован Ристић био један од најутицајнијих српских државника, а Филип Христић много мање утицајан српски политичар и дипломата, њихов однос осликава српску друштвену и политичку сцену 19. века. Сарађивали су све до коначног дефинисања српске политичке сцене и оснивања политичких партија 1881. године. Међутим, иако их српска историографија не приказује увек на истим странама, њихово деловање је било преплетено и повезано. Лични однос два пашенога сагледан је из њихове преписке у периоду од 1868. до 1880. године, као основног историјског извора, затим из званичних Христићевих президијалних извештаја, запажања савременика, као и из закључака Слободана Јовановића. Анализа преписке показује да су пашенози често и у личним односима имали различите ставове, што их није спречавало да међусобнo сарађују. Христићева лојалност била је увек окренута кнежевој личности, што се уочава све до краја његове политичке каријере. Иако је Христић у историографији окарактерисан као конзервативац, он је сарађивао с Ристићевим либералима на основу породичних веза. Филип Христић је рођен 1819. године, а Јован Ристић тек 1831. Између ова два човека било је 11 година разлике, те су припадали различитим генерацијама. Ипак, пошто је развој политичког живота у Србији текао убрзано да би достигао европске тековине, Христић и Ристић су деловали истовремено, помагали се и утицали један на другог. На то их је упућивао њихов политички положај у Кнежевини. Премда хладан и обазрив политичар и дипломата, Јован Ристић је био пун велике националне страсти. Рођен је у сиромашној породици, али је женидбом са ћерком богатог српског трговца Хаџи Томе, Софијом, стекао бољи материјални положај. Уз помоћ Филипа и Данице Христић, друге ћерке трговца Хаџи Томе, приближио се прво кнезу Александру Карађорђевићу, а затим и Милошу и Михаилу Обреновићу. Одлучнији, смелији и млађи, убрзо се много боље од Филипа Христића снашао у српској унутрашњој политици. У 38. години Ристић је уз Блазнавчеву помоћ као намесник постао вршилац кнежевске власти. На положај српског заступника у Цариграду постављен је као веома млад, тачније са 30 година, а Филипа Христића је, у његовој 51. години, поставио за српског капућехају у Цариграду. Од тада су ова два политичара, државника, дипломата, не може се са сигурношћу тврдити и пријатеља, али свакако, пашенога, започела приватну преписку. Пашеног је у српском језику устаљена реч, али би за однос ове две личности можда било боље употребити израз „рођаци по брачном закону“ јер се њихов однос може описати најпре као рођачки. 162 JELENA PAUNOVIĆ-ŠTERMENSKI, Philip Hristic and Jovan Ristic – Two Brothers in Law Размењивали су мисли годинама – није их ометала ни спорост поште, ни политичке и породичне супротности, повремене увреде и замерања с обе стране. Управо такво, непрестано успостављање преписке, било је, очигледно, изузетно важно обојици, а касније и српској историографији. Иако је први прекид односа између Христића и Ристића, како бележи српска историографија, наступио падом Ристића с власти 1874. године, када је Христић окривљен да је кнеза Милана окренуо против Ристића, преписка између два пашенога настављена је, а до њеног коначног прекида дошло је после Ристићевог пада с власти 1880. године. Тај раскид је био проузрокован Христићевом одлуком да се, уместо Ристићевим либералима, којима је до тада био близак, придружи напредњацима када су 1880. године освојили власт. 163 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 UDC: 94:327(73:497.1)”1991/1995”(093.2) 323(497.1)”199” ID BROJ: 202600460 Izvorni naučni članak Rad primljen: 9. 07. 2013. Rad prihvaćen: 11. 07. 2013. Ana Petković, MA PhD Candidate, Department of History Faculty of Philosophy, Belgrade First Counsellor at the Ministry of Foreign Afairs Republic of Serbia Kneza Miloša 24–26, Belgrade [email protected] THE OPPOSITION OF THE USA ADMINISTRATION TO THE INTERNATIONAL RECOGNITION OF SLOVENIA AND CROATIA he period of the rapid changes began upon the fall of the Berlin Wall and ater more and more obvious decrease in the confrontation between the East and the West. he disintegration of Yugoslavia coincided with the birth of American unilateralism and the fundamental alterations on the international scene. he earlier strategic signiicance of Yugoslavia, the communist multinational federation which maintained good relations with the West from the beginning of the 1950s, diminished. As the Cold War was getting close to its end, diminishing the danger of the Soviet threat, the attitude that prevailed was that Yugoslavia was less and less important to American national interests. he maintenance of the status quo and the opposition to “retrograde nationalism” and “separatism” were expected to provide the protection from the uncertain alternative. While being focused on the Gulf War and the guidance of the process of transformation of the Soviet empire, America had less and less time and fewer resources to deal with Yugoslav conlict. At the beginning of the crisis the USA objected, in a principled manner, the disintegration of the multinational and multicultural Federal Republic of Yugoslavia. American administration regarded the crisis in Yugoslavia, in the irst place, as a local, European conlict which, at its very beginning, did not represent any kind of serious threat to American national interests, to the European stability and the credibility of the international organisations – the most important being the UN and NATO. It was estimated that nothing could be done to prevent the disintegration of the country and that there were not enough well justiied reasons to approve of military intervention. he upcoming year of the election represented the period during which no foreign policy risks were taken. Yugoslav protagonists interpreted the messages of the American oicials individually, each 165 БИГ IV (2013) 165–183 in their own way, which was particularly noticeable ater the visit of Secretary of State, James Baker, to Belgrade. As the crisis in Yugoslavia grew, the Bush administration withdrew more and more, with the conclusion to leave the problematic question of Yugoslavia to the European Community. his policy reached its turning point already at the beginning of 1992. he decision of the USA to recognise Slovenia, Croatia and Bosnia and Herzegovina at the same time marked its return to the Balkan scene and its greater involvement in crisis resolution, which was by and large announced in his presidential campaign by Bill Clinton, a Democratic Party candidate. Key words: USA, Yugoslav crisis, unilateralism, disintegration, secession, independence, international recognition, the EC. Ključne reči: SAD, jugoslovenska kriza, unilateralizam, dezintegracija, secesija, nezavisnost, međunarodno priznanje, EZ. he disintegration of Yugoslavia coincided with the birth of American unilateralism and the fundamental alterations on the international scene. he fall of the Berlin Wall, the disintegration of the Soviet Union and the Gulf War represented the processes that, within a period of a few successive years faced the USA and the European Community with enormous challenges. American policy from the period of bipolarism reached a radical turning point, the world, as well as the international relations, became more complex. he Bush administration confronted big international problems that required the reaction of the superpower. he success in the Gulf War made the nation optimistic again and represented a huge moral incentive. Military domination of the USA was conirmed, and «the new world order» became the vision of the Bush’s perception of the world. Upon the breakdown of the communist system, the territory of former Yugoslavia lost its geopolitical and ideological signiicance of the «bufer zone between the two blocs», « the alternative to Soviet communism», and ater the transformation of Eastern Europe it stopped being «the symbol of diferences in the communist world», as well as the example that other countries of the Soviet bloc should follow. he strategic status of Yugoslavia was based on its heterogeneous identity, it was both- the East and the West, the bufer zone between two military groups managing to ballance its opposition to superpowers, with the organisation of the defence system adjusted to its role in providing European security and participation in the Western anti-Soviet campaign. Traditional American approach to SFRY, conditioned by the Cold War paradigm, started changing at the beginning of the ‘80s, during the Reagan administration, when Yugoslavia started falling to keep up its pace with the changes that afected Eastern Europe. Everything that helped Yugoslavia win America’s sympathy and support and enjoy them for decades disappeared. 166 ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition Every possibility of the Soviet threat was eliminated, and the changes that took place in Central and Eastern Europe speeded up the proceses in Yugoslavia. Once the leader in liberal reforms, it suddenly became marginalised. Even when the armed conlict broke out in Yugoslavia the international protagonists did not think that their national interests were in jeopardy. he break of the Warsaw pact shook the grounds of the safety sphere, and the West opted for the policy of diferentiated approach to the policy of integration of Central and Eastern Europe into Euro-Atlantic structures, stating that Poland, Hungary and Czezho-Slovakia were best prepared for the integration process, due to their irm decision to implement comperhensive reforms and democratisation. he disintegration of Yugoslavia took place paralelly with the process of uniication of Germany, political and economic integration of Eastern Europe and the formation of the European Union. NATO’s role was reformed and transatlantic relations were redeined under the “new world order conditions”. As the Cold War was getting close to its end, diminishing the danger of the Soviet threat, the attitude that prevailed was that Yugoslavia was less and less important to American national interests. American administration and armed forces had to focus on the incidents that took place in the Middle East- Saddam’s occupation of Kuwait and the Gulf War. he process of violent disintegration of Yugoslavia was contrary to the policy of integration, cooperation and establishment of new European institutions. While the countries of the Eastern bloc went through the rapid political, economic and social transformation, urging to take part in the EuroAtlantic relations at the shortest possible notice, Yugoslav countries, let without strong and unanimous support, started interpreting the messages and events of the new period from the nationalist point of view, gradually transforming communism into nationalism. he loss of the geopolitical signiicance of Yugoslavia also implied that the USA was less and less ready to tolerate the speciic characteristics of the Yugoslav nation, therefore, it started using the same criteria that they used for other countries of similar signiicance and political orientation. he Kosovo issue came to the foreground as the most serious European problem of the violation of the human rights and the denial of minority rights, which inevitably had a negative efect on the relations of Belgrade with Washington, D.C. At the beginning of the crisis the USA objected in a principled manner the disintegration of the multinational and multicultural Federal Republic of Yugoslavia, whose rise partially originated from the American idea in the era of progressivism, and its formation in 1918 received America’s immediate support. he USA policy had several phases ranging from keeping its distance at the beginning of the conlict in 1991, its attempt to solve the crisis using 167 БИГ IV (2013) 165–183 diplomatic means, as well as its military engagement in Bosnia and Herzegovina in 1995, to peace negotiations that resulted in the Dayton agreement. During the establishment of the post-Cold War order and the transformation of the institutions, the Bush administration was expected to deine its policy of the global leader towards the Balkan crisis, taking into consideration international norms and the circumstances in which it was estimated that American national interests were not jeopardised to the extent that required military intervention. American administration did not have past experience at its disposal, necessary to respond timely to the challenges of the violent disintegration. Yugoslav crisis remained in the shadow of the developments in the Soviet Union. Everybody feared that the disintegration of Yugoslavia could become the “horror mirror”, the anti-model of violent and uncontrolled disintegration of the Soviet Union and of the weakening of its control over nuclear and military potential, that would, upon the segregation, belong to the territory of the segregated republics. he consequences of the status change of the countries such as Yugoslavia or Soviet Union were immense and led to even greater instability. Stability was a priority in the world that was undergoing the process of transformation. As opposed to common belief, the Bush administration was fully aware of the danger of the Yugoslav crisis. Despite the diplomatic strain, it was estimated that nothing could stop the accelerated proces of the country’s disintegration and the warfare. he document “Yugoslavia Transformed“ (NIE 1590), which represents the analysis of several American intelligence agencies from 1990, estimated that Yugoslavia would stop operating as a federal state within a year, and that it would probably fall apart within two years, as well as that the USA and its European allies could not do much to preserve its unity.1 According to American interpretation of the crisis, nobody was innocent. he Serbs usurped the power, wanting deseperatly to protect their mutual state; Slovenia, the most developed republic, had already decided to segregate, to shake of the Serbian yoke and head towards Europe; Croatia followed Slovenia on its way to build an independent state, despite being aware that neither Belgrade nor Serbian community in Croatia would allow that without a ight. What remained unclear was the destiny of Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Kosovo, whose independent survival was quite improbable at that moment. Only one spark in Croatia would provoke a terrifying explosion in Bosnia, therefore the National Intelligence Estimate, NIE 15–90: „Yugoslavia Transformed“, Director of Central Intelligence, Langley, VA, 18 October 1990 1 168 ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition biggest concern of the USA was to avoid the quite certain war in the Balkans if the federation disintegrates. At the beginning of the crisis, Washington D.C. supported the reforms of the federal Prime Minister Ante Marković, even though it did not provide signiicant inancial support, when it was estimated that serious political crisis that afected Yugoslavia could hardly be resolved with economic reforms, particularly due to the opposition of the republics. His visit to Washington D.C. in 1989 clearly marked that Yugoslavia reached the margins of American interests. Meanwhile, America did not approve of Slovenia’s and Croatia’s tendency to segregate and demanded dedication of the leaders of the republic to Helsinky principles (peaceful settlement of disputes, the inviolability of the state borders, respect for human and minority rights, international norms and legal continuity)2. he USA accepted the results of the democratic election in Croatia and Slovenia, but it did not support the tendencies of the newly elected authorities in those republics to segregate. According to Mario Nobilo, Foreign Policy Adviser to the Croatian President Tuđman, observing the situation from the perspective of the multiethnic and multiconfessional federation, America could neither accept Tuđman’s ethnocentrism and radicalism that brought him into power, nor completely understand ’’immense awakened strength of the renewed national identities“ in Croatia and Slovenia.3 he emmigrants, particularly the Croatian ones, who were seen in the bad light by the world, governed the disintegration process of the SFRY, which was extremely unfavourable. It all inluenced the way how the newly formed Croatian state was perceived. ’’Instead of being seen as the victims of Serbian and communist exile, the Croats were regarded as a retrograde, ultraconservative nation with dark political ideas, and without political culture or democratic tradition“.4 It was clearly stated that unilateral movements would not be tolerated and that every unilateral secession was illegal and illegitimate. Even though the USA insisted on Yugoslav ’’territorial integrity and unity“, it was not ready to use the military power to provide its support. Even though unreal, the compromiseAmbassador Zimmermann’s evaluation of the situation towards the end of the 1989 was that ethnic tension in the whole country was rising ( “the fabric of ethnic tolerance, which has never been strong enough in Yugoslavia, is now torn apart”), that more and more people in Slovenia regarded the secession as a real option, that the prospects for Prime Minister Marković’s success became even worse and that Milošević’s divisive tactics, if long-term, could encourage Slovenia’s separatism and Croatia’s nationalism and lead to the disintegration of the federation. Zimmermann 1996, 38. 2 3 Nobilo 2000, 30. 4 Ibid, 24. 169 БИГ IV (2013) 165–183 seeking constitutional formula on confederation, the so called IzetbegovićGligorov plan, became an acceptable option for America at that moment. he maitenance of the status quo, the opposition to “retrograde nationalism”, “leaning to far-right” and “separatism” were supposed to provide the protection from the uncertain alternative. herefore, “earned recognition” became a diplomatic instrument for the crisis management in the countries that were undergoing the process of transition. he indiference the West additionally fueled destructive processes. As opposed to the Gulf War, which demanded immediate and urgent intervention of the USA, America estimated that the crisis in Yugoslavia represented a regional conlict, despite its tendency to become a big one. It was believed that, in the irst place, it represented a local, European conlict which, at its very beginnig, did not represent a serious threat to national interests, the stability of Europe and credibility of international organisations, the UN and NATO in the irst place. International politics could hardly end the war, once it broke out. Ending the war was especially impossible for the divided international community that was itself in the process of formation of new institutions and its adjustment to the altered conditions of the post-Cold War period.5 he USA was confronted with the process of its own reposition and redeinition of its role on the international scene. Transatlantic unity and relations were subjected to the process of reexamination. he goal was to secure its position in the post-Cold War order quickly, and to reconcile traditional and contradictory impulses of American foreign policy: idealism and isolationism. Military involvement in the Gulf War represented already a suicient reason for such a great power. In concordance with President Bush’s proclaimed policy on the new world order, altered geopolitical circumstances required America, which was a successful leader of the international coalition, to have a higher level of selection regarding its partnership-based engagement in the worldwide afairs. Being focused on the Middle East crisis and the directing of the Soviet Union transformation process, America had less and less time and fewer resources to deal with the Yugoslav conlict. Post-Iraq fatigue started dominating America’s foreign policy, and dealing with more than one world crisis at the same time went even beyond the strength and possibilities of a global power such as America.6 Elections marked the upcoming period in America, and President Bush, who reached the peak of his popularity, could not risk the lives of American soldiers in the conlict whose outcome was not of particular signiicance to America. It is well known that in the year of the election the 170 5 Baker 1995, 635. 6 Holbrooke 1991, 26. ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition administration strives not to take any foreign policy risks without a certain outcome and with immense consequences. As the crisis in Yugoslavia became more and more serious, the Bush administration started retreating, in favour of the western countries that were expected to take the responsibility for the resolution of the conlict that was in the irst place treated as the European security problem. One could tell that American administration put up isolationist resistance to its involvement in the European issues throughout the entire period of the Yugoslav crisis. he tendency of keeping the distance from the Balkan problem coincided with the growing self-conidence of the European Community which was in the process of reaching ligher levels of integration, as negotiated in Maastricht. Upon the adoption of Common Foreign and Security Policy (CSFP), Yugoslav crisis became the irst signiicant test for the new role of the European Union on the global scene, as well as for its readiness to take greater responsibility for providing common defense and security and for responding to global and regional challenges. Among other things, the EC strove to shake of the reputation earned in the Gulf War of being indecisive and inactive. he words of Jacques Poos, who held the Presidency of the Council of the European Community, ’’his is the Hour of Europe“ testify about this tendency.7 Apart from that, there were quite enough diplomatic and economic reasons for more active involvement of Europe, the total economic collapse in the region was to be avoided, and the problem of the refugees was to be prevented. Commercial and inancial relations with Yugoslavia represented a reason, which was more than a suicient one, to do everything that is necessary to prevent ethnic conlict and the disintegration of the state. he USA strove to distance itself from the Balkan conlict and the EC did it best to help America keep its new status. he visit of James Baker, Secretary of State, to Belgrade on June 21 1991, proved later to be the last attempt to prevent the violence that was expected to follow the process of disintegration of Yugoslavia. At the meeting of CSCE ministers that took place in June 1991 in Berlin all thirty-six member states supported the unity of Yugoslavia, democratic transformation of the state and peaceful resolution of the crisis. CSCE member states, therefore the USA too, still believed in the survival of the common state, without imposing the ’’rules of the game“. hat was the message that American Secretary of State was to deliver to the main protagonists of the Yugoslav crisis. Baker’s visit soon became the subject of numerous controversies. he support to the idea of the trasformation of Yugoslavia into a confederation came too late. It was believed that the USA put too much pressure on Slovenia and Croatia on one hand, stating loud and clear that American administration and 7 Steinberg 1993, 27–76. 171 БИГ IV (2013) 165–183 the western allies opposed the independence of these republics. On the other hand, it was also believed that they warned Milošević in quite a discrete way and in private conversations only to give up his expansion plans, or Serbia would be sanctioned and internationally excommunicated. Everybody interpreted the messages that the Secretary of State delivered to the protagonists of the Yugoslav crisis in their own way. Slovenia and Croatia believed that the USA , even though opposing independence, would not approve of the use of force to prevent the segregation, whereas Milošević believed that such American attitudes relected the weakness of administration and he interpreted them as receiving the green light for the intervention of the Yugoslav National Army. Even though Baker showed interest in reaching a peaceful solution to the problem, without the use of force, stating the oicial attitude of American military apex, and with the focus on Slovenia and Croatia, his messages made many people (in America as well as in Europe) speculate whether the USA possibly encouraged Milošević and gave the green light to the intervention of the Yugoslav National Army. hese attitudes prevailed in Slovenia and Croatia, as well as among many members of the opposition in Serbia. here were also some people who believed that such attitude represented the consequence of the so called Belgrade maia on the Bush’s team.8 What they had in mind was the inluence of Deputy Secretary of State, Lawrence Eagleburger and National Security Advisor, Brent Scowcrot, and their opinion that the unity was the best possible option and that Slovenia and Croatia represented a problem.9 Ambassador Zimmermann disproved such interpretation, pointing out that Baker did not give the green light to Milošević and the army to attack the republics willing to segregate. But, on the other hand, the straightforward prohibition did not exist as well, because American goverment did not consider using the force to stop Serbia and the Yugoslav National Army in their attack of Slovenia and Croatia. hat issue was still not debated in the Congress as well.10 It was not completely clear to which extent the messages that Baker delivered in Belgrade directly inluenced theYugoslav National Army and Milošević to consider using the force. he general impression was that Baker’s visit was well justiied in the given circumstances, but that he came too late, because the country had already been shaken to its foundations, and agressive nationalism prevailed and led to destruction and violence. 8 For further information on “pro-Serbian lobby” in the Bush administration see: Cohen, Stamkovski 1995, 149; Sharp 1999, 16. 9 Cohen 1993, 216. 10 172 Zimmermann 1996, 114. ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition James Baker, an experienced diplomat and skillful negotiator, let Yugoslavia angry and frustrated. He was famous for not excepting the missions without the favourable prospects, therefore this visit was not a typical one for him. Later on, in his memoirs and testimonies, he talked about the absence of logic and rational thinking that he was confronted with in Belgrade. Only four days upon his departure from Belgrade, on June 25 1991, the Parliaments in Slovenia and Croatia declared independence, and two days later, the war broke out in Slovenia. Baker’s visit to Belgrade represented the turning point in the process of gradual change of the USA’s attitude towards the Balkan crisis, that is, keeping its distance from this process and leaving its leading role to Europe, which was oicially announced in autumn 1991. Ater serious analysis, it was estimated that American administration did not have a partner for a serious conversation in Yugoslavia, and that aggressive nationalistic tendencies that were regarded as the root of political crisis in the country developed again in the political circles of Serbia, Croatia and Slovenia. It was concluded that Serbian authorities were not interested in Yugoslavia and that they would be ready to allow the secession of Slovenia and Croatia, without giving up their inal goal- the formation of Great Serbia, with the vision to incorporate the territories of Bosnia and Herzegovina, Montenegro, some parts of Croatia and Macedonia. he administration condemned the actions of the Yugoslav National Army, because it was not impartial as well as because of its cooperation with Serbia in the process of conquering some territories in Croatia. he USA still maintained that the secession was unacceptable and that such tendencies would not be awarded or encouraged. Baker’s departure from Belgrade marked the end of active mediation of the Bush administration in the process of solving the Yugoslav crisis and resulted in leaving the leading role of managing the conlict in the surroundings to the European Community. Ater that, the administration policy on the Balkan situation was formulated in Baker’s way, so that every American could understand it, „We don`t have a dog in this ight“.11 Ater Baker’s visit, the USA kept claiming that it would not accept or encourage secession, and that it supported the eforts of the EC while working on the peace conference on Yugoslavia chaired by lord Carrington. he USA asked its European allies to delay their recognition. Immediately ater the proclamation of the declaration of independence, the USA made the announcement criticising Slovenia and Croatia for unilateral movements which violated Helsinki provisions, thus leaving no possibility for 11 Halberstam 2002, 46. 173 БИГ IV (2013) 165–183 negotiation and peaceful segregation.12 he question was what the USA could do to prevent the violence. At that time, the military option, sending American troops to Yugoslavia, was unacceptable, for both- American political and military apex, as well as for the Americans, given the recent trauma from the Gulf War. Ater the declaration of independece, Slovenia and Croatia could not receive immediate international recognition, because the greater part of the international community still advocated the preservation of the Yugoslav federation. his attitude was shared by all ive permanent members of the Security Council and the majority of the EU. Only the governments of the neighbouring countries, Austria and Germany, advocated openly the independence of Slovenia and Croatia. America’s attitude towards the Yugoslav crisis, during autumn 1991, was also supported by France and Great Britain. President Bush himself asked the German Chancellor Helmut Cohl at the NATO summit in Rome not to insist on the recognition of Slovenia and Croatia. Sate Department instructed American embassies in the EC capitals to work on the delay of the recognition.13 On the other hand, American Congress demanded that the administration recognise the fact that Yugoslavia no longer existed, and that its republics were independent states. It was also requested to impose urgently general sanctons on Serbia and send the UN peace mission.14 he Senate, as well as the House of Representatives expressed enormous dissatisfaction particularly ater the fall of Vukovar. he chairperson of the Foreign Afairs Committee, Tom Lantos, used this opportunity to accuse the Bush administration for neoisolationism and neglection of international obligations.15 Under the direct inluence of the State Department, UN Secretary-General, Perez de Cuellar, addressed a letter to the EC chairman Hans van den Broek at the beginning of December 1991, (it was actually addressed to Genscher), warning him that the premature recognition of the seceeded Yugoslav republics could jeopardise the goals of Carrington’s conference on Yugoslavia and most likely inluence the escalation of the conlicts in Bosnia and Herzegovina. he key role in the process of international recognition of Slovenia and Croatia, and to a great extent of Bosnia and Herzegovina as well, apart form Germany also belonged to the Holy See that agitated quite openly for the end 12 Baker 1995, 635. 13 Ibid, 639. 14 Congressional Record, US Senate, “he Crisis in Yugoslavia“, vol. 137, 26 November 1991, S18158. Congressional Record, US House of Representatives, “Slaughter at Vukovar“, Congressional Record,Vol. 137, 21 November 1991, H10729. 15 174 ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition of the war and these republics’ legitimate right to their self-determination. his simultaneously represented the defense of the doctrinal principles of the Catholic church, of the ecumenical cooperation and religious toleration that were believed to be jeopardised by Milošević’s actions. he most important role undoubtedly belonged to Germany. According to Genscher, the dreams of old political forces about Great Serbia and the denial of minority rights in Kosovo represented the main reasons for the disintegration of Yugoslavia. Powerful Catholic church in Germany inluenced the attitude of Bonn in favour of Croatian independence, even though Tuđman’s policy was oten too radical, according to Genscher. Active involvement in the Yugoslav crisis implied the airmation of the new, united Germany as both, global and European force which became the unavoidable factor for the resolution of regional and international crisis. German government was exposed to strong pressure of Croatian, Slovenian and Albanian lobby. Also, a great number of foreign workers who came from the aforementioned territories and the fear of the inlux of new refugees directly inluenced the decision. he goal of German ’’preventive recognition“ was to stop aggressive treating of Croatia, which would enable the intervention of international military forces without the approval of Federal Government. What was lying in the background of the European Community’s recognition of Slovenia and Croatia were all sorts of diferent interests. Germany started a huge diplomatic action for the independence of Slovenia and Croatia, not only within the EC, but also among east-European and nonEuropean countires, explaining that the recognition of Croatia would end the war, otherwise the non-recognition would encourage the Yugoslav National Army to proceed with its aggression. Under the inluence of Germany, Italy also started changing its attitude, worried about the new wave of the refugees. herefore, the conclusions that Badinter Arbitration committee reached proved to be signiicant (the Arbitration commission was set up by the Council of Ministers of the European Economic Community in order to contribute to the resolution of the burning legal issues, thus contributing to the resolution of the crisis in former Yugoslavia as well). Even though it was not certain whether Croatia would meet the criteria regarding the issue of the borders and the protection of national minority rights, Genscher clearly speciied that Germany would nor regard the indings of Badinter committee as binding and that it would continue the unilateral process of recognition, regardless of the submitted reports. Genscher was determined to enable Croatia to become independent until Christmas. Croatia could receive international recognition and become a UN member under the condition of accepting Vance’s plan as well as the arrival of the peacekeeping mission. 175 БИГ IV (2013) 165–183 Germany’s ’’premature and unilateral“ recognition became the subject of numerous controversies. Some serious accusations were made within the EC (especially by France and Great Britain) that Germany had violated the agreement, disregarded Carrington’s Hague principles and put pressure on other members to recognise the states, even though the recognition process would inevitably follow, but it would not be that hasty. On the other hand, the USA feared that this decision could undermine the goals of the Peace Conference on Yugoslavia. It was supposed to reconcile diferent attitudes of the most important EU members, France, Great Britain and Germany, in order to reach the ligh level of coherence shortly before the Maastricht Treaty, whose signing was expected to establish the political union, and which was impossible without Germany’s consent. Genscher tried to use that fact, persistently and consistently leading the campaign for the recognition of Slovenia and Croatia. he future of the new European organisation must not be endangered. France and Great Britain yielded to the pressure/ ultimatums at the EC December Summit in Brussels. he USA strongly criticised the decision of the EC reached on January 15 1992, to recognise Slovenia and Croatia. It beleived that this decision reduced the prospects for solving the crisis and warned that every attempt to use the recognition for the escalation of the war or its expansion to Bosnia would face the negative reaction of the USA. Ambassador Zimmermann’s critical approach to the reaction of the administration, regarding the decision of the EC was the following- Washington was not energetic enough and Bush’s intervention at the NATO Summit in Rome was considerably mild. All these appeals did not stir any reactions, and the announcement of the State Department was ’’pale and nuanced, mostly in order to avoid the anxiety of the Croatian community in the USA“.16 he reached conclusion was the following one- ater the decision of the EC, American policy of non-recognition, which lost its supporters, would eventually lose its efectiveness, leaving the possibility of the war in Bosnia open. During his testimony in the Senate, which took place on March 5 1992, Baker gave the answer to the question of why America hesitated to recognise Slovenia and Croatia, explaining that all parties shared the blame, therefore, the administration ’’endeavoured to deal with the recognition question in a reasonable, careful and responsible way“.17 hese American attitudes embittered both Slovenia and Croatia, the latter in particular. According to America, all republics- Serbia, Croatia and Slovenia were equally responsible for the warfare. he USA constantly reminded Slovenian and Croatian leaders of the warnings of the declaration of independence 176 16 Zimmermann 1996,114–115. 17 Ibid, 187. ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition consequences. he United States Department of State informed the prime minister of Slovenia, Lojze Peterle, that the USA would not accept the secession of Slovenia, recognise Slovenia’s currency or support its requests for receiving a favourable status in the IMF and the World Bank. he attitude towards Croatia’s requests remained unaltered, even though Croatian emigrants exerted bigger and bigger pressure on some congressmen and senators. At the same time, the USA strongly condemned Serbian authorities and Yugoslav National Army for breaking the truce. he reports on the negotiations between Tuđman and Milošević made the question of the division of Bosnia particularly dangerous and completely unacceptable for American administration. Even though America temporarily distanced itself from the Balkan conlict and let its leading role to the EC ater Baker’s visit, it continued to monitor the situation in the ield, support the activities of the Peace Conference on former Yugoslavia and the commitment of lord Carrington. he USA considered the European recognition of Slovenia’s and Croatia’s independence to be a wrong and premature move. he Bush administration refused to support the decision of the EC. It followed the advice of Baker, Secretary of State, and the UN Secretary-General’s Special Envoy for the Balkans, Cyrus Vance, to monitor the development of the situation and postpone the reaching of the inal decision. It was clear that it had to take a lot of pressure of the Congress and the public for a while, as well as to face Croatian-American lobby in order to support Vance’s efort to achieve a ceaseire, truce and the deployment of the UN peacekeeping forces. Granting recognition or its denial represented the most powerful diplomatic means that American administration used, therefore “earned recognition” represented one of the key mechanisms of inluencing the warring sides.18 he pressure of the Congress grew, especially ater a signiicant number of states recognised Slovenia and Croatia, including American allies in Europe. Senator Al Gore therefore accused Bush of having a passive approach to the Yugoslav crisis, demanding urgent action that implied the isolation of Serbia and help for Croatia. On the other hand, Republican Senator, Robert Dole, invited the administration to force Belgrade to end the struggle with democracy and human rights. In the resolution proposed by Dole since January 21, 1992, the Senate requested American President to establish relationships with new democratic countries that’’ rose from multi-ethnic communist countries“, to recognise their entitlement to ’’freedom and self-determination“, thus 18 Baker 1995, 638. 177 БИГ IV (2013) 165–183 contributing to European stability. At the same time, Tuđman was expected to ensure complete protection of human and minority rights in Croatia. 19 Following Baker’s order, on February 27 1992, Assistant Secretary of State for Europe, Tom Niles, prepared the analysis of possible options for America’s recognition of Yugoslav republics. All ive options included the suggestion for the recognition of Slovenia and Croatia, the statuses of Macedonia and Bosnia and Herzegovina were debatable, as well as the question whether the USA should act independently or in cooperation with the EC. Taking the real possibilities of the multi-ethnic violence eruption in Bosnia and Herzegovina into consideration, it was estimated that the international recognition of this state could contribute to stability. On the other hand, non-recognition of Bosnia and Herzegovina (and Macedonia) ’’leaves them vulnerable to political pressures and activities of radicals. Macedonian President Gligorov and Bosnian President Izetbegovicthe two most reasonable actors in Yugoslav crisis-have warned us they would be destabilised if the U.S. recognizes other republics but not theirs“.20 he recognition of Slovenia, Croatia and Bosnia and Herzegovina, as well as the cooperation with the EC regarding the question of Macedonia’s status were reccommended in the conclusion, noting that there was no guarantee that it would stop the disintegration of Bosnia, or that the coordinated action of the West could dissuade Serbia and Croatia from violence. he decision of the EC to recognise Croatia and Slovenia altered the entire political terrain and included on the agenda the question of other Yugoslav republics’ statuses, Bosnia-Herzegovina and Macedonia in the irst place. he situation was particularly complicated in Bosnia, ater the failure of “IzetbegovićGligorov” plan for the reconstruction of the federation, and the decisions of Badinter commission, since none of the listed options, altogether with the tense inter-ethnic atmosphere, guaranteed a peaceful solution. he USA and the Arbitration commission of the EC believed that they should wait for the outcome of the referendum. Ater the referendum, when 98% of the people were in favour of the independence of the state, America’s recognition of Bosnia and Herzegovina was just a matter of time. Eagleburger, Deputy Secretary of State, maintained that Macedonia and Bosnia and Herzegovina met all the recognition criteria, in a democratic way, which was the question of survival for them, as opposed to Slovenia and Croatia which used unilateral movements to ight for their independence, breaking the Helsinki principles. Non-recognition of Bosnia and Macedonia “could create 178 19 Nobilo 2000, 199. 20 Baker 1995, 639–40. ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition real instability, which less than mature players in Serbia and Greece might decide to exploit.“21 It was important for America to synchronise its attitudes with the main protagonists in Europe before the inal decision. On March 5, Baker addressed the letter to lord Carrington and Cyrus Vance, suggesting that the USA should recognise all four republics at the same time, and that the EC should recognise Bosnia-Herzegovina and Macedonia, concluding the following, “ while there obviously is no external inluence that can guarantee the stabililty and territorial integrity of Bosnia-Herzegovina, we can best contribute to that objective by a collective recognition of that republics` independence, and warning against eforts from within or without to undermine its integrity.“ 22 Lord Carrington mainly agreed on this American proposition, under the condition that the action was coordinated with the EC, whereas Vance expressed concern that the sending of the peace-keeping forces could be jeopardised. At the same time, a message was sent to Milošević to stop the activities that destabilised Bosnia and Herzegovina, warning him that they would have negative inluence on his the future relations with the USA. he EC did not have a unanimous attitude, so it was feared that such decision could complicate peace negotiations. American initiative was completely supported by Germany and Great Britain, while French Foreign minister, Roland Dumas, asked the sanctions imposed against Serbia to be reconsidered. Finally, the members reached a decision in Brussels that the EC should recognise Bosnia and Herzegovina, ater which the USA’s recognition of all three republic would follow, apart from Macedonia, whose status deliberation was not found on the agenda this time, at te request of Greece. he EC hesitated to recognise Bosnia and Herzegovina, believing that it should not endanger Cutileiro’s negotiations and Vance’s endeavours to send the UN mission to Croatia. Taking into consideration that the international recognition of Croatia, altogether with the arrival of UNPROFOR, contributed to the stabilisation of the situation in Croatia, the EC and the USA started interpreting the recognition of Bosnia and Herzegovina’s independence as the tool for the prevention of the clash. In early summer 1992 there was a signiicant shit in American policy, so ater the results of the referendum that were impossible to ignore, the USA started lobbying actively its European allies to recognise Bosnia and Herzegovina. here were a few possible reasons for making this decision: the increasing pressure of Congress and the Croatian lobby, the anticipation that the recognition of Bosnia and Herzegovina would make this issue international and divert Milošević and 21 Ibid, 640. 22 Ibid, 641. 179 БИГ IV (2013) 165–183 Karadžić from further conquests, the expectation that the recognition could discourage Tuđman and Milošević and change the aspirations that they had for Bosnia and Herzegovina (the division plans), greater and greater discomfort because the union of Germany came to the foreground. he West was divided in the period between the decision of the EC to recognise Slovenia and Croatia in December 1991, and American-European agreement in March 1992, upon which followed the recognition of all three republics that declared their independence ( apart from Macedonia, which was let out at the request of Greece)23. he ongoing non-recognition policy, together with bigger pressure in the country and greater inluence of Germany, implied the weakening of the USA’s ability to inluence the further course of Yugoslav crisis. he decision of the American administration to recognise Slovenia, Croatia and Bosnia and Herzegovina at the same time, represented a digniied solution to the problem. It also represented a hint of America’s more active involvement in the situation in the Balkans. A signiicant change in American policy followed the formation of the new administration, which was by and large announced in his presidential campaign by Bill Clinton, a Democratic Party candidate, who accused Bush for being passive and indiferent to the suferings in Bosnia and Herzegovina. LIST OF REFERENCES: Almond, Mark, Europe’s Backyard War: he War in the Balkans, London: Heineman, 1994. Andrew, Christopher, For the President’s Eyes Only: Secret Intelligence and the American Presidency from Washington to Bush, London: HarperCollins, 1995. Baker, James A, he Politics of Diplomacy. Revolution, War and Peace, 19891992, New York: G. P. Puntam’s Sons, 1995. Bilandžić, Dušan, Povijest izbliza. Memoarski zapisi 19452005, Zagreb: Prometej, 2006. Bush, George and Brent Scowcrot, A World Transformed, New York: Alfred A.Knopf, 1998. Bžežinski, Zbignjev, Druga šansa Amerike, Tri predsednika i kriza američke supersile, Beograd: Službeni glasnik, 2009. Christopher, Waren, In a stream of History, Shaping Foreign Policy in the New Era, Stanford: Stanford University Press, 1998. CIA, Balkan Battle grounds: A Military History of the Yugoslav Conlict, 19901995, Washington D.C: Oice of Russian and European Analysis, 2003 23 On March 10 1992 the EC and the USA expressed in a mutual statement their readiness to recognise Bosnia and Herzegovina and Macedonia and “agreed to oppose strongly the undermining of stability and territorial integrity of these two republics”. 180 ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition Cohen, Ben and George Stamkovski, With no Peace to keep...United Nations Peacekeeping and the War in former Yugoslavia, London: Grainpress Ltd, 1995. Cohen, Leonard J, Broken Bonds: the Disintegration of Yugoslavia, Boulder: Westiview Press, 1993. Congressional Record, US Senate, “Yugoslavia”, vol. 136, no. 85, 28 June 1990, S9165. Congressional Record, Remarks by De Concini: Yugoslavia and OSCE, January 24, 1991, CR, p.S1153. Congressional Record, US Senate, „Senate Resolution 246Relative to Recognition of Croatia and Slovenia“, vol. 138, 23 January 1992, S292. Drew, Elisabeth, On the Edge, he Clinton Presidency, New York: Touchstone, 1994. Glaurdić, Josip, he Hour of Europe. Western Powers and Breakup of Yugoslavia, New Haven and London: Yale University Press, 1997. Goodby, James E., “Peacekeeping in the New Europe”, he Washington Quarterly, vol. 15, Spring 1992. Gow, James, Triumph of the Lack of Will. International Diplomacy and the Yugoslav War, New York Columbia University Press. Granić, Mate, Vanjski poslovi – iza kulisa politike, Zagreb: Algoritma, 2005. Gutman, Roy, A Wintess to Genocide: he First Inside Account of the Horrors of “Ethnic Cleansing” in Bosnia, New York, Macmilan Pub. Co, 1993. Halberstam, David, War in a Time of Peace, Bush, Clinton and the Generals, New York: Simon & Schuster, 2002. Holbrooke, Richard, To End a War, New York: Random House, 1991. Ingrao, Charles and Emmert homas A, Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Intiative, Washington D.C, West Lafayette, Indiana: United States Institute of Peace Press, Purdue University Press, 2009. Jović, Borislav, Poslednji dani SFRJ, Kragujevac: Izdanje autora, 1996. Melady,homas Patric, Veleposlanikova priča: Sjedinjene Američke Države i Vatikan u svetskoj politici, Zagreb: Hrvatski institut za povijest, 1997. Moris, Dick, Behind the Oval Oice: Winning the Presidency in the 1990s, New York, Random House, 1997. National Intelligence Estimate, NIE 15–90: “Yugoslavia Transformed”, Director of Central Intelligence, Langley, VA, 18 October 1990. Newhouse, John, “he Diplomatic Round: Dodging the Problem”, he New Yorker, vol. 68, August 24, 1992. Nobilo, Mario, Hrvatski feniks. Diplomatski procesi iza zatvorenih vrata 1990/1997, Zagreb: Globus, 2000. Silber, Laura and Allan Little, he Death of Yugoslavia, London:Penguin Books 1995. Sharp, Jane M.O, AngloAmerican Relations and Crisis in Yugoslavia, Paris: Serie transatlantique, 1999. Steinberg, James, “Yugoslavia”, in Lori Fisler Damrosch, ed, Enforcing Restraint: Collective Intervention in Internal Conlicts, New York:Council on Foreign Relations Press, 1993. US Intelligence Community, From “National Communism” to National Collapse, Estimative Products Yugoslavia, 19481990, Yugoslavia Transformed, National Intelligence Council, Government Printing Oice, 2006. 181 БИГ IV (2013) 165–183 Weller, Marc, “he International Response to Dissolution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia”, he American Journal of International Law,vol. 86, 1992. Woodward, Bob, he Choise. How Bill Clinton won, New York: Simon and Schuster, 1996. Zimerman, Voren, Poreklo jedne katastrofe. Jugoslavija i njeni rušitelji, Beograd: Dan Graf, 1996. Ana Petković PROTIVLJENJE ADMINISTRACIJE SAD MEĐUNARODNOM PRIZNANJU SLOVENIJE I HRVATSKE Rušenjem Berlinskog zida i sve očiglednijim smanjenjem konfrontacije Istoka i Zapada nastupio je period ubrzanih promena. Raspad Jugoslavije koincidirao je sa pojavom američkog unilateralizma i fundamentalnim promenama na međunarodnom planu. Dotadašnji strateški položaj Jugoslavije, komunističke multinacionalne federacije, koja je od početka pedesetih održavala dobre odnose sa Zapadom, izgubio je na značaju. Kako se Hladni rat približavao kraju, a time nestajala opasnost od sovjetske pretnje, prevladao je stav da je Jugoslavija sve manje značajna za američke nacionalne interese. Očuvanje statusa quo, suprotstavljanje „retrogradnom nacionalizmu“, „ultradesnom skretanju“, „separatizmu“ trebalo je da bude brana neizvesnoj alternativi. „Zasluženo priznanje“ postalo je diplomatski instrument za upravljanje krizama u zemljama u tranziciji. Fokusiranost na rat u Zalivu i usmeravanje procesa transformacije sovjetske imperije ostavljali su Americi sve manje vremena i resursa za bavljenje jugoslovenskim konliktom. Politika SAD prolazila je kroz nekoliko faza: od distanciranja na početku sukoba 1991, pokušaja da se kriza reši diplomatskim sredstima, do vojnog angažovanja u BiH 1995. i mirovnih pregovora koji su rezultirali Dejtonskim sporazumom. Na početku krize SAD su se principijelno protivile dezintegraciji multinacionalne i multikulturne jugoslovenske federacije, koja je delom potekla iz američke ideje u doba progresivizma, a njen nastanak 1918. dobio neposrednu američku podršku. Za američku administraciju jugoslovenska kriza bila je, pre svega, lokalni, evropski konlikt, koji na samom početku nije predstavljao ozbiljnu pretnju po američke nacionalne interese, stabilnost Evrope i kredibilitet međunarodnih organizacija, pre svega UN i NATO. Procenjeno je da se malo toga može učiniti da bi se sprečio raspad zemlje i da ne postoje dovoljno opravdani razlozi za odobrenje vojne intervencije. U američkoj spoljnoj politici bio je prisutan i postirački zamor, a rešavanje više od jedne od svetske krize istovremeno prevazilazilo je moći čak i takve globalne sile kao što su SAD. Nastupali su predsednički izbori, Buš je bio na vrhuncu popularnosti i nije smeo da izloži riziku živote američkih vojnika u konliktu čije rešavanje za Ameriku nije bilo od prioritetne važnosti. Amerika nije sa odobravanjem gledala na separatističke tendencije Slovenije i Hrvatske, i od republičkih lidera je zahtevala posvećenost helsinškim principima, ne- 182 ANA PETKOVIĆ, he Opposition of USA Administration to the International Recognition prestano ističući da se unilateralni potezi neće tolerisati i da je svaka jednostrana secesija nezakonita i nelegitimna. Iako su insistirale na jugoslovenskom „teritorijalnom integritetu i jedinstvu“, SAD nisu bile spremne da upotrebe vojnu akciju da to podrže. Protagonisti jugoslovenske krize su poruke američkih zvaničnika tumačili svako na svoj način, što je bilo očigledno nakon posete državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Kako se kriza u Jugoslaviji produbljivala, tako se Bušova administracija sve više povlačila očekujući da zapadnoevropske zemlje preuzmu odgovornost za rešavanje konlikta koji je smatran prvenstveno evropskim bezbednosnim problemom. Zaključeno je da problematičan jugoslovenski dosije treba prepustiti EZ i njenom pokušaju da reši problem u svom susedstvu. Takva politika doživeće zaokret već početkom 1992, a značajnija promena kursa uslediće sa novom administracijom, što je u predsedničkoj kampanji uveliko najavljivao demokratski kandidat Bil Klinton, optužujući Buša za pasivnost i ravnodušnost prema stradanjima u BiH. 183 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 UDK: 930:316.75 316.7:159.953]:371.671 ID BROJ: 202600972 Izvorni naučni članak Rad primljen: 23. 09. 2013. Rad prihvaćen: 23. 09. 2013. Dr Dubravka Stojanović Vanredni profesor, Odeljenje za istoriju Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu Čika Ljubina 18–20, Beograd [email protected] SEĆANJE PROTIV ISTORIJE. UDŽBENICI ISTORIJE KAO GLOBALNI PROBLEM* U radu se analizira kompleksan odnos istorije i sećanja – naučna saznanja istorije čine samo manji deo činilaca koji utiču na stvaranje kolektivnog pamćenja. „Sećanje“ nastaje pod uticajem mnogih faktora, od kojih je jedan od najuticajnijih nastava istorije u školama i, posebno, udžbenici istorije. Oni promovišu određeni sistem verovanja, legitimišu i utvrđuju politički i društveni poredak. Zato se može reći da je znanje koje se stiče u školi rezultat složenih odnosa moći i borbe grupa određenih klasom, rasom, rodom i verskom pripadnošću. Upravo zbog toga udžbenici imaju veliku moć i važna su poluga vlasti u svim delovima sveta. U ovom članku posebno se navode primeri onih regiona u svetu u kojima je tumačenje istorije povod za aktuelne sukobe. Ključne reči: udžbenici istorije, kolektivno pamćenje, zloupotreba prošlosti, istorijski mitovi, pomirenje. Key words: history textbooks, collective memory, misuse of the past, historical myths, reconciliation. Francuski teoretičar Ernest Renan (Ernest Renan), na svom predavanju „Šta je nacija?“, održanom na Sorboni 1882. godine, rekao je: „Zaboravljanje, čak bih rekao istorijska greška, ključni je faktor u stvaranju nacije, zbog čega napredak istorijskih istraživanja često ugrožava princip nacionalnosti“.1 To Renanovo predavanje smatra se jednim od prvih akademskih pokušaja da se objasni tada novi društveni i politički fenomen – nacija. Iako se radilo o vrlo * Rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja „Tradicija i transformacija – istorijsko nasleđe i nacionalni identiteti u Srbiji u 20. veku“ (III–47019). 1 Renan 2008, 2. 185 БИГ IV (2013) 185–204 ranoj analizi, Renan je izuzetno precizno uvideo suštinu problema, koju će kasnije dokazivati najpoznatiji teoretičari nacije2, kao i praksa u najvećem broju država. Mnoge nacije su, tokom procesa nastajanja, svoje zajedništvo temeljile na zajedničkoj kulturi, jeziku i istoriji. Bili su to faktori na osnovu kojih je mogla da se napravi jedinstvena imaginarna osnova kao temelj nove vrste solidarnosti, koja se našla u osnovi nacije.3 Društvene, kulturne i političke elite su kroz speciičan inženjering stvarale i jačale svest o zajedničkim osnovama koje je trebalo da kreiraju novu vrstu zajednice. „Kontrolisanje sećanja i zaboravljanje bili su najveća briga klasa, grupa i pojedinaca koji su dominirali i dominiraju društvima tokom istorije“.4 Za stvaranje sentimenta pripadanja istoj celini ključno je bilo izmišljanje tradicije5, fabrikacija slike o zajedničkoj prošlosti, koja je trebalo da kod ranije nepovezanih pojedinaca i podvojenih društvenih grupa stvori nov osećaj – osećaj pripadanja. U temelju „izmišljene tradicije“ našla se istorija, ili tačnije – poželjna slika o prošlosti koja je nastajala proizvodnjom zajedničkog sećanja.6 To „kolektivno pamćenje“ nužno je zasnovano na iskrivljenoj i zatamnjenoj slici o istoriji, koja je počela da „daje legitimitet akciji i da cementira grupnu koheziju“.7 Odnos istorije i sećanja, koji su međusobno nerazdvojni, prožimaju se i deluju jedno na drugo, poslednjih je decenija zbog svega toga u središtu istraživanja moderne nauke. Dok sećanje prerađuje istoriju, istorija proučava sećanje. Dok sećanje koristi istoriju, istorija treba da koriguje sećanje. Oni su istovremeno u odnosu konkurencije i saradnje, suprotstavljanja i zajedništva. Istorija kao akademska disciplina uži je pojam od pojma sećanja, koje nastaje iz mnogobrojnih izvora: medija, sistema obrazovanja, ilmova, spomenika, imena ulica, praznika… Istraživački rad istoričara je samo jedan segment koji utiče na kolektivno pamćenje. Sećanje je centralni stub društvenog postojanja, na njemu se zasniva sistem vrednosti u sadašnjosti. Ono je selektivno i iz prošlosti izvlači samo ono što mu je potrebno u sadašnjosti. Nasuprot tome, istoričar je, etikom struke, u svom radu obavezan da uzima u obzir različite i kontradiktorne podatke iz prošlosti, od onih koji potvrđuju njegove hipoteze do onih koji ih dovode u pitanje. Sećanje se kreira, širi i sužava, ono se prenosi i migrira i daleko je kompleksnije od istorije: konstruiše se od određenih znanja, verovanja, emocija, 186 2 Smith 1996; Gellner1983; Hobsbawm 2002. 3 Anderson 1991, 74. 4 Le Gof 1988, 109. 5 Hobsbom – Rejndžer 1983. 6 Nora 1989. 7 Hobsbawm 2011. DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem strahova, vrednosti, mitova, predrasuda, stereotipa… Sećanje je dinamično i podložno čestim promenama, u zavisnosti od promena koje se dešavaju u sadašnjosti. Kolektivno pamćenje se kreira od mreže običaja, vrednosti i ideala, čime utiče na svakog pojedinca kroz sistem asocijacija kojima on potvrđuje pripadnost kolektivu. Tako se sećanje svakog pojedinca smešta na unapred određeno mesto kolektivnog pamćenja, čime se stalno jača veza pojedinca i zajednice. Istorija bi trebalo da uključi sve dimenzije i perspektive koje joj nude istorijski izvori, da bude kritična i da racionalizuje pamćenje.8 Kao što je rekao Pjer Nora (Pierre Nora), ona ne treba da proslavlja prošlost kao što to čini sećanje, već treba da proučava načine na koje se prošlost proslavlja. Svojom kritikom sećanja ona treba da ukazuje na njegovu selektivnost i manipulativnost, treba da otrežnjujuće deluje na društvo, da racionalizuje odnos prema prošlosti, ukazuje na predrasude i stereotipe, koji su suštinski deo kolektivnog sećanja. Zato je sećanje predmet proučavanja istorije, jer se proučavanjem sećanja upoznaje sadašnjost, jer je izbor onoga čega se seća kolektiv pre svega slika njegovih sadašnjih potreba. Kao kritička disciplina, istorija tako dobija svoje novo mesto u civilnom društvu i sama učestvuje u proizvođenju sećanja, kao njegov korektiv. ISTORIJA KAO ŠKOLSKI PREDMET U debati o istoriji i sećanju posebno mesto zauzima nastava istorije u školama, u prvom redu zbog toga što se nad njom sprovodi posebna politička kontrola.9 U velikom broju zemalja istorija je još uvek jedan od najvažnijih predmeta, koji se izučava u velikom broju razreda, sa značajnim brojem časova nedeljno. To govori i o njenom uticaju na đake, ali i o njenom značaju za vlasti, koje u nastavi istorije vide važan medijum za prenošenje politički korisnih i važnih koncepata. U nekim zemljama taj predmet ne postoji posebno, već je integrisan s grupom sličnih predmeta u neku vrstu socijalnih studija.10 Ali, i kroz takve predmete šalju se đacima važne predstave o prošlosti. Neophodno je imati na umu i da se informacije o prošlosti nalaze i u drugim školskim predmetima, od maternjeg jezika i književnosti do geograije ili građanskog vaspitanja. U nekim slučajevima tako plasirane informacije imaju još veći značaj od onih datih u nastavi istorije, jer ih đaci primaju posredno, što može umanjiti otpor koji imaju kad im se određeni sadržaji eksplicitno nameću. 8 U srpskoj istoriograiji o tome: Manojlović-Pintar 2006, 7–31. 9 Appleby – Hunt – Jacob 1995. 10 Marsden2001. 187 БИГ IV (2013) 185–204 Manipulacije istorijom mogu se naći i u predmetima karakterističnim za niže razrede osnovne škole. Iako ti predmeti imaju različite nazive i najšire prikazuju fenomene iz prirode i društva, države koriste upravo taj prostor da bi poslale prve ideološke poruke i postavile kontekst za buduću manipulaciju. To je posebno važno imati u vidu zbog toga što u mnogim zemljama deca rano napuštaju školovanje, pa se države trude da i u najnižim razredima pošalju ideološke poruke. Uz to, mlađa deca podložnija su manipulaciji, pa ideološke poruke prihvataju bez otpora koji se mogu kasnije javiti. Mlađi uzrast najpodesniji je i za diseminaciju straha, važno sredstvo u nastavi istorije, jer je najbolja osnova za agresivnost koja se pospešuje putem sistema obrazovanja, posebno prema „neprijateljskim narodima“.11 UDŽBENICI ISTORIJE KAO SREDSTVO DISEMINACIJE POLITIČKIH KONCEPATA Nastava istorije zavisi od elemenata kao što su načelne koncepcije, obuka nastavnika, nastavni materijali itd. Ipak, pogotovo u zemljama gde se istorija uči reprodukcijom jednog narativa, na ključnom mestu nalazi se udžbenik.12 On možda nije najvažnija karika u procesu učenja, ali jeste presudni medijum koji poruke vlasti prenosi do najšire školske populacije.13 Zbog toga udžbenike istorije možemo analizirati i kao istorijske izvore koji nam svedoče o intelektualnom, duhovnom, ideološkom i političkom stanju društva.14 U većini zemlja Ministarstvo prosvete daje akreditaciju za korišćenje udžbenika, što ih čini gotovo programskim državnim dokumentima. Oni su ti koji državama i društvima obezbeđuju željene obrasce identiteta, zbog čega su politizovani i relektuju politički kontekst u kome su nastali.15 Budući da je utvrđivanje nacionalnog kolektivnog pamćenja integralni deo procesa izgradnje nacije, udžbenici su postali važna ruka vlasti, prenosioci zvaničnog pamćenja, „odobrenog znanja“. Zbog toga je veoma korisna deinicija Majkla Epla (Michael Apple), po kojoj udžbenici promovišu određeni sistem verovanja, legitimišu i utvrđuju politički i društveni poredak. On kaže da je legitimno znanje rezultat složenih odnosa moći i borbe grupa koje su određene klasom, rasom, rodom i verskom pripadnošću.16 188 11 Stojanović 2010, 106. 12 Commager – Muessing 1980. 13 Finley – Ferro 1983. 14 Stojanović 1994. 15 Crawford – Foster 2006. 16 Apple – Christian-Smith 1991. DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem Značaj udžbenika za političku zloupotrebu uočen je zvanično već posle Prvog svetskog rata, kada je Liga naroda pokrenula prva istraživanja. Posle Drugog svetskog rata taj posao je odmah započeo UNESCO. S vremenom su nastale i prve institucije koje su se specijalizovale za istraživanje udžbenika i koje su počele da vrše pritisak na ministarstva obrazovanja da obrate pažnju na udžbeničke kontroverze. Poznata je delatnost Instituta za međunarodno istraživanje udžbenika u Braunšvajgu, u Nemačkoj, Saveta Evrope, kao i Severoistočno azijske istorijske fondacije, sa centrom u Južnoj Koreji. POLITIČKI I DRUŠTVENI KONTEKST MANIPULACIJA ISTORIJOM U UDŽBENICIMA ISTORIJE Istoriji kao nauci imanentna je reinterpretacija, tako da svaka nova politička situacija u sadašnjosti utiče na izbor činjenica koje će biti predstavljene u školi. Tako će se i u demokratskim državama, i sa najboljim namerama, nastava istorije prilagođavati politici. Tako se, na primer u državama Evropske unije u kojima se u nastavi istorije sada velika pažnja poklanja vremenima integracija, saradnje i mira među evropskim državama, radi na potrazi za novim evropskim identitetom, pa se događaji koji su nekada razdvajali narode predstavljaju u novom ključu, kao njihove zajedničke tragedije (npr. bitka kod Verdena), što zahteva reinterpretaciju prošlosti u novom političkom kontekstu.17 Potreba da se prošlost sopstvenog naroda ili države prikaže u boljem svetlu od realnog takođe je imanentna svim, pa i demokratskim društvima. Zbog toga se „neprijatne“ epizode nacionalne prošlosti preskaču ili minimiziraju. Česta je praksa da se brišu „mrlje“ iz prošlosti ili da se opravdavaju u tako velikoj meri da se odgovornost u potpunosti izgubi ili se pripiše nekome drugom (npr: ponašanje britanskih vlasti u kolonijama u britanskim udžbenicima; Holokaust u mnogim evropskim zemljama; rat u Alžiru u francuskim udžbenicima; događaji u Kini tokom japanskog osvajanja i okupacije u Drugom svetskom ratu…). Dešava se i da pod promenjenim političkim okolnostima dođe do novih tumačenja određenih događaja. Moguće je i da događaji koji su ranije predstavljani kritičnim tonovima u novonastaloj situaciji budu prikazani u pozitivnijem svetlu. Dobar primer je Čile, u kome se Pinočeova vlast ranije nazivala diktaturom, ali se u najnovijim udžbenicima ta slika promenila, pa se taj period neutralno naziva periodom vojne vlasti, što produbljuje sukobe u društvu i jača netrpeljivost prema državi kod onih koji su bili žrtve tog režima. Manipulacija prošlošću imanentna je i društvima koja se trude da se postigne pomirenje posle ratova, unutrašnjih sukoba ili nakon kraja diktatura, kada se prećutkuju neprijatni podaci o tom razdoblju. Tako se ostavlja prostor Council of Europe, Recommendation REC (2001) 15 on teaching of history in Europe in the 21st Century as adopted 31 October 2001 on the 771st meeting of the Council of Ministers 17 189 БИГ IV (2013) 185–204 za raznovrsne interpretacije pod uticajem javnosti i porodice, te otvara prostor za nastanak „tamne istorije“18. Prikrivanje tih podataka, makar i s najboljim namerama da se postigne pomirenje, dovodi do stvaranja „paralelnih“ narativa – školskog, koji postaje zvanični, ali u koji malo ko veruje, i privatnih narativa, sakupljenih iz drugih izvora saznanja, čime društva počinju da žive u paralelnim realnostima. Time se otvara prostor i za „borce za istinu“, koji obećavaju da će „pravda i prava istina“ pobediti kad oni dođu na vlast. Poznati su slučajevi „pomiriteljskog zataškavanja činjenica“ u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, posleratnoj Italiji, u kojoj se dugo posle Drugog svetskog rata nije predavao period od dolaska Musolinija na vlast, ili, na primer, u Čileu i Argentini posle pada diktatura, kada se o tom razdoblju nije učilo u školama. Međutim, manipuliše se činjenicama i u postkonliktnim društvima19 koja nisu prihvatila novouspostavljeno stanje po završetku sukoba i koja nisu spremna za proces pomirenja. Nastava istorije počinje da služi kao „produžetak rata drugim sredstvima“, jer se u knjigama nastavlja konstrukcija slike neprijatelja, čime se buduće generacije pripremaju za nastavak konlikta. Čitava, pa i najstarija prošlost prilagođava se potrebama dnevne politike i „budućeg okršaja“, pa u tim slučajevima udžbenici istorije dobijaju novu misiju – da pripreme i odrede budućnost u duhu revanša za prošle događaje. Slično je i sa onim društvima u kojima su okončani unutrašnji konlikti ili diktature, u kojima će „istoriju pisati pobednici“, čime će iz sećanja isključiti poraženi deo društva, koji će se tako i kroz nastavu istorije diskriminisati. Kroz zadržavanje podele u društvu pobednička strana će, i kroz nastavu istorije, potvrđivati svoju pobedu i konstruisati svoj politički identitet u javnosti. Tako će se ne samo produbljivati rascep u društvu već i produžavati njegov latentni sukob, a monopol nad „istorijskom istinom“ ostaće važna poluga moći. Homogenizujući narativ ponovo će istisnuti manjinske pozicije, zatvarajući prostor za dileme i debate, uskraćujući učenicima mogućnost da događaje u svojoj zemlji sagledaju kompleksno. Zbog toga će i u budućnosti oni biti podložniji daljim političkim manipulacijama, jer će svoje rasuđivanje temeljiti na malom broju informacija koje su u mladosti dobili, te nemogućnosti da sagledaju složenost prošlih događaja. I društva koja prolaze kroz tranziciju iz autoritarnog u demokratsko20 često će koristiti nastavu istorije da istaknu heroizam i žrtvu novouspostavljenih vlasti, koje su iz borbe protiv „ancien régime“ izašle kao pobednici. Time će se gloriikovati trenutna vlast, dok će se delovi društva koji su podržavali 190 18 Sommers 2002. 19 Tawil – Harvey 2004. 20 O’ Donell – Schmitter 1986. DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem prethodni režim staviti u diskriminišući položaj, a sukob u društvu će se tako nastaviti i u učionici. Tako će prošlost postati jedan od faktora razdvajanja i sredstvo legitimizacije novih vlasti. Podela na osnovu prošlosti nastaviće da deli društvo i u budućnosti, a istorija će se ponovo prikazivati kao statična, s jednom zauvek datim odnosima u društvu. Tako će i buduće demokratsko društvo biti nestabilno, jer će biti utemeljeno na podeli na pobednike i poražene, čime će, u poraženom delu društva, gajiti svoje protivnike. Slično je stanje i u društvima sa obrnutim političkim prevratima – iz demokratije u autoritarni poredak – u kojima dolazi do revizije svih prethodnih vrednosti i tumačenja, zbog čega se drastično menja tumačenje prošlosti, uključujući i dalju prošlost. U tim slučajevima se sva prethodna značenja menjaju, a revizija prošlosti dobija dimenzije društvenog potresa. Čitava prošlost doživljava dramatičnu reviziju, neophodnu za uklapanje u novu, dominantnu ideološku matricu. Nad prošlošću se uspostavlja novi konsenzus, i vrši se novi izbor događaja i ličnosti koji u njoj mogu da ostanu i koji se uklapaju u novi narativ. Mnoge istorijske ličnosti u potpunosti menjaju ulogu, pa od nekadašnjih „good guys“ postaju „bad guys“ ili obrnuto. Mnogi se događaji iznova vrednuju, neretko sasvim suprotno. Tako se u društvu produbljuje zbunjenost i stvaraju se nepouzdana znanja, koja će dodatno oslabiti kritičko mišljenje građana i njihovu otpornost prema daljoj zloupotrebi od strane vlasti. Posebno je na svim kontinentima raširena zloupotreba prošlosti u državama i društvima koja imaju akutne ili hronične konlikte sa susednim narodima. Ti konlikti se u javnosti podupiru i preko nastave istorije, prenošenjem onih slika iz prošlosti koje jačaju svest o istorijskim korenima konlikta, čime se stvara iluzija da je konlikt prirodno i nepromenljivo stanje u kome se nalaze ti narodi.21 Zbog toga se iz ukupne istorije naglašavaju oni istorijski trenuci koji podupiru sliku o sukobu kao sudbini, dok se trenuci saradnje i dobrih odnosa gube iz prošlosti. Odnos među sukobljenim narodima najčešće se predstavlja tako da se odgovornost za sve konlikte prebaci na stranu „neprijatelja“, dok se sopstvena strana prikazuje kao istorijska žrtva. Udžbenici tako učvršćuju nekadašnje sukobe, ali i stvaraju nove. Oni su nosioci ideologije konlikta i tvorci atmosfere u kojoj novi sukobi postaju mogući. U daljem tekstu biće dati primeri takvih regiona u svetu. Slično je i stanje u društvima koja su podeljena po etničkim ili verskim linijama. Nastava istorije se tu koristi za jačanje stereotipa o manjinskoj grupi ili za njeno „izbacivanje“ iz prošlosti.22 To je posebno upadljivo u slučajevima Roma ili naroda koji su naseljavali ta područja pre kolonizacije od strane evropskih sila, ali i u slučaju svih drugih manjina. Dominantni homogenizujući narativ 21 Stojanović 1994. 22 Stojanović 1996, 127. 191 БИГ IV (2013) 185–204 upija u sebe sve posebnosti i kulturna prava svih onih koji ne pripadaju grupaciji koja ima moć. Time se i kroz školski sistem pripadnici manjina eliminišu iz društva, čime se dodatno jača njihova marginalna pozicija u društvu. Takvim potiskivanjem oni se sprečavaju da uzmu aktivnije učešće u društvu, ali se i većinskom delu društva oduzima mogućnost da, na osnovu stečenih znanja, razume kompleksnost sopstvene države, što bi mu pomoglo da ubuduće rešava društvene konlikte. OBLICI I SREDSTVA MANIPULACIJE U UDŽBENICIMA Budući da se obimno gradivo u udžbenicima mora izneti na izuzetno skučenom prostoru, autori su prinuđeni na rigoroznu selekciju i restrikciju podataka. Upravo ta selekcija podataka otvara prostor za manipulaciju, jer se naglašavanjem jednih i potiskivanjem ili „zaboravljanjem“ drugih činjenica stvara neizbalansirana slika prošlosti, kojom se šalju poželjne političke poruke. Ta vrsta manipulacije posebno je izražena u nižim razredima osnovne škole, gde je prostor u knjigama i najsvedeniji. Zbog toga su autori prinuđeni da u svega nekoliko rečenica izraze esenciju političke poruke, što od tih učila čini posebno maligno štivo. Jedno od ključnih sredstava manipulacije jeste izbor činjenica, pri čemu se naglašavanjem jednih i ispuštanjem drugih konstruiše željena slika o prošlosti. Pisanje o prošlosti uvek zavisi od izbora podataka, ali tendenciozne zloupotrebe zasnivaju se, u prvom redu, na tendencioznoj selekciji. Mogući su različiti stepeni manipulacije – od jačeg ili slabijeg naglašavanja određenih događaja do potpunog isključivanja pojedinih podataka iz nastave, čime se đacima oduzima mogućnost da saznaju da se nešto uopšte dogodilo. Sledeće sredstvo kojim se postiže zloupotreba jeste narativ kojim se sugerišu poželjni zaključci. Budući da postoji poseban „jezik udžbenika“, važno je imati na umu da su autori, s obzirom na njegovu kondenzovanost, prinuđeni da određene poželjne sadržaje eksplicitno naglašavaju i da tako šalju neuvijene, direktne političke zaključke i poruke. Te poruke se mogu nalaziti u tekstu lekcije, u naročito obeleženim delovima koji predstavljaju neku vrstu zaključaka nastavne jedinice, ali i u pitanjima koja se postavljaju đacima, a kojima se direktno sugerišu politički pogodni zaključci. Narativ je često ekskluzivan, etnonacionalni i nema prostora za promovisanje građanske ili manjinskih kultura. Značajno sredstvo konstrukcije čini i izbor konteksta u kome se prikazuju određeni narodi. Čest je slučaj da se neprijatelji prikazuju samo u situacijama međusobnih konlikta, koji se naglašavaju i izdvajaju iz ukupne istorije, dok se vremena saradnje, komunikacije i zajedništva brišu iz istorije.23 Tako se proizvodi neuravnotežena slika prošlosti, a đaci se navode na zaključak da je 23 192 Stojanović 1994. DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem konlikt jedino i prirodno stanje u kome se ti sukobljeni narodi mogu naći. Budući da su iz saznanja o prošlosti isključeni periodi mira i saradnje, posebno kad su u pitanju susedni narodi, đaci će ostati uskraćeni za informaciju da oni imaju sličnu kulturu, privrednu i društvenu strukturu, običaje i da su u raznim razdobljima prošlosti imali raznovrsne odnose. Važne poruke, posebno o drugim narodima šalju se diseminacijom stereotipa. To se nekada postiže direktnim iskazivanjem stereotipa, tako što se koriste određeni pridevi kojima se opisuju drugi narodi. Time se stvara generalizujuća slika o neprijatelju, koja je monolitna i homogenizujuća za sve pripadnike. Stereotipi se mogu širiti i na indirektne načine, preko slika o raznim istorijskim situacijama, gde se izborom činjenica konstruiše slika „drugog“. Tako se pripovedanjem o pojedinim istorijskim događajima sugerišu „osobine“ drugog, kao i pogrešna predstava o statičnosti istorije, u kojoj su osobine pojedinih naroda, kao i odnosi među njima, jednom zauvek dati. Tada se prošlost koristi da bi se legitimizovale današnje pozicije, ali i da bi se prenela predstava o tome da su odnosi među narodima zacrtani, gotovo sudbinski. Izvlačenjem iz istorije samo onih trenutaka u kojima su narodi bili u sukobu, stvara se utisak o večno zadatim ulogama iz kojih se ni u budućnosti neće izaći. Značajni rezultati mogu se postići upotrebom fotograija, koje veoma sugestivno, posebno uz pomoć teksta kojim se objašnjava fotograija, vezuju pažnju đaka i često ubedljivije od teksta prenose određene poruke. Fotograije u udžbenicima često mogu biti veoma brutalne, posebno kad je potrebno proizvesti kolektivni osećaj samožrtvovanja, jer će se slikama stradalih predaka stvarati kod dece snažan osećaj straha, koji je dobra socio-psihološka osnova za anksioznost i agresivnost u odraslom uzrastu.24 Time se u detinjstvu ubacuju zastrašujuće slike, koje deca nisu spremna da prime i kritičke obrade, pa negativne emocije počinju da vezuju za „neprijatelja“. I upotreba geografskih, istorijskih karata i drugog likovnog materijala može biti veoma korisna da bi se vizuelnim putem prenosile političke poruke. Geografske karte mogu biti veoma sugestivno sredstvo već i kada se okolina „naše zemlje“ oboji u jednoličnu sivu bolju, koja sugeriše da se radi o nevažnom prostoru. Tako se već likovnim prikazom degradiraju susedi i čitavi regioni, dok se s druge strane ističe značaj i lepota sopstvene geograije i prirodnih bogatstva „naše“ teritorije. Uz to, istorijske karte koje prikazuju nekadašnju veličinu „naše“ zemlje mogu da se koriste tako da jačaju iredentističke zahteve prema susednim državama, u čijem sastavu se te oblasti sada nalaze, stvaranjem utiska da je sve to „naše“. Tendenciozne geografske karte mogu u potpunosti ignorisati istorijske pojave koje „ne priznaju“, a najpoznatiji su primeri palestinskih i izraelskih udžbenika istorije. 24 Stojanović 2010. 193 БИГ IV (2013) 185–204 Jezička manipulacija osnova je i istorijske, pa je od velikog značaja upotreba određenih naziva ili termina kojima se sugeriše određeno istorijsko značenje. Od toga da li je rat oslobodilački ili osvajački, do toga da li se radilo o pobuni ili o ratu za nezavisnost, revoluciji ili kontrarevoluciji, zavisiće tumačenje i razumevanje događaja. Slično je i sa upotrebom geografskih ili ličnih imena. Čest je slučaj da imena mogu imati različite varijante u različitim jezicima, čime se određeni toponim ili istorijska ličnost prisvajaju i predstavljaju kao „naši“. Tu je i upotreba apodiktičnog jezika, koji ne ostavlja sumnje i zatvara svaku debatu ili dilemu.25 Radi se o nepobitnim i neupitnim čvrstim tvrdnjama i kvaliikacijama koje bezuslovno treba prihvatiti. Tim jezikom obično se izriču „istine“ i najkraće deinicije inače problematičnih i osetljivih pitanja. Taj jezik je opasan i zbog toga što u školu prenosi političku i društvenu autoritarnu matricu, jer pojačava utisak da je udžbenik „sveta knjiga“ u koju se ne sme sumnjati, niti se sme o pojedinim pitanjima voditi rasprava. Upotrebom takvog jezika vaspitavaju se i obrazuju poslušni građani, naučeni da ne postavljaju pitanja. Uz to, od sredstava zloupotrebe tu je i korišćenje određenih jezičkih stilova, igura, metafora i ostalih jezičkih sredstava kojima se, kroz dramatizovanje pojedinih istorijskih događaja, postižu željene emocije kod učenika26 (u prvom redu upotreba govora mržnje). Korišćenjem naglašenog broja prideva kojima se opisuju postupci „neprijatelja“ razvijaju se negativne emocije kod učenika i rasprostiru se stereotipi. Kao i brutalne fotograije, upotreba takvog jezika služi za stvaranje straha i osećaja ugroženosti, koji će, u starijem uzrastu biti dobra osnova i motivacija za osvetu.27 Istorijski podaci koriste se i za stvaranje mitske slike o prošlosti, sopstvenom narodu, njegovom mestu u istoriji, njegovim osobinama. Najčešći elementi mita govore o veličini i značaju sopstvene nacije i o superiornosti njene istorije i kulture nad drugim, posebno susednim narodima. Važnu komponentu čini i stvaranje svesti o „istorijskoj ispravnosti sopstvene nacije“, kao one koja u prošlosti nije vodila osvajačke ratove ili činila nepravde. Time se za sopstvenu stranu, u očima učenika, pribavlja istorijska indulgencija i za sadašnje ili buduće postupke. Najvažnija mitska komponenta jeste svest o naciji žrtvi.28 Samoviktimizacija je krucijalna poruka koja se izvlači iz istorije, jer ako „heroji“ igraju centralnu ulogu u istoriji, „žrtve“ imaju centralnu ulogu u sećanju.29 Uloga žrtve u istoriji osigurava stalnu moralnu i političku privilegiju.30 194 25 Stojanović 1994. 26 El Kenz 2005. 27 Olsen 1989, 241. 28 Stojanović 2010, 111. 29 Koulouri 2011, 55–65. 30 Burke 1997, 53; Nora – Chandernagor 2008. DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem Važna poruka koja se šalje preko nastave istorije jeste i ona o pobedničkoj strani na kojoj se nalazila „naša“ nacija, što se postiže preskakanjem ili umanjivanjem značaja poraza i posebnim naglašavanjem svih pobeda. Uz to se šalje poruka da je nacija bila uvek na „ispravnoj“ strani istorije, da sama nije ništa loše činila susednim narodima ili ma kome drugom, tako da, kad se to kombinuje sa mitemom o „naciji žrtvi“, dobijamo ojačanu sliku nevine žrtve, čime se dodatno ističe moralnost „naše“ strane. Prenošenjem određene ilozoije istorije, ideološkog shvatanja o istorijskom determinizmu, zakonitom kretanju toka istorije, postojanju cilja istorije31 ostvaruje se važna funkcija udžbenika istorije, posebno u autoritarnim ili totalitarnim režimima u kojima se sve ustrojava i tumači prema vladajućoj ideologiji. U tim slučajevima se istorijski narativ u potpunosti podređuje toj ključnoj interpretaciji prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. U takvim zatvorenim sistemima tumačenja sveta, istoriji se pripisuje određeni cilj, pa je čitavo kretanje ljudskog društva usaglašeno s tom koncepcijom ostvarenja konačnog cilja. Istovremeno, određene ideologije prema kojima je saobražen sistem obrazovanja sadrže teorije o načinu kretanja kroz istoriju, bilo da se radi o linearnom kretanju, skokovitom, revolucionarnom ili cikličnom. Mnoge ideologije sadrže i snažnu ulogu determinizma u istoriji, pa se događaji prikazuju kao neminovni, čime se briše svest o značaju pojedinca, grupa i različitih delova društva koji utiču na istorijske događaje i proces donošenja odluka. REGIONI I DRŽAVE U SVETU KOJI IMAJU PROBLEME SA UDŽBENICIMA ISTORIJE A. Severoistočna Azija Međusobni sukobi u tom regionu, naročito događaji iz Drugog svetskog rata, nastavili su se kasnije i u nastavi istorije. Posebno su žestoki između Južne Koreje, Kine i Japana, izazvani pre svega tumačenjem perioda koji su prve dve zemlje provele pod japanskom vlašću, pre Drugog svetskog rata ili tokom njega. Stanje se pogoršalo od početka 80-ih, kada je u Japanu počeo da se napušta kritički odnos prema prošlosti, utvrđen krajem 60-ih godina. Od tada se, već u kurikulumu, navodi da u budućim udžbenicima posebnu pažnju treba posvetiti nacionalnom ponosu i patriotizmu i pozitivnom pogledu na prošlost, što je značilo ukidanje kritičkog pristupa prošlosti. Prvo što se u udžbenicima istorije promenilo bilo je to da je za postupke japanske vojske u severnoj Kini tridesetih godina počela da se koristi reč „napredovanje“, a ne više „osvajanje“. 31 Stojanović 2011, 231. 195 БИГ IV (2013) 185–204 To je već izazvalo veliki diplomatski problem. Stanje se posebno pogoršalo posle objavljivanja Novog udžbenika za istoriju (New history textbook), koji je objavilo Japansko društvo za reformu udžbenika, a u kome je izmenjena priroda svih japanskih osvajanja od vremena Prvog japansko-kineskog rata iz 1894–1895. do Drugog svetskog rata.32 Iako se malo koristi, taj udžbenik je 2001. godine odobren od strane Ministarstva obrazovanja, a izazvao je diplomatski problem, te ulične okršaje i napade na japanska predstavništva i radnje u Koreji i Kini. Narodna skupština Južne Koreje pretila je Japanu ekonomskim sankcijama. Veliki nemiri izbili su i na Okinavi 2007. zbog izmenjenih pasusa koji u japanskim udžbenicima opisuju prinudna samoubistva 1945. na tom ostrvu. Taj udžbenik još uvek utiče na pogoršanje odnosa u tom regionu. Problemi postoje i sa udžbenicima u NR Kini, u kojima je istorija interpretirana u skladu sa marksističkom ideologijom. Kontroverzni podaci iz prošlosti se ili preskaču ili se umanjuje njihov značaj, kakav je slučaj s Velikim korakom napred, koji se objašnjava kao ekonomska kriza, ili sa događajima na Tjenanmenu, koji se opisuju kao manji politički problemi. U poslednjoj deceniji, u kineskim udžbenicima se oseća više nacionalističkih tonova, tako da se sa te strane sada više ističu situacije u kojima su pale kineske žrtve, posebno tokom japanske okupacije. Problem sa kineskim udžbenicima je i u tome što snažno zagovaraju koncept jedne Kine i što se drže homogenizujućeg većinskog diskursa, zanemarujući velike razlike među manjinama koje žive u Kini. U oblasti međunarodnih odnosa problemi proizlaze iz toga što se Tajvanu, Hong Kongu i Tibetu ne priznaju posebnosti.33 Udžbenici u Severnoj i Južnoj Koreji zadiru u ozbiljne probleme. Kao najvažnije neprijatelje oni, u prvom redu vide jedni druge, tako da se nacionalna homogenizacija vrši preko jačanja vladajućih ideologija. Uz to, snažno je prisutna i pojava „spoljnih“ neprijatelja. U oba slučaja se na prvom mestu nalazi Japan, pa se samoviktimizacija u obe Koreje gradi pre svega na zločinima Japana od 1910. do 1945. Uz to se o japanskim žrtvama skoro ništa ne govori, a u nekim udžbenicima se ne pominju ni Hirošima i Nagaski. U severnokorejskim udžbenicima važnu ulogu neprijatelja imaju i SAD.34 B. Južna Azija Najveći problemi su između Indije i Pakistana, ali i okolnih zemalja, posebno Bangladeša i Šri Lanke. Kao ključni problem u Indiji navodi se homogenizujući hindu narativ, koji isključuje manjine i usisasava ih u većinski 196 32 Rose 1998; Buruma 1994. 33 Gries 2004; Jones 2005. 34 Hoo-Yung 2001; Kim 2009. DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem diskurs. U Indiji je debata o ‘safronizaciji’ u udžbenicima odredila ne samo tumačenje od antike do nezavisnosti već je odredila i političku upotrebu u današnjem vremenu. Naročiti je problem sa nastavom u Pakistanu, gde je u vreme Muhameda Zia-ul-Haka počeo program islamizacije zemlje, uključujući i reviziju udžbenika. Nastava istorije uklopljena je u zajednički predmet „društvene studije“, u čijem opisu piše da je cilj nastave isticanje islamske prirode pakistanske države. Istorija se i u Indiji i u Pakistanu koristi da bi se stvorila slika neprijatelja i obnavljala mržnja i neprijateljstvo.35 U Bangladešu političke partije imaju veliki uticaj na narativ o nezavisnosti i njihovu ulogu u tom procesu, dok je na Šri Lanki konlikt nastao između budističkog, hindu i tamilskog narativa. C. Palestinsko-izraelska kontroverza Radi se o jednom od najžešćih međunacionalnih sukoba, koji se direktno odražava i na proces obrazovanja. Uz to, i sadržaj obrazovanja utiče na produbljivanje konlikta. Mnoge su nezavisne institucije radile na tome da utvrde i poboljšaju stanje36, ali je ono ostalo izrazito teško. Udžbenici donose ekskluzivne nacionalne narative i predstavljaju drugog kao neprijatelja. Vređanja druge strane često su otvorena, pa se o drugom govori kao „divljoj naciji“, žednima krvi, okupatorima, uz otvoreno dehumanizovanje i demoniziranje. Obe strane zasnivaju svoju sliku prošlosti na predstavama samožrtvovanja i umiranja za zemlju i slobodu. Nijedna strana ne prikazuje konlikt sa stanovišta druge strane i obe ignorišu tuđe patnje, brojeći samo svoje žrtve. Posebno su opasne geografske i istorijske karte, koje s obe strane ignorišu onog drugog, bilo prikazujući čitavu teritoriju kao izraelsku bilo ignorišući svako prisustvo Jevreja, čak i od antičke istorije. U nekim palestinskim udžbenicima ne postoji ni antički Izrael, dok se u nekim izraelskim udžbenicima Zapadna obala i Gaza predstavljaju kao integralni delovi Izraela. D. Južna Afrika Posle 1948. godine, kurikulum je u Južnoj Africi, kao posledica aparthejda, bio opterećen predrasudama, stigmatizacijom i stereotipima. Zbog toga su nakon pada režima 1994. godine, udžbenici istorije postali centralna tema u debati 35 Ahmed –Baxter 2007. Hebrew University of Jerusalim, Bethlehem University in Bethlehem, initiatives of United States Congress and Department of State, Georg Eckert institute for International Textbook Research, European Union discussion,Institute for Monitoring Peace and Cultural Tolerence in School Education, Palestinian Media Watch, Human Rights Report). 36 197 БИГ IV (2013) 185–204 o reformi obrazovanja. Ključno pitanje bilo je kako će se Južna Afrika baviti svojom istorijom, kako će se predstaviti brutalni događaji i da li je potrebno ublažiti opise događaja da bi se omogućilo pomirenje u društvu. To je izazvalo velike akademske i javne debate, u štampi, na ulici, na predavanjima. Kurikulum je bio reformisan u više navrata, počevši od 1995. godine. Ali preprouke nisu dobro primili ni nastavnici niti stručnajaci za obrazovanje, pa su bile slabo primenjene u inače vrlo heterogenom obrazovnom sistemu. Situacija je izgledala beznadežno nejasna. Političari su 1998. proglasili potpuno nove nastavne i obrazovne paradigme pod nazivom „kurikulum 2005”, unoseći mnoge izmene. Posle toga, četvrta reforma kurikuluma (tokom 16 godina) sprovedena je 2011. godine. Iako je južnoafričko društvo prošlo kroz dramatične procese suočavanja sa istinom, suočavanje s prošlošću kroz nastavu istorije nije se dogodilo.37 E. Jugoistočna Evropa Radi se o jednom od regiona u svetu u kome su se dešavale dramatične tranzicione promene koje su ostavile dubok trag na interpretacije istorije. Podele su na tom etnički mešanom prostoru išle po linijama etničkih i verskih sukoba; građanskih ratova i revolucija koje su iskusile većina zemalja; lokalnih ratova između pojedinih zemalja; svetskih sukoba (Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, hladni rat) koji su delili ovaj region između sukobljenih svetskih blokova. Tako dinamična istorija međusobnih konlikata postala je podloga za dalje manipulacije u udžbeničkim interpretacijama, pa se nastava istorije koristi za produbljivanje sukoba između svih država nastalih na tlu bivše Jugoslavije; između Makedonije i njenih suseda – Grčke, Albanije, Srbije i Bugarske; u tretmanu albanskog naroda posebno u albanskim, srpskim, makedonskim i grčkim udžbenicima; u složenim odnosima između Grčke i Turske, koji se relektuju i na problem podeljenog Kipra; u raznim kontroverzama koje pogađaju tumačenje istorije u Turskoj – od tumačenja Osmanskog carstva, što stvara nerazumevanje između današnje Turske i nacionalnih država nastalih na teritoriji nekadašnjeg carstva, preko genocida nad Jermenima, kurdskog problema ili podele Kipra.38 F. Evropska unija Prostor Evropske unije beleži mnoge probleme sa udžbenicima istorije.39 Većina zemalja Evrope imala je konlikte sa susednim zemljama ili 37 Dean – Hartman – Katzen 1983. 38 Hopken 1996; Koulouri 2001; Koulouri 2002; Dimou 2009. Council of Europe, Recommendation REC (2001) 15 on teaching of history in Europe in the 21st Century as adopted 31 October 2001 on the 771st meeting of the Council of Ministers. 39 198 DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem u okviru sukobljenih blokova država. Čitava evropska istorija, kao i istorija svake pojedinačne zemlje, kontoverzna je.40 Etnička čišćenja, pogromi, ratni zločini, kolaboracije sa okupatorskim režimima, kršenje prava, građanski ratovi, deportacije, odnos prema Romima, izbeglicama i stranim radnicima, kolonijalizam itd. Poseban problem je predstavljanje Holokausta u svim zemljama u kojima se to dogodilo. Uočena su različita iskustva: od zemalja u kojima postoji poricanje Holokausta do onih koje su uspele da predavanje o Holokaustu usklade sa ciljevima građanskog obrazovanja i obrazovanja u oblasti ljudskih prava.41 Iz prošlosti su nasleđene kontroverze koje se i danas mogu prepoznati u knjigama, od kojih su najprisutnije: britansko-irska, francuskonemačka, nemačko-poljska, nemačko-ruska. Pored toga, postoji i problem bivših zemalja Istočnog bloka vezan za interpretaciju komunističke prošlosti. G. Predavati o kolonijalizmu Predstaviti istoriju kolonijalizma i dekolonizacije još jedno je veliko iskušenje.42 Zemlje koje su prošle iskustvo kolonije nailaze na mnoge probleme u predstavljanju sopstvene prošlosti. Problemi počinju s tim da većina nekadašnjih kolonija nije ni imala „svoju“ istoriju tokom kolonijalnog perioda, jer se predavala samo istorija kolonijalne sile, a istraživanja lokalne istorije nisu bila pokrenuta. Tako je u mnogim slučajevima, posle sticanja nezavisnosti, trebalo krenuti od nule i bez prethodnih istraživanja. U nekim slučajevima izlaz je bio pronađen u preskakanju kontroverznih i osetljivih tema, pa i same lokalne istorije, što je stvaralo nepoverenje.43 S druge strane, izraženo insistiranje na zločinima počinjenim od strane kolonijalnih vlasti može dovesti do samoviktimizacije i daljeg razvoja neprijateljstva i mržnje prema nekadašnjim kolonistima.44 Problem sa predavanjem kolonijalne prošlosti postoji i u zemljama koje su bile kolonijalne sile, posebno u Evorpi. Ukrštanjem doživljaja sopstvene superiornosti i inferiorosti „drugog“, kolonijalizam je duboko odredio evropske sile. Zato se postavlja pitanje kritičkog pristupa tom periodu, koji bi mogao razviti mnoge veštine i kompetencije, kao što su multiperspektivnost, transnacionalna istorijska svest, kritika evrocentrizma. To je posebno važno za one zemlje koje se nisu suočile sa negativnim posledicama svoje imperijalne politike. Pitanje je posebno postalo kontroverzno nakon usvajanja Zakona o kolonijalizmu u Francuskoj 2005. godine. Taj zakon je nametnuo srednjoškolskim nastavnicima 40 Stradling 2001; Pingel 2000. 41 Fuchs – Pingel – Radkau (eds.) 2001. 42 Decker 2010. 43 Leopold 2005. 44 Decker 2010. 199 БИГ IV (2013) 185–204 istorije da govore o pozitivnim vrednostima kolonijalizma i francuske uloge, posebno u Severnoj Africi, čime su potpuno poništeni zločini i rasistička politika vođena u tim zemljama. Posle niza međunarodnih posledica i peticije koju je potpisalo više od 1 000 nastavnika i istoričara pobunjenih protiv propisivanja „zvanične istorije“, predsednik Žak Širak je 2006. godine povukao član br. 4, koji je izazvao najviše protivljenja, ali je zakon u celini ostao na snazi.45 PRIMERI POKUŠAJA POMIRENJA PREKO NASTAVE ISTORIJE U slučaju udžbenika istorije u regionima ili među državama koje su u prošlosti imale duge periode konlikta i među kojima je istorijsko sećanje na konlikte važan faktor u politici postoje tri pozitivna primera: a) Francusko-nemački zajednički udžbenici istorije Histoire-Geschichte.46 Počeli su da izlaze 2006. godine i na njima su zajednički radili veliki timovi istoričara u obe zemlje. Cilj je da se zajednički obradi čitava istorija od antičkog vremena do savremenih dana.47 Koncept tog projekta je postizanje zajedničkog i jedinstvenog narativa o prošlosti, tako da je sadržaj identičan u obe zemlje, a knjige se objavljuju na oba jezika. Udžbenici se temelje na razvijenim naučnim istoriograijama u obe zemlje, koje su naučnim metodama rešile veliki broj kontroverzi. Ovaj projekat je podstakao diskusije o pravljenju takvih knjiga i u drugim zemljama koje imaju probleme sa tumačenjem zajedničke prošlosti: Češka-Nemačka, Poljska-Nemačka i Slovačka-Mađarska. b) Izrael-Palestina Institut za proučavanje mira na Bliskom istoku pokrenuo je pisanje zajedničkog, dvonacionalnog udžbenika istorije. Palestinski pedagog Sami Advan i izraelski psiholog Dar Bar-On zajedno su napisali knjigu Učiti o tuđem istorijskom narativu (Learning each other s historical narrative. Palestinians and Israelis). Budući da je procena stručnjaka bila da ne postoje uslovi za stvaranje zajedničkog narativa, stranice knjige podeljene su na tri dela, tako što se u jednom pasusu izlaže palestinski narativ, a u drugom jevrejski. Između njih se nalazi prazan prostor, namenjen đacima koji tu mogu da pišu svoje ideje, pitanja, dodatne podatke, zaključke. Na taj način se suočavaju različite interpretacije 45 Liauzu 2005. 46 Frenkel 2008;Defrance – Pfeil 2007; François 2007. L Europe et le monde de l Antiquite a 1815, Paris 2011; L Europe et le monde de Congres de Vienne a 1945, Paris 2008; L Europe et le monde depuis 1945, Paris 2006. 47 200 DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem događaja i podstiču samokritičnost i dijalog. Upotreba ovih knjiga zabranjena je i od izraelskih i od palestinskih vlasti 2010. godine. c) Jugoistočna Evropa Joint History Project, Centra za demokratiju i pomirenje iz Soluna. Posle uporednih analiza udžbenika iz svih 12 zemalja48, objavljene su 2005. godine četiri knjige dodatnih nastavnih materijala Teaching Modern Southeast European History. Alternative Educational materials. Radom na ovim knjigama rukovodio je History education commeette, čiji su članovi predstavljali 11 država iz regiona Jugoistočne Evrope. Objavljene su 4 zbirke istorijskih izvora o najosetljivijim temama, čije tumačenje u zemljama regiona ima najviše kontradikcija (Osmansko carstvo, Nacije i nacionalne države, Balkanski ratovi, Drugi svetski rat). U knjigama je primenjen metod multiperspektivnosti, tako da je svaki događaj prikazan na osnovu istorijskih izvora, iz različitih uglova zemalja učesnica. S obzirom na nerazvijenost istoriograija tih zemlja i njihovu uključenost u političku propagandu, objavljivanje istorijskih izvora kao dodatnih nastavnih materijala bio je put za predstavljanje osetljivih sadržaja. Knjige su prevedene na 8 jezika regiona. Udžbenici istorije se zbog svega navedenog mogu posmatrati kao programski državni dokument, kao istorijski izvor za jedno vreme, ali i kao vrhunski prostor susreta istorije i sećanja. Oni se zasnivaju na istoriji kao nauci, ali učestvuju u procesu kreiranja kolektivnog sećanja, čime nadilaze naučnu istoriograiju. Zbog toga oni često mogu biti i u sukobu s rezultatima nauke, jer politički trenutak koristi one delove saznanja o prošlosti koji mu odgovaraju, čime se ruše postulati nauke i obaveza istoričara da „čuje sve glasove“ iz prošlosti. Zbog toga je odnos istorije kao nauke i udžbenika dinamičan, ali i konliktan. Različita iskustva širom sveta ukazuju na zamašnu zloupotrebu istorije i svu malignost manipulacija, čime se dokazuje teza da je istorija najmanje slika prošlosti. Ona postaje ključni faktor sadašnjosti, ali i osnova za formiranje budućih odnosa. BIBLIOGRAFIJA Anderson, Benedict (1991): Imagined Communities: Relections on the Origins and Spread of Nationalism. London: Verso Apple, Michael, Christian-Smith, Linda (1991): he Politics of the Textbook, New York: Rutledge Appleby, Joyce, Hunt Lee, Jacob, Margaret (1995): Telling the Truth About History. New York, London, W.W. Norton 48 Koulouri (ed.) 2001; Koulouri (ed.) 2002. 201 БИГ IV (2013) 185–204 Burke, Peter (1997): Varieties of Cultural History, Cambridge: Cambridge University Press Buruma, Ian (1994): Wages of Guilt: Memories of War in Germany and Japan, New York: Farrar, Straus and Giroux Commager, Henry Steele, Muessing, Raymond (1980): he Study and Teaching of History, Columbus: Merrill books Crawford, Keith, Foster, Stuart (2006): What Shall We Tell the Children? International Perspective on School History Textbooks, Charlotte: Information Age Publishers Inc Dean, Elizabeth, Hartman, Paul, Katzen, May (1983): History in Black and White: An Analyses of South African School History textbooks, United Nations Educational, vol. 63, New York: UN Dimou, Augusta ed. (2009): Transition and the Politics of History Education in Southeast Europe, Gottingen: Georg Eckert Institut Decker, Alison (2010): „Painful pedagogies: Teaching about war and violence in African history“, in: Perspectives on History, May 2010. Defrance, C., Pfeil, U., (2007) : «Au service du rapprochement franco-allemand. Dialogue d’historiens de part et d’autre du Rhin», L’Europe et ses passés douloureux, in: G. Mink et L. Neumayer (dir.), Paris 2007 : La decouverte. Finley, Moses, Ferro, Marc (1990): he Use and Abuse of History, London: Rutledge Ferro, Marc (1981): Comment on raconte l’Histoire aux enfants àtravers le monde entier, Paris: Payot François, Etien (2007) : « Le manuel franco-allemand d’histoire : une entreprise inédite », Vingtième Siècle. Revue d’histoire, nº 94, avril 2007 Frenkel, Cornelia(2008): «Vichy Waschi. Der Zweite Weltkrieg im binationalen Geschichtsbuch», Dokumente. Zeitschrit für den deutsch-französischen Dialog Het 4 Fuchs, Pingel, Radkau (eds.) (2001): „Teaching the Holocaust and National Socialism: approaches and suggestions“, in: Beiträge zur historischen Sozialkunde (special issue), Wien Gelner, Ernest (1983): Nations and Nationalism. Oxford: Blackwell publishing Le Gof, Jacques (1988): Histoire et mémoire. Paris: Gallimard Gries, Peter H (2004): China’s new nationalism, Berkley: University of California Press Hobzbom, Erik – Rejndžer, Terens (2011): Izmišljanje tradicije. Beograd: XX vek. Hobsbawm, Eric (2002): Nations and Nationalism since 1780. Program, Myth, Reality. Cambridge: Cambridge University Press, 2nd edition. Hopken, Wolfgang ed.(1996): Öl ins Feuer? Oil in Fire? Schulbücher, etnische Stereotypen und Gewalt in Südosteeuropa; Textbooks, Ethnic Stereotypes and Violence in South-Eastern Europe, Studien zur internationalen Schulbuchforshung, vol. 89, Hannover: Georg Ecker Institut Hoo-Yung, L. (2001) “he Formation of National Identity in the two Koreas ater Independence: Sociology of the Other”, in: Social and Cultural Changes of the two Koreas and Korean Impression in the 21st century, Seoul: Seoul University press Jones, Alisa (2005): “Changing the Past to Serve the present: History Education in mainland China”, u: E. Vikers, A. Jones (eds.), History education and National Identity in East Asia, New York: Rutledge Kenz, Kenz El (ed.) (2005): Le massacre objet d’histoire, Paris: Gallimard Kim, M. “National Identity Represented by north and South Korea Textbooks”, in: Korea journal of Social Education, 12, pp. 43–65. 202 DUBRAVKA STOJANOVIĆ, Sećanje protiv istorije. Udžbenici istorije kao globalni problem Koulouri, Christina ed. (2001): Teaching the History of Southeastern Europe, hessaloniki: CDRSEE Koulouri, Christina ed. (2002): Clio in the Balkans. he Politics of History Education, Athens: CDRSEE Koulouri, Christina (2011): „Teaching „victims“: History and Memory in the Classroom“, in: Der Donauraum, Zeitschrit des Institutes fur den Donauraum und Mitteleuropa, 1–2011, s. 55–65. Leopold, Marc (2005): Inside West Nile: Violonce, History and Representations on an African Frontier, Oxford: Oxford University Press Liauzu, C., „At war with France’s past”, Monde diplomatique, English edition, 19. June 2005. Manojlović-Pintar, Olga (2006): „Istorijska svest i kolektivni identiteti“, u: Istorija i sećanje. Studije istorijske svesti, Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije Marsden, William E. (2001): he School Textbook: Geography, History and Social Sciences, London: Rutledge Nora, Pierre (1989) : Les lieux de mémoire. Paris: CNRS Nora, Pierre – Chandernagor, Françoise (2008): Liberté pour l’histoire, Paris: Gallimard O’ Donell, Guillermo, Schmitter, Philippe (1986): Transition from Authoritarian Rule. Tentative Conclusions about Uncertain Democracies, Baltimore: Johns Hopkins University Press Olsen, David “On the Language and Authority of Textbooks”, u: Castell, Susanne, Luke, Allen, Luke, Carmen (eds) (1989): Language, Authority and Criticism: Readings on the School Textbook, London: Falmer PressPingel, Falk (2000): he European Home: Representations of the 20th century in history textbooks, Strasbourg: Council of Europe Renan, Ernest (2008): “What is nation?” Internet Modern History Sourcebook. 30 September 2008. http://www.fordham.edu/halsall/mod/kant-whatis.html. Rose, Caroline (1998): Interpreting History in Sino-Japanese Relations. A Case Study in Political Decision-making. London: Rutledge Shahab, Zahid Ahmed and Baxter, Michelle Antonette (2007): Texts and Contexts: Atttudes of Teahers in India and Pakistan, New Delhi: WISCOMP Smit, Antoni (2010): Nacionalni identitet. Beograd: XX vek Sommers, Marc (2002): “Children, Education and War. Reaching EFA Objectives in Countries Afected by Conlict”, Conlict Prevention and Reconstruction Unit Working Paper No 1, 2002. Stojanović, Dubravka (1994): “Udžbenici istorije kao ogledalo vremena”, Ratništvo, patriotizam, patrijarhalnost, V. Pešić, R. Roksandić (ur.), Beograd: Centar za antiratne akcije Stojanović, Dubravka (1996): “Stereotypes in Contemporary History Textbooks in Serbia as a Mirror of the Times”, Oil on Fire. Textbooks, Ethnic Steretypes and Violence in South-Eastern Europe, Wolfgang Hopken (ur.), Hanover: Georg Eckert Institut, 125–137. Stojanović, Dubravka (2010): Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, Beograd: Peščanik Stojanović, Dubravka (2011): “Value Changes in the Interpretations of History in Serbia”, u: Civic and Uncivic Values, Ola Listhaug, Sabrina Ramet (ur.), Budimpešta: CEU Press. Stradling, Robert (2001): Teaching 20th Century European History, Strasbourg: Council of Europe 203 БИГ IV (2013) 185–204 Tawil, Sobhi, Harvey, Alexandra ed. (2004): Education, Conlict and Social Cohesion, Geneva: UNESCO Dubravka Stojanović MEMORY AGAINST HISTORY. HISTORY TEXTBOOKS AS GLOBAL PROBLEM Most nations based themselves on common culture, language and, specially, history. hose were the factors for building a unique imaginary foundation as a basis for new type of solidarity, which was at the nation’s core. Social, cultural, and political elites created and strengthened awareness of the common bases that were supposed to create a new type of community, through a speciic social engineering. hat is why “controlling memory and oblivion has been one of the major concerns of classes, groups and individuals who dominated and dominate societies in the historical era”. One of the keys for creating the sentiment of belonging to a whole was the invention of a tradition, construction of an image about the shared past, which was supposed to form a new feeling – a feeling of belonging – among the previously unconnected individuals and diverse social groups. History found itself at the core of this “invention of a tradition” – more speciically, a desired image of the past, created by the construction of the shared memory. his is specially truth for history teaching and history textbook. History textbooks might not be the most important element in the learning process, but is the decisive medium that transmits government’s messages to the widest possible school audience. hat is why history textbooks could also be analyzed as historical sources that witness the intellectual, spiritual, ideological, and political state of the society. hey provide states and societies with the desired identity norms, which is why they are always politicized and always relect the political context in which they have been created. Since the process of fortifying the national collective memory is an integral part of the process of building a nation, textbooks have become an important hand of the government, agents of the oicial memory, with the goal of ensuring that the “approved knowledge” is transmitted. his is why Michael Apple’s deinition is very useful – that textbooks promote a certain belief system, legitimize and establish political and social order. Legitimate knowledge is the result of complex power relations and struggles among identiiable class race gender and religious groups. 204 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 UDC: 913(262.3) 930.85(262.3) ID BROJ: 202601740 Pregledni naučni članak Rad primljen: 17. 09. 2013. Rad prihvaćen: 10. 10. 2013. Egidio Ivetic, Ph.D., Prof. Università degli Studi di Padova Dipartimento di scienze storiche geograiche e dell’antichità Via del Vescovado, 30 – Italia [email protected] THE ADRIATIC SEA AS A HISTORICAL REGION he Adriatic is a homogeneous sea as far as its form is concerned, and at the same time a complex one when its cultural stratiications are considered, stratiications particularly evident along the eastern littoral, a border zone between civilization models, between Western and Eastern Europe, Central Europe and the Mediterranean. he Adriatic as a region does not have a common historiography, there is not a single version of its past accepted by all the nations that make part of it. Recent trans-frontier policies impose a new political vision of the Adriatic, a regionalization of this sea. his tendency will have, sooner or later, a cultural implication, involving the way we look at the Adriatic past. Key words: the Adriatic Sea; history and historiography; transnational history. Ključne reči: Jadransko more; istorija i istoriograija; transnacionalna istorija. Many deinitions have been given to the Adriatic Sea: a closed sea, a sea of passage, a frontier between East and West, a miniature of the Mediterranean, a cove of Central Europe.1 As a matter of fact, the Adriatic can be seen as a zone where multiple borders of political, cultural, religious and inally national Anselmi, S. 1991. Adriatico. Studi di storia, secoli XIV-XIX. Ancona: Clua, 13–36; Cabanes, P. (ed.), 2001. Histoire de l’Adriatique. Paris: Seuil, 7–26. See also: Turri, E. (ed.) 1999. Adriatico mare d’Europa. La geograia e la storia, Bologna: Rolo Banca 1473; Turri, E. (ed.) 2000. Adriatico mare d'Europa. La cultura e la storia, Bologna: Rolo Banca 1473; Turri, E., Zumiani, D. (eds) 2001. Adriatico mare d’Europa. L’economia e la storia. Bologna: Rolo Banca 1473. Meanings of the Adriatic: Matvejević P., 1995. Golfo di Venezia. Venezia-Milano: Consorzio Venezia nuova-F. Motta; Falaschini N., Graciotti S., Sconocchia S. (eds) 1998. Homo Adriaticus: identità culturale e autocoscienza attraverso i secoli. Reggio Emilia, Diabasis; Fiori, F. 2005. Un 1 205 БИГ IV (2013) 205–216 nature have for centuries been interlaced and overlapped. he Adriatic is a homogeneous sea as far as its form is concerned, and at the same time a complex one when its cultural stratiications are considered, stratiications particularly evident along the eastern shore of the sea, a border zone between people, languages, civilization models, but also a border zone between Western and Eastern Europe, between central Europe and the Mediterranean.2 In the Mediterranean context the Adriatic has always had a very pronounced individuality.3 From 15th to 19th century the Mediterranean sea was roughly considered as the whole of three maritime units-regions, divided by an imaginary line placed between Tunisia, eastern Sicily, Salento (Apulia) and the Ionian Islands: the region to the west of such line was known as the Western Mediterranean, the one to the east the Eastern Mediterranean or the Levant, and the Adriatic sea to the north of the line, the most inland regarding Europe.4 Since the 19th century, this particular signiicance and central role of the Adriatic has been decreasing. Today the Adriatic is divided among six states: Italy, Slovenia, Croatia, Bosnia-Herzegovina, Montenegro and Albania. hat mare. Orizzonte adriatico. Reggio Emilia: Diabasis; Cocco, E., Minardi, E. (eds) 2007. Immaginare l'Adriatico. Contributi alla riscoperta sociale di uno spazio di frontiera. Milano: FrancoAngeli. Sivignon, M. 2001. «Le cadre naturel». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 13–22. See also: Kayser, B. 1996. Méditerranée, une géographie de la fracture. Aix-en-Provence-Tunis-Casablanca: Edisud-Alif-Toubkal; Bosetti, G. 2006. De Trieste a Dubrovnik: une ligne de fracture de l'Europe. Grenoble: Université Stendhal. 2 3 The Mediterranean as a historical region: Carpentier, J., Lebrun, F. (eds) 1998. Histoire de la Méditerranée. Paris: Seuil; Horden, P., Purcell, N. 2000. he corrupting sea. A study of Mediterranean history. Malden (Ma.)-Oxford: Blackwell; Marino, J.A. (ed.) 2002. Early modern history and the social sciences. Testing the limits of Braudel’s Mediterranean. Kirksville (Mo): Truman State University Press; Morris, I. 2003. «Mediterraneanization». Mediterranean Historical Review. 18/2, 30–55; Abulaia, D. (ed.) 2003. he Mediterranean in history. London: hames and Hudson; Harris, W.V. (ed.) 2005. Rethinking the Mediterranean. Oxford-New York: Oxford University Press; Tabak, F. 2008. he waning of the Mediterranean, 1550–1870. A geohistorical approach. Baltimore (Md.): Johns Hopkins University Press; Abulaia, D. 2011. he Great Sea. A human history of the Mediterranean. Oxford-New York: Oxford University Press. See also: Barbero, A. (dir.) 2006– 2010. Storia d'Europa e del Mediterraneo. Roma: Salerno (10 v.). Cultural meanings of the Mediterranean: Matvejević, P. 1999. Mediterranean: a cultural landscape. Berkeley: University of California Press; Chambers, I. 2008. Mediterranean crossings. he politics of an interrupted modernity. Durham: Duke University Press; Cassano, F. 2011. Southern thought and other essays on the Mediterranean. New York: Fordham University Press. he sea as cultural and historical topic: Peron, F., Rieucau, J. (eds) 1996. La maritimité aujourd’hui. Paris: L’Harmattan; Bentley, J.H., Bridenthal, R., Wigen, K. (eds) 2007. Seascapes. Maritime histories, littoral cultures, and transoceanic exchanges. Honolulu (Ha.): University of Hawaii Press; Klein, B., Mackenthun, G. (eds) 2004. Sea changes. Historicizing the ocean. New York: Routledge; Corbin A., Richard, H. (eds) 2004. La mer, terreur et fascination. Paris: Bibliothèque nationale de France-Seuil; Frascani, P. 2008. Il mare. Bologna: il Mulino (L’identità italiana). Braudel, F. 1966. La Méditerranée et le monde méditeranéen à l’époque de Philippe II. 2e édition revue et augmentée. Paris: A. Colin, v. 1, 7–145. 4 206 EGIDIO IVETIC, he Adriatic Sea as a Historical Region number would be seven if we also count Greece, considering that northern part of the island of Corfu is bathed by the Adriatic. It is notable that the Western Mediterranean includes six states, while the Eastern Mediterranean is shared by ten states.5 he Adriatic does not have a common historiography, there is not a single version of its past accepted by all the nations that make part of it. Instead of that there are various, sometimes conlicting, national historical visions that relect current political situation.6 As if the national states possessed the sovereignty on the past of the Adriatic territories pertaining to them. his vision of the past is communicated under nationalistic rules of interpretation. According to such theories, the long-lasting Venetian or Ottoman domination is represented as an occupation and an economic exploitation of the populations on either side of the Adriatic that have created today’s nations in the region.7 Generally, the foreign political factor is introduced as dominating owner or landlord, a recurrent topos in the historiography of the Eastern Adriatic as is also oten found in the rest of south-east Europe. he foreign dominations are those represented by the Hungarian kingdom, Venice, the Habsburg and the Ottoman empire, but also by fascist Italy. hese historical entities have developed and imposed imperial systems in order to control the regions situated next to the Adriatic, the Alps and the Danube, dominating the western Balkans; such systems were almost always considered as imperialistic entities judged by the 19th century way of thinking. Needless to say how such prejudiced interpretations limit access to primary historical sources and complicate the collaboration among historiographies. he history of the Adriatic sea therefore pays tribute to national histories. But national histories are not the only ones. he historian who wants to write a synthesis of the Adriatic history must bear in mind at least a dozen regional histories and tens of local histories of towns, islands, villages, sanctuaries.8 Seen from the minimal local or regional perspective, the Adriatic appears as a protagonist, not as a background of national events. In this way one may 5 Lacoste, Y. 2006 . Géopolitique de la Méditerranée. Paris: A. Colin. As examples of conlicting visions of the adriatic past, see: Cassi, G. 1915. Il mare Adriatico. Sua funzione attraverso i tempi. Milano: Hoepli; Randi O. 1914, L'Adriatico. Studio geograico, storico e politico. Milano: Treves; Tamaro, A. 1918–19. La Vénétie Julienne et la Dalmatie. Histoire de la nation italienne sur ses frontières orientales. Rome: Imprimerie du Sénat (3 v.); Novak, G. 1932. Naše more. Razvitak moći i plovidbe na Jadranu. Zagreb: Mjesni odbor 2. Jadranske straže u Zagrebu; Novak, G. 1962. Jadransko more u sukobima i borbama kroz stoljeća. Beograd: Vojno delo. 6 Novak, Jadransko more, 39–107. See also: Graciotti S. (ed.) 2001. Mito e antimito di Venezia nel bacino adriatico, secoli XV–XIX. Roma: Il Calamo. 7 See, for example: Anselmi, S. (ed.) 1988. Italia felix. Migrazioni slave e albanesi in Occidente: Romagna, Marche, Abruzzi, secoli XIV–XVI. Urbino: Proposte e ricerche. 8 207 БИГ IV (2013) 205–216 discover ancient trade between the sea coasts, migratory lows of various population groups.9 Ater all, the Adriatic reveals itself as a sea-region; its history is a regional one in which we ind the sum of past of the regions facing it: Apulia, Abruzzi and Molise, the Marche, Romagna, Ferrara, the Venetian lagoon, the Karst Plateau with Trieste, Istria, Dalmatia, the Croatian shoreline and the ancient Croatia, the Bay of Kotor, today’s Montenegrin coast till the Drim river, the Albanian coasts and Corfu, considered the entrance key to the Adriatic. In order to encompass such plurality of histories it is necessary to start from the interpretation model elaborated by Fernand Braudel, the one that still remains unequalled.10 he Adriatic, like all seas, is formed: (a) by a “liquid space” or “liquid plain” (Braudel’s terms), in which in time we measure routes, traic of goods, coastal trade, exploitation of the resources, ishing activities, political and military control, maritime sovereignty; (b) by the coast, or better to say within whole coastal regional systems, a sort of membrane that represents the marine front when coming from inland and the terrestrial front when approaching from the sea, almost everywhere and always populated habitat, at least with minimal settlements; (c) by a wide surrounding area: as the great Mediterranean (Braudel), there also existed through the centuries a great Adriatic, in a way a crown of inland regions closely related to the sea; an extended area, having not easily detected precise borders since they could be placed some 40–50 kilometres from the coast, but could also include places like Benevento, Bologna, Padua, Lubiana, Sarajevo. he Adriatic has its time, inside its “long durée”. here are some fundamental aspects that characterize it, there are similarities and speciicities compared to the rest of the Mediterranean. Like elsewhere, the urban system has been deined in the Roman age, between the 1st century BC and the 5th 9 For what concerns historical contacts between two littorals, we have a conspicuous bibliography: Palumbo, P.F. (ed.) 1973. Momenti e problemi della storia delle due sponde adriatiche. Atti del 1. Congresso internazionale sulle relazioni fra le sponde adriatiche (Brindisi-Lecce-Taranto, 15–18 ottobre 1971). Lecce: Centro di Studi Salentini; Di Vittorio, A. (ed.) 1981. Sale e saline nell’Adriatico, secoli XV–XX. Napoli: Giannini; Branca, V., Graciotti, S. (eds) 1983. Barocco in Italia e nei paesi slavi del Sud. Firenze: Olschki; Palumbo, P.F. (ed.) 1989. Per la storia delle relazioni adriatiche. Roma: Centro di studi sulla civiltà adriatica; Graciotti, S. (ed.) 1992. Il libro nel bacino adriatico, secoli XV–XVIII. Firenze: Olschki; Graciotti, S., Massa, M., Pirani, G. (eds) 1993. Marche e Dalmazia tra umanesimo e barocco. Reggio Emilia: Diabasis; Braccesi, L., Graciotti, S. (eds) 1999. La Dalmazia e l'altra sponda: problemi di archaiologhia adriatica. Firenze: Olschki; Graciotti, S. (ed.) 2009. La Dalmazia nelle relazioni di viaggiatori e pellegrini da Venezia tra Quattro e Seicento. Roma: Bardi; Bruni, F., Maltezou, Ch. (eds) 2011. L'Adriatico. Incontri e separazioni (18.–19. sec.).Venezia: Istituto veneto di scienze lettere ed arti. 10 Braudel, La Méditerranée et le monde méditeranéen; Braudel, F. (ed.) 1977. La Méditerranée. L’espace et l’histoire. Paris: Arts et métiers graphiques; Braudel, F. (ed.) 1978. La Méditerranée. Les hommes et l’héritage. Paris: Arts et métiers graphiques. 208 EGIDIO IVETIC, he Adriatic Sea as a Historical Region century AD, with the foundation and the development of cities in Apulia and on the eastern coast, from Aquileia to Apollonia (near Valona).11 he disposition of these centres, their connections with islands and inlands, the formation of zones of inluence, of countrysides (contadi) and then of the regions, as well as the net of roads into the continent, are all aspects that inluenced the Adriatic history all the way to the present.12 In the 6th century the Byzantine age begins. Byzantium had the control of the western Adriatic coast (one thinks of Ravenna and Romagna) till the 8th century, while Venice, Dalmatia and what will become the Albanian coasts made part of the Byzantine Commonwealth till the 11th–12th century. he territorial and maritime arch developed between Venice, Dalmatia and the Levant was in conlict with the inland where the Lombards and the Slavs had been settled. From an inner sea, the Adriatic turned into a border sea between Byzantium and the new populations. During this phase the Adriatic maritime routes strengthened along the south-east/north-west axis; the eastern Adriatic became communication link between Byzantium and the Ravenna exarchate and then with the Venetian.13 Venice-Rialto became the inheritor of the Byzantine maritime system. Remnants of the Byzantine tradition are to be found in the Serb and Greek religious confession along the coastline and the inland of southeastern Adriatic, but there also belongs the city of Venice, especially its most ancient sight (Saint Marco). Venice imposed its authority, but not yet its sovereignty, over Dalmatia in the year 1000. he irst crusades brought the Adriatic sea in the focus of communication between West and East; not only Venice-Dalmatia but also the cities of Apulia had a remarkable development from the 12th century onwards. While the western coast of the sea with the exception of Apulia, due to technicalmaritime reasons remained relatively passive to the economic and political transformations, the political role of the Ecclesiastical Church remained also marginal, but Venice developed along the oriental coast its economic, political and cultural space, in particular ater the forth crusade of 1202–1204.14 he control of the Eastern Adriatic was fundamental to the aims of the political and economic dominion that Venice formed in the Levant between 13th 11 Cabanes, P. 2001. «L’Adriatique dans l’Antiquité». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 23–106. Brogiolo, G., Delogu, P. (eds) 2005. L'Adriatico dalla tarda antichità all'età carolingia. Firenze: All'insegna del giglio. 12 Ducellier, A. 2001. «L’Adriatique du IVe au XIIIe siècle». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 107–312. 13 Ortalli, G., Ravegnani, G., Schreiner, P. (eds) 2006. Quarta crociata. Venezia, Bisanzio, impero latino. Venezia: Istituto veneto di scienze, lettere ed arti (2 v.). 14 209 БИГ IV (2013) 205–216 and 15th century.15 Its geo-strategic dominance in the entire Adriatic became a reality with its sovereignty over Dalmatia, 1204–1358 and 1409–1707, over Istria 1267/1420–1797 and Ionian Islands, 1386–1797. he Adriatic became in efect “the Gulf of Venice”.16 he Venetian hegemony was nonetheless constantly questionable. he irst antagonist of Venice was Hungary, between 1102 and 1409. Genoa, the rival in the Levant and in the Black Sea, did not hesitate to attack the “Most-serene” Republic in the heart of its gulf, besieging certain lagoons.17 hen came the turn of the Habsburgs between 16th and 18th century. Venice clashed twice with the Habsburgs, in 1508–1516 and in 1615–1618; no other wars ensued only because both rivals were threatened by the Ottomans. Much more complex was the relationship between Venice and the Ottomans. Venice fought seven wars against the Sublime Porte between 1469 and 1718, but in the meantime it managed to acheive long periods of peace, 1573–1645 and 1718–1797.18 Ater all, the Ottomans were less dangerous neighbours than the Habsburgs who tried on more occasions to tilt militarily and economically the Adriatic hegemony of Venice.19 On the other hand, the Ottomans had politically united the Levant under their empire, becoming a sole opponent in numerous markets. he role of the kingdom of Naples in the Adriatic context remained marginal from 16th to 18th century; nevertheless, the role of Apulia was that of being a commercial bridge towards the Levant. he republic of Ragusa completed the political picture, being a small Venice and, together with the Venetian Dalmatia, the interface of the West on the Balkan shores. From 15th to 18th century the Adriatic became in all aspects a region where various civilizations coexisted. Apart from being a shoreline-border between Catholicism and Orthodoxy, the Eastern Adriatic became the westernmost zone where Ottoman Islam held coasts of Dalmatia and Albania, beginning from the 16thcentury.20 Today this aspect is oten underestimated. he historical 15 Doumerc, B. 2001. «L’Adriatique du XIIIe au XVIIe siècle». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 201–312. 16 Hocquet, J.-C. 2006. Venise et la mer, XIIe–XVIIIe siecle. Paris: Fayard; Judde de Lariviere, C. 2008. Naviguer, commercer, gouverner. Economie maritime et pouvoirs a Venise (XVe– XVIe siècle). Leiden-Boston: Brill. 17 Krekić, B. 1997. «Venezia e l’Adriatico». Arnaldi, G., Cracco, G., Tenenti, A. (eds). Storia di Venezia. v. 3, La formazione dello Stato patrizio. Roma: Istituto dell'Enciclopedia italiana Treccani, 43–65. 18 Ivetic, E. 2011. «he Peace of Passarowitz in Venice’s Balkan Policy». Ingrao, Ch., Pešalj, J., Samardžić, N. (eds.). he Peace of Passarowitz 1718. West Lafayette (In.): Purdue University Press, 63–72. 19 Chaline, O. 2001. «L’Adriatique, de la guerre de Candia à la in des Empires (1645–1918)». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 313–505. 20 Ortalli, G., Schmitt, O.J. (eds) 2009. Balcani Occidentali, Adriatico e Venezia fra XIII e XVIII secolo-Der westliche Balkan, der Adriaraum und Venedig (13.–18. Jahrhundert). Wien: Österreichischen Akademie der Wissenschaten. 210 EGIDIO IVETIC, he Adriatic Sea as a Historical Region continuity of Islam in the Adriatic is also underestimated. Nevertheless, the Adriatic basin, at least judging by Venetian dominions and the Italian shore, was culturally homogeneous area during the 17th and 18th century, especially from the point of view of literature and arts circulation.21 In 1797 the Venetian Republic collapsed with the arrival of the Napoleonic troops, so the Habsburgs became for several years a dominating force in the Adriatic.22 he French return in the years 1805–1813 brought the end of the republic of Ragusa, the creation of the kingdom of Italy and, in 1809–1813, the birth of the Illyric Provinces, a piece of metropolitan France on the Adriatic coast. he Restoration gave back to the Habsburgs both direct and indirect dominion over the Adriatic. he 19th century was a century of modernity and of the rise of national communities.23 Above all, the eastern coast witnessed the contrast between rises of the Croatian and the Italian national feeling.24 Italy’s uniication in fact provoked a sharp political division in the Adriatic. Beyond Italy, Austria (Austria-Hungary from 1867) and the Ottoman empire recognised in 1878 the princedom of Montenegro as a coastal state. In 1913, as a result of the Balkan wars, the Ottoman sovereignty came to an end (1479–1913) leaving place to Albania. Although the sea was a place in which the rival Italian and Austrian naval forces collided, the economic contacts between the two coasts remained very much in efect till 1945. In 1918 Yugoslavia succeeded Austria-Hungary and the Montenegro on the eastern bank. he tensions between this new state and Italy never ended, partly because imperialist aspirations of fascist Italy wanted to materialise in the Adriatic and the Eastern Mediterranean.25 With the occupation of Albania in 1939 and with the occupation of the Yugoslavia in 1941, Mussolini made the Adriatic an “Italian lake”.26 hat was an experiment that collapsed in September 1943, allowing the German Reich to show of in the form of the Adriatische Kustenland on this sea, and therefore in the Mediterranean. See: Zorić, M. 1989. Italia e Slavia. Contributi sulle relazioni letterarie italo-jugoslave dall’Ariosto al D’Annunzio. Padova: Antenore; Graciotti (eds). Barocco in Italia e nei paesi slavi del Sud; Graciotti (ed.). Il libro nel bacino adriatico, secoli XV–XVIII. 21 Ivetic, E. 2011. «L’Adriatico alla ine del Settecento: il rilancio mancato». Bruni, Maltezou (eds). L' Adriatico. Incontri e separazioni, 23–38. 22 23 Chaline. «L’Adriatique, de la guerre de Candia à la in des Empires», 430–505. Clewing, K. 2001. Staatlichkeit und nationale Identitätsbildung. Dalmatien in Vormärz und Revolution. München: Oldenbourg; Cetnarowicz, A. 2008. Die Nationalbewegung in Dalmatien im 19. Jahrhundert: vom ‘Slawentum’ zur modernen kroatischen und serbischen Nationalidee. Frankfurt am Main-New York: P. Lang. 24 Sivignon, M. 2001. «L’Adriatique de 1918 à nos jours». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 507–587. 25 Rodogno, D. 2002. Il nuovo ordine mediterraneo. Le politiche di occupazione dell'Italia fascista (1940–1943). Torino: Bollati Boringhieri. 26 211 БИГ IV (2013) 205–216 In 1945 Yugoslavia rose again, now popular, socialist and federalist, and the Adriatic became the dividing line between Western Europe and Eastern Europe, although Tito, the Yugoslav leader, had let the Soviet block in 1948. Enver Hoxa’s Albania experienced one of the most oppressive communist regimes, passing from the patronage of Moscow to the one of China, sufered the most complete isolation in comparison with the adjacent countries. he fall of the socialist regimes in Yugoslavia and Albania, the end of the Yugoslavian federation in 1991, opened a new phase in which the Adriatic became the boundary between the united Europe and the troubled zone of the western Balkans. he war in Europe reached again Adriatic coast in 1991 and 1995, during the Yugoslav conlicts. A deinite change came into efect only in 2004 and 2013. Beside Italy, Slovenia and Croatia entered the European Union as member-states. In 2006 the Euro-region of the Adriatic was constituted as a trans-boundary entity aimed at developing relations among regions that share waters of this sea. In a way, those trans-frontier policies, for example in the InterReg projects of the European Union, impose a new political and cultural vision of the Adriatic, a kind of regionalization of this sea.27 A common history is revealed to have a central role. he Adriatic past – the Roman heritage, the Orthodox and Byzantine heritage, the Venetian civilization, the Ottoman civilization, the Habsburg world, the age of nation-building and of national contrasts – nowadays turns into a diferent value, becomes a transnational heritage shared between Adriatic littorals. he transnational historical dimension is considered a tool for overcoming the “centre-suburb” logic imposed by the national political and cultural perspective, a logic that has reduced the Adriatic parts to a tourist periphery. In a diferent way, the sense of cross-national Adriatic belonging, a model proclaimed recently within local political environments, appears as the alternative for the future of this sea-region in order to overcome its peripherical character. Ater all, the Adriatic as a boundary and in trans-boundary context constitutes a “historical object”, a European historical area, and represents in 27 Botta, F. Capriati, M. (eds) 2003. Transizione nei Balcani e reti transadriatiche. Il valore della prossimità. Bari: Cacucci; Botta, F., Garzia, I., Guaragnella, P. (eds) 2007. La questione adriatica e l'allargamento dell'Unione europea. Milano: FrancoAngeli; Bucarelli, M., Monzali L. (eds) 2009. Italia e Slovenia fra passato, presente e futuro. Roma: Edizioni Studium; Botta, F., Scianatico, G. (eds) 2010. Lezioni per l'Adriatico. Argomenti a favore di una nuova euroregione. Milano: FrancoAngeli; Trinchese, S., Caccamo, F. (eds) 2011. Rotte adriatiche tra Italia, Balcani e Mediterraneo. Milano: FrancoAngeli; Canullo, G., Chiapparino, F., Cingolani, G. (eds) 2011. he AdriaticBalkan Area from Transition to Integration. Napoli: Edizioni scientiiche italiane. See also: Pécout, G. (ed.) 2004. Penser les frontières de l'Europe du 19. au 21. siècle. Élargissement et union: approches historiques. Paris: Presses Universitaires de France. 212 EGIDIO IVETIC, he Adriatic Sea as a Historical Region itself a transnational heritage for nations that could ind their own territorial and cultural border in it.28 LIST OF REFERENCES Abulaia, D. (ed.) 2003. he Mediterranean in history. London: hames and Hudson. Abulaia, D. 2011. he Great Sea. A human history of the Mediterranean. Oxford-New York: Oxford University Press. Anselmi, S. (ed.) 1988. Italia felix. Migrazioni slave e albanesi in Occidente: Romagna, Marche, Abruzzi, secoli XIV–XVI. Urbino: Proposte e ricerche. Anselmi, S. 1991. Adriatico. Studi di storia, secoli XIV–XIX. Ancona: Clua. Barbero, A. (dir.) 2006–2010. Storia d’Europa e del Mediterraneo. Roma: Salerno (10 v.). Bentley, J.H., Bridenthal, R., Wigen, K. (eds) 2007. Seascapes. Maritime histories, littoral cultures, and transoceanic exchanges. Honolulu (Ha.): University of Hawaii Press. Bosetti, G. 2006. De Trieste a Dubrovnik: une ligne de fracture de l’Europe. Grenoble: Université Stendhal. Botta, F. Capriati, M. (eds) 2003. Transizione nei Balcani e reti transadriatiche. Il valore della prossimità. Bari: Cacucci. Botta, F., Garzia, I., Guaragnella, P. (eds) 2007. La questione adriatica e l’allargamento dell’Unione europea. Milano: FrancoAngeli. Botta, F., Scianatico, G. (eds) 2010. Lezioni per l’Adriatico. Argomenti a favore di una nuova euroregione. Milano: FrancoAngeli. Braccesi, L., Graciotti, S. (eds) 1999. La Dalmazia e l’altra sponda: problemi di archaiologhia adriatica. Firenze: Olschki. Branca, V., Graciotti, S. (eds) 1983. Barocco in Italia e nei paesi slavi del Sud. Firenze: Olschki. Braudel, F. 1966. La Méditerranée et le monde méditeranéen à l’époque de Philippe II. 2e édition revue et augmentée. Paris: A. Colin. Braudel, F. (ed.) 1977. La Méditerranée. L’espace et l’histoire. Paris: Arts et métiers graphiques. Braudel, F. (ed.) 1978. La Méditerranée. Les hommes et l’héritage. Paris: Arts et métiers graphiques. Brogiolo, G., Delogu, P. (eds) 2005. L’Adriatico dalla tarda antichità all’età carolingia. Firenze: All’insegna del giglio. Bruni, F., Maltezou, Ch. (eds) 2011. L’ Adriatico. Incontri e separazioni (18.–19. sec.).Venezia: Istituto veneto di scienze lettere ed arti. Bucarelli, M., Monzali, L. (eds) 2009. Italia e Slovenia fra passato, presente e futuro. Roma: Edizioni Studium. Cabanes, P. (ed.) 2001. Histoire de l’Adriatique. Paris: Seuil. 28 Graciotti, S., «L' homo adriaticus di ieri e quello di oggi». Falaschini, Graciotti, Sconocchia (eds). Homo Adriaticus, 11–26; Ivetic, E. 2014 (forthcoming). Un conine nel Mediterraneo. L’Adriatico orientale tra Italia e Slavia (1300–1900). Roma: Viella. 213 БИГ IV (2013) 205–216 Cabanes, P. 2001. «L’Adriatique dans l’Antiquité». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 23–106. Canullo, G., Chiapparino, F., Cingolani, G. (eds) 2011. he Adriatic-Balkan Area from Transition to Integration. Napoli: Edizioni scientiiche italiane. Carpentier, J., Lebrun, F. (eds) 1998. Histoire de la Méditerranée. Paris: Seuil. Cassano, F. 2011. Southern thought and other essays on the Mediterranean. New York: Fordham University Press. Cassi, G. 1915. Il mare Adriatico. Sua funzione attraverso i tempi. Milano: Hoepli. Cetnarowicz, A. 2008. Die Nationalbewegung in Dalmatien im 19. Jahrhundert: vom ‘Slawentum’ zur modernen kroatischen und serbischen Nationalidee. Frankfurt am Main – New York: P. Lang. Chaline, O. 2001. «L’Adriatique, de la guerre de Candia à la in des Empires (1645– 1918)». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 313–505. Chambers, I. 2008. Mediterranean crossings. he politics of an interrupted modernity. Durham: Duke University Press. Clewing, K. 2001. Staatlichkeit und nationale Identitätsbildung. Dalmatien in Vormärz und Revolution. München: Oldenbourg. Cocco, E., Minardi, E. (eds) 2007. Immaginare l‘Adriatico. Contributi alla riscoperta sociale di uno spazio di frontiera. Milano: FrancoAngeli. Corbin A., Richard, H. (eds) 2004. La mer, terreur et fascination. Paris: Bibliothèque nationale de France-Seuil. Di Vittorio, A. (ed.) 1981. Sale e saline nell’Adriatico, secoli XV–XX. Napoli: Giannini. Doumerc, B. 2001. «L’Adriatique du XIIIe au XVIIe siècle». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 201–305. Ducellier, A. 2001. «L’Adriatique du IVe au XIIIe siècle». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 107–200. Falaschini N., Graciotti S., Sconocchia S. (eds) 1998. Homo Adriaticus: identità culturale e autocoscienza attraverso i secoli. Reggio Emilia, Diabasis. Fiori, F. 2005. Un mare. Orizzonte adriatico. Reggio Emilia: Diabasis. Frascani, P. 2008, Il mare. Bologna: il Mulino (L’identità italiana). Graciotti, S. (ed.) 1992. Il libro nel bacino adriatico, secoli XV–XVIII. Firenze: Olschki. Graciotti, S. (ed.) 2001. Mito e antimito di Venezia nel bacino adriatico, secoli XV–XIX. Roma: Il Calamo. Graciotti, S. (ed.) 2009. La Dalmazia nelle relazioni di viaggiatori e pellegrini da Venezia tra Quattro e Seicento. Roma: Bardi. Graciotti, S., Massa, M., Pirani, G. (eds) 1993. Marche e Dalmazia tra umanesimo e barocco. Reggio Emilia: Diabasis. Graciotti, S., «L’ homo adriaticus di ieri e quello di oggi». Falaschini, Graciotti, Sconocchia (eds), Homo Adriaticus, 11–26. Harris, W.V. (ed.) 2005. Rethinnking the Mediterranean. Oxford – New York: Oxford University Press. Hocquet, J.-C. 2006. Venise et la mer, XIIe–XVIIIe siecle. Paris: Fayard. Horden, P., Purcell, N. 2000. he corrupting sea. A study of Mediterranean history. Malden (Ma.)-Oxford: Blackwell. 214 EGIDIO IVETIC, he Adriatic Sea as a Historical Region Ivetic, E. 2011. «L’Adriatico alla ine del Settecento: il rilancio mancato». Bruni, Maltezou (eds). L’ Adriatico. Incontri e separazioni, 23–38. Ivetic, E. 2011. «he Peace of Passarowitz in Venice’s Balkan Policy». Ingrao, Ch., Pešalj, J., Samardžić, N. (eds.). he Peace of Passarowitz 1718. West Lafayette (In.): Purdue University Press, 63–72. Ivetic, E. 2014 (forthcoming). Un conine nel Mediterraneo. L’Adriatico orientale tra Italia e Slavia (1300–1900). Roma: Viella. Judde de Lariviere, C. 2008. Naviguer, commercer, gouverner. Economie maritime et pouvoirs a Venise (XVe – XVe siècle). Leiden–Boston: Brill. Kayser, B. 1996. Méditerranée, une géographie de la fracture. Aix-en-Provence-TunisCasablanca: Edisud-Alif-Toubkal. Klein, B., Mackenthun, G. (eds) 2004. Sea changes. Historicizing the ocean. New York: Routledge. Krekić, B. 1997. «Venezia e l’Adriatico». Arnaldi, G., Cracco, G. Tenenti, A. (eds) 1997. Storia di Venezia. v. 3, La formazione dello Stato patrizio. Roma: Istituto dell’Enciclopedia italiana Treccani. 43–65. Lacoste, Y. 2006 . Géopolitique de la Méditerranée. Paris: A. Colin. Marino, J.A. (ed.) 2002. Early modern history and the social sciences. Testing the limits of Braudel’s Mediterranean. Kirksville (Mo): Truman State University Press. Matvejević P., 1995. Golfo di Venezia. Venezia-Milano: Consorzio Venezia nuova-F. Motta. Matvejević P., 1999. Mediterranean: a cultural landscape. Berkeley: University of California Press. Morris, I. 2003. «Mediterraneanization». Mediterranean Historical Review. 18/2, 30–55. Novak, G. 1932. Naše more. Razvitak moći i plovidbe na Jadranu. Zagreb: Mjesni odbor 2. Jadranske straže u Zagrebu. Novak, G. 1962. Jadransko more u sukobima i borbama kroz stoljeća. Beograd: Vojno delo. Ortalli, G., Ravegnani, G., Schreiner, P. (eds) 2006. Quarta crociata. Venezia, Bisanzio, impero latino. Venezia: Istituto veneto di scienze, lettere ed arti (2 v.). Ortalli, G., Schmitt, O.J. (eds) 2009. Balcani Occidentali, Adriatico e Venezia fra XIII e XVIII secolo-Der westliche Balkan, der Adriaraum und Venedig (13.–18. Jahrhundert). Wien: Österreichischen Akademie der Wissenschaten. Palumbo, P.F. (ed.) 1973. Momenti e problemi della storia delle due sponde adriatiche. Atti del 1. Congresso internazionale sulle relazioni fra le sponde adriatiche (BrindisiLecce-Taranto, 15–18 ottobre 1971). Lecce: Centro di Studi Salentini. Palumbo, P.F. (ed.) 1989. Per la storia delle relazioni adriatiche. Roma: Centro di studi sulla civiltà adriatica. Pécout, G. (ed.) 2004. Penser les frontières de l’Europe du 19. au 21. siècle. Élargissement et union: approches historiques. Paris: Presses Universitaires de France. Peron, F., Rieucau, J. (eds) 1996. La maritimité aujourd’hui. Paris: L’Harmattan. Randi, O. 1914. L’ Adriatico. Studio geograico, storico e politico. Milano: Treves. Rodogno, D. 2002. Il nuovo ordine mediterraneo. Le politiche di occupazione dell’Italia fascista (1940–1943). Torino: Bollati Boringhieri. Sivignon, M. 2001. «Le cadre naturel». Cabanes (ed.). Histoire de l’Adriatique, 13–22. 215 БИГ IV (2013) 205–216 Sivignon, M. 2001. «L’Adriatique de 1918 à nos jours». Cabanes. Histoire de l’Adriatique, 507–587. Tabak, F. 2008. he waning of the Mediterranean, 1550–1870. A geohistorical approach. Baltimore (Md.): Johns Hopkins University Press. Tamaro, A. 1918–19. La Vénétie Julienne et la Dalmatie. Histoire de la nation italienne sur ses frontières orientales. Rome: Imprimerie du Sénat (3 v.). Trinchese, S., Caccamo, F. (eds) 2011. Rotte adriatiche tra Italia, Balcani e Mediterraneo. Milano: FrancoAngeli. Turri, E. (ed.) 1999. Adriatico mare d’Europa. La geograia e la storia, Bologna: Rolo Banca 1473. Turri, E. (ed.) 2000. Adriatico mare d’Europa. La cultura e la storia, Bologna: Rolo Banca 1473. Turri, E., Zumiani, D. (eds) 2001. Adriatico mare d’Europa. L’economia e la storia. Bologna: Rolo Banca 1473. Zorić, M. 1989. Italia e Slavia. Contributi sulle relazioni letterarie italo-jugoslave dall’Ariosto al D’Annunzio. Padova: Antenore. Egidio Ivetic JADRANSKO MORE KAO ISTORIJSKA REGIJA Jadransko more je prepoznatljiva pomorska celina unutar Sredozemnog mora. Po Brodelu, Jadran je Mediteran u malom. Kao malo koje drugo more Jadran ima bogatu istoriograiju podeljenu po regijama i nacijama koje žive na njegovim obalama. Jadran, također, jest more oko kojega su se graničile kroz vekove različite civilizacije, kulture, konfesije i religije. U poslednjim godinama Jadran je ušao u proces političkog zbližavanja obala. Pa ipak, još se ne može govoriti o kakavoj jadranskoj kulturi ili istoriji, iako je nedvojbeno da postoji zajednička prošlost za obale i narode koji tu žive. Autor smatra da je zrelo vreme za stvaranje jadranske zajedničke istoriograije na predodžbi da je Jadran jedna regionalna celina, kao deo Mediterana i Evrope, te kao prostor granica, i stoga kao prostor transnacionalnih kulturnih iskustava. 216 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 UDC: 392.313(497.1)(262.3)”18/19” 305-055.2(497.1)(262.3)”18/19” ID BROJ: 202607628 Izvorni naučni članak Rad primljen: 20.09.2013. Rad prihvaćen: 20.09.2013. Nikola Samardžić, PhD Professor, Department of History Faculty of Philosophy, University of Belgrade Čika Ljubina 18 – 20, Belgrade [email protected] “CHERCHEZ LA FEMME” : THE MOTHER’S ROLE IN TRADITIONAL DEVIANT BEHAVIOR IN PRE-MODERN ADRIATIC HINTERLANDS* Traditional rural solidarity originated from the daily struggle for life and its renewal. It is impossible to imagine traditional relations in the Mediterranean and the Balkan hinterland without introducing a concept of matriarchy. Mothers were at the top of the pyramid of social order. Mother is the ultimate consigliere: sons have often ignored the father’s will, sometimes even openly opposed, despised their wife or children, secretly feared the authorities and even more secretly cooperated, etc., but the opinion of the mother felt as a moral imperative or a natural state of biological order. The patriarchal nature of the family and the society was remaining more public than private. Historical reality, however, reveals the true role of women, deeper and more significant than the one that conceals the “macho” society. The long duration of personal and collective liberation: from feudalism, from the Turks, from the traditional church and traditional practices, the real and imaginary authority and from authoritarian rule, from clientelistic state and autarchic economy, etc. – actually points to the realities of repressed vulnerability in the depths of epic narrative. In these depths important power of women, especially mothers, is also intentionally or spontaneously obscured. Key words: mother, son, matriarchy, tradition, banditry. Ključne reči: majka, sin, matrijarhat, tradicina, banditizam. * Here is presented a research on a scientiic project “he Modernization of the Western Balkans” (Modernizacija Zapadnog Balkana, No. 177009), Financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia. 217 БИГ IV (2013) 217–227 The past has irretrievably misplaced, forgotten or ignored important facts about family and kinship relations as basic social structures. Traumatic disintegration of traditional society, family co-operatives and nuclear families during the 19th and 20th centuries reveals the complexity of kinship in premodern era. Widespread social pathology in South and South-East Europe, explained, in broad historical terms, by weakness of state institutions and foreign rule, is specially contributing to the composite character of family relationships observed within the dynamics of historical development, so that the new national governments, during the 19th century, were also felt as alien and hostile. The constant of such relations was in conjunction of poverty and sharp social inequality, customary law and oral culture, and weird interweaving of authoritarian and submissive mentalities. I became almost accidentally interested in relationship of family education and banditry in the Mediterranean, particularly in the Adriatic hinterlands. Maybe another general history of haydouks, both rebels and bandits, should be also written, even including the 20th century. In the last decades of the 20th century, the Yugoslav and Serbian culture regressed to their epic and tribal origins, after being hidden under thin modernization shroud. Ethnically organized gangs emerged becoming again masters of life and death, managing politics, economics and culture. The process of violent disintegration liberated the demons of the past, and humanity was reduced to its substantial forces of biological survival. The broad Adriatic hinterland has raised its voices driven by wild instincts of identity reconstruction. Epic revival called for return to traditional forms of life and social relationships, invoking heroic ancestors, revealing deep layers of pathological mentalities and characters from the distant past, suddenly again alive and uncontrollable. We were immediately faced with the customs and worldviews of a seemingly historically defeated traditional society. “Back to the roots” exposed, over time, details about the origins that we forgot, or never found in the sources, and encouraged further study. Many of these assumptions have already found a place in scientific research. Matriarchal patriarchate? he history was predominantly “male”. he role of women was neglected also due to the lack of resources: men mostly created and recorded the history. But the contemporary subsequent introduction of women in history implies their proper role, and their presumed responsibility in terms of social and individual moral development. In pre-modern Adriatic hinterlands, the mothers were at the top of the pyramid of social order and physical survival. Mother is the ultimate consigliere: sons have often ignored the father’s will, sometimes even openly opposed, 218 NIKOLA SAMARDŽIĆ, “Cherchez la femme” despised their wife or children, secretly feared the authorities and even more secretly cooperated, etc., but the opinion of the mother felt as a moral imperative or a natural state of biological order. Mother participates her son’s marriage. She “knows the best” how women are, and remains a corrective moral conduct of her daughter in law. Occupying the space between formal, narrative ideology, and the social structure, mothers play a dual role and double game: unwritten order requires the patriarchal hierarchy, while the real life includes important elements of the matriarchate. The patriarchal nature of the family and the society was remaining more public than private. Historical reality, however, reveals the true role of women, deeper and more significant than the one that conceals the “macho” society. The long duration of personal and collective liberation: from feudalism, from the Turks, from the traditional church and traditional practices, the real and imaginary authority and from authoritarian rule, from clientelistic state and autarchic economy, etc. – actually points to the realities of repressed vulnerability in the depths of epic narrative. In these depths important power of women, especially mothers, is also intentionally or spontaneously obscured. “Women achieve this power not by virtue of being wives, but as the result of becoming mothers, and, eventually, grandmothers. In this way, it will be demonstrated, women legitimatize their status within their husbands’ kinship groups by giving birth to sons and through the inluence they exert over their children in general.”1 Until the end of the 20th century the contemporary Yugoslav families have remained generally a “product of a long history of corporate and antiindividualistic ideology”, opposing the standards of the independent nuclear household. Traditional family long resisted the challenges of modernization, even adapting to the conditions of urban life and new social relations, as a diachronic entity independent of the historical changes and their challenges that are considered temporary, accidental and long-term unsustainable, and therefore unacceptable. Such a family seems to involve the membership, and thus influence, of its long gone ancestors. Even in the second part of 20th century Yugoslav families remained multigenerational, and the presence of grandparents in either rural or urban environment homes was regarded as a positive and even desirable.2 Mediterranean and Balkans families rejected, during the change of generations, the ethics of individualism and the beliefs in self-determination. heir spirit was remaining corporate, based on interpersonal dependence, rather than on ability of the individual and the need for progress and change 1 Simić 1983, 68. 2 Simić 1983, 70. 219 БИГ IV (2013) 215–227 in each successive generation. “his orientation is expressed by the strong attachment of children to their siblings, parents, and other kin in preference to extra-family peers. Moreover, family roles are conceived as interdependent, reciprocal, and complementary rather than replicative. At the same time, the family constitutes an almost closed universe, and is the focus of a double moral standard in a society that functions, even in the public sector, largely in terms of particularism and personalism.”3 Even the marriage was a collective act, oten an alliance between competitive and potentially antagonistic groups. In poor and backward rural society, daughters were considered as a biological need and social surplus. As they always married into other households and even other communities, sons usually become a mother’s primary focus. The mother often manipulated her son in order to make him a factor of balance in her relations with the husband, his father. Son is an ally in antagonism with the husband, his relationship with the family, especially his ability or disability to provide the physical survival, and in opposition, even more important, with her mother-in-law. In southern Italy, “once a woman has power, however slight her inluence appears to be outside the family, she consolidates it into a hold over her sons stronger than that famous boast of the Jesuits. Only death will loosen it, but already her daughter-in-law has learned the art of day-by-day living and day-by-day power and has tied her sons to her as irmly as though they were still swaddled”.4 As the mother is a family “intruder”, being consider as a stranger, or alien, the son is a biological and social member of his father’s lineage and the inheritor of a share of his father’s property. Sin is thus emerging as the only stronghold of his mother’s position. Son’s eventual new leading position in traditional patriarchal order provides his mother with prestige and authority, imposed even upon himself, and he accepts them primarily through the unconscious linkage to his biological mother, and by means value systems and ethics codes, and above all, through a sense of guilt that mothers often use to manipulate and rule. It is understood that the patriarchal and collectivist culture did not allow any introspection that would lead to substantial relationship discovered by the psychoanalysis in its very beginnings. In other words, “the power of mothers is accrued slowly over the years through the medium of their sons who occupy positions of prestige and authority in an overtly patriarchal society. his power is not only derived from the structural legitimacy bestowed by the birth of a son in a system of patrilineal descent, but also from the more subtle afectual and moral dominance exercised by mothers, a dominance that 220 3 Simić 1983, 72. 4 Cornelisen 1977, 219. NIKOLA SAMARDŽIĆ, “Cherchez la femme” is both the product of widely accepted cultural values and a long and careful process of socialization and indoctrination”.5 “Among the most important messages conveyed to sons are those concerning sex and procreation. hese imperatives are rooted in a sexual and moral double standard. On the one hand, the mother surrounds herself with an aura of martyrdom and virginal purity giving visible expression of the pain associated with sexuality and childbirth. At the same time, a mother sometimes tacitly encourages her sons to associate with profane women outside of the home. he implicit message is that women other than family members and kin are potentially whores to be freely exploited. he mother creates a debt that can never be fully paid.6 Living and Being Together Mother is most idealized person in Balkan traditional culture. In a cramped relationship with her dominant husband and even more dominant mother-in-law, mother is submitted to intense and afective oncoming to her children, particularly sons. Mother’s importance increases as the sons become over time more signiicant in the patriarchal household, especially when the father is absent, indiferent, or disappeared in disease, war or even banditry. In the famous epic cycle of Marko Kraljević, Prince Marko, the hero’s mother directs him to a good and moral behavior. (he Prince Marko’s personality is a confusing mishmash of a weak and meaningless Turkish vassal from the late 14th century, and the contemporary outlaw and robber, haydouk, from the later, though unspeciied timing, when the song emerged, inspired by the discrete beginnings of anarchy in the Ottoman Empire.) The epic singer is not able to explain her role in his character building though, as he is sometimes openly a hypocrite and political coward, but he reveals their complex relationship, with his father mainly excluded.7 One of the most bizarre example of pathological relationship both with the mother and the public order is the famous epic folk poem Prince Marko’s Plowing. At the beginning, he drinks wine with his mother, with whom he apparently lives (!) She scolds him for “trooping” (“četovanje”, actually a banditry), and insists that he sows the wheat and feed them both (“you should feed both me and you”). Marko goes, instead, to the “imperial” road (by the way used not only by the Turks, but also by Serbs and foreigners), and begins to plow. In a subsequent quarrel, he clashes with a squad of janissaries, and brings back home, to his mother, “three 5 Simić, 1983, 78–79. 6 Simić, 1983, 79–81. 7 Beissinger 2001, 407–408. 221 БИГ IV (2013) 215–227 loads of treasures.” (A similar attitude regarding the public property was kept in common mentality even during the establishments of the Serbian state in the 19th and 20th centuries.) The epic singer but cannot explain her role in his character building though, as he is sometimes openly a hypocrite and political coward, but he reveals their complex relationship, with his father mainly excluded.8 One of the most bizarre example of pathological relationship both with the mother and the public order is the famous epic folk poem Prince Marko’s Plowing. Prince Marko’s personality is a confusing mishmash of a weak and meaningless Turkish vassal from the late 14th century, and the contemporary outlaw and robber, haydouk, from the later, though unspeciied timing, when the song emerged, inspired by the discrete beginnings of anarchy in the Ottoman Empire. At the beginning, he drinks wine with his mother, with whom he apparently lives (!) She scolds him for “trooping” (“četovanje”, actually a banditry), and insists that he sows the wheat and feed them both (“you should feed both me and you”). Marko goes, instead, to the “imperial” road (by the way used not only by the Turks, but also by Serbs and foreigners), and begins to plow. In a subsequent quarrel, he clashes with a squad of janissaries, and brings back home, to his mother, “three loads of treasures.” (A similar attitude regarding the public property was kept in common mentality even during the establishments of the Serbian state in the 19th and 20th centuries.)9 On the other side of the “common” Adriatic, Southern Italy and Sicily are considered as traditional exporters of “organized” society that has left its mark even on the history of the United States. Maybe the Balkans haydouks and banditry history and phenomenology from the 16th to the 21th century has still remained under explored. On the other side of Atlantic, the Oedipus complex question, especially troubled mother and son relationship was shyly announced in The Godfather 2 scene, by Mario Puzo and Francis Ford Coppola, in a theater play watched by the young Vito Corleone, when a Neapolitan immigrant attacks his woman after he receives a notification about his mother’s death at home in Italy. Subsequently, regarded by many as the greatest television series of all time, American television drama he Sopranos created by David Chase was initially conceived as a feature ilm about “a mobster in therapy having problems with his mother.” Livia Soprano, the family matriarch, together with her deceased 8 Beissinger 2001, 407–408. I was discussing these curiosities with my late father while he was preparing his short collection of essays he Oral Folk Chronicle, 35 years ago, but all these particularities 9 he never decided to expose (Radovan Samardžić, Usmena narodna hronika, Novi Sad : Matica srpska, 1978). 222 NIKOLA SAMARDŽIĆ, “Cherchez la femme” husband, has built a deviant, criminal character of their son Tony, and one of the daughters. Tony became a capo of an organized maia group centered around his family, sufering a profound frustration from the relationship with his mother by whom he was secretly, sometimes even openly despised. She even requested his murder. While Tony consciously and unconsciously struggles to satisfy her sociopathic expectations, Livia remains an egoist manipulator, always dissatisied, preoccupied with her personal family and emotional status, and a real capo whenever she successfully realizes her impulses through the family’s criminal activities, using her son’s emotional weakness and her brother-in-law mental incapability. Tony and Livia characters are ictional, but they remain archetypes of important personal, family relations in traditional Mediterranean communities and their historical realities. hey are a relection of a deep knowledge of the mentalities that reflect the “organized” Mediterranean communities essence, which resembles the “long duration” paradigm. A personal, even historical role of mothers in their sons endemic activities is fascinating. Mothers deserve a special place in layers of conscious and subconscious in machistic, patriarchal, sometimes deviant characterology of their sons. But the facts on the general conditions that have been determining an organized deviant behavior – poverty, foreign domination, social isolation, even climate and soil – remain much more available than speciic personalities and their mutual relations details. he long duration of feudalism in Mediterranean and Balkans, the world capitalist economy supremacy and the emergence of the modern centralized state, along with the lasting foreign rule – so that each administration, even, later, domestic, was considered alien and hostile – were the general framework for traditional deviant behavior, speciically translated in modern and contemporary era, and even in the United States: banditry, outlaw and organized crime. Examples of southern Italy with Sicily and the Balkans discover interesting similarities. Egidio Ivetić is right about a “common” space, Adriatic as a “region”. Sharp social stratiication, drastic income inequality, the failed social groups ghettoization and state ineiciency, are all common features of traditional Mediterranean and Balkans hinterland, with their concrete echoes in modern era. Along with the state building, organized deviant groups transition took place towards the weakness of the state that fed the future activities, in cooperation with government corrupt sectors. Emerging from the state of institutional absence, Mediterranean and Balkan mafiosi have started adapting to the modern institutional framework, managing the system, or the establishment, according to their needs. While endemic banditry and looting were early modern forms of organized crime, the modern state building was ofering a new space to deviant 223 БИГ IV (2013) 215–227 groups through the general institutional weakness and, more speciic, system’s prohibitions and restrictions. Mother, always present In traditional patriarchal family children remain related almost exclusively to the mother, sometimes until the advanced adolescence. he father is absent, preoccupied with his duties, or entertainment. At home, father is pretentious and rude, mother quiet and humble. Traditional machismo is, however, predominantly embedded in historical sources, and obscures a view on mother and son relationship. Does deviant behavior in traditional “organized” society, includes mother’s support? Can we even rise such question? Traditional patriarchal community has built a well-established moral system, which regulated social relations and compensated the lack of state institutions. Community survival depended on mutual solidarity. he same principles were applied among the “outlaws”. Each member should know and apply oral law. Relatively complex property relations were arising in Montenegro, Herzegovina and Albania. Balkans, Southern Italy and Sicily, they have been for centuries governed by foreigners. From the early 18th century Southern Italy and Sicily were under Spanish Bourbons, felt as alien and incompetent. he Balkans were facing a decadent Ottoman system, and the irst nation-states in the 19th century were becoming systems or symbols of the new forms of pressure, through taxes, military conscription or institutional extortion. Similar happened in united Italian state. here was also resistance to modernization and urbanization in general, as happened in clash between Mussolini and maia united with remaining feudal forces. People had long been taught not to rely on government and public oicials. “he maiosi of Sicily had much in common with the brigands of other depressed areas – Spain, Ireland, the Balkans, the Ukraine – where the struggle for existence was harsh and the government oppressive and corrupt”.10 Importance of history hidden in family and kinship, followed by scarce and unreliable sources, may be fascinating. Analogical reasoning is, however, arbitrary and unreliable. History that took place on the sidelines of the modernization processes, in the immediate neighborhood of the lows of the Renaissance, Reformation and Enlightenment is not less valuable, but plunge into the core beliefs that the previous generations cherished about themselves. But these beliefs are also a peculiar history, although being a chronicle in sharp and struggling contrast with rational realities, based on conirmed facts and principles of permanent change. 10 224 Reppetto 2004, 4. NIKOLA SAMARDŽIĆ, “Cherchez la femme” Oten long absences from home sometimes meant crossing to the other side of the law. Women’s role in society, especially in the family, was becoming perhaps not equal, but certainly persistent. his encouraged their individualism, albeit in a traditional framework. hey were given a leading role in creating their family upbringing and moral character. heir role was not recognized by legal provisions, and was set on biological and, in speciic family circle, microsocial foundations. But the consequences were lasting and general. Traditional rural solidarity originated from the daily struggle for life and its renewal. It is impossible to imagine traditional relations in the Mediterranean and the Balkan hinterland without introducing a concept of matriarchy. he men disappeared in wars or robberies, taken or swallowed by the sea, devoured by disease. Males are biologically weaker also owing to their social roles. Replacing their husbands, widows were taking on a new role, which hitherto has been hidden. Over time they gained several masculine traits, or even morphological particularities, or such examples , if they were quite rare, were well remembered . Elderly widows smoked and carried weapon. Among their male successors, sexual mimicry could bring in a confusion, as the mother’s authority contrasted the macho system arrangement. Only seemingly lives of men and women unfold in separate worlds of a common traditional society. Mother connects these worlds, on the level of conscious and, especially, in domain of unconscious when the son is concerned. he mother’s power is exercised within the private sphere or the domestic unit, and through the son, and his activity, in the public sphere. On Sicily a male is generally expected to perform all external activities, spontaneously and secretly directing all home activities to his wife the man who does not command is not a man, while the woman who does command has lost her vergogna and the family is exposed to public ridicule and despise. But the woman’s power over the son makes her a hidden head of the family that holds the keys of basic biology and the spheres of unconscious. 11 LIST OF REFERENCES Beissinger, Margaret. 2001. Gender and Power in the Balkan Return Song. he Slavic and East European Journal, Vol. 45, No. 3, 403–430. Bromberger, Christian. 2006. Towards an Anthropology of the Mediterranean. History and Anthropology, Vol. 17, No. 2, 91–107. Campbell, J. K. 1964. Honour, Family, and Patronage. Oxford: Clarendon Press. Cornelisen, Ann. 1977. Women of the Shadows: A Study of the Wives and Mothers of Southern Italy. New York: Vintage Books. 11 Hollos & Leis 1985, 340–342. 225 БИГ IV (2013) 215–227 Cronin, Constance. 1977. Illusion and Reality in Sicily. Sexual Stratiication: A CrossCultural View( Alice Schlegel, ed.), 67–93. New York: Columbia University Press. Davis, J. 1977. he People of the Mediterranean: An Essay in Comparative Social Anthropology. London: Routlege. Denich, Bette S. 1974. Sex and Power in the Balkans. Woman, Culture, and Society (M. Z. Rosaldo and L. Lamphere, eds.), 243–262. Stanford, Calif.: Stanford University Press. Friedl, Ernestine. 1967. he Position of Women: Appearance and Reality. Anthropological Quarterly, 97–108. Hollos, Marida, Philip E. Leis. 1985.he Hand that Rocks the Cradle Rules the World: Family Interaction and Decision Making in a Portuguese Rural Community. Ethos, Vol. 13, No. 4, 340–357. Olujic, Maria B. 1998. Embodiment of Terror: Gendered Violence in Peacetime and Wartime in Croatia and Bosnia-Herzegovina. Medical Anthropology Quarterly, New Series, Vol. 12, No. 1, he Embodiment of Violence, 31–50. Popovic, Tatyana. 1988. Prince Marko: he Hero of South Slavic Epics. Syracuse: Syracuse UP. Reiter, Raynar. 1975. Men and Women in the South of France: Public and Private Domains. Toward an Anthropology of Women(R . Reiter, ed.), 252–282. New York: Monthly Review Press. Reppetto, homas. 2004. American Maia. A History of its Rise to Power. New York : Henry Holt and Company. Rogers, Susan. 1975. Female Forms of Power and the Myth of Male Dominance : A Model of Female/Male Interaction in Peasant Society. American Ethnologist, 2, 759–792. Samardžić, Nikola. 2005. Ko je stvarni “kapo”. Limes Plus, 2, 175–183. Simić, Andrei. 1983. Machismo and Cryptomatriarchy: Power, Afect, and Authority in the Contemporary Yugoslav Family. Ethos, Vol. 11, No. 1/2, 66–86. Simic, Andrei. 1969. Management of the Male Image in Yugoslavia. Anthropological Quarterly, Vol. 42, No. 2, 89–101. Nikola Samardžić „Cherchez la femme“ : ULOGA MAJKE U DEVIJANTNOM TRADICIONALNOM PONAŠANJU U PREDMOTERNOM JADRANSKOM ZALEĐU Društvena solidarnost predmodernih zajednica sa obe strane Jadranskog mora, naročito u zaleđu, bila je zasnovana na svakodnevnoj borbi za opstanak i ustaljenim porodičnim i rodbinskim vezama. Nemoguće je razumeti odnose u tradicionalnom patrijarhalnom društvu bez postavljanja pitanja o nekoj vrsti kripto-matraijarhata. Majke su bile na vrhu piramide društvenog poretka. Majka je najvažniji consigliere: 226 NIKOLA SAMARDŽIĆ, “Cherchez la femme” smena generacija odvijala se i u sukobu sina sa ocem. Otac je gotovo neprikriveno prezirao porodicu, strahovao od vlasti i kad je bio odmetnut od vlasti, i jednako prikriveno s njima sarađivao. Ali je mišljenje majke bilo moralni imperativ, i uporište prirodnog stanja biološkog poretka. Patrijarhalna priroda porodice i društva bila je više javna nego privatna. Istorijska stvarnost otkriva, međutim, ulogu žene koja je dublja i značajnija od one koju priznaje mačističko društvo. Dugo trajanje ličnog i kolektivnog oslobađanja: od feudalizma, od Turaka, od tradicionalne crkve i tradicionalnih običaja, od stvarne i imaginarne vlasti i autoritarne uprave, od klijentelističke vlasti i autarhične ekonomije, to oslobađanje ukazuje i na stvarnost potisnutih slabosti koje se naziru u epskom narativu. U tim dubinama je uloga žena, a naročito majke, namerno ili spontano prikrivena. 227 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 Прилог / Contribution UDK: 392.81 642.8 ID BROJ: 202602252 Stručni članak Рад примљен: 1.10.2013. Рад прихваћен: 1.10.2013. dr Olga Zirojević, naučni savetnik Istorijski institut Knez Mihailova 36/II, Beograd [email protected] POVRATAK MANTIJE Reč mantija (grcizam mantion) označava deo odeće sličan (...) dugačkoj odori, haljinu sveštenih lica, ogrtač, plašt, ali je u upotrebi i manje korišćeni turcizam (manti), koji označava vrstu pite. Samim Turcima (koji je, uglavnom, ne smatraju pozajmicom) ta reč je, kako se pretpostavlja, stigla sa dalekog istoka, tačnije, iz Kine (man-tou). Pominje se u XIII veku u centralnoj Aziji, za koju je, inače, vezuju neki istraživači kulturne istorije jela. Pod istim ili sličnim imenom (mantu, mandu, mantui, mono i dr.) javlja se u nizu azijskih zemalja: Koreji, Avganistanu, Tibetu, Uzbekistanu, Kirgizstanu, Kazahstanu, Iranu, Jermeniji, Turskoj. Bilo je to popularno jelo i u nekadašnjem SSSR-u (peljmeni), a smatra se tipičnim jelom i u svetom gradu Meki, kao i kod Tatara na Krimu. Na zapad je ta pita izgleda stigla posredstvom Turaka, u vreme Džingiskana i Tamerlana. Turski i mongolski konjanici su je, tako hoće priča, nosili sa sobom, smrznutu ili suvu, da bi je, na prvoj logorskoj vatri, brzo skuvali. Otuda u Turskoj i naziv tatarski burek, što bi ukazivalo na vezu mantije s nomadskim narodima. U 500-godišnjoj istoriji osmanske kuhinje čitamo da je najraniji primer jela od testa kuvanog na pari (ili u vodi) bila, bez sumnje, mantija. A u XV veku mantija je bila glavno i veoma popularno jelo osmanske kuhinje – znamo da je skoro svaki dan kuvana u carskoj kuhinji za sultana Mehmeda II Fatiha. A sličan ukus imali su – sudeći po sačuvanim popisima, u kojima se često beleže izdaci za crni i beli luk za spravljanje carske mantije – i kasniji sultani, Bajazit II i Murat III. 229 БИГ IV (2013) 229–231 Danas se u Turskoj mantija peče u pećnici ili kuva u mesnoj, odnosno u običnoj vodi, ali u centralnoj Aziji i Kini – kao nekad i u carskoj kuhinji – priprema se isključivo na pari (u posebnoj vrsti suda). Prema opisu Muhameda bin Mahmuda Širvanija (1375–1450), lekara sultana Murata II, spravljala se od mlevenog ovčijeg mesa, nauta (leblebija), raznih začina (među kojima se izrekom pominje cimet), sirćeta i testa (juki). Dugo se kuvala u kazanu na pari (bez dodira sa vodom), a zatim prelivala jogurtom (začinjenim belim lukom) i sumakom. Na listi jela carske kuhinje javlja se tokom XVI i XIX veka. Iz Anadolije je vrlo rano – kao ravioli – stigla u Italiju. Prvi pomen datira iz sredine XIV veka, da bi se, već u narednom veku, raširila po Evropi kao jelo viših društvenih slojeva. A danas, opet, „naši“ kineski restorani imaju na svom meniju „kineske raviole“, dok se u nekim savremnim turskim kuvarima susrećemo sa „anadolskim raviolima“. U relevantnim turskim rečnicima mantija se opisuje kao jelo od testa i mlevenog mesa, vrsta testa i pašteta sa mesom. I dok se u azijskoj kuhinji uglavnom kuva na vodi ili, češće, na pari, u Turskoj i Srbiji peče se u pećnici. U Balkanskoj kuhinji (iz 1987) mantije se ubrajaju među predjela, nadev se sastoji od mlevenog svinjskog mesa, ulja, crnog luka, bibera i aleve paprike. A priprema se ovako: „punu kašiku nadeva stavljati na sredinu svakog kvadrata od testa (veličine 10×10 cm), a zatim preko nadeva sastaviti krajeve kvadrata. Na taj način je nadev umotan u mantiju“. A „kako za pripremanje ovog vanrednog srpskog specijaliteta treba dosta vremena, to se gostu za koga se priprema time ukazuje posebna počast“. U međuvremenu se mantija sve više spravlja u posebim radionicama i takoreći nezaobilazno je posluženje na novopazarskim svetkovinama svih vrsta. Priprema se i dalje i po kućama, a na ceni su one – sasvim male. Mantija je popularna i u Vranju („jedna vrsta testa punjenog seckanim mesom ili jajima pomešanim sa sirom“), smatra se specijalitetom ovog kraja i jede se na kraju obeda, topla, dok se u Pirotu ponekad čak ubrajala među hrišćanska kultna jela („vrsta pite od dve juvke, što se mesi na Mladence, u sredi je pirinadž, a spolja se namaže medom“). U Sarajevu se, prema Bosanskom kuharu Alije Lakišića, jedu klepe (ili čikovi burek) koje se, kao i mantija na azijskim prostorima, kuvaju u kipućoj vodi. I kao i u turskoj kuhinji, i ovde se serviraju prelivene kiselim mlekom, u koje se utuče beli luk (ima i varijanta da se prethodno zapeku). Umesto kiselog mleka mogu se politi pavlakom-mileramom (klepe sa pavlakom). Tu su bile još i latice, odnosno klepe bez mesa, koje su se spravljale od deblje juke, a oceđene bi se prelivale kajmakom, pa zapekle. Muslimansko gradsko jelo mantija spravlja se takođe i na Kosovu (gde se smatra kraljicom pita), po crnogorskim gradovima (u Rožajama se pekla u 230 Прилог / Contribution pećnici, a zatim prelivala zasoljenim kiselim mlekom u koje je stavljen iseckan beli luk), a, verovatno, i drugde. Danas se čak može govoriti o comebacku ovog starinskog jela jer se – kao u vreme Džingis-kana – donosi zamrznuto i u Beograd. Štaviše, preko kineskih restorana, uz vantan (ili von ton, kako se mantija naziva u južnoj Kini, gde se spravlja od plodova mora, govedine ili svinjetine), stiglo nam je i originalno ime mantou („posebna vrsta kineskog hlepčića kuvanog na pari“). SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA: Civitello, L.Cuisine and Culture, A History of Food and Peaple, New Jersey, 2007. Günur. M. Išn-E. Turkish Cookery, 2 Ed. Istanbul, 1990. Gürsoy, D. Turkish Cuisine in Historical Perspective, Istanbul, 2006, 2007. Hadžić, I. Rožajski rječnik (građa za diferencijalni rječnik narodnog govora rožajskog kraja), Rožaje, 2003. Heiderfazel, S. Afganische Küche, 2 Aulage, Heidelberg, 1997. Lakišić, A. Bosanski kuhar, tradicionalno kulinarstvo u Bosni i Hercegovini, peto dopunjeno izdanje, Svjetlost, Sarajevo, 1990. Lupa, B. B. Leksikon kulinarstva, Beograd, 2006. Mrlješ, R. Balkanska kuhinja, Jugoslavija–Rumunija–Bugarska–Albanija–Grčka–Turska, Beograd–Ljubljana, 1987. Muhammed bin Mahmud Širvani, 15. Yüzyil Osmanli Mutfagi, Prof. Dr. M. Argunšah – Dr. Müjgan Čakir, Istanbul, 2005. Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, XII, SANU, Beograd, 1984. Peter Peter, Kulturgeschichte der deutschen Küche, Beck, München, 2008. Yerasimos, M. 500 years of Ottoman Cuisine, Istanbul, 2005, 2007. 231 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 Прикази / Reviews Danijela Stefanović, Ph.D. Assoc. Prof. Department of History, Faculty of Philosophy University of Belgrade [email protected] Maria Eugenia Aubet, Commerce and colonization in the Ancient Near East (English transl. by Mary Turton; irst published 2007), Cambridge; New York: Cambridge University Press, 2013, vii, 414 p. (ISBN 9780521514170) his is the English translation of Maria Eugenia Aubet’s Comercio y colonialism en el Próximo Oriente Antiguo. Los antecedentes coloniales de III y II milenios a. C., published by Ediciones Bellaterra (Barcelona) in 2007. he introduction states that ”in this analysis of the first colonialisms in history, the eastern roots of the Phoenician colonial system in the first millennium BC are traced and the metropolis of Tyre is established as the final link in a long chain of colonial experiences in the ancient Near East. he author reviews some of the theories and debates about trade and the colonial phenomenon, scrutinises the colonial situations that arose in the East in a context of longdistance inter-regional trade, and analyses the examples – Egypt, Byblos, Uruk, and Assur – where a metropolis with a mercantile tradition intervenes and acts as intermediary in diferent inter-regional exchange circuits.” he material presented by the author is organized into two main sections: Part I – he debate concerning ancient economy (pp. 7–115) and Part II – Trade and colonialism in the Near East (pp. 117–369). Within the irst part of the book (subdivided into four chapters: 1. he first great debate: primitivists versus modernists; 2. Karl Polanyi and his view of ancient economy; 3. Colonialism and cultures in contact: theorisings and criticiques; 4. he place of trade in ancient economies) the author presents the state of art in respect to the debate between primitivists and modernists (represented respectively by K. Bucher and E. Meyer), as well as the substantivism of K. Polanyi, but also analyses other theoretical models such as postcolonialism. In respect to the theoretical concepts, the third chapter (pp. 41–78) is of 233 БИГ IV (2013) 233–252 particular importance: Aubet argues that although colonialism appears to have existed throughout history, the approaches to this phenomenon tend to rely on the already existing, or better to say ‘already recognized’ Greek and Roman Eurocentric models. Another important issue which the author elaborates is that of postcolonial theory and the study of the other, which presents another aspect of the process of colonization, i.e. interdependence between settlers and local populations. he irst part of the book ends with the chapter ‘he place of trade in ancient economies’ (pp. 79–116) which is based on the concepts of exchange that Polanyi postulated, and on the further modiications of C. Renfrew, and their implementations into archaeology. he second part of the book is introduced by the chapter ‘State trade versus private initiative’ (pp. 117–156). Starting with the concepts of temple or palace economies, and following Polanyi’s postulates of redistribution, Aubet touches upon the concept of new modernist such as C. Charles Lamberg- Karlovsky and M. Silver. Other issues analyzed in the same chapter are those of the role of the merchants, market economy, the regulation of prices and tarifs, and the role of silver in the exchange of goods. In the following chapter named ‘Uruk and the irst colonialism’ (pp. 157–200), the author examines the early Sumerian interregional trade and its importance for the formative state. Furthermore, the model of G. Algaze of colonialism of Uruk is favoured, and contrasted to the theories of H. T. Wright, H. J. Nissen, C. Gosden, and G. J. Stein. Regarding the second part of the book the reviewer feels most ‘at home’ with Egypt and so will concentrate on that. he seventh chapter, ‘Byblos and Egypt: reciprocity and shared ideologies’, gives an overview of Neolithic and Chalcolithic Byblos, and also focuses on the early contacts with Egypt during the Predynastic period. According to Aubet, Egypt established – ater the political uniication of the country – small colonial enclaves in the Levant. he Egyptian Old Kingdom artefacts discovered in Byblos, as well as the attestations of Egyptian oicials, are especially emphasized. According to the author, these evidences consolidated the idea of Egyptian colonialism. In more recent years, several important studies have been published which shed considerably diferent light on the nature of contacts between Egypt and Byblos, and raise the question: is it really appropriate to speak of Egyptian colonies in the Levant, especially during the Old and Middle Kingdom?1 What See especially Karin N. Sowada (Egypt in the Eastern Mediterranean during the Old Kingdom: An Archaeological Perspective. With a contribution by Peter Grave, Göttingen 2009) on the contacts between Old Kingdom Egypt and its eastern and northern neighbours, but mainly with the Levant during the Early Bronze Age. he most recent study is Andrés Diego Espinel (Egypt and the Levant during the Old Kingdom, Aula Orientalis 30, 2012, 359–367) 1 234 Прикази / Reviews seems in fact to be a mark of ‘egyptianisation’ of Byblos, and Byblite rulers, as an efect of Egyptian diplomatic and commercial practice with the Canaanite city,2 for author is the sign of Egyptian colonialism.3 he analysis of scarabs and sealings of Egyptian oicials found in Byblos4 and of Canaanite scarabs found in Egypt (especially those coming from Tell el-Dab’a5 which is completely lacking, would perhaps challenge the author to reconsider her conclusions, i.e. the nature of Egyptian ‘presence’ in Byblos especially during the Old and Middle Kingdom (c. 2680–1750 BCE). ‘he Assyrian trade network in Anatolia: the metropolis’ (pp. 267–306), presented in chapter eight, examines the Assyrian trading colonies, emphasizing the importance of karum Kanesh and its links with the city of Assur. In the ninth chapter, ‘he Assyrian trade network in Anatolia: the colonies’ (pp. 307–364), karum Kanesh is analyzed from the stand point of archaeology, with a special emphasis on its social and political organization, within the framework of colonial doctrine. ‘Final thoughts’ (pp. 365–370) summarizes the author’s conclusions and assumptions of the colonial system of the Ancient Near East, stressing, with all good reasons, its divergent nature. Despite the reviewer’s few comments, the book of Maria Eugenia Aubet is a welcome addition to the general study of the Ancient Near Eastern economies. Still, the time span between the two editions necessarily has asked for updates. See Roxana Flammini, Elite Emulation and Patronage Relationships in the Middle Bronze: he Egyptianized Dynasty of Byblos, Tel Aviv: Journal of the Institute of Archaeology of Tel Aviv University 37, 2010, pp. 154–168. 2 For Aubet the temple of Ba’alat Gebal is one of the ‘key-arguments’ for her theory of Egyptian colonialism. See, for example, very diferent approach to the same issue by Andrés Diego Espinel, he Role of the Temple of Ba’alat Gebal as Intermediary between Egypt and Byblos during the Old Kingdom, Studien zur Altägyptischen Kultur 30, 2002, pp. 103–119, and Marat Yunusov, Baalat Gubl and Hathor: he history of relations between Byblos and Egypt in the periods of the Old and Middle Kingdom, Vestnik Drevnej Istorii 2, 2005, pp. 3–13. 3 For a recent study, see Daphna Ben-Tor, he historical Implications of Middle Kingdom scarabs found in Palestine bearing Private Names and Titles of Oicials, Bulletin of the American Schools of Oriental Research 294, 1994, pp. 7–22; Id., Scarabs of Middle Bronze age rulers of Byblos, in: Bilder als Quellen. Images as Sources. Studies on ancient Near Eastern artifacts and the Bible inspired by the work of Othmar Keel, ed. by Susanne Bickel, Fribourg 2007, pp. 177–188. 4 See Daphna Ben-Tor, Scarabs, chronology, and interconnections: Egypt and Palestine in the Second Intermediate Period, Fribourg 2007, with more extensive bibliography. 5 235 БИГ IV (2013) 233–252 Prof. dr Miroslava Mirković Miloje Vasić, Imperijalna i kolonijalna kovnica u Viminacijumu u vreme vladavine Trajana Decija (249–251), Arheološke monograije 20, Narodni muzej, Beograd 2012, 182 str., graikoni 1–8. Knjiga Miloja Vasića je posvećena problemu kovanja carskog srebrnog novca u kolonijalnoj kovnici u Viminacijumu (Kostolac) u provinciji Moesia Superior u vreme cara Mesija Trajana Decija (249–251), a obuhvata i analizu kolonijalnog kovanja XI i XII godine. Kolonijalna kovnica u Viminacijumu je otvorena u vreme Gordijana III i emitovala je bakarni novac 16 godina, od 239 do 254. Predstave na kolonijalnom novcu Viminacijuma odražavaju događaje u rimskoj državi i promene na prestolu, ali su i sredstvo carske propagande koja se odnosila na vojsku i uspehe u ratu s Gotima na Dunavu, kao i na prosperitet Carstva i slavljenje nastupajućeg mira. Niz je problema koji se otvaraju pri proučavanju rada kovnice: početak kovanja, vezan za pitanje početka kolonijalne ere, namena, prekid u radu godine X, emitovanje novca nekim carevima ili članovima njihove porodice i posle njihove smrti i konsekracioni novac, kao i, ne na poslednjem mestu, pitanje kovanja carskog srebrnog novca. Otvorena je u gradu koji je nastao u neposrednoj blizini legijske baze legije VII Claudia. Početak kovanja, prema tome i početak kolonijalne ere, datuje se u oktobar 239. godine. Smatra se da je cilj bio da podmiri potrebe u sitnom novcu, ali i da pomogne isplatu vojnika. Povremeno i istovremeno s kolonijalnim, kovnica je emitovala i carski srebrni novac. Kovanje carskog novca zavisilo je od centralnog ureda u Rimu, odakle su slati modeli pojedinih tipova koji su rezani na kalupe u Viminacijumu sa speciičnostima izraženim u predstavama likova careva, u legendama aversa i reversnim predstavama. Nesumnjivo je da je značaj viminacijumskog novca u prometu bio veliki. Novac kovan u Viminacijum cirkulisao je na velikom prostoru na Balkanu i u Dakiji. 236 Прикази / Reviews M. Vasić je numizmatičar velikog iskustva i učenosti koja se zasniva na poznavanju antičkog novca i kovnica, pouzdanom znanju o antičkim izvorima i dobroj obaveštenosti o našoj i stranoj literaturi. Pored ostalog objavio je i voluminoznu knjigu Zlatni i srebrni novac kasne antike (284–450. godine) iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu (2008). Istraživanja je u ovoj prilici ograničio na jednog cara, Trajana Decija, za koga ima razloga da se veruje da je i pre no što je postao car proveo izvesno vreme u Podunavlju kao upravnik provincije Mezije, a da je kasnije kao car proveo veći deo svoje kratke vlade na Dunavu, u borbi protiv Gota. Poginuo je u sukobu s Gotima kod Abrita u današnjoj Bugarskoj 251. godine. O problemu kovanja carskog srebrnog novca u Viminacijumu u nauci se raspravlja od kraja XIX veka. Miloje Vasić je izabrao kovanje Mesija Trajana Decija zbog brojnosti primeraka u sačuvanim ostavama. Izučavajući ostave III veka na teritoriji Srbije zapazio je da carski antoninijani kovani Trajanu Deciju i članovima njegove porodice, ženi Hereniji Etruscili i sinovima Hereniju Etrusku i Hostilijanu, odudaraju od redovnog kovanja rimske kovnice i da bi se morali, kako je već u naučnoj literaturi primećeno, pripisati sekundarnoj carskoj kovnici, po mišljenu M.Vasića, najpre kovnici u Viminacijumu. Raspravljanje se zasniva na analizi tipova i emisija pojedinih oicina, tipološkoj analize predstava na novcu i duktusu legendi. Cilj autora knjige je da na osnovu numizmatičke analize i upoređivanja emisija lokalnog i carskog novca u Viminacijumu bliže sagleda događanja u vremenu od proglašenja Decija za cara do njegove smrti kod Abrita juna 251. Centralno mesto ima razmatranje o stanju u Rimu posle bitke kod Verone oktobra 249. i pogibije Filipa Arapina i pitanja gde se Decije nalazio posle toga. Prvo je važno zbog kovanja godine XI (249) u Viminacijumu i Filipu II, sinu Filipa Arapina, a drugo zbog odnosa Decija prema prethodniku koji ga je i imenovao za komandanta u ratu protiv Gota u Meziji. Sve se to odražavalo i u predstavama na bronzanom novcu iz tih godina u Viminacijumu. Metod Miloja Vasića u ovoj knjizi se zasniva na analizi kalupa, koje je kopirao služeći se originalima novca. Upoređivao je zatim primerke kolonijalnog novca sa srebrnim carskim novcem iz istih godina. Vasić objašnjava svoj metod na sledeči način: „Metod se sastoji u upoređivanju kalupa svakog primerka iz ostave po određenom kriterijumu – rez portreta na aversu, rez prestave na reversu, duktus legende na aversu i duktus na reversu. Na taj način bi se uspostavljala veza između kalupa, i na osnovu toga i razlika između rimske i sekundarne kovnice“ (str. 74). Poseban problem predstavlja to što u seriji viminacijumskog kolonijalnog novca od I do XVI godine nedostaje novac s oznakom godine X, o čemu je često raspravljano u nauci s različitim ishodom. M. Vasić je sklon da prihvati mišljenje koje je branio J. Pegan u svojoj doktorskoj disertaciji da je 249. godine kovnica prekinula svoj redovni rad godine X da bi kovala antoninijane uzurpatora 237 БИГ IV (2013) 233–252 Pakacijana. Kao posebno značajan ističe konsekrativni novac kovan u Decijevo vreme, na kome se uočava kompaktnost rezanja kalupa (portreti, legenda i predstave na reversu), i kovanje Filipu Arapinu XI godine i članovima Decijeve porodice XII i XIII godine. Kovnica je nesumnjivo emitovala antoninijane uzurpatora Pakacijana, a po mišljenu Vasića i dve efemerne emisije carskog novca u ime Filipa II posle smrti Filipa-oca. Oicina I kovnica u Viminacijumu je godine XI emitovala u ime Filipa II, oicina II u ime Decija Trajana. Objašnjenje zahtevaju pitanja: kovanje Filipu II, maloletnom sinu Filipa Arapina godine XI u Viminacijumu, posle smrti njegova oca Filipa 249, i kovanje Decija 250–251. Važno je da je u tom periodu sigurno kovanje antoninijana AETERNIT IMPER sa aversom Filipa II, za koji autor smatra da je morao biti emitovan u Viminacijumu. Ove emisije su morale uslediti neposredno posle Filipove smrti, što bi možda ukazivalo na postojanje brojnih pristalica ovog cara u Viminacijumu. Događaji u Rimskom carstvu, a posebno na Dunavu, upad Gota u Donju Meziju, bitno su uticali na otvaranje sekundarne carske kovnice u Viminacijumu. Poglavlja 2 i 3 su ključna u razmatranju problema: analize kolonijalnog novca u Viminacijumu u vreme Trajana Decija (2), i potom imperijalnoj kovnici u Viminacijumu u vreme istog cara (3), s opisom svih tipova i emisija svih oicina, dakle glavnim problemima kovanja Trajana Decija u kovnici u Viminacijumu. U poglavlju 2 razmatra se kovanje bronze u Viminacijumu godine XI i XII; pregled kovanja Trajana Decija, Herenije Etruscile, Herenija Etruska, Trebonijana Gala i Voluzijana tokom AN XII i početkom AN XIII VIM, podeljeno po emisijama i oicinama, dat je u Dodatku, na kraju poglavlja 2. Ključni problem ostaje kovanje kolonijalne kovnice AN XI, tj. 249. godine. Posle prekida godine X (249) kovnica je nastavila s radom u jesen te godine, emitujuči novac s oznakom AN XI Filipu II, maloletnom sinu Filipa Arapina, Deciju, Hereniji Etruscili i Hereniju Etrusku. Novac Filipa II nosi natpis AETERNIT IMPER i LAETITIA FULMENAT (sic). Problem je u tome što bi Filip II trebalo da je već mrtav početkom viminacijumske godine XI, verovatno sredinom oktobra. Prema podacima u literarnim izvorima, on je ubijen u pretorijanskom logoru u Rimu neposredno posle pogibije svog oca Filipa Arapina. Razmatrajući razna rešenja ovog problema u modernoj numizmatičkoj literaturi, odmereno i tolerantno, i podatke u literarnim izvorima o smrti jednog i drugog Filipa, Vasić ne insistira na svom rešenju, ali ga snažno potkrepljuje analizom primeraka novca tri oicine u toku ove godine i upoređivanjem s kovanjem godine XII, dotičući i problem početka kolonijalne godine i druga pitanja koji se tiču političke situacije u Rimu i Meziji u tim godinama. On ne isključuje mogućnost efemerne kratkotrajne zajedničke vlade Filipa II i Decija, što bi značilo da je Filip II nadživeo oca za nekoliko meseci. Analogiju bi pružalo kovanje XII i početka XIII, na kojima se pojavljuju i već mrtav Decije i članovi njegove porodice. 238 Прикази / Reviews O carskoj sekundarnoj kovnici srebrnog novca u Viminacijumu, centralnom problemu knjige, M. Vasić raspravlja u poglavlju 3. Pitanje da li se u Viminacijumu kovalo srebro postavio je Otto Voeter još 1894. Premda su serije koje je on atribuirao viminacijumskoj kovnici pripisane kasnije drugim kovnicama, njegov rad je podstakao druge istraživače da se bave tim pitanjem. Autor detaljno raspravlja o nekim rešenjima, naročito onim koja su izneta u novije vreme, između ostalog o rešenju koje je predložio H. Mattingly, i posebno onom koje je predložio J. Fitz. On u osnovi prihvata tezu J. Fitza, koji je na osnovu minuciozne analize svih detalja na predstavi carskog portreta na aversu, naročito položaja trake kojom je vezana kruna, napravio paralelu s rimskom kovnicom i viminacijumsko kovanje Decijevog srebrnog novca podelio u tri emisije: 1. IMP CAE TRA DECIVS AVG i položaj trake 1, 2. IMP CAE TRA DEC i traka 1, i 3. IMP CAE TRA DEC i traka 2, koja pada na prsa cara. M. Vasić prihvata mišljenje da su ovi komadi kovani u Viminacijumu, ali predlaže obrnuti raspored emisija: 1. IMP CAE TRA DEC i traka 1, 2. IMP CAE TRA DEC i traka 2, 3, 4, i 5 emisija IMP CAE TRA DECIVS AUG traka 1. Kovanje Trajanu Deciju i članovima njegove porodice prikazano je i na graikonima. Knjiga M. Vasića je višestruko korisna. Namenjena vrhunskim znalcima numizmatike, ona pruža informacije i istoričarima koji poznaju numizmatički materijal i problematiku provincijalnih kovnica i njihov rad sredinom III veka. Minuciozna analiza likovnih predstava na novcu otvara i mnoga pitanja koja su važna za rekonstrukciju istorije i Carstva i podunavskih provincija – boravak Decija na Dunavu, kao posledica bitke kod Verone u kojoj je on pobednik, a pre svega njegov odnos prema pobeđenom i ubijenom prethodniku, Filipu Arapinu. Rezultati su sumirani u Zaključku na kraju knjige, koja je i kada su u pitanju komplikovana pitanja, pisana jasno. Ipak, s obzirom na to da je ova studija o viminacijskom novcu namenjena i onima koji nisu stručnjaci za numizmatiku, korisno bi bilo da su rezultati čisto numizmatičke analize sumirani na kraju pojedinih poglavlja, naročito poglavlja 2 i 3. To bi učinilo jasnijim i vezu kolonijalnog i carskog novca. Tekst u knjizi prate opisi primeraka novca koji je u osnovi raspravljanja, dobro osmišljeni tabelarni pregledi i graikoni, koji su priloženi na tabelama većeg formata na kraju knjige. Od velike su pomoći kod praćenja teksta odlični profesionalni snimci novca Nebojše Borića. 239 БИГ IV (2013) 233–252 Милена Репајић, МА Докторанд, истраживач-сарадник Одељење за Историју, Филозофски факултет Универзитет у Београду [email protected] Влада Станковић, Краљ Милутин (1282–1321), Фреска, Београд 2012, 164. стр. У оквиру едиције биографија издавачке куће „Фреска“ објављена је 2012. године монографија Владе Станковића о краљу Стефану Урошу (II) Милутину, прва савремена студија посвећена овом владару и његовом добу на српском језику. Влада Станковић је ванредни професор византологије на Филозофском факултету универзитета у Београду. Његова истраживачка делатност је усмерена на периоде средње и позне Византије (9–13. век), као и на српско-византијске односе, пре свега у 12. и 13. веку. До сада је објавио три монографије: „Цариградски патријарси и цареви Македонске династије“ (2003), „Комнини у Цариграду. Еволуција једне владарске породице (1057–1185)“ (2006) и „Манојло Комнин, византијски цар (1143–1180)“ (2008), те бројне научне радове у најпрестижнијим домаћим и светским часописима. У последње време, значајно за тему ове монографије, бави се историјским делом Георгија Пахимера, а особито сликом Срба и Бугара у том делу. Студија се састоји из предговора, четири велике целине („Пре доласка на престо“, „Краљ Стефан Урош (II) Милутин“, „Други период Милутинове владавине (1299–1321)“, „Ко је био краљ Милутин?“), опсежне библиографије, индекса имена и сажетка на енглеском језику. Свака од целина даље је подељена на тематско-хронолошка потпоглавља. Аутор најпре даје осврт на српску историју 13. века, време Милутиновог деде и стричева (Стефана Првовенчаног, Радослава и Владислава), са посебним нагласком на владавину његовог оца Уроша, која је утрла пут преображају који је Милутиново доба донело. Посебна пажња у првом делу монографије посвећена је преговорима о браку принца Милутина са византијском принцезом Аном, ћерком Михаила VIII Палеолога, а потом и владавини његовог брата Драгутина (1276–1282) и проблему Милутиновог доласка на престо. Сама владавина краља Милутина подељена је на две целине – прву, пре великог преокрета у његовој политици 1299. и другу, после 1299. и коначног окретања ка Византији, а наглашена је управо та прекретница и краљеви мировни преговори са византијским царем Андроником II 240 Прикази / Reviews Палеологом. У закључном поглављу писац се осврнуо на Милутинову личност, његову ктиторску делатност и улогу „светог краља“ у политици и идеологији његових наследника, Стефана Дечанског и Стефана Душана. Значај монографије „Краљ Милутин“ за домаћу науку вишеструк је и у неким аспектима, слободно би се могло рећи, револуционаран. Иако је издање намењено и широј читалачкој публици, студија без сумње има изузетну научну вредност и у пуном смислу речи је истраживачки пројекат, будући да је ова тема у домаћој историографији недовољно истражена упркос консензуcу који у научним круговима постоји око немерљивог значаја Милутинове владавине као прекретнице у српској средњовековној историји. Домаћа медиевистика већ је читаво столеће оптерећена претераним пијететом према великим именима историографије, пре свега, али не и искључиво, Константину Јиречеку и Георгију Острогорском, те се ставови и закључци већ деценијама некритички преузимају. Без намере да оспори значај који су поменути научници имали у проучавању историје Византије и средњовековне Србије, Влада Станковић указује на неопходност укључивања српске византологије и медиевистике у савремене научне токове и преиспитивање устаљених мишљења. Друга велика бољка српске историографије јесте затвореност, делимично условљена политичком изолацијом деведесетих година, а другим делом свесним самозатварањем, задржавањм некаквог „ексклузивног права“ на ову област студија, и извесним неповерењем према радовима о националној историји средњег века који настају изван домаће научне средине. Аутор је за биографију краља Милутина искористио логичан, али парадоксално, веома иновативан приступ: његов живот и владавину посматрао је у ширем балканском, медитеранском и европском контексту, а саме изворе у оквиру контекста њиховог настанка. Поред тога, штуре информације које извори различите провенијенције (српске, византијске и западне) доносе, посматране су у односу на целину дела у коме се налазе, са посебном пажњом посвећеном структури списâ, те ставовима и циљевима писаца који су их саставили. Управо су извори трећа болна тачка српске медиевистике, с обзиром на то да су издања српских наративних извора (пре свега житија) неадекватна и веома често направљена на основу малог узорка не увек срећно одабраних рукописа (више пута је у делу поменут проблем Даничићевог издања „Живота краљева и архиепископа српских“ Данила II, које има значајне недостатке, а важно је напоменути и чињеницу да је настало у 19. веку). На другој страни, византијски извори се најчешће употребљавају кроз едицију „Византијски извори за историју народа Југославије“, издање које је настало са добром наменом, али је веома 241 БИГ IV (2013) 233–252 ограничене употребне вредности и неминовно упућује на парцијално и изоловано посматрање епизода везаних за српску средњовековну историју. Станковић у „Краљу Милутину“, дајући целовит биографски приказ овог значајног владара, преиспитује уврежена мишљења у науци користећи нека занемарена истраживања његове биографије, али пре свега веома подробно и детаљно анализирајући изворе у целости, пре свега историју Георгија Пахимера, затим „Животе краљева и архиепископа српских“ архиепископа Данила II (о чијој структури даје веома интересантна нова тумачења) и „Посланичко слово“ Теодора Метохита. Оваквим приступом дао је нове одговоре на кључне проблеме Милутинове биографије и предочио нову перспективу за сагледавање: а) сабора у Дежеву 1282. и фактичке тровласти краљева Милутина и Драгутина и краљице-мајке Јелене, те краљичиног порекла и реевалуације њене улоге у политичком животу Србије с краја 13. и почетка 14. века; б) питања хронологије и опсега Милутинових освајања; в) комплексног проблема склапања брака са Симонидом као потврде мировног уговора и новог правца у односима са суседном Византијом; г) веома важног и замршеног питања краљевих бракова у контексту балканске и шире европске политике, а нарочито веридбе са Аном, ћерком Михаила VIII Палеолога (1269–70), која је у науци била нарочито обојена тенденциозним извештајем Георгија Пахимера. Уз то, аутор даје правце и за нову перспективу посматрања његових претходника, пре свега оца, краља Уроша, и његове „антивизантијске“ оријентације, али и породичног карактера власти првих Немањића. Решавајући многа од ових питања на другачији начин, аутор наглашава да пут преиспитивања носи собом и одређену истраживачку искреност, која се огледа и у јасном признању да је неке проблеме немогуће у потпуности решити, и отвара читав низ нових питања за будућа истраживања Србије Немањића, указујући на правац у којем би та истраживања требало да се крећу. У томе је, дугорочно, и највећи значај ове студије за будућност српске медиевистике, и византологије, од које је она неодвојива. 242 Прикази / Reviews Милан Војновић, MA Марија Копривица, Попови и протопопови Српске цркве у средњем веку, Центар за црквене студије и Филозофски факултет у Нишу, Ниш 2012, стр 351. Црква је у средњем веку била једна од најважнијих институција у друштву, а мирско свештенство представљало је основу црквеног деловања. Књига која је пред читаоцима бави се управо поповима и протопоповима као представницима мирског свештенства у Српској цркви. Резултат је вишегодишњег истраживања ауторке и представља нешто измењену верзију докторске дисертације са истим насловом. До сада су црквене прилике у нашој медиевистици сагледаване углавном кроз приказе политичких, културних и друштвених дешавања, али су унутрашњи процеси, као што је положај свештеника, остали у недовољној мери расветљени. Књига је подељена на седам поглавља: 1. Увод, 2. Попови у средњовековној Србији, 3. Протопопови, 4. Пореске обавезе попова према епископима, 5. Попови и земља, 6. Друштвени положај попова, 7. Дужности попова средњовековне српске цркве. У досадашњим истраживањима попови су на првом месту посматрани као црквени службеници, па се изучавање овог проблема одвијало у оквиру црквене историје. Међутим, ауторка ове књиге није тако уско схватила проблем мирског свештенства. Она је попове на првом месту посматрала као друштвену групу у средњовековној Србији, а тек онда као службенике цркве. Сагледавањем ова два аспекта истовремено, ауторка је добила потпуну слику о мирском свештенству у средњовековној Србији – оно је најважнији и најбројнији сегмент цркве, а на средњовековној хијерархијској лествици представља друштвену групу између властеле и зависних људи. За мирско свештенство везано је и питање дажбина (пореза) које су плаћали попови и верници. Према речима саме ауторке, извори само наизглед обилују подацима о поповима јер се ради о узгредним поменима појединих свештеника, али је зато мало докумената који расветљавају положај попова. У уводном поглављу ауторка је изложила свој приступ истраживању ове теме и размотрила основне појмове (поп, презвитер, јереј), њихово значење и употребу у изворима. Књига обрађује положај и улогу попова и протопопова у српској цркви и друштву почев од организовања цркве на 243 БИГ IV (2013) 233–252 простору српских земаља, па све до њиховог пада под османску власт. У 15. веку српски народ трпи притиске са разних страна, а српска црква се опире притиску католичанства и ислама. Главну улогу у овим процесима има мирско свештенство. Посебна пажња у књизи Марије Копривице посвећена је обавезама попова према цркви (епископу) и према господару земље на којој живе. Овде су успешно разрешене многе дилеме око основних дажбина, какве су врховина, доходак духовни, бир и крина, као и питање поповских баштина. Поповске баштине се нису разликовале од властеоских поседа, а пошто су попови баштиници често били властеличићи, имали су и сличне обавезе, вероватно и војне. У књизи су разрешена и питања друштвеног положаја попова према њиховом пореклу, а описан је и изглед српских средњовековних попова. На самом крају рада ауторка је размотрила дужности попова као верских пастира у богослужењу, али и у поучавању како лаика тако и будућих свештеника приликом њиховог увођења у службу. Свакако треба ценити спремност младе ауторке да се ухвати у коштац са овим великим проблемом. У српској медиевистици одавно је постојала потреба за једним оваквим истраживањем, које у великој мери превазилази историју цркве. Стога овај рад умногоме доприноси историјској науци, посебно историји српског средњовековног друштва, али и историји српске цркве, у којој је улога мирског свештенства, продирући у све поре друштва, била изузетно значајна. 244 Прикази / Reviews Др Влада Станковић Ванредни професор Катедра за Историју Византије Одељење за историју Филозофски факултет у Београду L .Rădvan, At Europe’s Borders. Medieval Towns in the Romanian Principalities, (East Central and Eastern Europe in the Middle Ages, 450–1450), Brill, Leiden–Boston 2010. Књига Лаврентију Радвана о средњовековним градовима у румунским кнежевинама прва је свеобухватна студија настанка, развоја, структуре и организације градских средина на широком простору румунских кнежевина Валахије и Молдавије у позном средњем веку и првој половини 16. столећа. Проистекла из његове докторске дисертације, која је у међувремену у проширеном облику изашла и на румунском језику (Oraşele din Ţările Române în Evul Mediu : sfârşitul seculului al XIII-lea – începutul seculului XVI-lea, Iasi, 2011), Радванова синтеза представља озбиљан истраживачки напор да се феномен града у овим граничним областима европског средњовековља – како у географском, тако и у хронолошком смислу – сагледа изнова, и у потпуности на методолошки адекватан начин, ослобођен идеолошких или уско националних предубеђења, која су настанак градова и њихову еволуцију у овим областима приписивали оним факторима који су у одређеним временима и срединама сматрани за напредне и покретачке: од Византијског царства и његове снажне дипломатије, преко „аутохтоног“ развоја румунске, дубоко антисловенске заједнице, до искључивог утицаја са запада и севера у односу на средњовековне румунске кнежевине – из Мађарске, Пољске, или из немачких држава. Њено објављивање у новој и значајној серији издавачке куће „Брил“ указује и на пораст интересовања у међународној медиевистици и за оне области у централној, источној и југоисточној Европи о којима на енглеском језику – и осталим такозваним већим језицима – и даље постоји изузетно мало адекватних и квалитетних наслова, а без чијег се бољег познавања, међутим, ни европско средњовековље не може у целини разумети. 245 БИГ IV (2013) 233–252 Изузетна сложеност теме и бројних аспеката феномена града, које је Лаврентију Радван поставио у средиште свог истраживања, условили су и комплексну структуру ове обимне књиге, подељене на три велике целине. У првом делу, насловљеном Средњовековни градови у централној и источној Европи, аутор даје преглед развоја градова у трима великим географским и политичким областима, суседним румунским кнежевинама: у Пољској (стр. 27–52), Мађарској (53–87) и областима јужно од Дунава, Србији, Босни, Далмацији (87–103) и, посебно, Бугарској (104–114). Иако принуђен да се у већини ових случајева ослања на секундарну литературу и закључке националних историографија, овај обимни уводни преглед настанка и развоја градова у суседству румунских кнежевина пружа одличну основу за даље, оригинално истраживање, успостављајући одређене кључне елементе око којих Радван концентрише своју анализу: проучавање времена и околности постанка градова; структура популације, друштва и локалне економије, као и повезаност и међусобна условљеност ових фактора; топографија и њен значај у развоју градских средина, као и топонимија и закључци који се на основу ових података могу донети и, за сваку поједину област, представљање најособенијих примера градова у облику студије случаја (case studies). Додатно разрађена, ова структура се налази и у централним поглављима књиге, другом делу Градови у Валахији (115–310) и њеном трећем делу Градови у Молдавији (311–550), уз посебно обраћање пажње на специфичност румунских кнежевина и њиховог историјског развоја, у којима „стварни средњи век“ почиње тек у тренуцима када се након османских освајања за највећи део централно-источне и југоисточне Европе завршава. Оба основна сегмента књиге подељена су на три мање целине: прву, Урбанизација, у којој се детаљно сагледавају историјски контекст и појава градова, терминологија, главне кнежевске резиденције; другу, Институционална, друштвена, етничка и економска структура градова, у којој се минуционозно анализирају администрација, закон и однос према владару, градски домен, друштвена и етничка структура градова и економија; и трећу, Студије случаја, у којима се пружају подаци о најважнијим градовима у две румунске кнежевине (у Валахији, између осталих и за Букурешт, Крајову и Трговиште, у Молдавији за Цетатеу Албу, Јаши и Путну). Озбиљном анализом и трезвеним закључивањем, Радван доказује да је настанак градова у румунским кнежевинама у највећој мери зависио од регионалних, локалних специфичности, околности којој се до сада, упркос њеној логичности, у науци није придавао готово никакав значај, потцртавајући, истовремено, и значај насељавања „странаца“ у градске средине у настајању, који су са собом донели знања о начинима уређења живота у граду и способности за њихово утврђивање и примену. 246 Прикази / Reviews Књига Лаврентију Радвана представља изузетно важан допринос сагледавању настанка, положаја и значаја градова, не само у „рубним подручјима“ Европе, кнежевинама Валахији и Молдавији, већ и на ширем простору централно-источне и југоисточне Европе у позном средњем веку, у последњем столећу пре османских освајања територија јужно од Дунава и првом веку након тога на просторима северно од ове реке. Насупрот до сада преовлађујућем мишљењу у историографији о специфичности ове две румунске кнежевине, Радван је убедљиво показао да је процес урбанизације у Валахији и Молдавији, упркос географској одвојености од остатка средњовековне „Европе“, садржавао многе заједничке елементе са истим појавама у суседним, централноевропским регијама. 247 БИГ IV (2013) 233–252 Др Јелена Пауновић Штерменски Истраживач сарадник, Одељење за историју Филозофски факултет, Универзитет у Београду Чика Љубина од 18–20 [email protected] Радомир Ј. Поповић, Аврам Петронијевић, Фреска, Београд 2012, 322 стр. Књига о Авраму Петронијевићу коју је написао Радомир Ј. Поповић, научни сарадник Историјског института у Београду, заправо је политичка биографија, до сада ретко обрађиван историјски жанр. Политичке биографије, поготову угледних личности 19. века, почеле су да се учесталије истражују тек последњих година. Зато ова књига представља драгоцени допринос разумевању српске политичке и друштвене сцене прве половине 19. века. Петронијевић је рођен 2/13. септембра 1791. године, а у Србију је прешао 1817. године. Постао је писар због знања страних језика и читког рукописа. Већ у другој половини 1817. године запослен је као писар Милоша Обреновића, у Кнежевој канцеларији, што је био почетак његове дугогодишње политичке каријере, која је трајала све до његове смрти 1852. године. Аутор истиче да је једна од главних карактеристика Петронијевићеве личности била та да се скоро никада није супротстављао владајућем кнезу. Од почетка службе носио је западњачко одело, што га је издвајало од осталих људи у кнежевој околини. Старогрчки и новохеленски језик изучио је у време првог турског ропства 1820. године током прве дипломатске мисије у Цариграду, када је тамо задржан као талац због избијања устанка у Грчкој. Ослобођен је тек 1825. године. Научивши у Турској османске манире, Петронијевић је у Србији постао погодна личност за преговоре са Турцима. Аутор истиче да је умео да подражава њихове обичаје: седео би прекрштених ногу са њима на софи, пушио чибук и разговарао на турском језику. Тиме је показивао своју покорност и придобијао турске власти у Кнежевини. Кнез Милош је Петронијевића већ 1829. године послао у другу дипломатску мисију, у Цариград, где му је 30. новембра исте године уручен Хатишериф. У Србију се вратио почетком 1830. године. Следећа мисија одвела је Аврама Петронијевића заједно са Цветком Рајовићем у Русију, где су били представљени руском цару Николи I Романову новембра 1830. године, што је у књизи означено као врхунац мисије. 248 Прикази / Reviews Још важнији резултат ове мисије односи се на политичка уверења самог Петронијевића. Посета Русији је допринела учвршћивању његових опозиционих ставова према кнезу Милошу. Аутор наглашава да је од те мисије Русија почела неповерљиво да се односи према кнезу Милошу. Постојала је могућност да су руске дипломате из разговора са Петронијевићем уочиле кнежеву самовољу и тежњу ка самосталној владавини. Ова мисија допринела је и културном развоју Србије јер су Петронијевић и Рајовић на предлог Димитрија Давидовића у Србију донели прву штампарију. Маја 1832. године Петронијевић је постављен за члана кнежеве свите и био је задужен да у кнежево име врши преговоре са страним посетиоцима у Србији. Петронијевић се залагао за обнову српске државе на темељима историјског права тј. обнову српске државе на основу њених средњовековних граница. Када је кнез Милош од Османске царевине добио 1833. године хатишериф који му је потврђивао власт у поменутих „шест нахија“, Петронијевић је истакао своје уверење у успешну политику кнеза Милоша и у могућност успостављања „српског царства.“ Осим код руског цара, Петронијевић је био у аудијенцији и код султана Махмуда II приликом уручивања коначне верзије хатишерифа из 1833. године. Поповић је истакао да је током новије српске историје Петронијевић био први српски званичник који је био на пријему код султана. Почетком тридесетих година Петронијевић је подржавао додељивање племићких титула и спахилука истакнутим српским чиновницима и старешинама, чиме су турски феудални односи требали да буду замењени српским. Феудални односи у Србији укинути су Сретењским уставом из 1835. године после Милетине буне уперене против владе кнеза Милоша. Тада је Петронијевић изразио отворено незадовољство против српског кнеза. Иако је после доношења Сретењског устава Петронијевић постао члан Државног савета, министар (попечитељ) књажевског дома и иностраних дела, његово опозиционарство је било изражено. Фебруара 1838. године Порта је захтевала да Петронијевић обавезно буде члан делегације која је требала да пође у Цариград ради састављања новог устава. Аутор је истакао да је ово била најзначајнија Петронијевићева дипломатска мисија. Доношење Устава из 1838. године утицало је на уставни развитак и политичке односе у Србији. Петронијевић је у Цариграду деловао у интересу опозиције. Прикривено је радио против кнеза Милоша. Аутор наглашава да је у доношењу устава, без обзира на мешање турске и руске политике, велики удео имао Петронијевић. Допринео је ограничењу власти кнеза Милоша дајући легитимитет олигархијској власти Државног савета. Тиме је показао нелојалност према кнезу. 249 БИГ IV (2013) 233–252 Фебруара 1839. године, по повратку из Цариграда, Петронијевић је постао члан Државног савета, кнежев представник и министар иностраних дела. Смена на престолу извршена је јуна 1839, када је кнез Милош поднео оставку, а наследио га је његов прворођени син Милан. Тада су коначно прекинути односи између кнеза Милоша, кума Петронијевићеве деце и самог Петронијевића. Аутор истиче да су се у периоду 1839. до 1844. године у земљи променила три владара, две династије, једно намесништво и једна привремена влада. Појам уставобранитељи тј. уставци почео је да се употребљава од пролећа 1840. године. Са доласком кнеза Михаила у Србију, Петронијевић је поднео оставку на звање кнежевог саветника, кнежевог представника и министра иностраних дела, а Вучић на место кнежевог саветника и члана савета; затим су затражили турску заштиту и прешли у калемегданску тврђаву. Аутор закључује да су уставобранитељи сматрали да се власт мора поштовати, да ауторитет власти не сме бити доведен у питање, а да у супротном следи њено урушавање – власт је једнака без обзира у чијим се рукама налази. Због тога су за време владавине кнеза Михаила Петронијевић и Вучић и још тридесет и шест уставобранитеља протерани из земље као подстрекачи немира. Аутор подвлачи да је ово била прва политичка емиграција из Србије. Петронијевић, Вучић и Гарашанин су отишли у Цариград. Под притиском Русије, Михаило је пристао да дâ амнестију емигрантима априла 1841. године, али су уставобранитељи од Порте тражили безусловно враћање на старе државне положаје без сагласности кнеза. Аутор због тога истиче да је побуна против кнеза Михила 1842. године припремљена у Цариграду, у договору Порте са Петронијевићем и Вучићем. Током боравка у Цариграду 1841. године, уставобранитељи су, посебно Вучић и Петронијевић, ступили у везу са представницима пољске емиграције, са којима су од тада одржавали сталан контакт. Октобра 1841. године уставобранитељима је после четрнаест месеци дозвољен повратак у Србију. Одмах су своју пропаганду усмерили против владе кнеза Михаила. Септембра 1842. године кнез Михаило је под Вучићевим притиском пребегао у Аустрију. Поповић је уочио да су током буне против кнеза Михаила до изражаја дошле разлике које су постојале међу уставобранитељима: Петронијевићева смиреност, разборитост и ненаметљивост и Вучићева храброст, војна вештина и утицај на масе. Уместо кнеза Михаила уставобранитељи су на скупштини изабрали свог кандидата, кнеза Александра Карађорђевића. Под притиском Русије, која је збацивање кнеза Михаила сматрала за револуционарну тековину, у Србији је поново организован избор кнеза 250 Прикази / Reviews Александра. Вучић и Петронијевић су били жртве ове промене власти јер су на инсистирање Русије, као револуционари поново протерани у Цариград августа 1843. године. Повратак им је дозвољен тек годину дана касније. Петронијевић је по трећи пут постављен за кнежевог представника и министра иностраних дела октобра 1844. године у време Катанске буне, коју је угушио Вучић. Због свог јаког утицаја на народ и војску, Вучић се сукобио са кнезом, при чему се Петронијевић поставио у средину. Аутор закључује да је Петронијевић подносио Вучићеву агресивну, демагошку и изразито русофилску политику до краја 1846. године, после чега је са њим коначно прекинуо пријатељске односе. Поповић сматра да су године 1848/49. представљале почетак новог периода у међународним односима Србије. Јула 1848. године одржана је тзв. Петровска скупштина, која је према оцени аутора, била врхунац Вучићевог утицаја у Србији. Због тога су Петронијевић, Гарашанин и Тенка склопили против њега савез. Децембра 1848. године Петронијевић је доживео први мождани удар. Тиме и почиње последње поглавље његове политичке каријере. До 1851. године његово стање се погоршало. Октобра поменуте године кренуо је у Цариград на лечење, али је у ствари, требало да испита стање на Порти. Аутор наводи могућност да је Петронијевић требало на Порти да покрене питање промене устава и питање добијања наследног достојанства у породици Карађорђевић, те да види шта ће бити са исељавањем Турака из Србије. Аврам Петронијевић је преминуо 22. априла 1852. године у присуству Филипа Христића, који је потанко описао његове последње тренутке. Сахрањен је у Цариграду. Петронијевића су веома занимале теологија, књижевност, историја, филозофија и култура, по чему се разликовао од већине уставобранитељских политичара. Петронијевић се посредно залагао за даљу модернизацију државе, за увођење министарског савета у постојећи уставни и законски поредак, сматрајући то предусловом за унутрашњи и спољнополитички развитак Србије. Истицао је и велики значај установе Народне скупштине. Отворивши прву фабрику стакла испод Црног врха код Јагодине, Петронијевић је био први индустријалац у Србији. Аутор је, као и претходни историографи, представио Петронијевића као туркофила, објаснивши да је такав став проистекао из његовог схватања да се Србија средином 19. века налазила између ослабљене Турске и снажне Русије, те да је било повољније за Кнежевину да се ослони на мање опасну силу. Поповић истиче да је Петронијевић био једини државник у Србији који је спољну политику Кнежевине усмеравао према 251 БИГ IV (2013) 233–252 Порти, настојећи да са те стране подупре уставобранитељски режим. Аутор изводи закључак да је Петронијевић био наклоњен Турцима и из чисто субјективних разлога, пошто је због знања турског језика током своје каријере непосредно био у контакту са нижим и вишим турским званичницима. Са прекидима је у турској престоници боравио осам година и четири месеца. Од 1848. године Петронијевићева политика ослонца на Порту трпела је непрестане критике у Кнежевини и била је у директној супротности са Гарашаниновом националном политиком изнесеном у Начертанију. Петронијевић је имао јасну представу о томе какво треба да буде политичко уређење у Србији. Залагао се за уставну монархију. Из тога аутор изводи констатацију да је Петронијевић био државник са визијом. Као политичар био је вешт тактичар, спреман на компромис и попустљивост. Књига Аврам Петронијевић осветљава и објашњава на другачији начин уставобранитељски режим у Кнежевини. Представљен из Петронијевићеве личне перспективе, овај период српске историје постаје ближи и јаснији читаоцу. Поповић открива Аврама Петронијевића, који је био у сенци револуционарног Вучића, као тактичног политичара и умешног дипломату, чија је посебна вештина долазила до изражаја у преговорима с Турцима. Петронијевићева супротстављеност кнезу Милошу, а затим и Михаилу, довела је на престо Александра Карађорђевића, кога су уставобранитељи истакли као свог кандидата. Петронијевићева политичка каријера није трпела због смена на престолу у Србији. Аутор је доказао да се Аврам Петронијевић увек налазио у првим редовима српске политике мада му заслуге нису увек биле признате. 252 Београдски историјски гласник IV, 2013 Belgrade Historical Review IV, 2013 Библиографија / Bibliography мр Мирослав Поповић, библиотекар Библиотека Одељења за Историју Филозофски факултет, Универзитет у Београду [email protected] БИБЛИОГРАФИЈА ИСТОРИОГРАФИЈЕ СРБИЈЕ ЗА 2012. ГОДИНУ1 СКРАЋЕНИЦЕ Архив Museum БИГ Весник ВМ ВЗ VIG Гласник ИАВ Гласник СПЦ Годишњак ДИ Годишњак ФФ у Новом Саду Зборник МС за друштвене науке Зборник МС за историју Зборник МС за класичне студије Зборник ФФ у Приштини ЗРВИ ИЧ ЛЗ Архив – часопис Архива Југославије Museum – Годишњак Народног музеја у Шапцу Београдски историјски гласник Весник Војног музеја Вардарски зборник Vojnoistorijski glasnik Гласник Историјског архива Ваљево Гласник Српске православне цркве Годишњак за друштвену историју Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду Зборник Матице српске за друштвене науке Зборник Матице српске за историју Зборник Матице српске за класичне студије Зборник Филозофског факултета у Приштини Зборник радова Византолошког института Историјски часопис Лесковачки зборник Библиографија садржи историографске радове и преводе објављене у Србији 2011, према испису из каталогизације Народне библиотеке Србије. Наведени су и радови који су се због кашњења уместо 2011. појавили 2012, или су уместо 2012. штампани 2013. Бројеви неких часописа и неке публикације из 2011. још се нису појавили и ти ће се радови унети као допуна Библиографије у наредном броју, као и бројеви и публикације који нису били доступни. 1 253 БИГ IV (2013) 253–329 НЗ Прилози за КЈИФ Споменица ИАС ССА ТИ ЦС Новопазарски зборник Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор Споменица Историјског архива Срем Стари српски архив Токови историје Црквене студије АНТИКА И РАНОВИЗАНТИЈСКИ ПЕРИОД Аличић, Самир, Канализација (cloaca) у римском праву, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 1 (2012), 437–458. Биговић, Радован, Милански едикт и теорија о две власти, Ниш и Византија 10 (2012), 509–512. Богуновић, Мирјана, Жена у римском праву – субјект или објект права? Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2012), 539–550. Бошков, Светозар, Феничани у уџбеницима историје у другој половини XIX века, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 39–47. Браун, Питер, Сенка Божијег провиђења – Климент Александријски, Каленић 1 (2012), 9–12. Bujuklić, Žika, Tri epohe, jedan pravni koncept: ius civile, ius commune, ius Europaeum, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 213–226. Vasić, Miloje, Imperial and Colonial Mint in Viminacium during the reign of Trajan Decius (249–251 AD), Translation Tamara Rodwell-Jovanović, Stanislav Grgić; Photography and Computer Graphics Nebojša N. Borić, Beograd – Narodni muzej, 2012, 184 str. Васић, Милоје, Империјална и колонијална ковница у Виминацијуму у време владавине Трајана Деција (249–251. године), Београд – Народни музеј 2012, 182 стр, ilustr. Vukadinović, Snežana, Klaudije Klaudijan kao izvor za proučavanje antičke istorije Vojvodine i Evrope, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 49–60. Вукадиновић, Снежана, „Нахранила ме Александрија, к’о избеглицу закопа ме Рим“, Истраживања 23 (2012), 123–136. Вујчић, Немања, Градови Јоније у Митридатовим ратовима, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 129–150. Вујчић, Немања, Хеленизација Сарда у ранохеленистичко доба: Студија случаја, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 90–107. Дамњановић-Шахнер, Драгана, Почеци пустињског монаштва у Египту, Теолошки погледи 2 (2012), 305–318. 254 Библиографија / Bibliography Драганић, Ифигенија, Одбрана од оптужбе за укидање демократије – Лисијин политички памфлет против колективне кризе, Истраживања 23 (2012), 81–93. Драшкић, Марија, Повреда тела и надокнада штете у старом Риму, Анали Правног факултета у Београду 2 (2012), 337–348. Dušanić, Slobodan, Bendis’ Festival, hrasymachus’ Visit to Athens, and the Realpolitik of Republic I, Glas SANU CDXX, Odeljenje istorijskih nauka knj. 16 (2012), 77–90. Елаковић-Ненадовић, Ана, Традиционални обрасци беседничког убеђивања у Есхиновој реторици, Истраживања 23 (2012), 111–122. Јовановић, Александар, Белешке о култу воде у римским провинцијама на тлу Србије, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 151–162. Јордовић, Иван, Лаконофилство и демократија у Атини, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија МарицкиГађански, Београд 2012, 144–155. Јордовић, Иван, Платонова критика демократског концепта слобода да се ради шта се хоће, Истраживања 23 (2012), 63–79. Castellani, Victor, Supplication and Refuge in Euripides: Variations on a heme, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 87–108. Књига резимеа / 7. међународни научни скуп Антика и савремени свет: научници, истраживачи и тумачи, Београд – Сремска Митровица, 12–14. октобар 2012., уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд : Друштво за античке студије Србије, 2012, 40 стр. Лома, Светлана, Нови римски налази из средњег Полимља, Милешевски записи 9 (2012), 13–24. Милинковић, Борис, Однос Цркве и државе у вријеме Св. Цара Константина Великог, Гласник СПЦ (2012), 210–221. Mirković, Miroslava, Co–regency: Constantine and Licinius and the political division of the Balcans, ZRVI 49 (2012), 7–18. Mirković, Miroslava, Magistra vitae. Rimski narodni tribuni – model političkog ponašanja i teorijskih razmatranja o državi i opoziciji u doba humanizma i Renesanse: Cola di Rienco, Makijaveli i Tit Livije, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки–Гађански, Београд 2012, 220–227. Mirković, Miroslava, Missing Persons in Early Roman History: Kinship and Power, BIG 3 (2012), 9–24. Михајловић, Владимир Д., Римска споменичко-епиграфска пракса – антрополошки приступ, Истраживања 23 (2012), 33–50. Mouzala, Melina G., On the Cratylean argumentation in support of the correctness of names in Plato’s Cratylus, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 73–86. Noatari, Tamas, „Killing a Tyrant“: Remarks on Cicero’s Miloniana, Анали Правног факултета у Београду 3 (2012), 279–291. Обрадовић, Мирко, Античке студије у Београдском историјском гласнику, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), стр. 252–255. 255 БИГ IV (2013) 253–329 Obradović, Mirko, Demades’ Embassies to Macedon and to the Macedonians in Plutarch, BIG 2 (2012), 31–45. Obradović, Mirko, Kadmejska i Pirova pobeda, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 252–260. Обрадовић, Мирко, Херојско име Антилох као лично име код Хелена, Истраживања 23 (2012), 95–109. Pelcer-Vujačić, Olga, Istaknute porodice u Lidiji i Frigiji u rimskom periodu, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 269–276. Пилиповић, Радован, Св. Јероним Стридонски и историјски контекст „Знаменитих мужева“, Теолошки погледи 1 (2012), 91–106. Pilipović, Sanja, he Image of Persephone on the Upper Moesian Limes: A Contribution to the Study of Ancient Cults, Balcanica XLIII (2012), 51–65. Поповић, Радомир, Спорови о датуму слављења Васкрса у древној Цркви, Богословље 1 (2012), 104–117. Рафлауб, Курт А., Рат је отац свега: политика рата, империје и слободе у демократској Атини, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 7–28. Рафлауб, Курт А., Рат је отац свега – политика рата, империје и слободе у демократској Атини, Истраживања 23 (2012), 13–31. Raalaub, Kurt A., he Quest for Peace in the Ancient World: Why Greece?, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 306–330. Ricl, Marijana, Sacrilege in a Sacred Forest? : New Interpretation of a Recently Published Inscription from Lycia, BIG 3 (2012), 25–29. Rossetti, Livio, Il logos amarturos, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 49–72. Сич, Магдолна, Fides и bona ides у процесу стварања римског општег права (ius gentium), Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2012), 157–176. Сич, Магдолна, Утицај загађења оловом на здравље човека (животну средину) у старом Риму, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 3 (2012), 191–206. Смирнов-Бркић, Александра, Изгнанство Арија у „Илирик“ према историјским изворима, Истраживања 23 (2012), 137–150. Steiris, Georgios, Harpocration, the Argive Philosopher, and the Overall Philosophical Movement in Classical and Roman Argos, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 109–128. Stefanović, Danijela, „Bog više ne obitava u svojoj kući“ – O uništavanju Serapisovih kultnih statua u Aleksandriji krajem IV veka n.e., у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 379–386. 256 Библиографија / Bibliography Стефановић, Данијела, Превођење је кулук, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 520–521. Стојковски, Борис, Хијероним о епископу Сирмијума Фотину, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе. Зборник радова, ур. Ксенија Марицки-Гађански, Београд, 2012, 419–429. Теодосију, Ефстратије Т. – Маниманис, Василије Н. – Мандаракис, Петрос – Димитријевић, Милан С., Астрономија и сазвежђа у Хомеровој Илијади и Одисеји, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 29–48. Ferjančić, Snežana, Beleške o naseljavanju augzilijarnih veterana u Gornjoj Meziji, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 445–454. Шаркић, Срђан, Антички законодавци у Синтагми Матије Властара и њеном српском преводу, Зборник МС за класичне студије 14 (2012), 165–174. Шаркић, Срђан, Владар и закон у делу Јулијана Апостате, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 1 (2012), 75–86. СРЕДЊИ ВЕК Акад, Ил, Три писма Константина Великог код Теодорита Кирског, Евсевија Кесаријског и Сократа Схоластика, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 563–569. Алексић, Владимир, Брига о родитељима у средњовековним српским изворима, Црквене студије 9 (2012), 283–290. Алексић, Владимир, Повластице града Ниша на крају XII века, Ниш и Византија 10 (2012), 537–546. Алексић, Владимир, Трагом смедеревског надгробног споменика Михаила, сина војводе Стефана, Смедеревски зборник 3 (2011), 31–37. Антоновић, Милош, Од Дукље до Зете: Србија и Зета крајем XII и у првој половини XIII века, БИГ 3 (2012), 85–94. Атлагић, Марко П. – Мацура, Миленко – Атлагић, Нина М., Григорије Горњачки, у: Млава у миту и историји, Митолошки зборник 26 (2012), 265–284. Бабић, Борис, Византијски извори о становништву и црквеним приликама у средњовјековној Босни, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 37–48. Благојевић, Милош, Утицај Византије на аграрне односе у средњовековној Србији, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 235–252. Божанић, Снежана – Кисић, Милица, О Ивану Витезу од Средне у делу Rerum Ungaricarum Decades, Истраживања 23 (2012), 217–231. Божанић, Снежана, О рату између Матије Корвина и Ђорђа Пођебрада у светлости казивања Бонфинија, Годишњак ФФ у Новом Саду 1 (2012), 415–425. 257 БИГ IV (2013) 253–329 Божанић, Снежана, Политичка и културна делатност деспота Ђорђа Бранковића у Срему, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 115–128. Бојанин, Станоје, Брачне одредбе Жичке повеље између црквеног и народног концепта брака, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 425–442. Бојанин, Станоје, Лечење биљем у средњовековној Србији. Основни преглед, Годишњак ДИ 1 (2012), 7–34. Бојанин, Станоје, Пасхалија из Требника рукописне збирке Пећке патријаршије (Пећ Но 76) из XV века, Мешовита грађа 33 (2012), 81–91. Бојанин, Станоје, Пенитенцијални састави у дечанским требницима Но. 68 и Но. 69, у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 163–182. Бојанин, Станоје, Писмо Вука Бранковића Дубровчанима о исплати Стонског дохотка јерусалимским калуђерима, ССА 11 (2012), 107–113. Бојковић, Гордан, Трг Шетоње у средњем веку, Браничевски гласник 8 (2012), 67–81. Бојовић, Драгиша, Богослужење у средњовековном граду, БИГ 3 (2012), 127–137. Бошков, Мирјана, Лик Стефана Дечанског у интерпретацији краја епохе Немањића у летописима Христофора Рачанина, у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин-Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 203–215. Булић, Дејан – Николић, Милоје, Надгробни епитафи из Манастира Грачаница код Ваљева, Мешовита грађа 33 (2012), 37–56. Булић, Дејан – Црнчевић, Дејан, Средњовековно утврђење на локалитету Градина у Радаљеву код Ивањице, ИЧ 61 (2012), 67–103. Vratimos, Antonios, In the Chronographia, is Michael Psellos’ concern for the army entirely disinterested? ZRVI 49 (2012), 145–158. Вушковић, Марија, Милош Кобилић – властелин крајишник, Браничевски гласник 8 (2012), 25–47. Вушковић, Марија, Милош Обилић или Милош Поцерац – топонимија о косовском јунаку, Гласник ИАВ 46 (2012), 101–107. Д’Амико, Роза, Ватиканска икона Јелене Анжујске и легендарна „икона цара Константина“: иконографски и политички аспекти српске светиње у Риму, Ниш и Византија 10 (2012), 305–322. Д’Амико, Роза, Манастири и фреске у долини реке Лима: пут по историјском простору, Милешевски записи 9 (2012), 35–52. Драгичевић, Павле, Први, други и трећи лист депозита војводе Сандаља са припадајућим потврдама, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 63–80. Драгичевић, Павле, Четири писма Дубровачке општине поводом спора око дугова Франка Басиљевића породици Бранковић, ССА 11 (2012), 135–149. Драшковић, Марко, Варешки најамници као телохранитељи комнинских царева, Истраживања 23 (2012), 151–160. 258 Библиографија / Bibliography Drašković, Marko, Ethnic–regional, Personal and Social Structure of Continental–West European Mercenaries in Comnenian Byzantium, VIG 1 (2012), 9–22. Драшковић, Марко, Методи врбовања западноевропских најамника у Византији (1081–1185), ИЧ 61 (2012), 27–44. Драшковић, Марко, Офанзивно наоружање нордијских и других западних најамника у комнинској Византији, ВИГ 1 (2012), 9–20. Драшковић Марко, Почеци дома Гренвил. Просопографски и социјално-историјски оглед, БИГ 3 (2012), 73–84. Ђекић, Ђорђе, Српско средњовековно право – од освете до резервата судских, Зборник МС за друштвене науке 138 (2012), 39–46. Đoković, Zorica, When did the Byzantine Empire Become a Vassal State? BIG 3 (2012), 61–72. Emmert, homas A., Early Reports of the Battle of Kosovo, Расински анали 10 (2012), 173–192. Живковић, Валентина, Змије у медицинској пракси Старог Котора, у: Гује и јакрепи : књижевност, култура, уредници Мирјана Детелић, Лидија Делић (Посебна издања, 120), Београд: Балканолошки институт САНУ, 2012, 367–384. Živković, Valentina, Medieval Concerns for Soul Salvation: Testamentary Bequests to the Franciscan Order in Kotor (Cattaro) 1316–1337, Balcanica XLIII (2012), 67–80. Живковић, Милош, Српски владарски портрети у Григоријевој галерији Свете Софије у Охриду и њихов програмски контекст, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 169–190. Živković, Tibor, De conversione Croatorum et Serborum : a lost source, Belgrade : Institute of History, 2012, 255 str. Живковић, Тибор, Неретљани – пример разматрања идентитета у раном средњем веку, ИЧ 61 (2012), 11–25. Живковић, Тибор, О такозваној „Хроници српских владара“ из списа De administrando Imperio цара Константина VII Порфирогенита, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 313–332. Живојиновић, Драгић, Повеља великог слуге Јована Оливера Манастиру Светог Димитрија у Кочанима, ССА 11 (2012), 25–32. Живојиновић, Мирјана, Акти Сабора у Крупиштима, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 99–113. Законик цара Стефана Душана, уводна студија и превод законика на савремени српски језик Ђорђе Бубало, Света Гора : Манастир Хиландар ; Нови Сад : Православно удружење «Свети Сава», 2012, 214 стр. Ивановић, Милош, Писма Дубровчана Мари и Ђурђу Бранковићу, ССА 11 (2012), 115–121. Ивановић, Милош, Повеља херцега Стефана Вукчића Дубровчанима, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 81–90. 259 БИГ IV (2013) 253–329 Исаиловић, Невен, Повеља бана Пријезде I којом додељује жупу Земуник својој ћерки и зету, сину бана Стјепана III Бабонића, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 9–25. Исаиловић, Невен – Фостиков, Александра, Повеља господина Ђурђа Бранковића којом потврђује слободе грађанима Дебрецина Биа, 1429, 5. мај, Мешовита грађа 33 (2012), 57–68. Јањић, Драгана, Канонскоправни аспект оснивања Бањске епископије, Анали Правног факултета у Београду 2 (2012), 350–362. Јањић, Драгана, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, Баштина 32 (2012), 115–127. Јечменица, Дејан, О времену увођења младог краља Стефана Душана у управне надлежности у Зети, Архивски записи, часопис за архивску теорију и праксу, Државни архив Црне Горе, 19–2 (2012), Цетиње 2013, 155–166. Јечменица, Дејан, Писмо бана Стефана II којим позива дубровачке трговце да слободно тргују у Босни, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 27–31. Јечменица, Дејан, Хрисовуља цара Стефана Душана Дубровчанима са два пратећа акта, ССА 11 (2012), 33–58. Јовановић, Гордана – Катић, Татјана – Јаковљевић, Александар, Поређење хришћанских и словенских имена у дечанској области на основу Турског пописа из 1485. године и дечанских хрисовуља, у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 267–284. Kalić, Jovanka, Srbi u poznom srednjem veku, 1. izd., Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, 279 str. Кисић, Милица – Божанић, Снежана, Одговор дубровачког већа на писмо краља Жигмунда од 9. XI 1427 – превод и језичка анализа, Истраживања 23 (2012), 189–197. Kisić, Milica, Ustanak u Moldaviji 1467. godine kroz pero Antonija Boninija, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 129–136. Kovačević-Kojić, Desanka, La Serbie et les pays serbes : l’économie urbaine : XIVe–XVe siècles, Belgrade : Maison serbe d’édition de livres scolaires : Institut des Études balkaniques, 2012, 335 str., XVI str. s tablama Ковачевић-Којић, Десанка, Однос града и села у 15. вијеку – Примјери Новог Брда и Сребренице, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 139–146. Коматина, Предраг, Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 41–56. Komatina, Predrag, Србија и Дукља у делу Јована Скилице, ЗРВИ 49 (2012), 159–186. Копривица, Марија, Производња пиринча у нишком крају у 15. и 16. веку, Браничевски гласник 8 (2012), 49–66. 260 Библиографија / Bibliography Копривица, Марија, Попови и протопопови српске цркве у средњем веку, Ниш 2012. Копривица, Марија, Структура становништва нишке области у XV и XVI веку, Ниш и Византија 10 (2012), 547–560. Крсмановић, Бојана, Значај Атона и Охридске архиепископије у политици Василија II на Балкану, ЗРВИ 49 (2012), 87–112. Крсмановић, Бојана, О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 17–39. Крстић, Александар, Београдско писмо краља Жигмунда грађанима Шопрона (7. новембар 1427. године), Мешовита грађа 33 (2012), 21–36. Крстић, Александар, Краљ Жигмунд у Борчи, или када је и како Београд предат Угрима 1427. године? ИЧ 61 (2012), 115–127. Крстић, Александар, Повеља деспота Ђурђа Бранковића о давању у залог поседа у Угарској Јовану Хуњадију, ССА 11 (2012), 151–174. Kyriakidis, Savvas, he idea of civil war in thirteenth and fourteenth–century – Byzantium, ZRVI 49 (2012), 243–256. Lauritzen, Frederick, Autocrate negli encomi imperiali di Michele Psello (1018–1081), ZRVI 49 (2012), 113–125. Лис-Вјелгош, Изабела, Још једном о моштима Светога Саве – према неким познијим средњовековним изворима, Црквене студије 9 (2012), 271–281. Магловски, Јанко, Белошева опатија архиђакона Стефана – рефугијум Домбо и Баноштор, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 77–95. Максимовић, Љубомир, Стефан Душан и Сер: две симболичке белешке, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 91–97. Маловић-Ђукић, Марица, Делатност улцињског трговца Ника Рога у Котору у тридесетим годинама 15. века, ИЧ 61 (2012), 105–114. Маловић-Ђукић, Марица, Прилог титули «dominus» у Котору (14–15. век), Мешовита грађа 33 (2012), 9–20. Марјановић-Душанић, Смиља, Псеудо-Методијев спис и реактуализација пророчких текстова у Срба крајем средњег века, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 625–635. Милинковић, Михаило, Мрежа насеља и њихова структура на северу Илирика у 6. веку – археолошки подаци, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 299–311. Милорадовић, Милун, Село Милива у средњем веку, у: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности 3, главни и одговорни уредник Гордана Јовановић, Деспотовац 2012, 189–200. 261 БИГ IV (2013) 253–329 Милутиновић, Војкан – Марић, Марија, Територијално разграничавање средњовековне жупе Јехошанице, Наша прошлост 13 (2012), 97–113. Миљковић, Ема, Османско освајање херцегових поседа у Полимљу, Милешевски записи 9 (2012), 101–112. Minale, Valerio Massimo, About the reception of Isaurian Ekloge in Byzantine Italy: An efort of comparison with Slavian world and mainly Stefan Dušan’s Serbian empire, ZRVI 49 (2012), 43–74. Митровић, Катарина, Католичка парохија у Брскову, Милешевски записи 9 (2012), 25–34. Михаљчић, Раде – Вуковић, Тамара, Насељавање Петрушке области, Прилози за КЈИФ 78 (2012), 3–10. Мишић, Синиша, Граница земаља Косача у Полимљу, Милешевски записи 9 (2012), 53–58. Мишић, Синиша, Дубраве у средњовековној Србији, БИГ 3 (2012), 95–103. Мишић, Синиша, Ибарски Колашин у средњем веку, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 19–31. Мишић, Синиша, Никава – загонетна област Јована Кинама, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 367–371. Мишић, Синиша, Студије о средњовековном Полимљу, Ниш: Филозофски факултет, 2012. 159 стр. Мишић, Синиша, Хрисовуље цара Стефана Душана Дубровчанима о Светом Петру Коришком са сабора у Крупиштима, ССА 11 (2012), 59–90. Михаиловић-Милошевић, Сена, Стефан Дечански у Цамблаковом житију и служби, Баштина 33 (2012), 23–32. Мргић, Јелена, Проучавање «централних» насеља у историјској географији Византијског царства на Балкану и могућности примене нове методологије, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 285–297. Мргић, Јелена, Дунав – скица за картографски портрет једне реке, у: Костић, Ђорђе (ур.), Дунавом од Бездана до Београда, (Посебна издања, 118). Београд: Балканолошки институт САНУ, 2012, стр. 217–260. Николић, Маја, H ТОY ΘΕΟΥ ΔΙΑ ΤΩΝ ΑΡΧΟΝΤΩΝ ΠΡΟΜΗΘΕΙΑ – византијски архонти XV века и религиозне задужбине. Два примера, ЗРВИ 49 (2012), 365–385. Новаковић, Бојан, Дукља у спису De administrando imperio, ЗРВИ 49 (2012), 75–86. Орлов, Лариса, Ана Комнина – аутобиографске белешке, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 349–365. Павловић, Бојана, Срби у делима Димитрија Кидона, ЗРВИ 49 (2012), 257–301. 262 Библиографија / Bibliography Павловић, Бојана, Страх од Турака у писмима Димитрија Кидона (1352–1371), у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 373–383. Павловић, Драгана, Култ и иконографија двојице светих Андреја са Крита, ЗРВИ 49 (2012), 213–241. Павловић, Драгослав, Краћи осврт на Фирентинску унију, Наш траг 1–4 (2012), 267–276. Pekić, Radmilo, Firentinci na Balkanu : 1300–1600, Kosovska Mitrovica : Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini, 2012, 528 str. Петровић, Радмило, Један век трајања цариградског крста са две пречке као форме инсигније српске средњевековне државе од времена краља Радослава до времена цара Стефана Уроша V, у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, главни и одговорни уредник Срђан Словић, Лепосавић 2012, 397–441. Петровић, Радмило Д., Реликвијар из Рудина из XII века и зидање Новог Браничева, у: Млава и миту и историји, Митолошки зборник 26 (2012), 133–166. Питулић, Валентина, Косовска битка између историјских извора и епске легенде, Зборник ФФ у Приштини 42–2 (2012), 99–112. Поповић, Даница, Култ светог Јоаникија Девичког, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 607–623. Прерадовић, Дубравка, Култови светитеља у византијским градовима на источној обали Јадрана (VI–IX век), Ниш и Византија 10 (2012), 523–536. Prinzing, Günter, Convergence and divergence between the Patriarchal Register of Constantinople and the Ponemata Diaphora of Archbishop Demetrios Chomatenos of Achrida/Ohrid, u: Vizantijski svet na Balkanu, knj. 1, urednici Bojana Krsmanović, Ljubomir Maksimović, Radivoj Radić, Beograd 2012, 1–16. Равић, Ивана, Две исправе упућене у Дубровник поводом измирења краља Остоје и Павла Клешића, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 39–48. Равић, Ивана, Уговор хумског кнеза Мирослава и Дубровчана, ССА 11 (2012), 11–23. Радић, Радивој, Два прилога српској историји друге половине XIV века, Српске студије 3 (2012), 139–150. Radić, Radivoj, Životinje u Zemljoradničkom zakonu, у: Συμμεικτα : зборник радова поводом четрдесет година Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду = collection of papers dedicated to the 40th anniversary of the Institute for Art History, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, уредник Иван Стевовић, Beograd: Filozofski fakultet, 2012, 73–78. Радић, Радивој, Из Цариграда у српске земље : студије из византијске и српске историје, (Библиотека Јазон, књ. 5). 2. изд. Београд: Завод за уџбенике, 2012, 261 стр. Радић, Радивој, Притворан као камелеон : четири примера из средњовековне књижевности, у: Гује и јакрепи : књижевност, култура, уредници Мирјана 263 БИГ IV (2013) 253–329 Детелић, Лидија Делић (Посебна издања, 120), Београд: Балканолошки институт САНУ, 2012, [269]–276. Радић, Радивој, Средњовековни Цариград у старим српским родословима, летописима, записима и натписима, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 221–233. Радујко, Милан, Благослов и венчање великог жупана Стефана Немањића: структура, извори, симболичка и идеолошко–политичка стратегија обреда, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 253–283. Ређеп, Јелка, Катарина Кантакузина, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, у: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности 3, главни и одговорни уредник Гордана Јовановић, Деспотовац 2012, 33–39. Репајић, Милена, Болести царева у Хронографији Михаила Псела, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 333–348. Рокаи, Петар, Подручје данашње Војводине у повељама угарских краљева, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 67–83. Рудић, Срђан, Петар Павловић – Војвода Хумски и Крајине, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 49–60. Рудић, Срђан, Повеља дуке драчког Балше II Дубровчанима, ССА 11 (2012), 101–106. Рудић, Срђан, Потврда Влатка Поповића и Јурја Богишића да су примили камату од заоставштине кнеза Браила Тезаловића, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 99–102. Sveti Sava u ruskom carskom letopisu, sa starog ruskog jezika prevela Miljenka Vitezović, 1. izd., Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, 154 str. Seferović, Relja, Ljepota dijaloga. Rasprave grčkih i latinskih teologa u vrijeme Komnena iz zapadne perspektive, ZRVI 49 (2012), 187–212. Симић, Гордана, Утврђење манастира Манасије и његов значај у архитектури средњовековне Србије, у: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности 3, главни и одговорни уредник Гордана Јовановић, Деспотовац 2012, 159–172. Симић, Томица, Војска у време Стефана Лазаревића, у: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности 3, главни и одговорни уредник Гордана Јовановић, Деспотовац 2012, 173–187. Смиљанић, Аранђел, Дубровачко писмо жупану Озрену, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 33–37. Смиљанић, Аранђел, Дубровачко писмо жупану Толиши, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 49–53. Смиљанић, Аранђел, Хумски жупан Познан Пурчић, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 29–35. 264 Библиографија / Bibliography Спремић, Момчило, Борбе за ослобођење Смедерева (1459–1485), Смедеревски зборник 3 (2011), 13–29. Спремић, Момчило, Деспотица Јелена Бранковић–Бериславић, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 125–138. Станковић, Влада, Краљ Милутин : (1282–1321), Београд: Фреска, 2012, 164 стр. Stanković, Vlada, Living icon of Christ : Photios´ characterization of the patriarch in the introduction of the Eisagoge and its signiicance, у: Συμμεικτα : зборник радова поводом четрдесет година Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду = collection of papers dedicated to the 40th anniversary of the Institute for Art History, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, уредник Иван Стевовић, Beograd: Filozofski fakultet, 2012, 39–43. Станковић, Влада, Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматијана, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 11–118. Stanković, Vlada, he Resounding Words: Observations on the Word Choice and the Use of Metaphors by the Poet Known as Manganeios in the so–called De Manganis poems, BIG 3 (2012), 47–59. Стародубцев, Татјана, Сакос црквених достојанственика у средњовековној Србији, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 523–550. Стојковски, Борис, Дела античких аутора у библиотеци краља Матије Kорвина, у: Антика и савремени свет, научници, истраживачи и тумачи, Зборник радова. Ур. Ксенија Марицки-Гађански, Београд, 2013, 355–377. Стојковски, Борис, Историјски контекст Методијеве Стихире Светом Димитрију, Филологија и универзитет, Наука и савремени универзитет 1, Ниш, 2012, 847–863. Стојковски, Борис, Историјски преглед живота и деловања фрањеваца у средњовековном Срему, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 101–113. Стојковски, Борис, Неколико слика из живота Јевреја у средњовековној Угарској, у: Величина малих језичких, књижевних, културних и историјских традиција. Зборник радова, ур. Јулијан Тамаш, Нови Сад, 2012, 37–43. Стојковски, Борис, Самуилово царство и Угарска, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 65–76. Стојковски, Борис, Светитељи без житија – приноси сирмијској хагиографији, Годишњак ФФ у Новом Саду 1 (2012), 401–413. Стојковски, Борис, Сремски бискупи 1229–1534, Истраживања 23 (2012), 161–180. Stojkovski, Boris, he Identity of Saint Demetrius, Belief Narrative Genres, Зоја Карановић, Willem de Blécourt (editors), Novi Sad, 2012, 155–162. 265 БИГ IV (2013) 253–329 Суботин-Голубовић, Татјана, Минеј за јул и август из времена краља Милутина : рукопис Дечани 32, у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин-Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 191–202. Суботин-Голубовић, Татјана, Српски преписи химнографских састава Григорија Синаита, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 585–596. Суботић, Гојко – Максимовић, Љубомир, Свети Сава и подизање Милешеве, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 97–109. Суботић, Гојко, Најстарији израз култа кнеза Лазара у зидном сликарству, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 115–124. Тодић, Бранислав, Архиепископ Лав – творац иконографског програма фресака у Светој Софији Охридској, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 119–136. Tomić Đurić, Marka, he Isles of Great Silence: Monastic Life on Lake Scutari under the Patronage of the Balšićs, Balcanica XLIII (2012), 81–116. Тошић, Ђуро, Прилог познавању монашења становништва из средњовјековне Босне, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 1–28. Tošić, Đuro, Srednjovjekovna turobna svakodnevnica : (od prostitutke, preko vještice, do vampira), urednik Srđan Rudić, Beograd : Istorijski institut, 2012, 135 str. Томовић, Гордана, Жичко властелинство, Наша прошлост 13 (2012), 9–52. Турилов, Анатолий А., К истории библиотеки и скриптория дечанского монастыря – заметки о рукописях XIV в., у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин-Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 15–33. Узелац, Александар, Балдуин од Еноа и „номадска дипломатија“ Латинског царства, ИЧ 61 (2012), 45–65. Узелац, Александар – Радовановић, Бојана, Један опис Београда и југоисточне Европе у енглеској књижевности XV века, БИГ 3 (2012), 255–265. Узелац, Александар, Тигрови на доњем Дунаву – мали прилог проучавању мегафауне средњовековног Балкана, Браничевски гласник 8 (2012), 7–23. Фостиков, Александра, Дубровачко писмо великом војводи Сандаљу о исплати могориша, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 55–61. Фостиков, Александра – Исаиловић, Невен, Акта о исплати дела Светодмитарског дохотка деспотици Јелени, Дубровник, 1463, мај 11 – Дубровник, 1463, новембар 11, Мешовита грађа 33 (2012), 69–80. Фостиков, Александра, Ковачки занат на тлу средњовековне Србије, БИГ 3 (20129, 105–126. Фостиков, Александра, Потврда великог војводе Сандаља о наплати дријевске царине, Грађа о прошлости Босне 5 (2012), 91–97. 266 Библиографија / Bibliography Фостиков, Александра, Три документа о разрешењу рачуна Вукше Мишетића, ССА 11 (2012), 121–133. Hardi, Đura, Drugeti : povest o usponu i padu porodice pratilaca anžujskih kraljeva, Đura Hardi, Novi Sad : Filozofski fakultet, Odsek za istoriju, 2012, 480 str. Харди, Ђура, Када је умро господар Мачве Ростислав Михаилович? Споменица ИАС 11 (2012), 22–34. Харди, Ђура, Панонска низија као одредиште последњег сусрета два Рјуриковича средином XIII века, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 85–100. Харди, Ђура, Патронска дела једног несвакидашњег угарског барона, Истраживања 23 (2012), 181–187. Цветковић, Бранислав, Плашт српског деспота у 15. веку. Прилог проучавању, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 551–562. Цветковић, Милош, Ванбрачна деца царева династије Палеолога, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 397–415. Цветковић, Милош, Укључивање Словена и Влаха у систем византијске провинцијске организације на југу Балкана до XI века. Сличности и разлике, ЗРВИ 49 (2012), 19–41. Чернова, Мария Александровна, Грамота царя Стефана Уроша дубровчанам о дарении земли от Люты до Курила, ССА 11 (2012), 91–100. Шаранац-Стаменковић, Јасмина, Константин X Дука у царском говору Михаила Псела, ЗРВИ 49 (2012), 127–143. Шаркић, Срђан, Владарске титуле у средњовековној Србији, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2012), 23–35. Шаркић, Срђан, Оригинарни начини стицања својине у средњовековном српском праву, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 417–424. Шпадијер, Ирена, Богослужбени списи посвећени светом Јоаникију Девичком, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 597–605. Шпехар, Перица, Лична побожност на подручју Охридске архиепископије у светлу археолошких налаза од XI до XIII века, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 205–220. Шуица, Марко, Срби у опсади Филаделфије 1390. године, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 385–396. 267 БИГ IV (2013) 253–329 16–18. ВЕК Абрамовић, Владимир, Писмо команданта Београда генерала грофа Одвијера Дворском ратном савету из 1719. поводом доласка турског гласника Мустафе аге, Мешовита грађа 33 (2012), 171–182. Arsić, Irena, Ruđer Bošković: Does Anyone Know Who His Father Is? BIG 3 (2012), 161–176. Артамонов, В. А., Сербы и Турецко–русская война 1710–1733. гг. (К 300–летию русско–сербского боевого содружества), Зборник за историју БиХ 7 (2012), 401–417. Bitka kod Petrovaradina 1716 : ratni izveštaji princa Eugena Savojskog, predgovor Gordana Bulović; prevod sa nemačkog Jovan Valrabenštajn, Novi Sad : Istorijski arhiv grada Novog Sada : Muzej grada, 2012, 103 str. Гавриловић, Владан, Делатност Аврама Мразовића као инспектора Печујског школског округа 1791. године, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 108–116. Гавриловић, Владан, Миграциона кретања српског народа у Босни у време Великог бечког рата, Истраживања 23 (2012), 247–257. Гавриловић, Владан, Прилог историји манастира Раковца, Зборник МС за историју 84 (2012), 111–118. Гавриловић, Владан, Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века, Српске студије 3 (2012), 207–218. Дабић, Војин С., Српска насеља у Славонији (16–18. век), Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 173–196. Драганић, Ифигенија, Долазак и настањивање Грка на територију данашње Војводине, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 161–168. Ђокић, Небојша – Д. Думић, Оливера, Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку, у: Млава и миту и историји, Митолошки зборник 26 (2012), 285–340. Ђуран, Горан, Исламизација влаха у Босни и Херцеговини, Записи 1 (2012), 87–91. Зорица, Славко, Епископ Симеон Кончаревић, Гласник СПЦ (2012), 265–268. Идризовић, Ненад, Нови прилог проучавању Књиге заклетве дечанских монаха, у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 337–344. Илијић, Горан В., Уметност у служби рата: артиљерија 17. века и аустријски региментски топ у збирци Војног музеја у Београду, Весник ВМ 39 (2012), 57–87. Илић, Јелена, Расподела земље граничарима у Банату – примери насеља Идвор 1769. и Ковин 1771, Српске студије 3 (2012), 183–206. Илић, Јелена, Урбар насеља Ковин (1771. година), Мешовита грађа 33 (2012), 199–229. 268 Библиографија / Bibliography Јовановић, Верка, Марсиљијева картографија Дунава од Бездана до Београда, у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 203–215. Катић, Татјана – Амедоски, Драгана, Попис џелепа Пиротског кадилука из 1581. године, Мешовита грађа 33 (2012),143–170. Катић, Татјана – Петровић Гарић, Гордана, Власи нахије Петруш у попису влаха Смедеревског санџака из 1528. године, Мешовита грађа 33 (2012), 113–141. Комар, Горан Ж., Манастир Рождества Пресвете Богородице (Потпланина) у Ратишевини код Херцег Новог, Зборник МС за историју 84 (2012), 47–62. Коцић, Марија, Дубровачка колонија у Новом Пазару у време Великог рата (1683–1699), НЗ 35 (2012), 45–56. Kočan, Nadžib, Područje MZ Petnjica u Popisu iz 1571. godine, NZ 35 (2012), 7–28. Крешић, Огњен, Петровићев Санџак, ИЧ 61 (2012), 129–143. Лемајић, Ненад, Средњовековно наслеђе као социолошки основ дефинисања српске елите XVI века, Истраживања 23 (2012), 199–216. Миљковић, Ема, Ибарски Колашин од пада под османску власт до избијања првог српског устанка, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 35–55. Нинковић, Ненад, Пастирске посланице митрополита Павла Ненадовића, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 187–210. Нинковић, Ненад, Прилог проучавању српског средњег школства у Хабзбуршкој монархији и настави класичних језика 1726–1768, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 240–251. Нинковић, Ненад, Црква светих архистратега Михаила и Гаврила у Лаћарку током XVIII века – сенима Наде Нинковић (1952–2012), Споменица ИАС 11 (2012), 70–102. Нинковић, Ненад, Црквено-народни сабор и Архијерејски синод из 1749. године, Истраживања 23 (2012), 259–281. Обрадовић, Вук Д., Енглески морнарички пиштољ – тромблон са опружним преклапајућим бајонетом, Весник ВМ 39 (2012), 191– 199. Павловић, Мирослав, NİZAM–I CEDİD – један неуспео покушај модернизације Османског царства, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 211–222. Поповић, Марко, Прилог пручавању београдске српске вароши – стара Саборна црква и Митрополитски двор, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 147–172. Пузовић, Љиљана, Манастир Високи Дечани као стециште поклоничких путовања у XVIII веку, Богословље 2 (2012), 92–104. Пузовић, Љиљана, Писанија монаха манастира Дечана у XVIII веку на примеру Општег листа (Дечани 154), у: Дечани у светлу археографских истраживања, 269 БИГ IV (2013) 253–329 уредник Татјана Суботин-Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 309–335. Радосављевић, Недељко В. – Маринковић, Мирјана О., Препис царског берата о правима чувања барутане тврђаве Јајце из 1709. године, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 121–133. Радосављевић, Недељко В., Повеља сарајевског (дабробосанског) митрополита Пајсија о праву на сакупљање милостиње за манастир Хиландар, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 111–119. Simić, Vladimir, Za ljubav otadžbine : patriote i patriotizmi u srpskoj kulturi XVIII veka u Habzburškoj monarhiji, Novi Sad : Galerija Matice srpske, 2012, 562 str. Синдик, Душан И., Занимљивости из живота грофа Саве Владиславића, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 197–208. Терзић, Славенко, Евроазијски видици грофа Саве Владиславића, Зборник МС за друштвене науке 138 (2012), 17–28. Тимотијевић, Мирослав, У Хабзбуршкој монархији : (XVIII век), Београд : Креативни центар, 2012, 32 стр. Тодић, Бранислав, Дечански архимандрит Јосиф Станојевић, у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин-Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 297–307. Томашевић, Катарина, Музичко путовање Дунавом у првој половини XVIII века – од Петроварадина до Сремских Карловаца, у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 99–121. Точанац Радовић, Исидора, Парохије и свештенство Горњокарловачке епархије 1722. године: I Карловачки генералат, Мешовита грађа 33 (2012), 183–197. Šabanović, Hazim, Bosanski pašaluk. knj 1, Novi Pazar : Bošnjačka kulturna zajednica : Revija «Sandžak», 2012, 109 str. Штех, Богдан, Нападачи, егзотика, пословни партнери: лик Турака кроз историју, са посебним освртом на територију данашње Словеније, Наш траг 1–4 (2012), 277–294. Шулетић, Небојша, Коласијска епархија и њене старешине у турским пореским књигама (1662–1766), Српске студије 3 (2012), 151–182. Шћекић, Раденко, Полимље и Пештер током XVIII вијека – немири и етнички додири, Милешевски записи 9 (2012), 133–149. 19. ВЕК И ПОЧЕТАК 20. ВЕКА Агим, Јанузи Ј., Записи о здрављу и ветерини из прошлости Начелства округа књажевачког, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 119–128. Агим, Јанузи, Лекарске теме и савети у тимочкој штампи крајем 19. и почетком 20. века, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна 270 Библиографија / Bibliography здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 179–182. Алексић-Пејковић, Љиљана, Покушаји оснивања српског новчаног завода у Скопљу до 1912. године, ВЗ 9 (2012), 49–80. Алексић-Пејковић, Љиљана, Српско питање у стратешким опредељењима балканске политике Италије у 19. веку, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 295–318. Алексић, Слађана М., Вуков допринос проучавању књижевности у устаничкој Србији, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 335–345. Антолович, Михаел, Богарошка петиција из 1849. године, Споменица ИАС 11 (2012), 159–173. Аџић, Миломирка, Избори за народне посланике 1903. године у Општини Заблаће, Изворник 27 (2012), 49–58. Balta, Ivan, Političko–vojna zbivanja u Slavoniji neposredno pre i posle Balkanskih ratova, Српске студије 3 (2012), 41–54. Батаковић, Душан Т., О парламентарној демократији у Србији, 1903–1914 – Странке, избори, политичке слободе, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 391–408. Баровић, Владимир – Баровић, Соња, Неостварени новинарски пројекти Лазе Костића, у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 139–152. Батножић, Владо М. – Никшић, Светлана Л., Лечење рана Карађорђевих устаника задобијених турским оружјем, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 299–332. Беров, Христо, Балканска индустријализација балканских „Манчестера“: Лесковац и Габрово (1878–1912), Годишњак ДИ 3 (2012), 7–41. Бешлин, Бранко, „Српски народ и источно питање“ Владимира Јовановића као један од теоријских образаца српског либерализма 60-тих и 70-тих година XIX века, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 277–293. Блажић, Јована, Московски словенски комитет и школовање српских и бугарских питомаца (1876–1877), Мешовита грађа 33 (2012), 301–314. Боаров, Димитрије, Војводина између јаве и сна – Корени политичког деловања Лазе Костића, у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 9–29. Бован, Владимир, Сећања Јанићија Поповића на своје школске другове и колеге учитеље у Вардарској Маћедонији од 1905. до 1915. године, ВЗ 9 (2012), 99–111. Богдановић, Бранко Ж., Пушка система Грин М1867 – истине и заблуде, Весник ВМ 39 (2012), 89–99. 271 БИГ IV (2013) 253–329 Богдановић, Сања, Идеолошка основа процеса културне асимилације имиграната у САД крајем XIX и почетком XX, Шумадијски анали 7 (2012), 152–166. Бојовић, Злата, Почетак описанија српски намастира Вука Караџића, у: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности 3, главни и одговорни уредник Гордана Јовановић, Деспотовац 2012, 41–55. Бојовић, Зорана, Оцене ученика Чачанске гимназије за школску 1891/92. годину, Изворник 27 (2012), 39–48. Васин, Горан, Демократија и демократско у идеологији српских либерала, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 62–74. Васин, Горан, Пастирска и ктиторска делатност патријарха Георгија Бранковића у Хабзбуршкој монархији и Америци 1890–1907, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 287–301. Васин, Горан, Патријарх Георгије Бранковић и противсрспке демонстрације у Загребу 1895, Истраживања 23 (2012), 361–374. Васин, Горан Т., Устанак у Босни и Херцеговини у светлу пречанске штампе 1875–1876, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 141–161. Војводић, Михаило, Из Анексионе кризе: Меморандум српске владе, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 351–370. Vojvodić, Mihailo, Stojan Novaković u službi nacionalnih i državnih interesa, Mihailo Vojvodić; predgovor Vasilije Đ. Krestić, Beograd : Srpska književna zadruga, 2012, XII, 416 str. Вукмановић, Љуба, Брзојави Лазе Костића у Париз, у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 103–111. Вулетић, Александра, Колико душа живи у једној кући? Број чланова сеоског домаћинства у Србији 1834–1910, Српске студије 3 (2012), 219–244. Вучетић, Биљана, Писма из Цариграда: Михаило Г. Ристић – Светиславу Симићу (1894), Мешовита грађа 33 (2012), 337–348. Гавриловић, Дарко, Време политичког сазревања Светозара Прибићевића 1875– 1905, Истраживања 23 (2012), 345–360. Гавриловић, Владан, Једно писмо директора Српске православне велике гимназије у Новом Саду патријарху Рајачићу 1857. године, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 271–278. Георгијев, Предраг, Димитрије Ценић, социјалиста Кнежевине Србије, Наш траг 1–4 (2012), 295–298. Гузина, Растко, Лаза Костић – први председник Српског новинарског друштва, претече Удружења новинара Србије, у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 41–49. 272 Библиографија / Bibliography Damljanović, Nebojša – Zdravković, Vera, Slike rata : balkanski ratovi 1912–1913. godine na razglednicama u Istorijskom muzeju Srbije, Beograd : Istorijski muzej Srbije, 2012, 60 str. Денић, Сунчица, Историјско-документарна проза „Куманово пре и после рата 1912. године“ Јанићија Поповића, Баштина 33 (2012), 47–55. Димитријевић, Брана, Др Милош Ђ. Поповић и алкохолно питање у српској војсци, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 251–257. Димитријевић, Брана, Санитетски воз у српској војсци за време Балканских ратова, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 137–144. Динчић, Часлав, Одбрана Црне Траве и Власине 1913, ЛЗ 52 (2012), 124–131. Доганџић, Зорица, Неколико нових података о Цркви Лазарици, Расински анали 10 (2012), 363–366. Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije : 1903–1914. Knj. 4, sv. 1/1, 1/14. januar – 30. april / 13. maj 1910. godine : iz fondova Arhiva Srbije i Arhiva Jugoslavije, priredili Ljiljana Aleksić–Pejković, Kliment Džambazovski; urednik Vasilije Đ. Krestić, Beograd : SANU, Odeljenje istorijskih nauka, 2012, 818 str. Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije : 1903–1914. Knj. 4, sv. 1/2, 1/14. maj – 30. juni / 13. juli 1910. godine : iz fondova Arhiva Srbije i Arhiva Jugoslavije, priredili Ljiljana Aleksić–Pejković, Kliment Džambazovski; urednik Vasilije Đ. Krestić, Beograd : SANU, Odeljenje istorijskih nauka, 2012, str. 819–1428 Драшковић, Драган, Ратне белешке – Драг. Димитријевић, Наша прошлост 13 (2012), 227–251. Думић, Оливера М., Израда топова у Србији, Весник ВМ 39 (2012), 201–214. Думић, Оливера – Ђокић, Небојша Д., Боравак Карађорђев у Ресави пред избијање устанка, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 167–189. Думић, Оливера – Ђокић, Небојша, Прилози историји манастира Заове, Браничевски гласник 8 (2012), 83–98. Ђокић, Небојша, Два документа о Алексиначком протопресвитеријату из 1854. године, Расински анали 10 (2012), 359–362. Ђокић, Небојша, Духовни живот у Пожаревцу за време прве владе књаза Милоша, Записи 1 (2012), 92–103. Ђокић, Небојша Д., – Љубисављевић, Сања Р., Карађорђе као командант 1809. године, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 191–217. Ђокић, Небојша – Љубисављевић, Сања, Ратне операције на Моравском војишту 1876. године, Расински анали 10 (2012), 265–290. Ђокић, Небојша – Радовановић, Радован В., Наоружање Српске војске пред Први балкански рат, Записи 1 (2012), 118–132. 273 БИГ IV (2013) 253–329 Ђокић, Небојша Д., Заова, једини женски манастир у Србији књаза Милоша, у: Млава и миту и историји, Митолошки зборник 26 (2012), 365–378. Жељски, Реља, Српско-руски односи од фебруара до септембра 1848, Шумадијски анали 7 (2012), 137–151. Женарју, Ивана, Балкански рат у слици и речи – косовски осветници, Баштина 32 (2012), 339–357. Женарју, Ивана, Црква светих Козме и Дамјана у Врачеву: рад на очувању верског и националног идентитета у XIX веку, у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, главни и одговорни уредник Срђан Словић, Лепосавић 2012, 457–478. Живковић, Јасмина, Здравствено стање ученика Пожаревачке гимназије у периоду од 1862. до 1912. године, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 9–18. Живковић Христић, Зоран, Ђачка литерарна дружина «Дојчин» у Солуну и Скопљу, од 1903. до 1912. (Етнографска грађа у заоставштини Милоша Ивковића I), ВЗ 9 (2012),141–187. Зарковић, Весна, Ибарски Колашин крајем 19. и почетком 20. века, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 75–99. Зарковић, Весна, Извештај Богдана Раденковића о боравку Виктора Машкова у Косовској Митровици, Ибарском Колашину и Новом Пазару 1901. године (I), Мешовита грађа 33 (2012), 365–385. Зарковић, Весна, Напад Арбанаса на Косовску Митровицу 1903. године, Баштина 3 (2012), 163–178. Зарковић, Весна, Отпор Арбанаса према реформама уочи споразума у Мирцштету, у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, главни и одговорни уредник Срђан Словић, Лепосавић 2012, 203–214. Зарковић, Весна, Руске дипломате на удару атентатора у Косовском и Битољском вилајету почетком XX века, Баштина 32 (2012), 129–144. Zbornik rezimea = Abstract Proceedings / Međunarodna konferencija «Balkanski ratovi 1912/1913: Nova viđenja i tumačenja», Beograd, 24–25. oktobar 2012. = International Conference «he Balkan Wars 1912/1913: New views and interpretations», Belgrade, October 24 to 25, 2012. – [Beograd] : Ministarstvo odbrane, Institut za strategijska istraživanja - Istorijski institut 2012, 47 str. Зец, Зорица, Стогодишњица ослобођења Старе Србије, Гласник СПЦ (2012), 312–326. Златановић, Сања, Др Владан Ђорђевић – ренесансни човек у јавном животу Србије, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена 274 Библиографија / Bibliography култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 15–20. Ivanić, Delfa, Uspomene, priredila Jasmina Milanović, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2012, 350 стр. Исић, Момчило, Сретан Вукосављевић у борби за национално ослобођење од Турака, ВИГ 1 (2012), 36–50. Јагодић, Милош, Мицко Крстевић: Писма из Битољског затвора (1897–1899), Мешовита грађа 33 (2012), 349–363. Јагодић, Милош, Православна црква у новим крајевима Србије 1912–1915, Српске студије 3 (2012), 101–135. Јагодић, Милош С., Српске чете у Македонији 1897–1901. године, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 111–130. Janković, Živorad, Veliki Vožd : obaveza ćutanja, Požarevac : Eparhija braničevska, Odbor za prosvetu i kulturu, 2012, 158 str. Јашовић, Предраг – Петковић, Ђорђе, Алекса Н. Васиљевић у документима Основне школе у Бачини (1908–1914), Расински анали 10 (2012), 49–112. Јерић, Кристиан, Цар Франц Јозеф у посети Војводству Србији и Тамишком Банату и Војној граници 1852. године, Споменица ИАС 11 (2012), 118–144. Jovanović, Vladimir, Tajna policija Kneževine Srbije : (političko nasilje i upravljačke strategije u Srbiji 19. veka), urednik Srđan Rudić, Beograd : Istorijski institut, 2012, 185 str. Јовановић, Мирољуб, Распоред пореза на земљишта Злакусе, Радобуђе, Гривске и Богојевића (од 1. јануара 1890. до 1. јануара 1891. и од 1. јануара 1891. до 1892. године), Историјска баштина 21 (2012), 263–290. Јовановић, Рашко, Лаза Костић – између књижевности, науке и новинарства, у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 51–63. Јовановић, Слободан Д., Да ли је Бајронов романтизам знао за Карађорђево јунаштво, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 377–405. Jovičić, Juliana, Strategije i taktike uspešnih žena 19. veka : na tragu zlatne decenije srpsko–nemačkih intelektualnih veza: Mina i Talj u privatnoj prepisci, Novi Sad : Futura publikacije, 2012, 184 str. Јововић, Божидар М., На источницима српске војне терминологије, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 239–269. Јокић-Илић, Бојана, Национална идеја и фунерална култура: гроб Димитрија Давидовића, Смедеревски зборник 3 (2011), 95–114. Југовић, Снежана, Стара Србија и Велика источна криза 1875–1878, Расински анали 10 (2012), 349–357. Kalabić, Radovan, Milovan Milovanović–Balačko : (1863–1912), Beograd : R. Kalabić, 2012, 35 str. 275 БИГ IV (2013) 253–329 Ковачевић, Душко М., Устанак у Херцеговини 1882. у светлу балканске политике Русије, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 41–65. Колај, Ирена, Берат султана Абдулмеџида кнезу Александру Карађорђевићу, Записи 1 (2012), 81–84. Крестић, Василије, Трговачки промет на царинарницама између Србије и Аустроугарске 1867. године, Зборник МС за историју 84 (2012), 135–142. Крестић, Петар В., Два приватна писма Светозара Милетића, Мешовита грађа 33 (2012), 293–300. Krivokapić-Jović, Gordana, Auguste Gauvain i otvaranje jugoslovenskog pitanja na početku 20. stoleća, Tokovi istorije 1 (2012), 7–26. Крчмар, Филип, Швапска петиција 1849. године, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 259–270. Кулаузов, Маша, Критике Српског грађанског законика од 1844. године с посебним освртом на одредбе о породичној задрузи, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 1 (2012), 427–436. Кулаузов, Маша, Одредбе о ванбрачној деци у црногорском законодавству XIX века, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 3 (2012), 285–295. Кузмичева, Људмила Васиљевна, Долазак генерала М. Г. Черњајева у Србију 1876. године, Расински анали 10 (2012), 209–224. Кутлешић, Милан, Два писма конзула Фонбланка о «Илирима» и Србима, Мешовита грађа 33 (2012), 387–394. Леовац, Данко, Долазак Николаја Н. Рајевског у Србију и стање официрског кадра 1867. године, Српске студије 3 (2012), 395–404. Леовац, Данко, Јован Ристић и Лаза Костић на Берлинском конгресу (1878), у: Лаза Костић – визионар, Београд: Удружење новинара Србије, 2012, 85–101. Леовац, Данко Љ., Ослободилачки планови и акције Србије почетком 60–их година 19. века, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 161–172. Леовац, Данко, Питање могућег учешћа Србије у Кримском рату (1853–1856), Браничевски гласник 8 (2012), 99–116. Линда, Јаромир, Манојло Ђорђевић Призренац као уредник у чешко-руском часопису «Словенски свет» 1872. године, Зборник ФФ у Приштини 42–2 (2012), 133–151. Lory, Bernard, La politique minoritaire de l’empire Ottoman envers les Aroumains, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 49–58. Љушић, Радош, Предлози Јована Мариновића за решење српског питања 1848. и 1854. године, Српске студије 3 (2012), 279–312. 276 Библиографија / Bibliography Макуљевић, Ненад, Полимље – Стари Влах – Санџак: црквена обнова и визуелна култура у другој половини XIX века, Милешевски записи 9 (2012), 211–226. Маринковић, Радован М., Тевтер пореских глава Горачића и Живице 1835. године, Изворник 27 (2012), 5–15. Маричић, Душанка И. – Стевовић, Љубомир С., Одликовања поводом педесетогодишњице Другог српског устанка, Весник ВМ 39 (2012), 185–190. Марковић, Живота, Букурешки мир 1812. и његов одјек у Србији, Историјска баштина 21 (2012), 33–52. Марковић, Саша, Политиканство или пролегомена Демократске странке код војвођанских Срба Аустроугарске монархије, Истраживања 23 (2012), 415–432. Марковић, Светислав Љ. – Протић, Емилијан, Изградња Хидроцентрале на Моравици у светлу архивске грађе, Изворник 27 (2012), 59–78. Мијатовић, Бошко, Конверзија српских дугова: Карлсбадски аранжман 1895. године, Годишњак ДИ 3 (2012), 43–63. Мијатовић, Иван Б. – Ђокић, Небојша Д., Градска и опсадна артиљерија Војске Кнежевине и Краљевине Србије, Весник ВМ 39 (2012), 101–120. Мијатовић, Иван, Прилог проучавању Војске Књажевине Србије у време књаза Милоша, Расински анали 10 (2012), 367–374. Микавица, Дејан, Безнадежни савез – српско-хрватски односи и војвођанско питање 1848–1868 (1), Истраживања 23 (2012), 295–331. Микавица, Дејан, Војводина као идеја српске државности у Аустрији 1848. године, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 231–257. Микавица, Дејан, Српско–мађарска политичка јавност о Првом балканском рату, Српске студије 3 (2012), 55–62. Микавица, Дејан С., Српско-мађарско јавно мњење о Устанку у Босни и Херцеговини 1875–1878, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 79–92. Микић, Драган – Недок, Александар – Поповић, Бранислав – Којић, Мирослав – Чеканац, Радован – Младеновић, Јован, Заразне болести у српској војсци у време Првог балканског рата 1912–1913, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 169–196. Микић, Ђорђе, Босански устав – «Штатут» из 1910, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 301–319. Микић, Ђорђе, Страначке групе и политичка организација Срба у Турској крајем XIX и почетком XX века, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 335–350. Милановић, Јасмина, Аћим Чумић о узроцима пропасти Мариновићевог кабинета, Мешовита грађа 33 (2012), 315–335. 277 БИГ IV (2013) 253–329 Миловановић, Александра, Улога и значај карантина у очувању народног здравља Источне Србије током прве половине XIX века, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 137–140. Milojković-Djurić, Jelena, Gleb Ivanovich Uspenskii: Pis’ma iz Serbii, Letters From Serbia 1876–1877, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 151–161. Милојковић-Ђурић, Јелена, Српско-хрватско путујуће позориште Фотија Ж. Иличића, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 163–171. Milojković-Djurić, Jelena, hree Imperial Memoranda in Bosnia-Herzegovina in the Atermath of the Berlin Peace Treaty, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 173–189. Милосављевић, Драгиша, Погинули војници Козничког среза у ратовима 1876– 1878, Расински анали 10 (2012), 375–376. Милошевић, Боривоје, Свештенство Босанске крајине у Устанку 1875–1878, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 239–255. Миљковић-Катић, Бојана – Илић, Јелена, Тестаменти и инвентари оставине земунских трговаца с почетка 19. века, Мешовита грађа 33 (2012), 231–266. Миљковић-Катић, Бојана, О гајењу и преради шљива у Кнежевини Србији, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 209–228. Младеновић, Божица Б., Зов слободе: «обични људи» у Српској револуционарној организацији на територији Османског царства почетком 20. века, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 131–140. Mladenović, Božica – Milićević, Milan J., Pitomci vojne akademije : spisak svršenih pitomaca 1–46 klase 1855–1914. godine, Beograd : Istorijski institut, 2012, 87 str. Mougkrakis, Vassilios, Greece, Bulgaria, Serbia, the Macedonian Issue and the Migration Processes from 1878 to 1914, Српске студије 3 (2012), 11–40. Надовеза, Бранко, Карађорђе и Рига од Фере, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 113–23. Недељковић, Саша, Повест савеза витешких друштава „Душан Силни“, Зборник МС за друштвене науке 138 (2012), 103–114. Недељковић, Славиша, Дена Дебељковић о отварању грчке школе у Липљану 1907. године, Мешовита грађа 33 (2012), 395–412. Недељковић, Славиша, Преглед организованог рада националне акције српске владе у Маћедонији и Старој Србији крајем 19. века, ВЗ 9 (2012), 81–92. Nedeljković, Slaviša, Srbija i Kosovo i Metohija, Niš : Filozofski fakultet, 2012, 413 str. Недељковић, Славиша, Србија и српске цркве и манастири на Косову и Метохији у првим годинама после Париског конгреса, ЛЗ 52 (2012), 14–27. Недељковић, Славиша, Српски народ на Косову и Метохији од Грчког устанка до проглашења Хатишерифа од Гилхане 1839, Српске студије 3 (2012), 255–278. Недељковић, Славиша, Царска повеља о добијању митрополитске столице у Призрену, Истраживања 23 (2012), 375–398. 278 Библиографија / Bibliography Недељковић, Славиша Д., Учешће Арбанаса у гушењу Нишке буне 1841. године, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 7–24. Niška buna 1841. : zapisi francuskog humaniste Žeroma Blankija, Niš : Kancelarija za međunarodnu saradnju u oblasti nauke, obrazovanja i kulture (NIOSEC), 2012, 13 str. Новакова, Мария, Създаването и развитието на Видинска държавна първоразрядна болница като част од болничната мрежа на Княжевство България (1879–1908), у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 103–108. Новаковић, Драган, Уговор Књажевине Црне Горе са Светом столицом из 1886. године, у: Српска теологија у двадесетом веку 12, приредио Богољуб Шијаковић, Београд 2012, 147–151. Notari, Tamas, Protection of Intellectual Property in Hungarian Jurisprudence of the 19th Century, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 1 (2012), 525–542. Обрадовић, Дејан, Павле Цукић у крушевачком крају 1806. године, Расински анали 10 (2012), 225–228. Опачић, Петар, Битка на Кревету, Расински анали 10 (2012), 5–20. Pavlović, Vojislav, La naissance du concept des minorités dans les Balkans au XIXE siécle le cas de la Serbie, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 33–48. Пал, Тибор, Мађарско политичко јавно мњење о Берлинском конгресу и окупацији Босне и Херцеговине, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 9–16. Панић, Бојан Д., Покрети Срба у Понишављу 1836. године, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 189–199. Педовић, Надежда, Болести као узроци смртности у периоду од 1876. до 1886. године, на основу матичне књиге умрлих Храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 135–138. Пејовић, Марко, Два рукописа Александра Буквића о Првом балканском рату, Српске студије 3 (2012), 405–420. Пејчић, Предраг, Аналитички приказ чланака Лазе Костића у «Застави», у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 113–132. 279 БИГ IV (2013) 253–329 Пејчић, Предраг, Лаза Костић новинар – извештач, коментатор, репортер, есејиста, преводилац и уредник, у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 31–40. Перић, Ђорђе, О шабачком трговцу Кузману, оцу приповедача Лазе Лазаревића, Прилози за КЈИФ 78 (2012), 127–135. Петковић, Ђорђе С., Прилози из Карађорђеве устаничке Србије, с посебним освртом на обнову цркава у Темнићу, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 427–454. Петровић, Душан Н., Владика пакрачки Никанор Грујић као проповедник, Гласник СПЦ (2012), 183–186. Петровић, Зорица, Арнаутка Танаска Рајића, Шумадијски записи 6 (2012), 123–130. Петровић, Зорица, Буковичка бања у Аранђеловцу – од 1875. до 1912. године, Шумадијски записи 6 (2012), 145–224. Петровић, Радмило Д., Историзација гусара Филипа Вишњића, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 347–375. Петровић, Славољуб, Сећања Милорада Павловића Крпе о Јанку Веселиновићу, Мuseum 13 (2012), 161–188. Pećinar, Pero, Seobe kroz užički okrug u 19. veku. Knj.1, (Od 1800. do Babinske bune), Užice : P. Pećinar, 2012, 455 str. Пешић, Мирослав, Ратне операције устаничке војске на јужном делу ратишта од 1806. до 1809. године, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 173–187. Пилиповић, Радован, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини XIX века – према оцени руског царског дипломате, Годишњак ДИ 1 (2012), 75–95. Пилиповић, Радован, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини XIX века – према оцени руског царског дипломате, Годишњак ДИ 2 (2012), 77–103. Pirh, Oto Dubislav, Putovanje po Srbiji u godini 1829, preveo Dragiša T. Mijušković. – Beograd : Službeni glasnik, 2012, 217 str. Подовац, Живомир Р., Крушевачки дванаести пешадијски пук „цар Лазар“ у Првом балканском рату 1912–1913. „За мном јунаци цара Лазара“, Расински анали 10 (2012), 125–162. Полојац, Милена, Српски грађански законик и одредбе о присвајању дивљих животиња – рецепција изворног римског права, Анали Правног факултета у Београду 2 (2012), 117–134. Попов, Даница, Настанак хипотеке у Србији с посебним освртом на хипотеку према Грађанском законику за Кнежевину Србију из 1844. године, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2012), 103–119. Поповић, Бранислав – Добрић, Силва – Максић, Јован – Тодоровић, Вељко – Зељковић, Јово, Улога Српског Црвеног крста у Балканским ратовима, 280 Библиографија / Bibliography у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 229–250. Поповић, Бранислав – Зељковић, Јово – Максић, Јован – Тодоровић, Вељко – Микић, Драган, Санитетски губици у 1912. и 1913. години, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 83–104. Поповић, Бранислав – Максић, Јован – Тодоровић, Вељко – Микић, Драган, Систем ратних болница у време Балканских ратова, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 105–123. Поповић, Љубодраг, Један заборављени лекар: Јован Петровић (Јосиф Шаунгел), физикус Округа тимочког, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 45–46. Поповић, Љубодраг, Пописи становништва у лесковачком крају II, ЛЗ 52 (2012), 112–123. Поповић, Љубодраг А., Одбор за помоћ избеглицама из Турске – у спомен стопедесетогодишњице – (април 1861–април 2011. год.), у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 105–109. Поповић, Мирослав, Адвокатска служба у Кнежевини Србији 1838–1862, Српске студије 3 (2012), 245–254. Поповић, Мирослав, Краљевско-српски генерални конзулат у Трсту 1884–1914. – историјска белешка, Наша прошлост 13 (2012), 161–173. Поповић, Мирослав М., Организација судства у Првом српском устанку, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 219–237. Поповић, Мирослав М., Организација судства у Србији 1815–1838, Расински анали 10 (2012), 41–48. Поповић, Радомир Ј., Аврам Петронијевић и буне у Турској 30-их и 40-их година 19. века, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 25–39. Поповић, Радомир Ј., Белешка Стефана Радичевића о првој владавини кнеза Милоша, Мешовита грађа 33 (2012), 267–278. Поповић, Радомир Ј. – Катић, Срђан – Прцовић, Срђан, Српски гробови у Цркви Свете Параскеве у истанбулском кварту Хаској, ИЧ 61 (2012), 165–186. Поповић, Радомир Ј., Трговци и трговина између Срема и Шабачке нахије од 1815. до 1833. године, Споменица ИАС 11 (2012), 11–21. Поточан, Будимир, Публицистичка и ина делатност Лазе Костића у Црној Гори, у: Лаза Костић: визионар, уредници Растко Гузина, Никола Вучетић, Београд 2012, 65–83. 281 БИГ IV (2013) 253–329 Пузовић, Владислав, Завршни радови Срба на Кијевској духовној академији (1869–1899), у: Српска теологија у двадесетом веку 12, приредио Богољуб Шијаковић, Београд 2012, 152–173. Пузовић, Владислав, Срби на Кијевској духовној академији (1869–1879), Српске студије 3 (2012), 349–370. Радовановић, Бориша, За хронологију преношења Карађорђевих посмртних остатака у цркву на Опленцу, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 125–150. Радовановић, Бориша, Народне скупштине држане у престоном Крагујевцу, Шумадијски анали 7 (2012), 89–136. Радовановић, Бориша, Скупштине у Крагујевцу 1843. године, Шумадијски записи 6 (2012), 131–144. Радовановић, Радован – Ђокић, Небојша, Попечитељи и министри унутрашњих дела Књажевине Србије од Повратка Обреновића до проглашења Краљевине Србије, у : Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе (I), Београд 2012, 1–31. Радојчић, Милорад, Михајло Миkа Богатинчевић (1847–1897), Мuseum 13 (2012), 46–70. Радојчић, Милорад, Прота Јевта Ф. Поповић Кувеља (1823–1912) – Вођа Бабинске разуре, Гласник ИАВ 46 (2012), 5–47. Радосављевић, Недељко, Јоаникије, митрополит рашко–призренски, ИЧ 61 (2012), 145–163. Радосављевић, Недељко В. – Маринковић, Мирјана О., Два прилога за историју Православне цркве у Босни, Мешовита грађа 33 (2012), 279–291. Радосављевић, Недељко В. – Маринковић, Мирјана О., Једна османска наредба о војном уништењу Србије 1807. године, Истраживања 23 (2012), 283–293. Radosavljević, Nedeljko, Stara crkva u Miličinici : Knjiga prihoda i rashoda (1846–1863), urednik Srđan Rudić, Beograd : Istorijski institut, 2012, 152 str. Радусиновић, Милорад П., Непотпуна московска легендарна Карађорђева биографија из 1880. године, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 81–112. Радусиновић, Милорад П., Петар Добрњац у повјерљивим списима К. К. Родофиникина, у: Млава и миту и историји, Митолошки зборник 26 (2012), 341–363. Радусиновић, Милорад П., Три руске вијести о Карађорђевој погибији 1817. године, Расински анали 10 (2012), 35–40. Рајић, Сузана, Краљевина Србија између сопствених и европских противуречности: политички и културни узори (1882–1903), БИГ 3 (2012), 197–221. Рајић, Сузана, О новим аспектима прогласа Србије краљевином – поводом стотридесетогодишњице (1882–2012), Српске студије 3 (2012), 371–391. Rajić, Suzana, he Russian Secret Service and King Alexander Obrenović of Serbia (1900– 1903), Balcanica XLIII (2012), 143–168. 282 Библиографија / Bibliography Рајић, Сузана Р., Руски план реформи за европске провинције Турске из 1902, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 67–78. Ranđelović, Nebojša, Srbija i Turska od Berlinskog do Pariskog kongresa, 1. izd., Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, 311 str. Растовић, Александар, Британска дипломатија о стању у Косовском вилајету после Берлинског конгреса, ИЧ 61 (2012), 187–203. Растовић, Александар, Један опис Босне и Херцеговине Вилијема Милера из 1858. године, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 237–265. Растовић, Александар, Прилике у западном делу Рашке области почетком двадесетог века (политичко-дипломатски извештаји), Милешевски записи 9 (2012), 167–182. Растовић, Александар, TIMES о устанку у Македонији 1903. године, БИГ 3 (2012), 223–242. Ристић, Љубодраг П., Вилијем Дентон, хришћани у Турској и британска политика, у: Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170 година од избијања Нишке буне), уредник Славиша Недељковић, Ниш 2012, 93–103. Ристић, Радомир, Венчања у Краљеву у 19. веку, Наша прошлост 13 (2012), 145–160. Ружесковић, Саша, Самсон Чернов и Балкански ратови, Српске студије 3 (2012), 83–100. Савић, Александар В., Распоред пореза на земљишта Богданице, Гојне Горе и Дружетића од 1. јануара 1890. до 1. јануара 1891. и од 1. јануара 1891. до 1892. године, Изворник 27 (2012), 17–38. Самарџић, Момир, Пројекат Трансбалканске железнице и политика Србије у време уставобранитеља 1851–1858, Српске студије 3 (2012), 313–336. Самарџић, Момир, Протокол седнице Државног савета од 12/24. октобра 1855. – прилог истраживању железничке политике уставобранитеља, Истраживања 23 (2012), 333–343. Секулић, Милисав, Војнополитичка ситуација на Балкану 1912. године, у: Српски војни санитет у балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 11–24. Секулић, Милисав – Николић, Лука, Балкански ратови 1912–1913. – сто година после, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 25–54. Словић, Срђан, Источно питање, јужнословенски народи и Косово и Метохија пре, за време и после Кримског рата, у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, главни и одговорни уредник Срђан Словић, Лепосавић 2012, 315–336. Соколовска, Валентина – Трипковић, Гордана, Друштвени и породични живот Срба у Војводини на почетку 20. века у огледалу Упитног листа Матице српске, Зборник МС за друштвене науке 139 (2012), 249–257. 283 БИГ IV (2013) 253–329 Spirić, Miodrag, Istorija Aleksinca i okoline. Knj. 4, Od abdikcije kralja Milana Obrenovića do kraja Prvog svetskog rata, Aleksinac : Centar za kulturu i umetnost, 2012, 522 str. Станић, Бранко, Старатељске масе у Церовцу до Првог светског рата, Мuseum 13 (2012), 71–84. Станић, Миле, Друштво српске словесности и Хрвати, Глас САНУ, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 259–276. Станић, Миле, Предлог о отварању српских конзулата у Призрену и Велесу, ВЗ 9 (2012), 93–97. Станковић, Милош, Црква Свете Тројице у Бистрици, Милешевски записи 9 (2012), 227–237. Станковић, Небојша – Јовановић, Милан, Ратна хирургија у балканским ратовима 1912–1913. и допринос српских хирурга ратној хируршкој доктрини, у: Српски војни санитет у балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 145–167. Станковић, Урош, Доношење и садржина Уредбе о шумама од 1857. године, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 3 (2012), 401–414. Станковић, Урош, Павле Стаматовић у српском народном покрету 1848/1849, Зборник МС за историју 84 (2012), 119–134. Станковић, Урош, Први покушаји кодификације грађанског поступка у Србији (1829–1844), Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2012), 489–508. Станојевић, Саша, Из историје руске дипломатије у Старој Србији – почетак рада Конзулата у Призрену, Српске студије 3 (2012), 337–348. Стевић, Миломир М. – Ђокић, Небојша Д., Крушевачке цркве у време Првог српског устанка, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 407–425. Стефановски, Мирјана, Нацрт Устава Радивоја Милојковића из 1867. године, Зборник МС за друштвене науке 138 (2012), 1–16. Стојанова, Пламена, Кратак поглед на историју Цигана у бугарским земљама до краја Првог светског рата, ИЧ 61 (2012), 205–213. Стојановић, Дубравка, Калдрма и асфалт : урбанизација и европеизација Београда : 1890–1914, (Библиотека Идеје, 7). 3. изд. Београд: Удружење за друштвену историју, 2012. 406 стр. Стојановић, Миодраг М., Рига од Фере и Карађорђе – корифеји балканске револуције, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 71–81. Стојанчевић, Владимир, Доситејева схватања о ослобођењу Срба на прелазу 18. у 19. век, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 229–238. Стојанчевић, Владимир, Заштита српске границе за време епидемије куге у Турској 1836–1838. године, у: Историја медицине, фармације, ветерине и 284 Библиографија / Bibliography народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 11–14. Стојанчевић, Владимир, Из српске историјске прошлости : (1804–1918). 10, Пирот : Пи пресс, 2012, 214 стр. Стојанчевић, Владимир, Из српске историјске прошлости : (1804–1918). 11, Пирот : Пи пресс, 2012, 214 стр. Стојанчевић, Владимир, Из српске историјске прошлости : (1804–1918). 12, Пирот : Пи прес, 2012, 214 стр. Стојанчевић, Владимир, Из српске историјске прошлости у Битољском вилајету на прелазу 19. у 20. век (друштвено–политичке прилике), ВЗ 9 (2012), 1–47. Стојанчевић, Владимир, Историјска прошлост Ибарског Колашина од Првог српског устанка до Српско-турског рата 1876, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 57–72. Стојанчевић, Владимир, О Стевану Симићу и његовим успоменама, ВЗ 9 (2012), 273–302. Стојанчевић, Владимир, Протокол Шабачког магистрата из времена Првог српског устанка, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 149–258. Стојић, Биљана – Колаковић, Александра, Гргур Јакшић и пропагандна активност Србије у Француској (1912–1913), Мешовита грађа 33 (2012), 413–432. Страјнић, Никола, Лаза Костић – homo poeticus или homo politicus, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 279–286. Татић, Урош, Покушај успостављања трговинских и привредних веза између Француске и Србије 1858–1868, Зборник МС за историју 84 (2012), 63–86. Татић, Урош, Став Француске према испоруци оружја Србији 1862. године, ВИГ 1 (2012), 21–35. Tatić, Uroš, France and Serbia and Uniication of Italy, VIG 1 (2012), 23–45. Теиновић, Братислав, Европска историја на позорници устанака у Босни и Херцеговини 1804–1882, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 135–150. Terzić, Slavenko, Rusija i srpsko pitanje : 1804–1815, Novi Sad : Pravoslavna reč, 2012, 198 str. Timotijević, Miroslav, Takovski ustanak – srpske Cveti : o javnom zajedničkom sećanju i zaboravljanju u simboličnoj politici zvanične reprezentativne kulture, Beograd : Istorijski muzej Srbije : Filozofski fakultet, 2012, 596 str. Тодоровић, Вељко – Поповић, Бранислав – Максић, Јован – Зељковић, Јово – Микић, Драган – Величковић, Александар, Неки елементи организације санитетске службе српске војске у Балканским ратовима, у: Српски војни санитет у балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 55–81. 285 БИГ IV (2013) 253–329 Томовић, Нада, Новопазарски санџак у Анексионој кризи 1908–1909. године, НЗ 35 (2012), 111–118. Туровић, Добросав, Зимовање херцеговачких Срба, колониста, у Лесковцу и Рударском црквеном конаку 1899. године, ЛЗ 52 (2012), 104–111. Ћировић, Ирена, Црква Свете Тројице у Новој Вароши, Милешевски записи 9 (2012), 239–259. Урић, Ненад, Питање реформи и устанка у Турској с посебним освртом на делатност Српско-босанског одбора и руских словенофила 1860–1861, Зборник МС за историју 84 (2012), 7–46. Урић, Ненад, Прилог за повест породице Глигорија Јефтановића у турско доба, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 191–238. Филић, Милорад, Писци и књиге у Старој Србији у XIX и почетком XX века – биографија, библиографија и одабрани прилози, ЛЗ 52 (2012), 28–45. Horel, Catherine, La question nationale en Autriche–Hongrie: droits et réalités, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 11–32. Цуњак, Млађан С., Три осврта на дешавања у Смедереву и у региону из времена Карађорђа Петровића, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 271–297. Чеканац, Радован – Младеновић, Јован – Недок, Александар – Поповић, Бранислав – Микић, Драган – Којић, Мирослав, Колера у Србији током Балканских ратова, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 197–228. Чукић, Горан, О «Великим крастама» у Ужицу 1853. године (Драгутин Мирослав Нетер – Carl Friedrich Ephraim Nather), у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 77–98. Шевцова, Галина Игоревна, Етапна пољска болница «Град Москва» у Скопљу (Ускубу): 8. новембра 1912.–24. фебруара 1913, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима, приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 1912, 125–135. Ševcova, Galina Igorevna, Ruski humanitarni pohod na Balkan (1912–1913), sa ruskog jezika preveo Jovan Kačaki, Beograd : Žagor ; Novi Sad : Društvo srpsko–ruskog prijateljstva, 2012, 247 str., [16] str. s tablama Шемјакин, Андреј Л., Генерал „од комерције“ – М. Г. Черњајев у Србији 1879–1881, ТИ 3 (2012), 361–378. Шемякин, Андрей, „Партия нового типа“. Особенности сербского радикализма (конец XIX – начало XX в.), Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 319–334. Šehović, Sefedin, Uslovi razvoja osnovnih škola u Raškoj oblasti početkom 20. veka, Istorija 20. veka 1 (2012), 191–201. 286 Библиографија / Bibliography Шешум, Урош, Четници у Првом балканском рату 1912, Српске студије 3 (2012), 63–82. Шовљаков, Мара, Професор др Бошко Петровић Жељски, јунак свога доба – Праг 10. 9. 1869.–Скопље, 2. 7. 1913, Споменица ИАС 11 (2012), 145–156. Шпирић, Јелена, Прилог историји стопањске цркве, Црквене студије 9 (2012), 291–313. Щепаньски, Войцех С., Специфика, осложения и некоторые политические условия процесса формирования собственной национальной тождественности Албанцев в XIX в.–начале XX в., Зборник ФФ у Приштини 42–1 (2012), 25–34. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И МЕЂУРАТНИ ПЕРИОД Antonić, Goran, Regulacioni plan Zemuna za područje leve obale Save iz 1932. godine, Istorija 20. veka 1 (2012), 217–226. Базић, Мирјана, Школски систем у Приштини од 1922. до 1924. године, у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, главни и одговорни уредник Срђан Словић, Лепосавић 2012, 489–498. Bakić, Dragan, he Port of Salonica in Yugoslav Foreign Policy 1919–1941, Balcanica XLIII (2012), 191–219. Bataković, Dušan T., Ahmed Bey Zogou et la Serbie: Une coopération inachevée (1914– 1916), Balcanica XLIII (2012), 169–190. Бојовић, Радивоје, Ратни дневник потпоручника Константина Михаиловића 1914–1916, Изворник 27 (2012), 79–136. Благојевић, Божидар, Изградња болнице у Неготину 1932. године, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 177–180. Božić, Soija, Jedno nepoznato pismo Luja Vojnovića, Istorija 20. veka 2 (2012), 223–227. Божић, Софија, Смрт Светозара Прибићевића и њени одјеци у југословенској јавности, Прилози за КЈИФ 78 (2012), 67–82. Божић, Софија, Црква и политика: часописи Јавност, Круг и Видици о деловању римокатоличких кругова код Хрвата (1935–1940), Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 449–463. Браковић, Жарко, Организациона структура Жандармерије у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, у : Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе (I), Београд 2012, 79–105. Velojić, Dalibor, Niška oblast i moravsko-vardarski pravac u strategijskim zamislima i ratnim planovima jugoslovenskog vojnog vrha 1918–1941, Istorija 20. veka 1 (2012), 43–62. Велојић, Далибор, Улога војске у модернизацији града (нишки гарнизон 1918–1941), ВИГ 1 (2012), 71–88. Вељановић, Зоран, Добровољачка колонија Мишићево : 1918–1941 : прилози за историју добровољачких колонија у Војводини : архивска грађа и 287 БИГ IV (2013) 253–329 извори, Нови Сад : Мало историјско друштво; Мишићево : Дом културе «Мишићево», 2012, 202 стр. Gašić, Ranka, Osnivanje Gradske bolnice u Beogradu 1935, Istorija 20. veka 1 (2012), 63–76. Виријевић, Владан, Ибарски Колашин од 1912. до 1941. године, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 101–115. Глишовић, Душан, Иво Андрић, краљевина Југославија и Трећи Рајх 1939–1941 : прилог проучавању југословенских и српских политичких и културних односа са Немачком, Аустроугарском и Аустријом. Том 1., Београд : Службени гласник, 2012, 855 стр., [16] стр. са фотогр. Dacić, Nadir ef., Gajret u Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši i Kladnici, Istorijska baština 21 (2012), 73–90. Dimitrijević, Bojan B., Monopolističke ambicije i „kašnjenje“ u proizvodnji vazduhoplovne industrije u Kraljevini Jugoslaviji, Istorija 20. veka 3 (2012), 19–38. Дракић, Гордана, О ставу Демократске странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца према Аграрној реформи, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2012), 261–268. Дракић, Гордана, Спровођење аграрне реформе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца на подручју Војводине на примеру поседа средње величине, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 3 (2012), 271–283. Đikanović, Vesna, Iseljavanje u Sjedinjene Američke Države : jugoslovensko iskustvo 1918–1941., Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, 352 str. Ђокић, Небојша, Ловачки авиони Краљевине СХС/Југославије до почетка тридесетих година 20. века, Весник ВМ 39 (2012), 229–253. Ђокић, Небојша, Српска Прва армија у завршним операцијама за ослобођење Србије октобра 1918. године, Браничевски гласник 8 (2012), 117–190. Ђорђевић, Бојан, Гундулићева прослава у Београду 1938. године, Прилози за КЈИФ 78 (2012), 181–187. Ђорђевић, Бојан, Милош Црњански као гимназијски професор, Прилози за КЈИФ 78 (2012), 147–161. Екмечић, Милорад, Историјски значај меморандума Р. В. Ситона-Вотсона о југословенском питању 1914. године, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 371–390. Živković, Milutin, Aćif Hadžiahmetović Bljuta – prilozi za biograiju 1919–1941, Istorija 20. veka 3 (2012), 71–94. Живојиновић, Драгољуб Р., Изгон крчког бискупа др Антона Махнича 1918– 1920. године, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 423–438. Žutić, Nikola, Vjerski liberalizam i jugoslavenstvo patrijarha Varnave i Konkordatska kriza 1930–1938, Istorija 20. veka 2 (2012), 63–82. 288 Библиографија / Bibliography Жутић, Никола, Либерализам и југословенски (српски) национализам Мустафе Мулалића 1929–1945, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 307–322. Зец, Дејан, Мемоарска литература као извор за проучавање српског и југословенског фудбала: анализа мемоара Данила Стојановића, Михаила Андрејевића и Јована Ружића, ТИ 2 (2012), 272–293. Istorija svakodnevice : fotograi i foto-ateljei u Beogradu do Drugog svetskog rata : fotograije iz kolekcije Zorana Trtice / odabrali Vladimir Perić i Zoran Trtica ; [prevela na engleski, translated into English by Slavica Miletić], Beograd : Kulturni centar Beograda, 2012, 63 str. Јаковљевић, Слободан, Конкордатска криза у Жичкој епархији 1937/38. године, Зборник радова Народног музеја у Чачку 41 (2011), 137–151. Јањић, Душан, Величко Живановић као културни делатник, ЛЗ 52 (2012), 140–149. Јовановић, Владан Ж., Културно-просветна мисија Радослава Грујића у Скопљу 1920–1937, Зборник МС за историју 84 (2012), 143–154. Jovanović, Vladan, „Srpski književni glasnik“ o jugoslovensko-bugarskim odnosima 1920– 1930, Istorija 20. veka 1 (2012), 27–42. Јовановић, Зоран Т., Скопско Народно позориште у ратним условима (1914–1915), ВЗ 9 (2012), 113–139. Јовелић, Маријана, Надрилекарство и борба против њега у Србији између Првог и Другог светског рата, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 151–164. Југовић, Сретен, Допринос Арчибалда Рајса организацији полиције у Србији, у : Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе (I), Београд 2012, 33–51. Kerkez, Slobodan Đ., Diplomatija nove Jugoslavije 1941–1945. godine : (počeci i razvoj), 2. dopunjeno izd., Kruševac : Sigraf, 2012, 242 str. Кецојевић, Драгиша И., Државна народна школа «Карађорђе» у колонистичком селу Карађорђевац 1922–1941, Други део, ВЗ 9 (2012), 227–251. Кецојевић, Драгиша И., Земљотрес у Јужној Србији 1931. године, ВЗ 9 (2012), 253–271. Koljanin, Dragica, Udžbenici istorije u osnovnim školama u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (1918–1925), у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 319–332. Кркљуш, Љубомирка, Уједињење 1918, Летопис МС, март 2012, 423–430. Лазаревић, Владан, Електрична централа Градског поглаварства у Крушевцу, Расински анали 10 (2012), 291–298. 289 БИГ IV (2013) 253–329 Лазаревић Радак, Сања, Другачији Балкан: Београд као престоница забаве у британским путописима (1925–1939), у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 35–51. Лазић, Мирослав – Ђорић, Милена, Избори за народне посланике у Подунавском срезу 1938. године, Смедеревски зборник 3 (2011), 169–203. Лукић, Александар, Оснивање Југословенске републиканске странке 1920. и односи у југословенској републиканској емиграцији у Сједињеним Америчким Државама – Чикагу, ТИ 3 (2012), 343–360. Лукић, Александар, Покушаји организовања Југословенске републиканске странке у ужичком крају, Историјска баштина 21 (2012), 135–148. Marković, Saša, Sombor During Military and Political Ebullitions in 1918, VIG 1 (2012), 153–172. Мастиловић, Драга, Др Никола Стојановић између српства и југословенства, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 267–299. Mastilović, Draga, Između srpstva i jugoslovenstva : srpska elita iz Bosne i Hercegovine i stvaranje Jugoslavije, 2., dopunjeno i prošireno izd., Beograd : «Filip Višnjić», 2012, 398 str. Матијевић, Зорица, Ратни дневник Миодрага Р. Вујовића, друга свеска, Изворник 27 (2012), 137–178. Миладиновић, Предраг – Шалер, Драган, Ваздухопловство државе Словенаца– Хрвата и Срба, новембар 1918, Записи (2012), 133–142. Милановић, Биљана, Проблеми институционализације музичког школства у српској и југословенској држави до Другог светског рата, Годишњак ДИ 2 (2012), 49–64. Milenković, Toma, O broju ruskih inženjera u Jugoslaviji 1919–1941, Istorija 20. veka 3 (2012), 207–224. Miletić, Tomislav, U ime Boga, u ime kralja, u ime kame, Kruševac : Istorijski arhiv, 2012, 198 str. Милосављевић, Борис, Питање покретача и оснивача Српског културног клуба, ТИ 1 (2012), 27–51. Митровић, Славица, Српска књижевна задруга у периоду 1929–1935, Шумадијски анали 7 (2012), 167–175. Мицић, Милан, До Горњака и назад – једна сеоба унутар колонизације 1920–1941, Споменица ИАС 11 (2012), 103–117. Надовеза, Бранко, Влада Милана Стојадиновића и здравствена политика, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 129–136. Надовеза, Бранко, Милан Стојадиновић и Косово, Баштина 33 (2012), 131–144. Надовеза, Бранко, Политика југословенства Муслимана Милана Стојадиновића, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 323–331. 290 Библиографија / Bibliography Надовеза, Бранко, Радикали у Петровцу на Млави и околини у периоду Краљевине Југославије, у: Млава и миту и историји, Митолошки зборник 26 (2012), 379–389. Надовеза, Бранко, Федерализам и републиканизам : алтернативни предлози преуређења Краљевине Југославије. Део I., Београд : Институт за новију историју Србије, 2012, 265 стр. Николић, Коста, Кнез Павле Карађорђевић и мартовски догађаји 1941. у Југославији, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 55–78. Odluke i rešenja Sabora, Sinoda i Eparhije braničevske : 1920–1925, priredili Zoran Ranković, Miroslav Lazić, Požarevac : Eparhija braničevska, Odbor za prosvetu i kulturu, 2012, 382 str. Odluke i rešenja Sabora, Sinoda i Eparhije braničevske : 1926–1930, priredili Zoran Ranković, Miroslav Lazić, Požarevac : Eparhija braničevska, Odbor za prosvetu i kulturu, 2012, 367 str. Опојевлић Хофман, Лидија, Делегација Краљевине Југославије при Комисији за репарације у Паризу 1919–1930, Архив 1–2 (2012), 19–32. Павловић, Лела, Први увиђај Ивањице 1939. године – изградња канализације, Изворник 27 (2012), 179–194. Павловић, Марко, Југословенска краљевина – прва европска регионална држава, Зборник МС за друштвене науке 141 (2012), 503–521. Павловић, Момчило, Датуми који су определили судбину државе и народа – 25. и 27. март 1941, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 11–29. Пауновић, Петар, Борба против венеричних болести на подручју тимочке области Моравске бановине између два светска рата, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 31–40. Петровић, Огњан М., Авион „Ресава“, Расински анали 10 (2012), 299–312. Петровић, Огњан М., Војни аероплани Краљевине Југославије (модернизација – неуспеле набавке и минорни типови), Весник ВМ 39 (2012), 121–148. Пећинар, Александра, Заокрет у грчкој политици према југословенској држави 1919–1922, Архив 1–2 (2012), 81–96. Пећинар, Александра, Потписивање Југословенско-грчког протокола у октобру 1928. године, ТИ 1 (2012), 52–68. Пећинар, Александра М., Стварање Краљевине СХС и Грчка, Зборник радова Народног музеја у Чачку 41 (2011), 101–124. 291 БИГ IV (2013) 253–329 Popović, Nikola B., Casualities of the Serbian Volonteer Division in Combat Operations in Dobrudja in 1916, VIG 1 (2012), 145–152. Popović, Simo, S Kraljem Nikolom iz dana u dan : (1916–1919); priredio Vasilije Đ. Krestić, Podgorica : Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, 2012, 320 str. Поповић Филиповић, Славица – Филиповић, Боб, Др Елси Инглис на челу болнице шкотских жена у Србији у време Првог светског рата, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 27–44. Prebilič, Vladimir – Dobaja, Dunja, Uticaj Soškog fronta na zaleđe i slovenačke civile, Istorija 20. veka 2 (2012), 21–40. Пузовић, Владислав, Личност и дело проф. др Александра Павловича Доброклонског (II део), у: Српска теологија у двадесетом веку 11, приредио Богољуб Шијаковић, Београд 2012, 92–111. Путјатин, Владимир, Прилагођавање руске емиграције приликама у Краљевини СХС, ТИ 3 (2012), 324–342. Радојевић, Мира, Емигрантска влада Краљевине Југославије о страдању Срба у Независној Држави Хрватској (1941–1943) – Погледи и залагања Милана Грола, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 465–494. Radojević, Mira, Оn the problem оf democracy and parliamentarism in Yugoslavia between the two world wars, Историјски записи, год. 85, св. 3–4 (2012), 99–110. Рамач, Јанко, Националне оријентације Русина у Краљевини СХС/Југославији између два светска рата, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 333–348. Рамач, Јанко, Припреме за оснивање Русинског народног просветног друштва, Истраживања 23 (2012), 399–413. Ристановић, Петар, Административне промене на простору Старе Србије 1912– 1941, Баштина 32 (2012), 171–194. Ristić, Ivan, Bugarska politička emigracija u Kraljevini SHS, Istorija 20. veka 2 (2012), 41–61. Ристић, Иван, Дипломатско-конзуларна представништва и представници Краљевине СХС у Бугарској 1920–1929, Архив 1–2 (2012), 97–113. Sandu, Traian, La politique roumaine des minorités dans l’entre–deux–guerres: entre pression nationaliste et protection internationale, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 109–130. Симић, Бојан, Филм у служби државне пропаганде 30-тих година – примери Пољске, Југославије и Бугарске, ТИ 2 (2012), 64–76. Симић, Миодраг, Историја суботичког Правног факултета : 1920–1941, 2. допуњено изд. [тј. 1. изд. у издању Правног факултета, Београд], Београд : Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, 2012, 332 стр. 292 Библиографија / Bibliography Славковић, Божица, Батаљони организованих Арнаута 1920–1921. године, ВИГ 1 (2012), 51–70. Славковић, Божица, Болести на селу у Краљевини Југославији као последица културе живљења, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 109–118. Словић, Срђан, Косово и Метохија и проблем безбедности за време Првог светског рата, Баштина 32 (2012), 265–276. Спирић, Јелена М., Живот руских емиграната у трстеничком срезу, Расински анали 10 (2012), 313–334. Стефановић, Валерија, Оснивање читаоница у новопазарском крају, НЗ 35 (2012), 143–159. Тасић, Дмитар, Рат после рата : Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Косову и Метохији и у Македонији 1918–1920, 2. допуњено изд. – Београд : Службени гласник, 2012, 446 стр. Терзић, Славенко, Аустроугарски логор за Србе у Добоју 1915–1917, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 409–421. Тешић, Драган, Ратни план «Р 41» Војске Краљевине Југославије, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 31–53. Тимотијевић, Милош, Српски културни клуб и генерал Милан Недић: један документ о «приватној» иницијативи у обавештајној делатности на почетку Другог светског рата (1939), Зборник радова Народног музеја у Чачку 41 (2011), 125–135. Трифковић, Срђа, Кнез Павле и дипломатија као уметност могућег: англоамерички допринос чину од 27. марта 1941, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 79–100. Ћировић, Марина, Два списка деце дечје групе „Будућност“ која су летовала на Дивчибарама 1938. године, Гласник ИАВ 46 (2012), 199–207. Фелдић, Драган, Гостовања у Смедереву Народног позоришта Дунавске бановине у Пожаревцу раних тридесетих година прошлог века, Смедеревски зборник 3 (2011), 205–221. Шимуновић Бешлин, Биљана, О «најдоследнијој доследности» једног «новог Србина» (о Ради Лунгулову и Васи Стајићу), у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 303–317. 293 БИГ IV (2013) 253–329 ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И САВРЕМЕНО ДОБА Андрејевић, Ана – Андрејевић, Даница, Покрајинско народно позориште у Приштини 70-их и 80-их година XX века, Баштина 32 (2012), 75–85. Antić, Ana, Mental Illness under Occupation. Psychiatric Revisions of «Normality» and «Pathology», 1941–1945, Годишњак ДИ 3 (2012), 65–89. Антић, Чедомир, Мит 1941. године, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 113–120. Antić, Čedomir, Nacionalizam Zorana Đinđića, Istorija 20. veka 2 (2012), 9–20. Атлагић, Марко, Фрањо Туђман као вођа удруженог злочиначког подухвата у рату 1991–1995. године, Зборник ФФ у Приштини 42–1 (2012), 13–23. Bataković, Dušan T., Les Albanais du Kosovo en Yugoslavie 1945–1995: minorité en Serbie, majorité dans la province autonome, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 153–204. Bataković, Dušan T., he Kosovo Serbs: Minority Status by Force (Forced Expulsions, Ethnic Cleansing, Destruction of Cultural Heritage, Minority Treatment, 1999– 2008), in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804– 2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 263–310. Bencetić, Lidija, Doprinos Vladimira Velebita jugoslavenskoj diplomaciji, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 256–270. Becić, Ivan M., List „Borba“ u borbi za ovladavanje javnim mnjenjem u Srbiji 1944–1945, Istorija 20. veka 2 (2012), 83–101. Бецић, Иван М., Утицај листа „Наша реч“ на обликовање јавног мњења у Лесковцу и околини 1944–1945, ЛЗ 52 (2012), 216–237. Бјелица, Слободан, Израелско-арапски рат 1967. године на дневном реду ПК СКС за Војводину, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 357–365. Бјелица, Слободан, Студентски протест на Новосадском универзитету јуна 1968. године, Истраживања 23 (2012), 479–487. Богавац, Милован Ј., Виша српска гимназија у Косовској Митровици: 1941 –1944 : једина српска средња школа на Косову и Метохији за време немачке окупације, 1. изд. – Београд : Обележја плус, 2012, 181 стр. Богетић, Драган, Америчке анализе будућности Југославије после Тита с почетка 70-тих година, ТИ 1 (2012), 159–174. Bogetić, Dragan, Evolucija sovjetskih gledišta prema politici nesvrstanosti – razlike u jugoslovenskom i sovjetskom poimanju načela socijalističkog internacionalizma, Istorija 20. veka 2 (2012), 131–145. Bogetić, Dragan, „Jugoslovensko bekstvo iz Evrope“ – novi ekonomski prioriteti nesvrstane Jugoslavije sredinom 50-tih godina, Istorija 20. veka 1 (2012), 163–178. 294 Библиографија / Bibliography Bogetić, Dragan, Podrška Jugoslavije borbi alžirskog naroda za nezavisnost u završnoj fazi Alžirskog rata 1958–1962, Istorija 20. veka 3 (2012), 155–169. Богетић, Драган, Узроци неславног епилога дипломатске мисије амбасадора Џорџа Кенана у Југославији 1961–1963, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 315–350. Богосављевић, Мирјана, Школе у краљевачком округу за време окупације 1941– 1944 (народне школе и гимназије), Наша прошлост 13 (2012), 189–205. Boeckh, Katrin, Ethnic Minorities in Socialist Yugoslavia 1945–1990: Compromises Until the End, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 205–220. Божинов, Воин, Зашто се Југославија распала? – поглед споља, ТИ 2 (2012), 265–271. Божић, Софија, Јосип Броз Тито и Римокатоличка црква код Хрвата: један необјављен чланак Луја Војновића, Српске студије 3 (2012), 421–427. Божовић, Ивана, Кнез Павле Карађорђевић у изгнанству 1946–1976, Архив 1–2 (2012), Архив 1–2 (2012), 128–141. Бојковић, Душан, Милован Ђилас о националном и државном питању Црне Горе, ТИ 1 (2012), 106–134. Бонџић, Драгомир, Међународна размена југословенских студената медицине и стоматологије 1952–1965, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011,157–164. Bondžić, Dragomir, Međunarodni seminar „Univerzitet danas“ u Dubrovniku 1956– 1960, Istorija 20. veka 1 (2012), 179–190. Бонџић, Драгомир, Предвојничка обука на југословенским универзитетима 1948– 1968, ВИГ 1 (2012), 100–118. Бонџић, Драгомир, Студентска сарадња Југославије и Бугарске 1945–1950, Архив 1–2 (2012), 115–127. Бонџић, Драгомир, Школовање кадрова за дипломатију у социјалистичкој Југославији од 1945. до 1960, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 48–68. Bucarelli, Massimo, Zakasnelo prijateljstvo – italijansko–jugoslovenski odnosi u drugoj polovini dvadesetog veka 1947–1992, Tokovi istorije 3 (2012), 13–36. Васић, Мирољуб, Социјалистичка Федеративна Република Југославија – дезинтеграција, нестајање, ЛЗ 52 (2012), 334–355. Војтјеховски, Одржеј, Из дипломатије у ИБ емиграцију. Догађаји у југословенским дипломатским представништвима у САД–у поводом Резолуције Информбироа 1948. године, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 174–204. Волкова, Екатерина, Од распада до модернизације. Питање о модерним руско-српским односима, Баштина 3 (2012), 243–264. 295 БИГ IV (2013) 253–329 Vukelić, Zoran, Pisma predsedniku Titu, Zapisi 1 (2012), 75–80. Вукоњански, Игор, Положај државних чиновника у епохи социјалистичке Југославије 1945–1966, Архив 1–2 (2012), 173–189. Vučetić, Radina. Koka-kola socijalizam : amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina XX veka, (Biblioteka Društvo i nauka, Edicija Istorija). Beograd: Službeni glasnik, 2012. 473 str. Вучетић, Радина, Трубом кроз гвоздену завесу : продор џеза у социјалистичку Југославију, Музикологија 13 (2012), 53–77. Гарчевић, Миљан, Политичари грађанске оријентације у Казнено-поправном дому Сремска Митровица 1945–1955, Споменица ИАС 11 (2012), 35–69. Глишић, Венцеслав, Милош Глишић (Биографија једног четничког официра), ВИГ 1 (2012), 151–167. Grahek-Ravančić, Martina, Ekstradikcija ratnih zločinaca – prema dokumentima Državne/Zemaljskih komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Istorija 20. veka 1 (2012), 109–131. Гудац-Додић, Вера, Живот у сенци зла – насиље у браку и породици, ТИ 3 (2012), 226–241. Gulić, Milan, Važnost Dunava i Đerdapa u ratnim operacijama na području Jugoslavije 1941–1944, Istorija 20. veka 3 (2012), 39–62. Гулић, Милан, Југословенске дипломате и службеници на Дунаву у вријеме сукоба Југославије са Информбироом, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 159–173. Гулић, Милан, Стварање Ђердапске речне управе 1953. године као један од првих знакова промјене у односима између Југославије и совјетског блока, Архив 1–2 (2012), 142–157. Gulić, Milan, he end of the Second World War and the Issue of Return of Yugoslav River Shipping, VIG 1 (2012), 88–109. Гускова, Јелена, Балканска криза: последице и поуке за словенски свет, Летопис МС, јун 2012, 975–983. Гускова, Јелена, Югославский вариант Европейского либерализма конца 60-х – начала 70-тих гг. XX в., Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 531–541. Гускова, Јелена, Кад би Русија издала маршала Жукова Међународном трибуналу? Летопис МС, јун 2012, 966–975. Dajč, Haris – Samardžić, Nikola, Belgrade synagogues ater WWII, u: Proceedings, urednici Mako, Vladimir, Roter Blagojević, Mirjana, Vukotić Lazar, Marta, Belgrade: Faculty of Architecture, University of Belgrade: Board of Ranko Radović Award, Association of Applied Arts Artists and Designers of Serbia, 2012, 38. Давидовић, Горан, Формирање органа унутрашњих послова и народне милиције у Чачанском округу октобар 1944 – мај 1945, Изворник 27 (2012), 209–244. Давидовић, Радивоје, Борота и Мајер – Мит и стварност, Гласник ИАВ 46 (2012), 49–79. 296 Библиографија / Bibliography Даниловић-Христић, Наташа, Безбедност жена у савременом јавном простору Београда и допринос феминистичких студија аспекту урбане безбедности, ТИ 3 (2012), 381–404. Diklić, Momčilo, Zašto je Brozov sistem eliminisao Srbe islamske vere, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 333–350. Димитријевић, Бојан Б., Представници српске владе генерала Недића о 25. и 27. марту 1941, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 121–138. Dimitrijević, Bojan B., Svedočenje o suđenju i spornoj kolaboraciji đenerala Mihailovića, Istorija 20. veka 2 (2012), 189–196. Димић, Љубодраг, Југословенско виђење Индонезије : (перспективе сарадње у педесетим годинама 20. века, у: Право, вера, култура, приредили Александар Раковић, Владимир Ђурић, Београд: Православни богословски факултет: Правни факултет: Министарство вера и дијаспоре Републике Србије, 2012, стр. 245–255. Димић, Љубодраг, Одлазак са Маурицијуса. Британци и Милан Стојадиновић (1945–1948), Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 495–518. Dimić, Ljubodrag – Životić, Aleksandar Ž., Predgovor : jugoslovensko–sovjetski odnosi, u: Napukli monolit : Jugoslavija i svet : 1942–1948., priredili Ljubodrag Dimić i Aleksandar Životić, (Biblioteka Vreme i priča). Beograd: Arhipelag: Službeni glasnik, 2012, str. 5–56. Дневник пуковника Миодрага К. Ракића, ађутанта краља Петра II Карађорђевића, приредио Момчило Павловић, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : Зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 203–231. Добривојевић, Ивана, Под будним оком партије – културни и забавни живот у српским градовима 1945–1955, ТИ 3 (2012), 134–158. Dobrivojević, Ivana, Stambene prilike u jugoslovenskim gradovima 1945–1955, Istorija 20. veka 2 (2012), 115–130. Драгишић, Петар, Анализа Хрватске државе (мај–јун 1969) – органа Хрватског народног одбора, ТИ 1 (2012), 150–158. Dragišić, Petar, Izveštavanje Politike o Austriji i jugoslovensko–austrijskim odnosima 1945–1955, Istorija 20. veka 3 (2012), 129–138. Драгишић, Петар, Југословенска економска емиграција у Швајцарској шездесетих и седамдесетих година 20. века, Годишњак ДИ 2 (2012), 65–76. Dragišić, Petar, Western Media Coverage and of the Conlict between Yugoslavia and Cominform in Summer 1948, VIG 1 (2012), 173–185. 297 БИГ IV (2013) 253–329 Ђикановић, Весна, Сава Н. Косановић – југословенски амбасадор у Вашингтону 1946–1950, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 271–290. Đuretić, Veselin, Rehabilitacija đenerala Mihailovića : opravdava sve srpske ratne pozicije 1941–1945. godine, Beograd : Draslar partner, 2012, 242 str. Đurić, Veljko, German Đorić – patrijarh u obezboženom vremenu. 1, Slanci : Manastir Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, 2012, 497 str. Đurić, Veljko, German Đorić – patrijarh u obezboženom vremenu. 2, Slanci : Manastir Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, 2012, Str. 501–826 Едемски, Борисович Андреј, Иза кулиса совјетско-југословенских односа – јул– децембар 1966, ТИ 2 (2012), 15–39. Энтина, Екатерина Геннадьевна, От распада к модернизации. К вопросу о современных российско–србских отношениях, Историја 20. века 2 (2012), 197–221. Живковић, Милутин, Дежевски срез у првим месецима окупације (април– септембар 1941. године), у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, главни и одговорни уредник Срђан Словић, Лепосавић 2012, 215–250. Живковић, Милутин, Досије „Смако Шкријељ“ – прилог проучавању рада Управа државне безбедности на простору Тутина и околине након Другог светског рата, Баштина 3 (2012), 179–196. Živković, Milutin, Ethnic Conlicts on the Territory of Novi Pazar and Raška in Autumn 1941, VIG 1 (2012), 65–87. Живковић, Милутин, Неколико докумената о страдању Срба у Новом Пазару као последици етничких сукоба крајем 1941. године, Баштина 32 (2012), 145–169. Живковић, Милутин, Стенографска белешка са састанка Јосипа Броза Тита и високих партијских функционера одржаног 20. марта 1967. уочи посете Косову и Метохији, Архив 1–2 (2012), 214–228. Животић, Александар, Албанија и Чехословачка криза 1968–1971, ТИ 3 (2012), 62–85. Животић, Александар, Вашингтонски преговори (мај–јун 1951) – преломна тачка југословенско-америчких односа? ТИ 2 (2012), 160–186. Животић, Александар, Станоје Симић: Прилог биографији, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 223–241. Здравковић, Слађана, Популарисање идеје о Балканској федерацији у листу „Наша реч“, ЛЗ 52 (2012), 238–255. Zločini četničkog pokreta u Srbiji 1941–1945. : zbornik radova sa okruglog stola, održanog 25. septembra 2012, urednik Ivan Matović, Beograd : Republički odbor SUBNOR–a Srbije, 2012, 255 str. 298 Библиографија / Bibliography Јанковић, Бојан, Историјски развој специјалних јединица полиције у Републици Србији, у : Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе (I), Београд 2012, 1017–121. Janjetović, Zoran, “U skladu sa nastalom potrebom ... “ : prinudni rad u okupiranoj Srbiji 1941–1944., Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, 221 str. Јањић, Драгана, Други Ватикански концил и осврт католичких теолога на циљеве и задатке остварене на почетку 21. века, Баштина 33 (2012), 123–130. Jovanović, Vladan, Situation in the hird Army District from the Institution of 6th January Dictatorship to the April War 1941, VIG 1 (2012), 46–64. Jović, Savo B., Etničko čišćenje i kulturni genocid na Kosovu i Metohiji : svedočanstva o stradanju Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda od 1945. do 2005. godine, Novi Sad : Pravoslavna reč, 2012, 296 str. Jović, Savo B., Utamničena crkva : stradanje sveštenstva Srpske pravoslavne crkve od 1945. do 1985. godine, Novi Sad : Pravoslavna reč, 2012, 262 str. Kalinova, Evgenia, State Policy Towards the Turkish Minority in Bulgaria (1944–1989), in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 221–236. Karakaš-Obradov, Marica, Migracije mađarskog stanovništva na hrvatskom području tijekom Drugog svjetskog rata i neposredno poslije, Tokovi istorije 1 (2012), 87–105. Касаш, Александар, Дневник једног акцијаша са изградње пруге Шамац–Сарајево 1947. године, Истраживања 23 (2012), 433–442. Касаш, Александар, Пресуда уредништву листа Нова пошта из новембра 1844. године који је излазио на ћирилици у Новом Саду за време Другог светског рата, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 349–355. Кекић, Далибор, Посебне јединице полиције у Републици Србији у другој половини XX века, у : Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе (I), Београд 2012, 123–145. Кољанин, Драгица, Обликовање новог концепта наставе историје у основним школама у Србији (1948–1952), Истраживања 23 (2012), 443–457. Koljanin, Milan, Pogled iz Vašingtona na martovske događaje 1941. u Beogradu, Istorija 20. veka 1 (2012), 77–88. KPS u istočnoj Srbiji : okružni komitet 1945–1948., priredili Momčilo Mitrović, Strahinja Popović, Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije : Arhiv Srbije ; Zaječar : Istorijski arhiv “Timočka krajina”, 2012, 572 str. KPS u istočnoj Srbiji : oblasni komitet KPS 1949–1952., priredili Momčilo Mitrović, Strahinja Popović, Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije : Arhiv Srbije ; Zaječar : Istorijski arhiv “Timočka krajina”, 2012, 706 str. Krivokapić-Jović, Gordana, Stare i nove kulture sećanja – „Glinska crkva Presvete Bogorodice, 29/30. srpnja–4/5. kolovoza 1941. – svjedočanstva i kulture sjećanja“, Tokovi istorije 2 (2012), 294–312. 299 БИГ IV (2013) 253–329 Крсмановић, Драган, Југословенска војска у отаџбини и Јевреји – прилог за проучавање, Историјска баштина 21 (2012), 175–187. Лемајић, Ненад, Матроз модернизација кроз социјалистичку индустријализацију, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 367–372. Lopičić-Jančić, Jelena Đ., Zakon o rehabilitaciji Republike Srbije u praksi, Istorija 20. veka 3 (2012), 191–205. Мајданац, Боро, О позоришном животу у Пожаревачком округу за време немачке окупације 1941–1944, Записи 1 (2012), 155–161. Мајданац, Боро, Просветни радници у избеглиштву у Ужичком округу 1941–1944, Историјска баштина 21 (2012), 189–204. Makdauel, Robert Harbold, Streljanje istorije : ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu, preveli Momčilo, Ana i Bodin Selić, Beograd : Poeta : Rad, 2012, 277 str. Маринковић, Зоран, Обнављање рада потрошачке задруге у Горачићима 1942. године, Изворник 27 (2012), 195–207. Марковић, Жељко, Везе Словенаца са Ужицем (1941–2011) – прилог проучавању, Историјска баштина 21 (2012), 205–222. Marković, Predrag J., Trajnost i promena : društvena istorija socijalističke i postsocijalističke svakodnevice u Jugoslaviji i Srbiji, 2. izd., Beograd : Službeni glasnik, 2012, 217 str. Markovitch, Slobodan G., Dr. Djura Djurović: A Lifelong Opponent of Yugoslav Communist Totalitarianism, Balcanica XLIII (2012), 273–323. Mehtiev, Bahiš M., 223. Beogradska – nosilac ordena Crvene zastave, prevod sa ruskog jezika Nina Polić, Gradimir Polić, Beograd : International Business Service, 2012, 263 str. Миладиновић, Предраг – Коло, Александар И., Ваздухопловне ознаке нове Југославије 1942–1955, Весник ВМ 39 (2012), 149–163. Милетић, Александар В., Спољнополитичка делатност Милована Ђиласа 1944– 1953, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 291–312. Милићевић, Наташа, О исхрани у окупираном Београду 1941–1944, ТИ 2 (2012), 77–91. Милкић, Миљан, Југословенско посланство у Риму 1947–1951, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 115–134. Milkić, Miljan, Tršćanska kriza u vojno–političkim odnosima Jugoslavije sa velikim silama 1943–1947., Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, 223 str. Milkić, Miljan, Yugoslavia’s Relations with Italy in the Context of Extradition of War Criminals ater the World War II, VIG 1 (2012), 110–142. Миловановић, Драга, Основне школе у Студеничком срезу, Наша прошлост 13 (2012), 207–226. 300 Библиографија / Bibliography Милошевић, Срђан, Извештавање медија о рехабилитацији кнеза Павла Карађорђевића: промоција идеологизованог погледа на прошлост, Годишњак ДИ 2 (2012), 33–47. Mirković, Alexander, Grey Falcon and the Union Man: Miloje Sokić Collection of the Clippings from American Press 1941–1945, Balcanica XLIII (2012), 221–239. Mihajlović, Mila, Jugoslavija: april 1941–septembar 1943. : italijanski izvori: dokumentacija o masakru Srba u Dalmaciji, Lici i Kninskoj krajini, Beograd : Udruženje srpskih izdavača, 2012,332 str. Mišić, Saša, Military Cooperation between Yugoslavia and Italy in late 1960s and early 1970s, VIG 1 (2012), 186–205. Мраовић, Маријана, Рад Владе народног спаса на сузбијању комунистичке активности у Пожаревачком округу у другој половини 1941. године, Записи 1 (2012), 147–154. Mujadžević, Dino, Stavovi Vladimira Bakarića o „centralističkoj“ opoziciji – 1966–1969, ТИ 2 (2012), 40–63. Napukli monolit : Jugoslavija i svet : 1942–1948., priredili Ljubodrag Dimić i Aleksandar Životić, (Biblioteka Vreme i priča). Beograd: Arhipelag: Službeni glasnik, 2012. Nedović, Radisav, Čačanski kraj u NOB 1941–1945. : Čačani i Dragačevci logoraši Banjice : [monograija], 1. izd. – Čačak : Jel–Mil, Štamparija “Bajić” : Gradski odbor SUBNOR–a : Opštinski odbor SUBNOR–a, 2012, 400 str. Nikolić, Kosta, „Ili će Srbija biti republika, ili će prestati da postoji“ ustavne promene u Srbiji 1989 (I), Istorija 20. veka 2 (2012), 165–188. Nikolić, Kosta, „Ne damo Kosovo“ – ustavne promene u Srbiji 1989 (II), Istorija 20. veka 3 (2012), 171–190. Николова, Маја П., Словеначка основна школа у Београду као део послератног школског система, Годишњак града Београда 58 (2011), 205–220. Novačić, Aleksandar, Rađanje velike Kine : od srušene imperije do svetske supersile, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 242 str. Палавестра, Предраг, Послератна српска књижевност 1945–1970 и њена историја, Београд : Службени гласник, 2012, 563 стр. Pantelić, Ivana, Osvajanje neosvojivog – politička emancipacija žena u posleratnoj Jugoslaviji 1945–1953, Istorija 20. veka 3 (2012), 139–154. Pavlović, Momčilo – Cvetković, Srđan, Istraživanja Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944, Istorija 20. veka 3 (2012), 9–17. Петровић, Владимир, Еугеника у међуратној Југославији, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 127–134. Петровић, Владимир, Југословенска самит–дипломатија 1944–1961, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 31–47. 301 БИГ IV (2013) 253–329 Petrović, Vladimir, Odnosi unutar srpske političke elite i krah Vens–Ovenovog mirovnog plana za BiH, Istorija 20. veka 1 (2012), 9–26. Петровић, Драган – Стојановић, Богдан, Равнотежа нуклеарне моћи САД и Русије (СССР), Београд : Пешић и синови : Центар за развој међународне сарадње, 2012 (Београд : Графо принт Боске). – 222 стр. Petrović, Nenad Ž., Poduhvat „Gama“: obaveštajna akcija JNA u Budimpešti 1956–1957. – nepoznati dokumenti Vojnog arhiva, Istorija 20. veka 1 (2012), 227–239. Petrović, Slavoljub, Sećanja i zapisi borca i diplomate, 2. dopunjeno i prošireno izd. – Beograd : DTA, 2012, 480 str. Петровић-Тодосијевић, Сања, На путу репатријација деце припадника немачке националне мањине у Југославији после Другог светског рата 1948–1956, ТИ 3 (2012), 190–225. Пиљак, Милан, Од „великог скока“ до „јулске концепције“ – реформе бугарског привредног система 1958–1968. године, ТИ 3 (2012), 113–133. Пиљак, Милан, Разговор са Александром Краусом, директором у југословенском самоуправном социјализму, ТИ 2 (2012), 235–262. Поповић, Драгутин, Интелектуалци и власт у Црној Гори (1945–1990), Годишњак ДИ 2 (2012), 8–31. Поповић, Илија В. – Марковић, Светислав Љ., Оснивање и рад културно– уметничких друштава у Општини Чачак, Зборник радова Народног музеја у Чачку 41 (2011), 153–176. Пурић, Мирослав, Изградња Дома културе у Чачку, Изворник 27 (2012), 245–260. Radić, Radmila – Mitrović, Momčilo, Zapisnici sa sednica Komisije za verska pitanja NR/SR Srbije : 1945–1978. godine, Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, 977 str. Радић, Снежана, Резолуција Информбироа и информбировци у Ваљеву и Ваљевском срезу после 1948. године, Гласник ИАВ 46 (2012), 81–99. Радојевић, Мира, Милан Гавриловић о идеји балканске заједнице 1941–1945, Наша прошлост 13 (2012), 175–187. Radonić, Ljiljana, Hrvatska politika prošlosti – samo još jedan primer postkomunističke studije slučaja? Istorija 20. veka 1 (2012), 203–215. Радоњић, Митар, Црвенка: колонисти 1945–1950, Нови Сад : Будућност, 2012, 273 стр. Ракић, Хранислав А., Лесковачки и врањски крај у устанку 1941. године, ЛЗ 52 (2012), 196–215. Раковић, Александар, Међуверски дијалог Србије и Индонезије (2011), позитивно искуство у државној политици Републике Србије, у: Право, вера, култура, приредили Александар Раковић, Владимир Ђурић, Београд: Православни богословски факултет: Правни факултет: Министарство вера и дијаспоре Републике Србије, 2012, 191–197.. 302 Библиографија / Bibliography Раковић, Александар, Савез социјалистичке Југославије и Музичка омладина Југославије у спору око рокенрола 1971–1981, ТИ 3 (2012), 159–189. Ранковић, Зоран, Предавачи Црквенословенског језика на Православном богословском факултету од Другог светског рата, у: Српска теологија у двадесетом веку 11, приредио Богољуб Шијаковић, Београд 2012, 137–144. Ристановић, Петар, Добрица Ћосић и отварање косовског питања 1968. године, Баштина 3 (2012), 197–230. Ristić, Andrijana, Nauka u službi države u periodu centralizacije državne uprave i odraz njihovog odnosa u štampi 1945–1953, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 341–351. Ристовић, Милан, У сенци војне диктатуре – југословенско-грчки односи 1967– 1974. године, ТИ 3 (2012), 37–61. Ruxandra, Ivan, La politique à l’égard des minorités nationales en Roumanie aux années 1980, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804– 2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 251–262. Савић, Александар В., Из реферата Митре Митровић са Пленума ЦК КПС 1949. године – О неким проблемима Народне омладине, Историјска баштина 21 (2012), 291–311. Samardžić, Nikola, Post–conlict Belgrade: Cold War Heritage and the Global Challenge, BIG 3 (2012), 243–253. Сандо, Драгомир, Богословско-катихетски институт при Богословском факултету СПЦ у Београду 1990–2003 (2007), у: Српска теологија у двадесетом веку 12, приредио Богољуб Шијаковић, Београд 2012, 184–190. Селинић, Слободан, Амбасадор некомуниста и партијска дипломатија – Марко Ристић у Паризу 1945–1951, ТИ 2 (2012), 135–159. Селинић, Слободан, Југословенски представници у Чехословачкој 1945–1949, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 135–158. Селинић, Слободан, Комунисти у југословенској дипломатији 1945–1956: број и организација партијског живота, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 69–90. Selinić, Slobodan, Partija i diplomatija u Jugoslaviji : 1945–1952, Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, 425 str. Selinić, Slobodan, Promene u diplomatskim predstavništvima Jugoslavije 1944–1946, Istorija 20. veka 3 (2012), 95–108. Симијановић, Јован, Изјаве избеглица које су боравиле у Студеничком срезу током Другог светског рата, у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, главни и одговорни уредник Срђан Словић, Лепосавић 2012, 251–267. 303 БИГ IV (2013) 253–329 Skoko, Savo, Antifašistička nevesinjska puška : prvi oružani ustanak protiv fašizma u porobljenoj Evropi, 1. izd., Nevesinje : Skupština opštine ; Beograd : Svet knjige, 2012, 355 str. Slavković, Božica, Jugoslovensko-albanska saradnja u oblasti kulture, nauke i prosvete 1945–1948, Istorija 20. veka 3 (2012), 109–128. Slavković, Božica, Jugoslovensko-albanski ekonomski odnosi 1945–1948 – planovi i saradnja, Istorija 20. veka 1 (2012), 133–148. Словић, Срђан, Деловање КПЈ на Косову и Метохији током Другог светског рата, Баштина 3 (2012), 299–312. Sovilj, Milan, U potrazi za nedostižnim : jugoslovensko-čehoslovačke kulturne veze : 1945–1949., Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, 255 str. Srpsko-hrvatski odnosi : petnaest godina kasnije, urednici Aleksandar Gajić; Momčilo Diklić; recenzenti Miša Đurković; Milan Igrutinović, Beograd : Institut za evropske studije, 2012, 295 str. Stambolija, Nebojša, Izveštaj o stanju u Kosovskoj Mitrovici i okolini aprila 1941, Istorija 20. veka 3 (2012), 225–235. Станић, Миле, Списак Хрвата и Муслимана који су учествовали у одвођењу и убијању Срба у Мостару и околини, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 383–399. Stanovičić, Vojislav, Democracy in Multiethnic Societies: Populism, Bonapartism, Majority Rule, or Constitutional Polyarchy? in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 323–353. Stanojević, Saša, „Narodni glas“ o koniskaciji imovine u Topličkom okrugu posle Drugog svetskog rata, Istorija 20. veka 2 (2012), 103–114. Стевановић, Обрад, Организациона структура полиције у Републици Србији у последњој деценији XX века, у : Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе (I), Београд 2012, 147–169. Стојановић, Александар, Радослав Грујић о преносу моштију српских светитеља априла 1942. године из НДХ у окупирану Србију, ТИ 1 (2012), 69–86. Stojanović, Aleksandar, Srpski civilni/kulturni plan Vlade Milana Nedića, Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, XV, 598 str. Стыкалин, Александр, Юрий Андропов – дипломат. Начало одной головокружительной карьеры, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 351–383. Стојиљковић, Слободан, Оснивање и прве године рада Градског одбора Друштва економиста Србије у Лесковцу, ЛЗ 52 (2012), 270–289. Sfetas, Spyridon, he Bulgarian–Yugoslav Dispute over the Macedonian Question as a Relection of the Soviet–Yugoslav Controversy (1968–1980), Balcanica XLIII (2012), 241–271. Тасић, Дмитар, Улога јединица КНОЈ-а у гушењу побуне у Цазинској крајини маја 1950, ВИГ 1 (2012), 168–179. 304 Библиографија / Bibliography Теодосић, Драган, Извештаји Владимира Белоусова, стипендисте Владе ФНРЈ, Архив 1–2 (2012), 206–212. Терзић, Милан, Југословенска краљевска влада и делатност Црвеног крста 1941– 1945, ВИГ 1 (2012), 119–150. Терзић, Милан, Од војне до политичке дипломатије (ратни почеци дипломатије „друге“ Југославије), у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 19–30. Тимофејев, Алексеј, Дипломатска мисија Краљевине Југославије у СССР-у 1941– 1944, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 93–114. Тимофејев, Алексеј, Савез совјетских патриота – антифашистичка организација руских емиграната у Србији 1941–1945, ТИ 3 (2012), 257–277. Трајковић, Милан Ж., „Наше стварање“ – књижевно огледало Лесковца (1953– 1963), ЛЗ 52 (2012), 256–269. Трипковић, Ђоко, Вељко Мићуновић – два различита искуства из дипломатских службовања у Москви, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 242–255. Умељић, Владимир, Промена парадигме у немачкој историјској науци – у Хрватској држави 1941–1945. није извршен геноцид над Србима? (Докторска дисертација Александра Корба, награђена највишом оценом на Хумболтовом универзитету у Берлину, и све њене импликације), Зборник МС за друштвене науке 141 (2012), 523–550. Филиповић, Даница, Забрањивање књига за време Другог светског рата, Годишњак ДИ 1 (2012), 91–97. Hasani, Harun, Goranies: a Respected Minority in Serbia, a Persecuted Minority in Present–Day Kosovo, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 311–322. Хофман, Иван, Сусрет другачијих светова: страни држављани на омладинским радним акцијама у Југославији 1946–1951. године, Годишњак ДИ 1 (2012), 35–56. Хронопулос, Василиос, «VARLIK VERGISI» – и политика турске владе према грчкој националној мањини у Другом светском рату, ВИГ 1 (2012), 89–99. Цветковић, Владимир Љ., Дипломатске мисије ФНРЈ у Софији, Букурешту и Тирани 1953–1954: повратак амбасадора, услови рада и инциденти, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 205–220. Cvetković, Vladimir Lj., Jugoslavija, Zapad i susedne zemlje „narodne demokratije“ posle Beogradske deklaracije 1955, Istorija 20. veka 1 (2012), 149–162. Цветковић, Владимир Љ., Југославија и земље „народне демократије“ у суседству почетком 1956. године, ТИ 2 (2012), 187–202. 305 БИГ IV (2013) 253–329 Цветковић, Владимир Љ., Обустављање антијугословенске пропаганде у суседним „информбировским“ земљама 1953–1954. године, ТИ 1 (2012), 135–149. Цветковић, Владимир Љ., Прве иницијативе за обнову економских односа Југославије са земљама “народне демократије” у суседству 1953–1954, Архив 1–2 (2012), 158–171. Цветковић, Драган, Немачки логори у Норвешкој 1942–1945. године – нумеричко одређење губитака југословенских затвореника, ТИ 2 (2012), 92–111. Cvetković, Srđan – Dević, Nemanja, Žrtve u zaječarskom okrugu posle 12. septembra 1944., 1. izd., Beograd : Institut za savremenu istoriju, 2012, 270 str. Cvetković, Srđan, Neoibeovci – obračun sa prosovjetskom opozicijom u SFRJ i kidnapovanje Vlade Dapčevića, Istorija 20. veka 2 (2012), 147–164. Цветковић, Срђан, „Процес шесторици“ – почетак краја идеолошког прогона у социјалистичкој Србији, ТИ 3 (2012), 242–256. Цветковић, Срђан, Страдање становништва у Зајечарском округу крајем Другог светског рата са посебним освртом на форензичка истраживања и есхумацију, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 189–210. Цветковић, Срђан, Шпијунажа и делатност страних обавештајних служби у СФРЈ, Архив 1–2 (2012), 190–205. Чавошки, Јован, Земље Азије, Африке и Латинске Америке у сећањима и дневницима југословенских дипломата, ТИ 3 (2012), 86–112. Чавошки, Јован, Политичка и дипломатска каријера Ву Сјућена, првог амбасадора НР Кине у Југославији, у: Југословенска дипломатија 1945–1961: зборник радова, уредник Слободан Селинић, Београд 2012, 384–407. Чавошки, Јован, Стварање глобалне стратегије – НР Кина и Афро-Азија 1954– 1965, ТИ 2 (2012), 203–231. Чавошки, Коста, Подржавање Војводине под „демократском“ влашћу, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 543–553. Шкодрић, Љубинка, Сузбијање пегавог тифуса у окупираној Србији 1941–1944, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 95–104. Шовљаков, Мара, Заборављени апел за обнову фрушкогорских манастира др Милана П. Костића, Споменица ИАС 11 (2012), 186–198. Штетић, Марина, Јагодина и Белички срез – од успостављања немачке окупационе управе до краја 1941. године, Браничевски гласник 8 (2012), 191–226. Шућур, Драган, Бањалучка епархија од 1953. до 1961. године, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 335–382. 306 Библиографија / Bibliography ОПШТА ИСТОРИЈА Avramović, Sima – Stanimirović, Vojislav, Uporedna pravna tradicija, 8. izd., Beograd : Pravni fakultet Univerziteta, Centar za izdavaštvo i informisanje, 2012, 340 str. Алексић, Веснa, Републикански „Олд дил“ у борби са Великом светском економском кризом 1929 – 1932, Синтезис 4–1 (2012), 45–62. Апанович, Олена, Историја запорошких козака; превео с украјинског Андриј Лаврик, Београд : Логос, 2012, 214 стр. Bars, Edvin K., Polja časti : velike bitke građanskog rata, prevod Petar Metikoš. – Beograd : Centar za izučavanje tradicije Ukronija, 2012, 252 str. Berend, Ivan T., Evropa posle 1980, prevod sa engleskog Aleksandra Dragosavljević, Beograd : Arhipelag : Službeni glasnik, 2012, 332 str. Bičkov, Viktor V., Kratka istorija vizantijske estetike, prevod s ruskog Nataša Poljak. – Beograd : Službeni glasnik, 2012, 548 str. Божовић, Раде, Историја арапске класичне и народне књижевности : (од 6. до 14. века), Београд : Утопија, 2012, 180 стр. Brag, Remi, Mudrost svijeta : istorija ljudskog iskustva vaseljene, prevela s francuskog Kristina Bojanović, Novi Sad : Akademska knjiga, 2012, 347 str. Bremer, Tomas, Krst i Kremlj : mala istorija Pravoslavne crkve u Rusiji, sa nemačkog preveo Milutin Stanisavac, Beograd : Altera : Prosveta, 2012, 267 str. Bujuklić, Žika, Forum Romanum : rimska država, pravo, religija i mitovi, 6. izmenjeno izd., Beograd : Pravni fakultet Univerziteta, Centar za izdavaštvo i informisanje, 2012, 850 str. Valter, Fransoa, Katastrofe : jedna kulturna istorija : od XVI do XXI veka, prevela s francuskog Tamara Valčić-Bulić, Novi Sad : Akademska knjiga, 2012, 369 str. Ven, Pol, Porodica i ljubav u Rimskom carstvu, prevod sa francuskog Sonja Šešlija, Loznica : Karpos, 2012, 115 str. Vukasović, Predrag, Od Troje do Termopila : kako su stranci postali varvari, Beograd : Službeni glasnik : Institut za uporedno pravo, 2012 (Beograd : Glasnik). – 668 str. Dajč, Haris, Greece As Seen By British Contemporaries 1862–1863: he Beginning of the New Epoch in the Relations of Two Kingdoms, BIG 3 (2012), 179–195. Dansten, Sajmon – Vilijams, Džerard, Sivi vuk : bekstvo Adolfa Hitlera, prevodilac Goran Skrobonja, 1. izd., Beograd : Admiral Books, 2012, 374 str. Dašić, David Đ., Istorija diplomatije : evolucija diplomatskog metoda, 1. izd., Beograd : Altera, 2012, 601 str. Đokić, Radoslav, Istorija estetike. Tom 3, Srednjovekovna estetika, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 682 str. Živanov, Sava, Crveni oktobar. Tom 2, Sovjeti ili ustavotvorna skupština, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 797 str. Živković, Nikola, Konrad Adenauer : karijera jednog državnika : istorija Nemačke i Evrope, Beograd : Konrad–Adenauer–Stitung, 2012, 138 str., [34] str. Зверев, Арсениј Григорјевич, Новчана реформа у Русији 1922–1924, Зборник МС за друштвене науке 140 (2012), 401–419. 307 БИГ IV (2013) 253–329 Jang, Robert Dž. K., Kolonijalna žudnja : hibridnost u teoriji, kulturi i rasi, s engleskog preveo Davor Beganović. – Beograd : Fabrika knjiga, 2012, 394 str. Јањић, Драгана, Религијски дијалог који се догодио између Ал-Махдија, владара правоверних и католикоса Тимотеја I, Црквене студије 9 (2012), 257–269. Јевтић, Атанасије, Свети Васељенски Сабори: Осми (879–880. г) и Девети (1351. г), Теолошки погледи 1 (2012), 69–90. Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, priredio Mordekaj Fajngold; s engleskog preveo Predrag Milidrag, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 489 str. Jerotijević, Zoran, Istorija države i prava, – 1. izd. – Trstenik : Ljubostinja, 2012, 415 str. Ječinac, Đorđe, Mala istorija slobodnog zidarstva Evrope : sa imenikom masona, 1. Almino izd., reprint izd. iz 1936., Beograd : Alma, 2012, 94 str. Kleman, Olivije, Razvoj istočnog hrišćanstva, sa francuskog preveo Aleksandar Resimić, Kragujevac : Kalenić, 2012, 115 str. Knjiga o Hitleru : tajni dosije NKVD-a namenjen Josifu V. Staljinu, sastavljen na osnovu zapisnika saslušanja Hitlerovog ličnog ađutanta Ota Ginšea i sobara Hajnca Lingea u Moskvi 1948/1949., priredili Henrik Eberle i Matijas Ul, prevod sa nemačkog Zoran S. Cvetković, 2. izd., Beograd : Narodna knjiga, 2012, 444 str. Kovač, Dušan, Istorija Slovačke, prevod sa slovačkog Samuel Boldocký, Novi Sad : Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, 2012, 300 str. Кон-Шербок, Лавинија и Дан, Кратка историја јудаизма, превео Радмило Кошутић, 1. изд. – Београд : Утопија, 2012, 172 стр. Kortes, Ernan, Izveštaji o osvajanju Meksika, preveo sa španskog Vladimir Ninković, Beograd : Utopija, 2012, 413 str. Kocić, Marija, Venecija i Engleska nakon Kandijskog rata – alternativni putevi privrednog oporavka (1669–1675), BIG 3 (2012), 139–160. Кошутић, Радмило, Трешњини цветови излазећег сунца – камиказе, Религија и толеранција 18 (2012), 359–385. Kurt, Ameli, Stari istok : od 3000. do 330. godine p.n.e. T. 1, srpsko izd. priredila Danijela Stefanović ; prevela Anika Krstić, 2. izd., Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, XII, 399 str. Kurt, Ameli, Stari istok : od 3000. do 330. godine p.n.e. T. 2, srpsko izd. priredila Danijela Stefanović ; prevele Anika Krstić, Olga Pelcer, 2. izd., Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, VIII str., str. 401–832 Livije, Tit, Istorija Rima od osnivanja grada, prevod, predgovor i objašnjenja Miroslava Mirković. – Beograd : Službeni glasnik, 2012, 650 str. Log, Mark – Konradi, Piter, Kraljev govor : kako je jedan čovek spasao britansku monarhiju, sa engleskog preveo Boban Jakovljević, 2. izd., Beograd : Evro-Giunti, 2012, 256 str, [16] str. s tablama Majls, Rozalind, Ko je spremio tajnu večeru? : ženska istorija sveta, prevela s engleskog Bojana Vujin, Beograd : Geopoetika izdavaštvo, 2012, 302 str. 308 Библиографија / Bibliography Маликовић, Драги, Језуитски ред, његова организација и рад, Зборник ФФ у Приштини 42–2 (2012), 233–269. Markus, Grejl, Tragovi karmina : tajna istorija XX veka, preveo s engleskog Dejan D. Marković, Čačak : Gradac K, 2012, 418 str. Medvedev, Roj, Za sud istorije : o Staljinu i staljinizmu, sa ruskog prevela Radmila Mečanin, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 860 str. Mereškovski, D. S., Napoleon : život i delo, preveo sa ruskog Nikola Nikolajević, Beograd : Otvorena knjiga, 2012, 423 str. Milanović, Branko, Bogataši i siromasi : kratka i neobična istorija globalne nejednakosti, prevela sa engleskog Milena Bumbulović, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 220 str. Milošević, Aleksandra Slađana, Civilizacija i žena : muška žena. Tom 1, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 847 str. Milošević, Aleksandra Slađana, Civilizacija i žena : muška žena. Tom 2, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 879 str. Митровић, Андреј, Време нетрпељивих : политичка историја великих држава Европе : 1919–1939, 1. изд., Београд : Завод за уџбенике, 2012, 936 стр. Nadoveza, Branko, Kratka istorija Bugarske XIX i XX veka, Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2012, 194 str. Niman, Beata, Moj dobri otac : život sa njegovom prošlošću : biograija moga oca zločinca, prevod Ljiljana Glišović, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 202 str. Noročnicka, Natalija, Zbog čega smo i s kim vojevali?, preveo i priredio Dragan Bunardžić Bukovički, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 163 str. Nurdberg, Mikael, Renesansni čovek : Italija XV veka – mitovi i stvarnost, sa švedskog preveo Dorijan Hajdu, Beograd : Čigoja štampa, 2012, 324 str. Orel, Katrin, Srednja Evropa : od ideje do istorije, prevela s francuskog Marijana Nenadić, Beograd : Klio, 2012, 360 str. Петровић, Александар М., Историја идеја философије политике : студије социјалних и политичких теорија: монографија античких, средњовековних и модерних идеја, Косовска Митровица : Филозофски факултет ; Нови Сад : Култура полиса, 2012, 296 стр Петровић, Давор – Поповић, Мирослав М., Хришћански свет европског Запада и амерички домороци у огледалу расправе Лас Касас – Сепулведа (1550–1551), Теолошки погледи 3 (2012), 533–552. Popović, Zvonimir, Vikinzi i bogovi i Havamal, (2. dopunjeno izd.), Podgorica : Gligorije Dijak, 2012, 182 st Поповић, Мирослав М., Један осврт на последице крсташких ратова, Теолошки погледи 2 (2012), 297–304. Поповић, Мирослав М., Став Римокатоличке цркве и модерне науке према Галилеју, Теолошки погледи 1 (2012), 107–114. 309 БИГ IV (2013) 253–329 Поповић, Радомир В., Историја Хришћанске цркве : уџбеник за други разред богословије, Београд : Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 2012, 178 стр. Поповић, Радомир В., Историја Хришћанске цркве са Помесним црквама : за четврти разред богословије, Београд : Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 2012, 302 стр. Прајс, Роџер, Кратка историја Француске, превод с енглеског Нада М. Ђорђевић, 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике, 2012, [XXIV], 449 стр. Prelog, Milan, Istorija slobodnog zidarstva, 1. Almino izd., reprint izd. iz 1929. – Beograd : Alma, 2012, 230 str. Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, prevod Albin Vilhar ; predgovor i komentar Radivoj Radić. – 2. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2012, 153 str. Pušić, Radosav, Ptica u suncu : osnovi kineske civilizacije, Beograd : Čigoja štampa, 2012, 232 str. Radić, Radivoj, Romejski svet : kratka istorija svakodnevnog života u Vizantiji, 1. izd. – Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, 163 str. Sajks, Brajan, Sedam Evinih kćeri : genetička istorija Evropljana, prevod Katarina Ješić, 1. izd.,Smederevo : Heliks, 2012, X, 186 str. Samardžić, Radovan, Sulejman i Rokselana. Knj. 1, Putovanje u istoriju, 3. izd.,Beograd : Laguna, 2012, 350 str. Samardžić, Radovan, Sulejman i Rokselana. Knj. 2, Na vrhuncu, 2. izd., Beograd : Laguna, 2012, 349 str. Сандму, Агнар, Историја економских идеја, превела с Норвешког Ратка Крсмановић Исаиловић, Београд : Службени гласник, 2012, 31 стр. Svetonije Trankvil, Gaj, Dvanaest rimskih careva, 2. Deretino izd., Beograd : Dereta, 2012, 116 str. Svet u plamenu. Knj. 1, 30 velikih bitaka od 1256. p.n.e. do 1815, priredio Nikola Panić. – Beograd : Bookland, 2012, 162 str. Sedov, Valentin Vasilјevič, Sloveni u dalekoj prošlosti, preveli s ruskog Draginja Ramadanski, Milica Spasić, Nenad Spasić, Novi Sad : Akademska knjiga, 2012, 495 str. Stanišić, Igor, Sport i antički Rim, 1. izd., Beograd : I. Stanišić, 2012, 141 str. Stefanović, Danijela, I beše poput ptice u kavezu : studija o istoriji i kulturi Starog istoka, (Biblioteka Umetnost i kultura, Kolekcija Tragovi), Beograd: Službeni glasnik, 2012. 429 str. Стојковић, Бобан, Историја Хришћанске цркве : за први разред богословије. [Део 1], Београд : Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 2012, 229 стр. Trubeckoj, Nikolaj, Nasleđe Džingis–kana : pogled na rusku istoriju sa Istoka, a ne sa Zapada, prevela s ruskog Ljudmila Joksimović, Beograd : Logos, 2012, 90 str. 310 Библиографија / Bibliography Фајфрић, Борис, Латински поход на Константинопољ, Теолошки погледи 3 (2012), 565–580. Ferevik, Turbjern, Središnje kraljevstvo : putovanje u istoriju Kine, prevela s norveškog Jelena Vićentić, Sremski Karlovci; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2012, 648 str., [32] str. s tablama Ferguson, Najl, Moć novca : novac i moć u savremenom svetu 1700–2000, prevela Nevena Mrđenović, Beograd : Službeni glasnik, 2012, 633 str. Фулбрук, Мери, Кратка историја Немачке, превод с енглеског Нада М. Ђорђевић, 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике, 2012, [XIII], 257 стр. Harvi, Dejvid, Kratka istorija neoliberalizma, sa engleskog preveo Viktor Radun Teon, Novi Sad : Mediterran publishing, 2012, 294 str. Херн, Лафкадио, Јапан : покушај тумачења. 1, превод Соња Вишњић Жижовић. – Београд : Кокоро, 2012, 183 стр. Хусерл, Едмунд, Прва филозофија : критичка повест идеја, превео с немачког и предговор написао Драган Проле, Сремски Карловци; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2012, 409 стр Чаировић, Ивица, Активност англосаксонских мисионара међу германским– паганским племенима у VIII и IX веку, Теолошки погледи 2 (2012), 281–296. Чаировић, Ивица, Каролиншка ренесанса – културни препород који је променио Западну Европу, Теолошки погледи 3 (2012), 553–563. Чаировић, Ивица, Појам и циљ мисионарења у хришћанској Цркви на Истоку и Западу (од VII до X века), Теолошки погледи 1 (2012), 127–142. Чворовић, Зоран, Верске слободе и државно-правне мере против прозелитизма у Московском царству – XVI и XVII, Црквене студије 9 (2012), 325–356. Izgubljeni gradovi : tragom drevnih civilizacija, autori Marko Čereza ... [et al.]; urednici M. T. Gvajtoli, S. Rambaldi, prevod s engleskog Goran Kapetanović, Beograd : Mladinska knjiga, 2012, 312 str. Шаркић, Срђан – Поповић, Драгољуб, Велики правни системи и кодификације, Нови Сад : Правни факултет, 2012, 201 стр. Шаркић, Срђан, Историја државе и права, 2. неизмењено изд., Нови Сад : Правни факултет, Центар за издавачку делатност, 2012, 176 стр. Швајгерт, Волфганг, Апостолска црква, Гласник СПЦ (2012), 233–250. Швајгерт, Волфганг, Еритрејска Православна Црква, Гласник СПЦ (2012), 120. Швајгерт, Вофганг, Етиопска Православна Црква, Гласник СПЦ (2012), 116–119. Швајгерт, Волфганг, Јерменска апостолска Црква данас, Гласник СПЦ (2012), 149–152. Швајгерт, Волфганг, Коптска Православна Црква данас, Гласник СПЦ (2012), 27–30. Швајгерт, Волфганг, Православне Цркве у Индији данас, Гласник СПЦ (2012), 89– 92. 311 БИГ IV (2013) 253–329 Šif, Stejsi, Kleopatra : životopis, prevela Aleksandra Čabraja, Beograd : Laguna, 2012, 406 str., [16] str. s tablama ИСТОРИОГРАФИЈА, ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ И МЕТОДОЛОГИЈА Алексић, Владимир, Последњих тридесет година изучавања средњовековне прошлости Ниша, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 182–194. Арсић, Ирена П., Јовица Л. Перовић (1873–1942) – најзначајнији истраживач Архива Српске православне цркве у Дубровнику, Црквене студије 9 (2012), 315–324. Атанасов, Димитър В., Младите учени: мислещи и креативни, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 218–234. Атлагић, Марко П. – Мацура, Миленко Ђ. – Михајловић, Љиљана М., Сфрагистичко – хералдичко – вексиолошко наслеђе из Карађорђева устанка 1804–1813. године, у: Карађорђе – корифеј Првог српског устанка, Митолошки зборник 27 (2012), 153–165. Атлагић, Марко, Помоћне историјске науке у Југославији и српским универзитетима и њихова будућност, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 195–204. Balta, Ivan, O pitanjima latinskih kratica na diplomatičkim poveljama, Istraživanja 23 (2012), 233–246. Бјелајац, Миле, 25. и 27. март и Априлски рат 1941. – где су корени подељених погледа? у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 157–174. Богески, Дмитар, Архивот на Скопје 1952–2012, Записи 1 (2012), 191–193. Бошков, Светозар, Никола Вулић и настава историје на Београдском универзитету почетком XX века, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 315–324. Бошков, Светозар, Стојан Бошковић о античкој прошлости, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 42–61. Vodič kroz arhivske fondove Istorijskog arhiva Subotica, priredili Tatjana Segedinčev, Zoran Veljanović, Subotica : Istorijski arhiv, 2012, 392 str. Вуклиш, Владан, Историографија, сјећање и Шпански грађански рат: свијет и Југославија, Годишњак ДИ 3 (2012), 105–123. 312 Библиографија / Bibliography Grujić, Dragana – Đoković, Gordana, Ruski arhiv : bibliograija, Beograd : Institut za književnost i umetnost, 2012, 121 str., [6] str. s tablama Digitalne biblioteke, digitalni repozitorijumi, digitalne prezentacije, urednici Aleksandra Vraneš, Ljiljana Marković, Gven Aleksander, Beograd : Filološki fakultet ; [Vičita] : Univerzitet Empori; Beograd : Narodna biblioteka Srbije, 2012, 351 str. Digitalni izvori u društveno-humanističkim istraživanjima, urednici Aleksandra Vraneš, Ljiljana Marković, Gven Aleksander, Beograd : Filološki fakultet ; [Vičita] : Univerzitet Emporia ; Beograd : Narodna biblioteka Srbije, 2012, 268 str. Димић, Љубодраг, 27. март 1941 – сећања, тумачења, истраживања и уџбеничка литература, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић, (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, стр. 101–112. Ђекић, Ђорђе, Настава Националне историје средњег века на новосадском и нишком Филозофском факултету на Катедри – Департману за историју, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 235–252. Ђокић, Весна, Значај архивске грађе фондова из области рада и социјалне политике 1953–1971, Архив 1–2 (2012), 51–67. Ђурић, Ђорђе, Леополд Ранке (1795–1886) историчар Српске револуције, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 223–230. Живковић, Јасмина, Заштита архивске грађе црквене провенијенције у Браничевском округу, Шумадијски анали 7 (2012), 206–218. Живковић, Јасмина, Очување и заштита историјског наслеђа Србије у иностранству, Записи 1 (2012), 231–233. Живковић-Христић, Зоран, Академик Василије Ђ. Крестић у Српској академији наука и уметности, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 17–40. Жутић, Никола, 27. март 1941 – историографија и идеологије, у: 27. март 1941. : седамдесет година касније : зборник радова са међународне научне конференције, уредници Момчило Павловић, Ивана Пантелић (Библиотека Зборници радова), 1. изд. Београд: Институт за савремену историју: Фонд Краљевски двор, 2012, 139–156. Иванишевић, Вујадин, Печат Константина, митрополита Драча, из збирке Народног музеја у Лесковцу, ЛЗ 52 (2012), 8–13. Иванишевић, Вујадин, Печат цара Алексија I из тврђаве Рас, у: Византијски свет на Балкану, књ. 1, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 57–64. Илић, Саша, Архив Народне банке Србије, Записи 1 (2012), 165–168. Јовановић, Мирослав, Србија : трајање и памћење, у: Рељић, Јелица – Марковић, Александар – Јовановић, Мирољуб, Србија : трајање и памћење : избор 313 БИГ IV (2013) 253–329 докумената из Архива Србије : каталог изложбе, 14. фебруар 2012. : existence and memory : selection of documents from the Archives of Serbia : catalogue, 14 February 2012. Београд: Архив Србије; = Belgrade: Archives of Serbia, 2012, 4–7. Јоксимовић, Велиша, Бој на Пожаревцу у књижевности, Записи 1 (2012), 104–110. Ković, Miloš, Imagining the Serbs: Revisionism in the Recent Historiography of Nineteenthcentury Serbian History, Balcanica XLIII (2012), 325–346. Кривошејев, Владимир, Настанак и развој музејске мреже у Србији, Гласник ИАВ 46 (2012), 209–229. Кузмановић Нововић, Ивана, Научна мисао Бранка Гавеле, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 156–164. Лакић, Зоран, Испунио године животом и стваралаштвом. Уз јубилеј – 80 година живота и рада академика В. Крестића, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 1–15. Леовац, Данко, Настава «Историје српског народа у 19. и почетком 20. века» на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 205–217. Љубомировић, Ирена, Настава историје Старог Рима на Београдском универзитету у првој половини XX века, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 272–278. Љубомировић, Ирена, Хомер у радовима Николе Вулића, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 165–172. Мадић, Милча, Библиографија историографских издања о ваљевском крају објављених 2011. године, Гласник ИАВ 46 (2012), Манојловић Николић, Весна, Археологија у настави историје на Филозофском факултету у Новом Саду, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 325–338. Мањковски, Надежда Б. – Новиков, Александара В., Историчар православне естетике и творац нове естетичке теорије – за 70-годишњицу Виктор В. Бичкова, Богословље 2 (2012), 67–91. Матић, Бранко Ж., Фотографија као извор за локалну историју, Гласник ИАВ 46 (2012), 163–179. Марковић, Јасминка, Лични фонд Миливоја Црвчанина (1892–1978) у Историјском архиву Краљево, Наша прошлост 13 (2012), 253–263. Миљковић, Ема, Османистика у настави историје на српским универзитетима, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 266–271. 314 Библиографија / Bibliography Милошевић, Силвана, Значај проучавања историјских извора за наставу Опште историје средњег века, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 300–306. Мићић, Срђан, О проблемима истраживања југословенских стручних делегација у архивима Беча и Цариграда, Архив 1–2 (2012), 34–50. Надовеза, Бранко, Пантелија – Панта Срећковић – прилог за биографију, Расински анали 10 (2012), 21–34. Недељковић, Зоран, Библиотека Српске Патријаршије, Записи 1 (2012), 194–196. Недељковић, Славиша, Настава из предмета Историја народа Балкана 19. и 20. века на Департману за историју на Филозофском факултету у Нишу, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 307–314. Нетај, Зорица, Фотографиjе као архивска грађа и њихова обрада у Архиву Југославије, Архив 1–2 (2012), 68–80. Nikolić, Jasmina, Izdavačka delatnost Istorijskog arhiva Požarevac – Bibliograija ahivskih izdanja (1948–2012), Zapisi 1 (2012), 197–201. Novak, Miroslav, 80 let delovanja Pokrajinskega arhiva Maribor, Zapisi 1 (2012), 188– 190. Павловић, Мирослав, Ангажовани интелектуализам и етика одговорности: историографско дело Тонија Џата, Истраживања 23 (2012), 459–477. Пајовић, Миливоје, Војни архив – стварно и могуће, Записи 1 (2012), 169–176. Пешић, Мирослав, Настава Националне историје од 1800. до 1918. године на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 279–288. Popadić, Milan, Čiji je Mikelanđelov David? : baština u svakodnevnom životu, Beograd : Filozofski fakultet, Centar za muzeologiju i heritologiju, 2012, 205 str. Поповић, Мирослав, Библиографија Србије за 2011. годину, БИГ 3 (2012), 293–361. Раденковић, Небојша М., Античка прошлост Косова и Метохије у радовима Емила Чершкова, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 331–340. Радић, Радивој, Настава византологије на Београдском универзитету, у: Криза и перспектива знања и науке: тематски зборник радова, главни и одговорни уредник Бојана Димитријевић, Ниш 2012, 289–299. Растовић, Александар, Ребека Вест о југословенству и Хрватима, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 439–447. Reszezyński, Lukasz, Stan badań nad dziejami Królestwa Serbów, Chorwatów i Słoweńców/ Jugosławii w polskiej historiograii, Rasinski anali 10 (2012),193–207. Симић, Стеван, Моји списи објављени у појединим часописима, алманасима и сличним издањима у Цариграду, Солуну, Крфу, Скопљу, Сарајеву, Београду. Библиографски подаци, ВЗ 9 (2012), 303–307. 315 БИГ IV (2013) 253–329 Симоновић-Мандић, Светлана, Библиографија радова Василија Ђ. Крестића, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 569–612. Станковић, Влада, Српска и светска византологија у 21. веку, или о сталном преиспитивању устаљених мишљења, у: Византијски свет на Балкану, књ. 2, уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић, Београд 2012, 647–651. Стојановић, Александар, Историја и историографија у српском цивилном/ културном плану, ТИ 2 (2012), 112–134. Стојановић, Дубравка, Калуп за историјско памћење: Балкански ратови у српским уџбеницима историје (1920–2013), Годишњак ДИ 3 (2012), 91–103. Стојановић, Миодраг, Рукописни преводи римских историографа Салустија и Тацита (Стерија, Богишић, Ст. Павловић, С. М. Љубиша), Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 239–247. Стојковски, Борис, Значај дигитализације мађарских извора за медијевистичка истраживања, у: Дигитализација културне и научне баштине, универзитетски репозиторијуми и учење на даљину. Књига III, Дигитални извори у друштвено–хуманистичким наукама, уредници Александра Вранеш, Љиљана Марковић, Гвен Александер, Беорад, 2012, 145–159. Стругар, Владо, Поуке из Крестићеве књиге о Србима у Хрватској и Славонији, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 41–62. Tančić, Dragan, Osnove istorijskog metoda, Priština [tj.] Leposavić : Institut za srpsku kulturu ; Beograd : D. Tančić, 2012, 163 str. Тимофејев, Алексеј, «Јагода на брези»: сексуална култура у Русији, Годишњак ДИ 3 (2012), 141–145. Тимофејев, Алексеј, Тито по други пут међу...Русима, Годишњак ДИ 1(2012), 99– 108. Тимофејев, Алексеј, Успони и јади руске империје: историја етнцитета, државности и сталежа, Годишњак ДИ 2 (2012), 105–108. Tompson, Pol, Glas prošlosti : usmena istorija, preveo s engleskog Đorđe Trajković, Beograd : Clio, 2012, 353 str. Фејић, Ненад, О концептима Европе, хришћанског Истока и Запада у средњем веку и о европском идентитету средњовековне Србије у делима Жака ле Гофа и Симе Ћирковића, ИЧ 61 (2012), 215–226. Šabotić, Izet, Stručni rezultati i dometi arhiva Tuzlanskog kantona, Zapisi 1 (2012), 177– 187. РАЗНО Андрић, Александар, Историја Срба, 1. изд., Београд : Утопија, 2012, 774 стр. Andrić, Ivo, Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine, priredio Nikola Vukolić. – Banja Luka; Beograd : Zadužbina «Petar Kočić», 2012, 190 str. 316 Библиографија / Bibliography Анђелковић, Слађана – Станисављевић-Петровић, Зорица – Бугарски, Стеван, Српске основне православне вероисповедне школе у Румунији (1919–1948), Зборник МС за друштвене науке 138 (2012), 71–87. Антић, Вукашин – Јањић, Божа, Кратка историја Врањске болнице (1881–2011), у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 49–58. Bataković, Dušan T., Serbia’s Kosovo Drama : a historical perspective, Beograd : Čigoja štampa, 2012, 369 str. Башчаревић, Љубиша, Здравство у Старом Колашину, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 255–263. Бецић, Иван М., Привлтни новчлни заводи у Урошевцу, Баштина 3 (2012), 145–162. Бјелајац, Бранко, Френсис Макензи – пријатељ Србије – православни добротвор и заштитник верских мањина, Религија и толеранција 17 (2012), 113–124. Bjeloš, Nenad, Vatrogasne značke, odlikovanja i spomenice Jugoslavije i Srbije 1934–2012, Мuseum 13 (2012), 125–158. Bogdanović, Dragoslav, Užička Klisura : 1920–1945. Knj. 2, Užice : Narodni muzej, 2012, 289 str. Божовић, Иван, Привреда Ибарског Колашина, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 141–154. Бојић, Душица, Миграције дела породице Балшић из Црне Горе у Србију, Милешевски записи 9 (2012), 199–209. Бојовић, Драгиша, Манастири у Старом Колашину, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 157–187. Branković, Snežana, Prošlost mog zavičaja : predanja, priče, događaji, Pirot : Muzej Ponišavlja, 2012, 288 str. Буровић, Каплан, Муслимани Црне Горе – кратак историјски преглед, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 13–34. Васильев, Александр, Фёдор Иванович Толбухин, Расински анали 10 (2012), 163–172. Василев, Йордан Н., Светци лечители в историята на медицината в България, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 25–30. Veković, Marko, Crna Gora i Rimokatolička crkva : (1622–1878), Beograd : Zadužbina Andrejević, 2012, 77 str. Videnović, Slavoljub, Prevoj Sveti Nikola na Staroj planini, Knjaževac : Narodna biblioteka «Njegoš», 2012, 259 str. 317 БИГ IV (2013) 253–329 Vlatković, Radmila, Zaštićeno spomeničko nasleđe Pirota, Pirot : Muzej Ponišavlja, 2012, 159 str. Војиновић, Станиша, Трговац, песник, приповедач и драмски писац – Светолик Ф. Васић (1870–1934), Гласник ИАВ 46 (2012), 181–198. Vojnoobaveštajna služba u Srbiji = Military Intelligence Service in Serbia, urednik Snežana Đokić ; prevodilac Ivana Nikolić, Beograd : Medija centar «Odbrana», 2012, 133 str. Vujičić, Vladimir, Stotridesetjedna godina Gornje Jošanice : istorija i rodoslovi familija sela Gornje Jošanice, Beograd : V. Vujičić, 2012, 519 str. Vukadinović, Nenad, Kratka historija srpskih Krajišnika sa Kalnika i Bilogore : (od XIV do XIX vijeka) : dodatak... Mali leksikon starih riječi i izraza sa područja Bilogore, Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2012, 331 str. Вукоњски, Игор, Развој српске државности и положај државних чиновника, Баштина 3 (2012), 313–335. Вукосављевић, Сретен В., Историја сељачког друштва. 1, Организовање сељачке земљишне својине, Београд : Службени гласник, 2012, 357 стр. Вукосављевић, Сретен, Историја сељачког друштва. 2, Социологија становања, приредили Милован Митровић...[и др.], Београд : Службени гласник, 2012, 440 стр. Вукосављевић, Сретен В., Историја сељачког друштва. 3, Социологија сељачких радова, приредио Радомир Лукић. – Београд : Службени гласник, 2012, 593 стр. Вукосављевић, Сретен, Историја сељачког друштва. 5, Сеоске заједнице и облици понашања у њима, приредио Милован Митровић, Београд : Службени гласник, 2012, 555 стр. Вукосављевић, Сретен В., Историја сељачког друштва. 6, Писма са села. Политички и други списи, приредио Момчило Исић. – Београд : Службени гласник, 2012, 602 стр. Vučković, Dragoslav, Oreovica : zapis za potomstvo, Beograd : Kulturno prosvetna zajednica Srbije ; Oreovica : Mesna zajednica, 2012, 568 str. Vučurović, Dušan M., Etnogeneza i istoriograija Vučurovića – Vučurevića, Bijelog Pavla i Bjelopavlića, Beograd : D. M. Vučurović, 2012, 644 str. Гаврић, Гордана – Рашковић, Душан, Остава златног новца из Манастира Дубрава, Наша прошлост 13 (2012), 115–127. Gacović, Slavoljub, Romanizacija i romansko stanovništvo timočke zone od I do XVI veka. Knj. 1–3, Bor : Muzej rudarstva i metalurgije : Ariadnae ilum – društvo za kulturu Vlaha-Rumuna severoistočne Srbije, 2012. Gazdag, Ervin – Grgić, Miron – Novak, Vasilije P., Ečka : mala istorija Banata, Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka «Žarko Zrenjanin», 2012, 586 str. Galipoljski Srbi : naselja, poreklo stanovništva, običaji, priredio Borisav Čeliković, Beograd : Službeni glasnik : SANU, 2012, 716 str.. Gashi, Shkëlzen, Kosovo 1912–2000 u školskim udžbenicima istorije Kosova, Albanije i Srbije, prevodilac: Vehap Shita, Priština : KAHCR : KEC, 2012, 55 str. 318 Библиографија / Bibliography Глушчевић, Миодраг Д., Сто година од изградње и 38 година од укидања пруге узаног колосека, Историјска баштина 21 (2012), 149–174. Губерина, Вељко ... [и др.], Историја српске адвокатуре : биографије знаменитих адвоката. Књ. 4, Београд : Адвокатска комора Србије, 2012, 685 стр. Дабић, Љубица Д., Османски ратници на бакрорезима француских мајстора, Весник ВМ 39 (2012), 165–183. Давидов, Динко, Вељко Петровић (1884–1967) – Дејан Медаковић (1922–2008), Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 555–568. Dajč, Haris, Uspon i degradacija savskog priobalja, Limes plus 1–2 (2012), 97–112. Delijež, Rober, Istorija antropologije : škole, pisci, teorije, preveli s francuskog Pavle Sekeruš i Tamara Valčić, Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara krug, 2012, 374 str. Деретић, Наташа, Различити облици корупције у правној историји, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 1 (2012), 399–408. Димитријевић, Сергије, Услови постанка лесковачке индустрије и њена будућност, ЛЗ 52 (2012), 132–139. Димић, Љубодраг – Matthes, Eva, Проф. др Арсен Ђуровић (1959–2012), 287–291. Dojčinović, Uroš, Gitara na Balkanu : od prvih tragova do 1941, Beograd : Prosveta, 2012, 433 str. Думић, Оливера – Ђокић, Небојша, Манастир Љубостиња од пада под османску власт до Првог светског рата, Расински анали 10 (2012), 229–264. Думић, Оливера – Ђокић, Небојша, Манастир Ресава и трг Орашје, Гласник СПЦ (2012), 93–95. Durković-Jakšić, Ljubomir, Pljevlja i manastir Sveta Trojica : (borba protiv rasrbljivanja do oslobođenja od Turaka 1912. godine), Beograd : Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, 2012, 1441 str. Ђере, Золтан, Идеологија мађарске свете круне, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 137–159. Ђокић, Небојша, Црква Светог Николе у Браљини, Гласник СПЦ (2012), 302–311. Ђокић, Небојша – Думић, Оливера, Манастир Благовештење код Страгара, први део, Каленић 3 (2012), 28–33. Ђокић, Небојша – Думић, Оливера, Манастир Благовештење код Страгара, други део, Каленић 4 (2012), 24–29. Ђокић, Небојша – Думић, Оливера, Освећење цркве у Младеновцу, Каленић 6 (2012), 38–39. Ђокић, Небојша – Думић, Оливера, Манастир Драча, Каленић 2 (2012), 32–36. Ђокић, Небојша – Думић, Оливера, Нови извори за историју цркве у Горовичу, Каленић 1 (2012), 29–32. Ђокић, Небојша – Думић, Оливера, Прилог историји манастира Драче, Гласник СПЦ (2012), 272–291. 319 БИГ IV (2013) 253–329 Ђорђевић, Бојан, Настава архивистике на Филолошком факултету у Београду, Архив 1–2 (2012), 11–18. Ђорђевић, Миљана, Збирка старе штампе Историјског архива Ниш (1886–1941), Записи 1 (2012), 111–117. Ђурђев, Александар, Крупањ : 150 година кроз фотографију : [1862–2012.], Крупањ : Општина Крупањ : Друштво за очување културно-историјских традиција Крупња и Рађевине, 2012, 285 стр. Đurić, Željko, Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII–XX veka, Beograd : Filološki fakultet Univerziteta, 2012, 803 str. Ђурић, Јасминка, Општи поглед на ужичке листове и новине 19. и прве половине 20. века, Историјска баштина 21 (2012), 223–242. Ђурић-Миловановић, Александра, Еванђеоски хришћани на Дунаву: развој баптизма у Новом Саду, у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 83–97. Елезовић, Слободан, Више од живота : први век биоскопа у Врбасу, Врбас : Културни центар, 2012, 124 стр., [28] стр. с таблама Živanov, Mirjana – Kelemen, Andreas, Istorija stomatologije : od paleolita do pada Rimskog carstva, 1. izd., Novi Sad : M. Živanov, 2012,192 str. Živić, Dragutin, Stablo bez zemlje : istorija Lapljeg Sela i rodoslov Živića, Gračanica : Kulturno-prosvetna zajednica Kosova i Metohije, 2012, 169 str. Живковић, Гордана, Брестовачка бања кроз време, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 183–188. Живковић, Јасмина, Хумана мисија Кола српских сестара у очувању народног здравља, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 67–72. Životić, Aleksandar Ž., Koliko poznajemo Albaniju i Albance?, Pravo & društvo, 2012, god. 4, br. 1, 61–72. Žutić, Nikola, Đuro Vilović : od župnika do četnika, 1. izd., Beograd : Institut za savremenu istoriju, 2012, 283 str. Zbornik sažetaka Međunarodne naučne konferencije Na izvorištu kulture i nauke : 21.– 23. septembar 2012, Beograd, Lepenski Vir,Beograd : KoloVenija, 2012, 43 str. Zirojević, Olga, Turska kultura čaja, NZ 35 (2012), 75–77. Ivanković, Mladenka, Jews and Yugoslavia 1918–1953, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 131–152. Ивановић, Милан, Црквени споменици Ибарског Колашина, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 191–208. 320 Библиографија / Bibliography Ilić, Mikica, Selo Bosut u Sremu : (1706–2006) : monograija, Sremska Mitrovica : Biblioteka «Gligorije Vozarović», 2012, 626 str. Isić, Momčilo, S narodom, za narod, o narodu : Sreten Vukosavljević 1881–1960., Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije = he Institute for Recent History of Serbia, 2012, 478 str. Ištvanić, Živan, Uvod u istoriju knjige, biblioteka i čitaonica u Beloj Crkvi, 1. Izd, Bela Crkva : Narodna biblioteka, 2012, 96 str. Јаковљевић, Биљана, Учешће и допринос јеврејских лекара у ратовима Србије 1912– 1918, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 59–72. Јанковић, Зоран, Развој здравствене заштите у Зајечару и околини у XIX и XX веку, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 99–102. Janković, Nebojša, Kulturna baština Srbije, Beograd : Bookland, 2012, 144 str. Јахура, Миленко, Пребиловци – насеље и породице, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 75–110. Јовановић, Гордана, Књижница манастира Манасије, у: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности 3, главни и одговорни уредник Гордана Јовановић, Деспотовац 2012, 69–83. Јовановић, Мирослав, Срби и Руси, 12–21. век : историја односа, Београд: Народна библиотека Србије, 2012. 254 стр. Јовелић, Маријана, Униформа у светлу војног означавања од 1809. до 1941. године, Расински анали 10 (2012), 335–348. Јојић, Ђорђе С., Разарач „Дубровник“ под трима заставама, Весник ВМ 39 (2012), 215–228. Кадијевић, Александар, Спомен-костурница у Сурдулици (1922–2012) – од заборава до обнове, ЛЗ 52 (2012), 150–159. Каљевић, Владимир М., Школа у Равном селу, Шумадијски анали 7 (2012), 195–203. Коларевић, Владета, Благовештење рудничко у списима Драгише Бабића – учитеља страгарског, Шумадијски записи 6 (2012), 351–368. Ковачевић, Душко М., Прилог за историју монаштва Манастира Кувеждина од почетка XVIII до средине XX века, у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 169–185. Ковачевић, Ивана, Јевреји у Нишу, Религија и толеранција 18 (2012), 317–329. Korponaić, Katarina, Stare subotičke porodice : u traganju za oduzetom imovinom svojih predaka, Subotica : K. Korponaić, 2012, 189 str. Костић, Ђорђе С., На палубама беле флоте. Водичи за путнике Дунавског паробродског друштва, у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 7–33. 321 БИГ IV (2013) 253–329 Кrestić, Vasilije Đ., Hrvatske pretenzije na Vojvodinu i Bosnu i Hercegovinu od 1848. do danas, Zrenjanin : Beograd, 2012, 83 str. Krivokapić-Jović, Gordana, Les Serbes en Croatie au XXE siècle: entre la négation l’airmation, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 237–250. Krnjaić, Branko, Petrinja i petrinjski kraj 1240.–1800. : prilog historiji Srba u banskoj krajini, Beograd : B. Krnjaić, 2012, 239 str. Krstić, Biljana – Krstić, Aleksandar – Andrejić, Aleksandar, Prva beogradska gimnazija : (1839–2009) : istorija škole od osnivanja do naših dana, Beograd : Prva beogradska gimnazija, 2012, 263 str. Kujović, Mina, Novopazarski sandžak i Novi Pazar u arhivskim fondovima Arhiva Bosne i Hercegovine, NZ 35 (2012), 79–96. Кultura Srba u Dubrovniku 1790–2010 : iz riznice Srpske pravoslavne crkve Svetoga Blagovještenja : Beograd, Arhiv Srbije, 29. lipnja – 30. rujna 2012., priredili Goran Spaić, Jelica Reljić, Miroslav Perišić ; [autori tekstova Vladika Grigorije ... [et al.] ; autori kataloških opisa Anika Skovran ... [et al.] ; prijevod i transliteracija Tatjana Subotin–Golubović, Slavko Zorica, Gordana Kelić ; autori fotograija Veselin Milunović ... et al., Beograd : Arhiv Srbije ; Dubrovnik : Srpska pravoslavna crkvena općina, 2012, 427 str. Laban, Aleksandar, Hronika srpske lavre, Beograd : Zavičajni klub Pećanaca, 2012, 270 str. Латиновић, Горан, Територијална организација Српске православне цркве у Босанској крајини (1900–2010), Зборник за историју БиХ 7 (2012), 321–333. Leković, Veljko, Kragujevački aeromitinzi, Kragujevac : Koraci, 2012, 274 str. Lukić, Nenad, Građa za istoriju Čukarice. Knj. 1, Popisi stanovništva i imovine čukaričkih naselja : 1820–1933 ; & Poreklo familija po istraživanju Riste T. Nikolića : Žarkovo, Železnik, Ostružnica, Sremčica, Velika Moštanica, Rušanj, Rucka, Pećani i Umka ; & Formiranje Opštine Čukarica 1911. godine, Beograd : Gradska opština Čukarica, 2012, 271 str. Љушић, Радош, Српство двоверних далматинских Срба – на примеру Марка Мурата и Никодима Милаша, Анали Правног факултета у Београду 2 (2012), 26–55. Marinković, Vladimir – Korać, Milan, Vršac : ilustrovana monograija, Vršac : Stella, 2012, 124 str. Marić, Ljubomir, Memoari generala i ministra Ljubomira Marića (1878–1960), priredila Dušica Bojić. – Kosjerić : Opština Kosjerić ; Beograd : Udruženje potomaka ratnika 1912–1920. «Ljubomir Marić», 2012, 393 str. Marković, Željko, Vrdnik : Castellum Rednek : malo putovanje kroz čudesnu istoriju Vrdnika, Novi Sad : Ž. Marković, 2012, 212 str. Марковић, Жељко, Момчило Вуковић Бирчанин (1911–1984) – Приватни краљев секретар, Гласник ИАВ 46 (2012), 153–162. 322 Библиографија / Bibliography Marković, Predrag J. – Antić, Čedomir – Šarenac, Danilo, Korak ispred vremena : 125 godina Simensa u Srbiji : [1887–2012], Beograd : Simens : Institut za savremenu istoriju, 2012, 235 str. Markovich, Slobodan G., Ethnic and National Minorities in Serbia and the Kingdom of Yugoslavia, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 89–108. Матић, Драгица, Поводом песме Милоша Перовића „Славите га“! Историјска баштина 21 (2012), 243–247. Međunarodna naučna konferencija Urbani javni prostori i zdravstvena kultura u Beogradu, 19.–20. novembar 2012., organizatori Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture ... [et al.] ; priredili Haris Dajč i Maja Vasiljević], 1. izd., Beograd : Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture : NBI Istraživački centar za društvene nauke i umetnosti, 2013, 31 str. Микавица, Дејан, IN MEMORIAM, Тибор Пал (25. март 1963 – 5. септембар 2012), у: Војвођански простор у контексту европске историје: зборник радова, уредник Владан Гавриловић, Нови Сад 2012, 5–7. Müler, Julius, Nenne beurteile formuliere! – Zur Entwicklung der Aufgabenkulturen in Bayerischen Schulgeschichtsbüchern, Шумадијски анали 7 (2012), 272–281. Милановић, Јасмина, Оснивање и рад «Кола српских сестара» у сећањима Делфе Иванић (1903–1918), у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 165–172. Милошевић Шумеровић, Александар, Мачвански Белотић – Извод из монографије, Мuseum 13 (2012), 85–124. Михајловић, Владимир, О Гибралтару на Дунаву, у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 71–81. Micić, Milan, Banatsko dugo oranje : (esejistička studija iz istorije banatskih Srba), Novo Miloševo : Banatski kulturni centar, 2012, 225 str. Мишић, Синиша, Проф. др Милош Благојевић (1930–2012), БИГ 3 (2012), 285–286. Мргић, Јелена, Дунав – скица за картографски портрет једне реке, у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 217–259. Надовеза, Бранко, Еутаназија – прошлост и садашњост, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 169–178. Nađ, Kristijan, Zemlja od blata, krvi, znoja i snova, predgovor Dragoljub P. Badrljica, Novi Bečej : Narodna biblioteka, 2012, 108 str. Негришорац, Иван, Истрага предака: социопатогени чиниоци у формирању црногорске нације, Летопис МС, октобар–новембар 2012, 679–700. 323 БИГ IV (2013) 253–329 Никифоров, Константин, Особенности этнических изменений на Балканах в XX веку, Глас САНУ CDXX, Одељење историјских наука књ.16 (2012), 519–529. Николић, Видан, Трагови средњовековног занимања крамар у топонимији Босне и Херцеговине, Зборник за историју БиХ 7 (2012), 61–74. Николић, Зоран Љ. – Радоњић, Мирко, Тајна Новог Београда, Београд : Службени гласник, 2012, 276 стр. Николовна, Маја, Живот и дело Боривоја Аксентијевића, Записи 1 (2012), 13–146. Njagulov, Blagovest, Minorités et politique minoritaire en Bulgarie 1878–1944, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 59–76. Обрадовић, Раде, Петровац на Млави са околином у прошлости, у: Млава и миту и историји, Митолошки зборник 26 (2012), 55–66. Огњевић, Тамара, Благо Србије : културно-историјска баштина, 1. изд., Београд : Младинска књига, 2012, 528 стр. O podunavskim Švabama = Über die Donauschwaben = About the Danube Swabians, prevod, übersetzung, translation Manfred Prokop, Erika Banski, Zrenjanin : Mandragora ilm, 2012, 277 str. + [1] DVD Pavlović, Momčilo – Bondžić, Dragomir – Gatalović, Miomir – Pantelić, Ivana – Antonić, Goran Milikić, Ratomir, Kosovo i Metohija : vek važnih događaja : 1912–2012, 1. izd., Beograd : Institut za savremenu istoriju ; Novi Sad : Centar za istraživanje i publikovanje, 2012, 732 str. Пантелић, Ивана, Хуманост и феминизам докторке Драге Љочић, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са III научно-стручног скупа одржаног 29–30. септембра 2011. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2011, 21–26. Парлић-Божовић, Јасна, Историја просвете и школства на територији Ибарског Колашина, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 209–230. Пејић, Светлана, Ситнице за позну историју Дечана – према записима у рукопису Никољац 83, у: Дечани у светлу археографских истраживања, уредник Татјана Суботин-Голубовић, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 285–290. Перић, Миодраг Д., Спољна политика: прве Југославије (1918–1941) и друге Југославије (1945–1992), Петровац на Млави : Културно-просветни центар; Пожаревац : Народни музеј, 2012, 237 стр. Petrović, Igor, Oplenac : nepoznata istorija, Topola : Kulturni centar, 2012, 242 str. Петровић, Радмило, Дубровачке мошти св. Влаха и дисперзија етнонима Влах у XV и XVI веку, Баштина 32 (2012), 305–337. Петровић, Радмило, Срби и Муслимани – етноним или еуфемизам, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 68–78. 324 Библиографија / Bibliography Петровић, Хаџи-Радомир, Сведочења историчара Милоша С. Милојевића о манастиру Девићу код Србице на Косову, ЛЗ 52 (2012), 46–57. Пилиповић, Радован, Медицинска литература из прве половине 19. века у Библиотеци Српске Патријаршије, Гласник СПЦ (2012), 189–209. Попара, Есад, Сведок времена – Споменик изгинулим Великошиљеговчанима, у Балканским и Првом светском рату од 1912. до 1919. године, Расински анали 10 (2012), 113–124. Поповић, Љубодраг, Настанак и формирање Општине чукаричке : у спомен стогодишњице првих избора за председника Општине чукаричке : 1912– 2012, Београд : Градска општина Чукарица, 2012, 92 стр. Премовић-Алeксић, Драгица, Подручје Осмогодишње школе у Штављу, НЗ 35 (2012), 29–44. Продић, Слободан, Мирно огњиште : фрагменти из историје Сремске Каменице и православног храма посвећеног празнику Рођења Пресвете Богородице, Сремска Каменица : Основна школа «Јован Јовановић Змај», 2012, 191 стр. Пузовић, Предраг, Задарска богословија, Београд: Православни богословски факултет Универзитета, Институт за теолошка истраживања, 2012, 142 стр. Пузовић, Предраг, Сарајевска богословија, у: Српска теологија у двадесетом веку 12, приредио Богољуб Шијаковић, Београд 2012, 174–183. Puškar, Vojislav, Novi Sad : arhivski zapisi, Novi Sad : Prometej, 2012, 217 str. Раденковић, Синиша Р., Стефан Стратимировић и зачеци модерне српске дипломатије, Гласник СПЦ (2012), 96–114, 126 142, 153–182. Радић, Радмила, Прилог истраживању мреже англофилских организација у Србији током прве половине 20. века, ТИ 3 (2012), 278–323. Радовановић, Бориша, Кафане старог Крагујевца : прилози друштвеној историји града, 1. изд., Крагујевац : Б. Радовановић, 2012, 361 стр. Радојевић, Мира, Југословенска идеја као део југословенског културног наслеђа, у: Ogledi o jugoslovenskom kulturnom nasleđu : zbornik radova sa naučnog skupa Okviri konstruisanja jugoslovenskog kulturnog nasleđa, urednik Ivan Kovačević (Etnološka biblioteka, knj. 61). Beograd: Srpski genealoški centar: Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju, 2012, стр. 21–37. Радојчић, Милорад, Здравствене задруге у ужичком крају, Историјска баштина 21 (2012), 91–134. Радојчић, Милорад, Тамнавци носиоци Карађорђеве звезде, Гласник ИАВ 46 (2012), 117–152. Ракић, Зоран, Међукултурно комуницирање и међуидентитетско споразумевање у турском Лесковцу као компонента историјског наслеђа, ЛЗ 52 (2012), 58–85. Рамач, Јанко, Из прошлости Кисача до 1773. године, Годишњак ФФ у Новом Саду 1 (2012), 427–441. 325 БИГ IV (2013) 253–329 Rastović, Aleksandar, Britanski putopisci o Beogradu u 19. i 20. veku, Limes plus 1–2 (2012), 25–35. Растовић, Александар, Политичке прилике у Ибарском Колашину од 1878. до 2000. године, у: Стари Колашин (тематски зборник), уредник Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2012, 117–138. Ристић, Вукадин, Почеци и развој здравствене службе у лесковачком крају, ЛЗ 52 (2012), 86–103. Ристић, Иван, Никола Пашић и Бугари – генеза идеолошких и политичких ставова, Зборник МС за историју 84 (2012), 87–109. Ристовић, Милан, Професор др Андреј Митровић, Годишњак ДИ 3 (2012), 3–6. Ристовић, Милан, Никола Пашић, слике са летовања, Годишњак ДИ 3 (2012), 125–129. Roter Blagojević, Mirjana, Stvaranje modernog kulturnog identiteta Beograda, Limes plus 1–2 (2012), 37–59. Savković, Jovan, Istorija Žarkova, Beograd : Gradska opština Čukarica, 2012, 585 str. Samardžić, Nikola, Ideja Beograda, Limes plus 1–2 (2012), 7–9. Samardžić, Nikola, Identitet Beograda : globalni grad ili globalno selo?, Limes plus 1–2 (2012), 61–76. Селимовић, Салих, Ток и неке карактеристике исламизације у Рашкој области, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 53–68. Симић-Лемајић, Нада, Генеалогија породице Ходоба 1878–1936, Споменица ИАС 11 (2012), 174–185. Словић, Срђан – Зарковић, Весна, Косово и Метохија од Берлинског конгреса до распада СФРЈ : историјски, етнички и безбедносни аспекти, Институт за српску културу : Приштина [тј.] Лепосавић, 2012, 170 стр. Спасовић, Станимир – Поповић, Сава, Црква Св. апостола и јеванђелисте Марка у Београду, Београд : Црква Св. апостола и јеванђелисте Марка, 2012, 170 стр. Србија на карти Европе и света : каталог изложбе : 14. фебруар – 15. март 2012. године, Народна библиотека Србије, Београд, ауторке изложбе и каталога Оливера Стефановић, Маша Милорадовић; превод Драган–, Београд : Народна библиотека Србије, 2012, 33 стр. Србија : трајање и памћење : избор докумената из Архива Србије : каталог изложбе, 14. фебруар 2012., аутори изложбе и каталога Јелица Рељић, Александар Марковић, Мирољуб Јовановић; превод на енглески Мирјана Миленковски ; фотографија Вукадин Шљукић, Ненад Петровић Београд : Архив Србије, 2012, 79 стр. Средојевић, Милорад, Односи Ватикана према Аустроугарској и Србији (1912– 1918), Гласник СПЦ (2012), 187–197. Srbi u Lajpcigu, priredio Dušan Ivanić, Beograd : Zadužbina «Dositej Obradović» : Narodna biblioteka Srbije, 2012, 223 str. 326 Библиографија / Bibliography Stamenić, Stamenko A., Crkva u Solotuši, Bajina Bašta : Narodna biblioteka „Miloš Trebinjac“, 2012, 203 str. Стамболија, Небојша – Нинковић, Момир, Животни пут др Милутина Велимировића (1893–1973), у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 141–150. Stanarević, Nikola, Dvadeset godina Liberalne (Nacionalne) stranke : (1902–1922), Beograd : Službeni glasnik, 2012, 168 str. Станковић, Владан, Изградња националног идентитета муслиманских Словена на Балкану, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 189–200. Станковић, Славољуб Тале, Драгољуб Милошевић (Црвенић), Шумадијски анали 7 (2012), 176–194. Станковић, Славољуб Тале, Санитетски пуковник др Александар М. Ускоковић, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 19–24. Stevanović, Zoran, Crkva Svetih arhangela Mihajla i Gavrila – Spomen-crkva na Deligradu, Aleksinac : Centar za kulturu i umetnost, 2012, 49 str. Стевовић, Љубомир С. – Никић, Драган Б., Пупинова медаља за националне заслуге Колумбија универзитета у Њујорку, Весник ВМ 39 (2012), 255–261. Stojanović, Aleksandar, Srpski civilni/kulturni plan – geneza i prilog proučavanju, Istorija 20. veka 1 (2012), 89–108. Stojimirović, Slavoljub – Petrović–Dubić, Živorad, Jasenica : čuvar tradicije Negotinske Krajine, Negotin : Narodna biblioteka «Dositej Novaković», 2012, 340 str. Stojić, Nikola – Slavković, Joviša M., Guča kroz vekove : hronika, 1. izd. – Guča : Biblioteka opštine Lučani, 2012, 520 str. Studii şi cercetări : actele Simpozionului «Oameni de seamă ai Banatului» : (selecţie de comunicări susţinute la ediţiile I–XV, 1997–2011), redactor responsabil Nicu Ciobanu, Zrenianin : Institutul de Cultură al Românilor din Voivodina ; Uzdin : Societatea Literar – Artistică «Tibiscus», 2012, 363 str. Суботић, Момчило, О Калајевом концепту «босанске нације» и њеним савременим промотерима, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 239–266. Taboroši, Danko, Circassians in Serbia and the Balkans from Mass Immigration to Last Remaining Community, in: Minorities in the Balcans: State Policy and Interethnic Relations (1804–2004), edited by Dušan T. Bataković, Belgrade 2011, 77–88. hanailaki, Polly, Social Stratiication and Inequality of Opportunities in Education for the Nineteenth–Century Greek Women: a Comparison with the American Case, Шумадијски анали 7 (2012), 282–291. 327 БИГ IV (2013) 253–329 Терзић, Славенко, Пештер и околина у огледалу историјске демографије: истраживачки проблеми, Милешевски записи 9 (2012), 183–198. Терзић, Славенко, Рашка и османско наслеђе, у: О Србима муслиманске вероисповести, приредио Момчило Суботић, Београд 2012, 35–52. Terzić, Slavenko, Stara Srbija : (XIX–XX vek) : drama jedne civilizacije : Raška, Kosovo i Metohija, Skopsko–tetovska oblast; urednici Zoran Gutović, Srđan Rudić, Novi Sad : Pravoslavna reč ; Beograd : Istorijski institut, 2012, 662 str. Тодоровић, Јелена, Дунав – простор обликован идејама (Концепти и перцепција природе у путописима и топографији XVIII и XIX века), у: Дунавом од Бездана до Београда, уредник Ђорђе С. Костић, Београд 2012, 53–69. Trnavac, Nedeljko, Leksikon istorije pedagogije srpskog naroda : period do 1945. godine : pojmovi, događaji, ustanove, ličnosti : izvori i literatura, 1. izd., Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, XVIII, 717 str. Ћирић, Миљан, Гамзиградска бања у првој половини 20. века, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура. Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012. у Зајечару, уредник Надежда Педовић, Зајечар 2012, 173–176. Ćuk, Đuro D. – Ćuk, Tomislav M., Rujišta kod Zrmanje, 2. dopunjeno i prošireno izd. – Petrovaradin : Futura, 2012, 161 str. : ilustr. Ujkanović, Enver, Štampana literatura na arapskom jeziku u Orijentalnoj zbirci Arhiva „Ras“, NZ 35 (2012), 57–74. Устави Кнежевине и Краљевине Србије : каталог изложбе, Београд, 15. фебруар 2012., Народна скупштина Републике Србије = he Constitutions of the Principality and the Kingdom of Serbia : Exhibition Catalogue, Belgrade, February 15, 2012, Republic of Serbia National Assembly, аутори изложбе, Златибор Марковић, Александар Марковић, Петар Росић; фотографија Ненад Петровић; превод Бојана Чучковић, Београд : Архив Србије 2012, 35 стр. Filipović, Stole, Filipovići iz Preševa, Vranje : Narodni univerzitet Vranje, 2012, 205 str. Харди, Ђура, Сеобе као узрок губљења историјске традиције и проналажења новог идентитета – парадигма микрозаједнице Русина у Србији, Годишњак ФФ у Новом Саду 1 (2012), 389–399. Чеврљаковић, Марија Алексић, Црква Св. Саве у Грачацу – археологија и историја, Наша прошлост 13 (2012), 129–143. Čubrić, Ljiljana, Spomenar : znamenite žene srpske, 1. izd., Beograd : Zavod za udžbenike, 2012, 111 str. Čupić, Simona, Trajanje i trenutak: slika Beograda (1900–1941), Limes plus 1–2 (2012), 77–87. Шаљић, Јована, Османске џамије сјеничког краја, Милешевски записи 9 (2012), 113–131. 328 Библиографија / Bibliography Шаркић, Срђан, Римско право у докторској дисертацији Лазе Костића, у: Антика, савремени свет и рецепција античке културе, главни уредник Ксенија Марицки-Гађански, Београд 2012, 455–461. Šekularac, Božidar, Tragovi Vlaha u Crnoj Gori = Urme ale vlahilor în Muntenegru, predgovor, prefaţa Kosta Rošu ; prevod, traducere Florin Ursulesku, Vasa Barbu, Sebeş : Emma Book ; Zrenjanin : Zavod za kulturu vojvođanskih Rumuna, 2012 XVI, 185 str. 329 УПУТСТВО ЗА АУТОРЕ Редакција БИГ-а прихвата оригиналне научне радове засноване на критичком истраживању историјских извора, који доносе нове научне резултате и проширују фонд историјског знања, у складу с модерним тенденцијама у историјској науци. Радови могу бити написани на српском или енглеском језику, али скрећемо пажњу ауторима да, уколико желе да се њихови радови читају и, посебно важно, цитирају у иностранству, изаберу овај други језик. Радови се шаљу електронском поштом, на е-mail (имејл) редакције часописа [email protected]. Редакција шаље потврду о пријему текста, а затим се радови прослеђују рецензентима. Како би се обезбедила објективност рецензије, од аутора се тражи да своје податке ставе само на посебну — насловну страну рада, која се не предаје рецензентима, тако да аутори остају анонимни. Две позитивне рецензије, састављене према одређеном обрасцу за рецензенте (в.), неопходне су да би текст био штампан. Дужина рада не треба да прелази два штампана ауторска табака, односно 32 стране по 1.800 словних карактера с празнинама (’with spaces’), што је укупно 57.600 карактера. Форматирање текста: Текст треба да буде откуцан ћириличним или латиничним писмом у Microsot Wordu, искључиво фонтом Times New Roman, дупли проред, 12 pt величина слова у основном тексту, 10 pt величина слова у фуснотама, у списку Литературе, и у Закључку. Ако се користи старо/новогрчки — све се ради у овом истом фонту, док се за старословенски језик искључиво користи фонт Храм Студеница (на молбу аутора, секретар БИГ-а ће га послати мејлом). Начин цитирања у радовима на српском У фуснотама се користи скраћени облик цитирања, јер се потпуне библиографске јединице налазе у списку Литературе, иза основног текста, а испред Резимеа (Summary) (в. ниже: Формални елементи научног рада). Ако је исте године један аутор објавио више радова, онда се уз годину додају слова: a, b, c, d, а његови радови су уређени хронолошки. За зборнике радова, колективна дела, наводе се уредници. Пожељно је после места издавања навести и издавачку кућу. 331 — Благојевић, Милош (2000): О ’Земљишту радње Немањине’. у: Калић, Јованка (ур.) Стефан Немања — Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, Научни скупови САНУ, Београд, 67–73.  Благојевић 2000, 69. — Ћирковић, Сима (1964а): Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: САНУ  Ћирковић 1964а, 153. — Ћирковић, Сима (1964б): Историја средњовековне босанске државе. Београд: СКЗ  Ћирковић 1964б, 215. — Ћирковић, Сима — Михаљчић, Раде (ур.) (1999): Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge  Владалац, ЛССВ, 54. (Благојевић, М.) — Калић, Јованка (ур.) (19942): Историја српског народа II. Београд: СКЗ  ИСН II, 51. (Ћирковић, С.) — Ферјанчић, Божидар (1970): Севастократори и кесари у српском царству. Зборник Филозофског факултета у Београду, XI/1, 255–262. — Ферјанчић, Божидар (ур.) (1959): Византијски извори за историју народа Југославије II. Београд: Византолошки институт САНУ  Константин Порфирогенит, Спис о народима, ВИИНЈ II, 54. Радови написани на српском језику треба да поседују следеће формалне елементе: 1. Насловна страна — име и презиме аутора, титула, запослење; е-маил и поштанска адреса, и наслов рада на српском и енглеском језику; текст који ће ићи у првој фусноти под *, у којој аутор изражава захвалност одређеним лицима, институцијама и наводи наслов пројекта на коме је ангажован; 2. Текст рада — Пун наслов; превод наслова на енглески језик; 3. Апстракт — од 150 до 250 речи на енглеском језику, који пружа кратак садржај чланка и садржи термине потребне за индексирање радова; 4. 5–8 кључних речи — српских и енглеских; 5. Литература — азбучни/абецедни списак свих коришћених дела, уз посебно издвајање необјављене архивске грађе на почетку листе; 6. Закључак — на енглеском језику, обима до 1/10 укупне дужине рада. 332 INSTRUCTION FOR AUTHORS BHR Editorial Board accepts original scientiic texts based on critical research of historical sources, which produce new scientiic results and expand the quantity of historical knowledge, following the modern trends in historical science. Contributions can be written in Serbian or English language, however, we would suggest the usage of the latter to those authors who wish that their texts be cited in the works of foreign colleagues. Texts should be sent to the following e-mail: bel.hist. [email protected], and every author receives a mail conirming its reception, and then they are distributed to peer-reviewers. To allow blind refereeing, authors are asked to identify themselves only on the separate, title page, which should show their names and full postal address for editorial correspondence. his page is not given to reviewers, thus the authors remain anonymous. Two positive reviews, made according to peerreviewing pattern (cf.), are prerequisites for publishing. Formatting: Text should not exceed 32 pages with 1.800 characters, i.e. total of 57.600 characters. It should be typed in Microsot Word, Times New Roman, double spaced, 12pt for text, 10pt for footnotes, the List of references, and the Summary. For Old/Greek language authors are required to use this same font, and for Old-Slavic we recommend ’Hram Studenica’ (it can be obtained from the secretary of BHR). Citation rules for English texts and works written in English or other foreign languages — authors are free to use any of the standard types of citation (Chicago, AHR et al.), only to follow it consequently throughout the text. For citing Serbian texts, their titles should be translated in English [in brackets] A full list of references is required at the end of the text, before Summary, and therefore, citations in footnotes are given in shortened form. If there is more than one work of the same author published in the same year, with year is added: a, b, c, d, and the publications are given in chronological order: Doe 2007a, 332. Doe 2007b, 65. Doe 2008, 164. Contributions written in English should have the following formal parts: 1. Title page — author’s name, title, position, employment, e-mail; title of the text; text of the irst footnote under * — contains acknowledgments and/or the title of the project she/he is currently engaged in 2. Text — full title with/without subtitle 333 1. Abstract — 150 to 250 words — gives a short overview of the text, with terms usually used for indexing 2. 5 to 8 key words — terms which are usual for indexing articles 3. List of references in alphabetical order, with archival material given separately, at the beginning of the List, 4. Summary — can be written in Serbian, or language other than English, and should be extensive, up to 1/10 of the whole text 334 Рецензенти / Reviewers Академик др Љубомир Максимовић Академик др Десанка Ковачевић-Којић Академик др Јованка Калић Академик др Михаило Војводић Академик др Момчило Спремић Др Андрија Веселиновић, Др Радош Љушић, Др Милан Ристовић, Др Смиља Марјановић-Душанић, Др Љубомир Димић, Др Маријана Рицл, Др Недељко Радосављевић, Др Синиша Мишић, Др Никола Самарџић, Др Влада Станковић, Др Јелена Мргић, Др Мира Радојевић, Др Ема Миљковић, Др Славенко Терзић, Др Ненад Лемајић, Др Момир Павловић, Др Момчило Митровић, Др Оливер Јенс Шмит, Др Иво Голдштајн, Др Еђидио Иветић, Др Селџук Акшин Сомел, Др Константин Владимировић Никифоров, Др Ханс-Михаел Мидлиг, Др Христос Ставракос БЕОГРАДСКИ ИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК (БИГ) BELGRADE HISTORICAL REVIEW (BHR) Vol. IV (2013) Издавач Филозофски факултет — Одељење за Историју Универзитет у Београду Чика Љубина 18–20/V, 11000 Београд, Србија [email protected] тел.: + 381 11 3206 270, факс: + 381 11 2639-356 Лектура и коректура српског текста мр Александра Антић Лектура и коректура енглеског текста autori Компјутерска припрема за штампу Давор Палчић ([email protected]) Штампа ЈП Слижбени гласник Лазаревачки друм 13–15, Београд Тираж 500