Jesenji sastanak srednjovekovne sekcije SAD, 2023.

САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Српско археолошко друштво Друштво археолога Црне Горе СРПСКО АРХЕОЛОШКО ДРУШТВО ЈЕСЕЊИ САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ Котор, 1. – 3. децембар 2023. године Програм и апстракти Подгорица 2023 1 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Приредили: Милош Живановић и Марин Бугар Издавач: Друштво археолога Црне Горе, Подгорица и Српско археолошко друштво, Београд За издавача: Горан Пајовић и Адам Црнобрња Штампа: Brain Media, Подгорица Тираж: 100 Бесплатан примјерак ISBN 978-9940-9633-2-3 ISBN-978-86-80094-25-0 2 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. ПЕТАК, 01. ДЕЦЕМБАР 2023. ЈУ Културни центар „Никола Ђурковић“ Котор, Обала бб, Котор, Црна Гора од 10h Окупљање учесника у у просторијама Културног центра. 12h Отварање скупа у Мултимедијалној сали Културног центра, уводне и поздравне речи. 12:15 Прва група реферата, дужина излагања 15 мин; дискусија по реферату 10 мин. 12:15h - ЈУ Културни центар «Никола Ђурковић» Котор М. Живановић, Центар за конзервацију и археологију Црне Горе, АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ЦРКВЕ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ПОШЋЕЊУ, ШАВНИК M. Baković, Centar za konzervaciju i arheologiju Crne Gore, DVA SREDNJOVJEKOVNA NALAZA IZ ZETE D. Drašković, M. Zagarčanin, Zavičajni muzej Bar – Kulturni centar Bar, NOVI REZULTATI ARHEOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA STAROG GRADA BARA А. Стаменковић,М. Бунарџић, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, РАНОВИЗАНТИЈСКИ ЛОКАЛИТЕТИ У ЗОНИ ЗАШТИТЕ ЦАРИЧИНОГ ГРАДА (РЕЗУЛТАТИ ПРИМЕНЕ РАЗЛИЧИТИХ МЕТОДА ДАЉИНСКЕ ДЕТЕКЦИЈЕ) М. Бунарџић, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, РАНОВИЗАНТИЈСКА БРАНА У СЕЛУ ЗЛАТА (ПРИПРЕМА ЗА ЗАШТИТУ, ИСТРАЖИВАЊЕ И КОНЗЕРВАЦИЈУ) М. Алексић, Београд, НОВА САЗНАЊА О ПРИСУСТВУ ХРИШЋАНСТВА МЕЂУ СЛОВЕНИМА НА ПРОСТОРУ ЦЕНТРАЛНОГ И ЗАПАДНОГ БАЛКАНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ 3 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. ВЕКУ М. Радишић, И. Бугарски, Aрхеолошки институт, Београд, М. Бугар, Народни музеј Крушевац, РАНОСРЕДЊОВЕКОВНИ ХОРИЗОНТ НА ЛОКАЛИТЕТУ АРЧИНОВИЦА НА ТРАСИ МОРАВСКОГ КОРИДОРА Р. Рамадански, Градски музеј Бечеј, ОЛОВНИ ВИСЕЋИ ПЕЧАТ ПЕТРА, ЗАШТИТНИКА И АРХОНТА СРБИЈЕ 15:50 Пауза за ручак 16:50 Друга група реферата Р. Бунарџић, Београд, ПРИЛОГ УБИКАЦИЈИ ФРАНКА ВИЛЕ У СРЕМУ (ПРЕМА РЕЗУЛТАТИМА АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА) Ј. Ђорђевић, В. Ђорђевић, Народни музеј Панчево, СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРОБОВИ СА «ПРОСТИРКОМ» ОД ГАРЕЖИ – РАСПРОСТРАЊЕНОСТ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ БАНАТУ, ТУМАЧЕЊА И МОГУЋИ УТИЦАЈИ И. Кајтез, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, В. Видосављевић, Музеј „Рас“ Нови Пазар, ЈЕЛЕЧ НА РОГОЗНИ – ДОСАДАШЊА САЗНАЊА Д. Вуловић, Aрхеолошки институт, Београд, СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА БРСКОВО-ДОГАЊИЦЕ – ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ ПАЛЕОДЕМОГРАФСКЕ АНАЛИЗЕ СУБОТА, 02. ДЕЦЕМБАР 2023. 10h Прва група реферата, дужина излагања 15 мин; дискусија по реферату 10 мин. 10h - ЈУ Културни центар «Никола Ђурковић» Котор У. Војводић, В. Бикић, Археолошки институт, Београд, СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАД КОПРИЈАН КОД ДОЉЕВЦА – 4 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА У 2023. ГОДИНИ Д. Радичевић, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за археологију, А. Цицовић, Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац, Ј. Марјановић, Горњи Милановац, М. Вранић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију, СРЕДЊОВЕКОВНА ЦРКВА ПОД РУДНИЧКОМ ОСТРВИЦОМ Д. Радичевић, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за археологију, В. Миливојевић, Народни музеј Аранђеловац, Д. Ћирковић, Чачак, А. Стојановић, А. Гачевић, Београд, АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА ЛОКАЛИТЕТУ ДВОРИНЕ–МАЏАРСКО ГРОБЉЕ У БАЊИ КОД АРАНЂЕЛОВЦА 2021–2023. ГОДИНЕ М. Кокановић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију, АРХЕОЗООЛОШКИ АСПЕКТИ ИСХРАНЕ СТАНОВНИКА ЛОКАЛИТЕТА СТАРА СИНАГОГА ТОКОМ СРЕДЊЕГ ВЕКА И РАНОГ НОВОГ ДОБА М. Марић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, В. Милутиновић, Завод за заштиту споменика културе Краљево, М. Балтић, Ј. Фортић, Музеј „Рас“ Нови Пазар, ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ЦРКВИНА У СЕЛУ ГОШЕВО КОД СЈЕНИЦЕ Ђ. Милосављевић, „Кото“ ДСД, Подгорица, ХРОНОЛОГИЈА ПОГРЕШНИХ (?) ОДЛУКА Љ. Врућинић, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, Бањалука, Ј. Ђајић, ЈУ Археолошки музеј „Rimski municipium“, Скелани, С. Живановић, Коцељева, ЦРКВА РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЛУГУ – РЕЗУЛТАТИ ЗАШТИТНИХ АРХЕОЛОШКИХ ИСКОПАВАЊА 2021. ГОДИНЕ И. Кајтез, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, В. Видосављевић, Музеј “Рас” Нови Пазар, 5 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. ИСКОПАВАЊА МАНАСТИРСКОГ КОМПЛЕКСА СВ. ВАРВАРЕ НА РЕЉИНОЈ ГРАДИНИ У 2023. ГОДИНИ 13:35 Пауза за ручак 14:35 Друга група реферата В. Видосављевић, Музеј “Рас” Нови Пазар, ДНЕВНИК ЈЕДНЕ КУРНЕ М. Б. Вујовић, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за археологију, ЗЛАТНИ ПРСТЕН СА НАТПИСОМ IHS: НОВО ТУМАЧЕЊЕ А. Сабанов, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију, A. Aquaro, Eurasien Abteilung – Deutsches Archäologisches Institut, М. Вранић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију, УПОТРЕБА ДРВЕТА НА РУДНИКУ И БРСКОВУ: АНТРАКОЛОШКА АНАЛИЗА Т. Младеновић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију, УЛОГА ЖИВОТИЊА У ИСХРАНИ СТАНОВНИКА НОВОПАЗАРСКЕ ТВРЂАВЕ У ПЕРИОДУ ОД 16. ДО 19. ВЕКА: ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ АНАЛИЗЕ ФАУНАЛНОГ МАТЕРИЈАЛА СА ПРОСТОРА СЕВЕРНЕ ТАБИЈЕ (КАМПАЊА 2021.) (постер презентација) S. Delić, JU Muzeji i Galerije Nikšić, ONOGOŠT U KONTEKSTU NOVIH ISTRAŽIVANJA (poster prezentacija) V. Ovcharov, Technical University of Varna, Bulgaria, R. Ramadanski, Town Museum in Bečej, Serbia, SOME ASSUMPTIONS REGARDING THE ORIGINS OF MATAPAN COINS WITH GOLDEN HORDE TAMGAS (poster presentation) 15:50-16:30h Радни састанак секције – актуелни проблеми и избор новог председника Средњовековне секције САД 6 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. 19h Заједничка вечера у ресторану „City“, Стари град Котор, код Палате Драго (цена вечере износи 25 евра) НЕДЕЉА, 03. ДЕЦЕМБАР 2023. Екскурзија до Старог града Бара 09h Полазак са аутобуског стајалишта код Старог града у Котору 15h Повратак у Котор 7 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. 8 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. РЕЗИМЕИ 9 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Милош Живановић, Центар за конзервацију и археологију Црне Горе АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ЦРКВЕ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ПОШЋЕЊУ, ШАВНИК У средишњем дијелу села Пошћење у Шавнику, налази се црква посвећена Сл. 1 Успењу Пресвете Богородице (Сл. 1). Приликом реконструкције ентеријера цркве 2022 и 2023. године обављена су археолошка истраживања која су дефинисала вријеме њене изградње и везе са некрополом стећака. Потврђене су двије грађевинске фазе цркве. Прва фаза представља једнобродни храм са припратом који је највјероватније сазидан у 17. стољећу, на положају средњовјековне некрополе. Том приликом, за темеље и прагове цркве, коришћени су стећци, а сами гробови су девастирани јер је црква била укопана скоро метар од нивоа тла. Црква је највјероватније страдала у неком од турских напада који су почетком 18. стољећа услиједили као казна због учешћа Дробњака у Морејском рату. Од 1884. до 1888. цркву обнављају рушећи при том зид припрате како би се добила једнобродна грађевина са три пара пиластара. 10 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Локалитет је научној јавности познат по некрополи стећака посебно по оним са натписима. Већина стећака припада типу сандук са постољем и само је један слемењак богато украшен фигуралним сценама и представом мача са штитом (Сл. 2). Осим богатих геометријских украса чести су и прикази наоружања, на основу којих је констатована повезаност са херцеговским примјерцима и датовање у 15. стољеће, када су Дробњаци улазили у састав средњовјековне Босне. Сл. 2 У ископавањима изван цркве откривено је и неколико гробова са остацима украсних и употребних дјелова одјеће и накита карактеристичних за период 14-15. стољећа, који свједоче да је некропола била изузетно значајна и да ју је Ш. Бешлагић оправдано назвао Некрополом дробњачке властеле. Осим средњовјековних налаза откривена је и праисторијска керамика и 11 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. касноантички новац који нам указују на постојање и старијих хоризоната на овом налазишту. Mile Baković Centar za konzervaciju i arheologiju Crne Gore DVA SREDNJOVJEKOVNA NALAZA IZ ZETE Područje današnje opštine Zete zahvata centralni dio basena Skadarskog jezera. Brojne su studije iz različitih nauka, prirodnih i društvenih, koje prezentuju rezultate istraživanja ove oblasti. Radi se, uglavnom, o plodnom ravničarskom terenu, od 6 do 30 metara iznad nivoa mora, koji je limitiran brdima čija je visina do 200m iznad mora. Ovaj prostor je uvijek bio privlačan za život o čemu svjedoče brojni arheološki artefakti i istorijski izvori. Nažalost nedovoljna arheološka istraženost nam uskraćuje kvalitetnije sagledavanje ranijih praistorijskih epoha, ali bez obzira na slabu istraženost evidentni su mnogobrojni arheološki artefakti naročitо iz vremena metalnih doba, helenizma, antike i srednjeg vijeka. I pored brojnih poznatih i nepoznatih nalazišta na prostoru koji se smatra arheološkim rezervatom arheološki je istraživano tek desetak i svi su dali veoma prezentne podatke i prvorazredan muzejski materijal. Brojna je i istorijska građa koja donosi podatke o ovoj oblasti naročito za vrijeme razvijenog srednjeg vijeka. Ipak su rijekti dokumenti ili artefakti koji svjedoče o kasnoantičkom i ranosrednjovjekovnom periodu što daje poseban značaj eksponatima koje ću prezentovati. Jedan od njih je bronzana naušnica nedavno pronađena prilikom sistematskih arheoloških istraživanja i drugi je slučajno pronađen gvozdeni mač. Radi se o vremenu 9-11 vijekа i, za sada, unikatnim arheološkim artefaktima. Prezentacija ova dva artefakta je primarno namjenjena kolegama koji se zanimaju za ovu epohu i nije plod studioznog prilaza ovom problemu, naročito imajući u vidu da su nam dostupni tek nekoliko dana. 12 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Dejan Drašković, arheolog, Zavičajni muzej Bar-Kulturni centar Bar Mladen Zagarčanin, arheolog, Zavičajni muzej Bar-Kulturni centar Bar NOVI REZULTATI ARHEOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA STAROG GRADA BARA Tokom poslednje tri godine u Starom gradu Baru vršena su arheološka istraživanja u cilju dobijanja što više informacija za projekte zaštite velikog broja ugroženih objekata, ulica i nekropola. U oktobru mjesecu 2020. godine, pod pokroviteljstvom JU Kulturni centar Bar- Zavičajni muzej, istražene su dvije prostorije u okviru tzv. „Arhiepiskopske palate“, ili objekta numerisanog pod brojem 194. Iskopavane su prostorije C i D, koje se nalaze sa istočne strane ovog velikog srednjovjekonog kompleksa koji je trajao sve do 19. vijeka. U početku je to bila crkva, sagrađena u 14. vijeku, koja je kasnije pretvorena u stambenu zgradu, najverovatnije polovinom 16. vijeka, što su i dokazala ova arheološka istraživanja. U prostoriji D su pronađeni ostaci srednjovjekovnih grobova, ukopanih uz spoljni zid oltarskog prostora, kao i izvjesna količina arheološkog materijala ovog perioda. Tokom 2021. godine, započeta su i završena dva projekta. Prvi projekat odnosio se na iskopavanja ulica koje teku u pravcu od objekta 147 ( tzv. „Carinarnica“), pa sve do „Sat kule“ (ob. 13) (sl. 1b). Tom prilikom evidentirano je nekoliko novih srednjovjekovnih objekata koji do Sl. 1 Sl. 1 a sada nisu bili poznati (sl. 1a), a pronađeni su novi sistemi za odvod nečistoća u poznom srednjem vijeku i veliki broj drugostepene kamene plastike koje su pripadale medijevalniim zgradama. Drugi projekat, njegova prva faza, „ Iskopavanje perimetralnog zida ispred Svratišta za putnike ili hospicijuma“, imao je 13 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. za cilj zaštitna istraživanja platoa (150), koji se se nalazi u okviru franjevačkog manastira posvećenog Svetom Nikoli, a koji je sagrađen u vrijeme kraljice Jelene Anžujske. Rušenjem zapadnog bedemskog zida u ratovima za oslobođenje 1877/78. godine, Sl. 1 b kao i u velikom broju zemljotresa, otomanska i srednjovjekovna nekropola su ostale bez zaštite, pa je u prvoj fazi uklonjen srušen bedem ispod kojega se pojavio veliki broj različitih stratigafskih jedinica u kojima su otkopani: česme, sistemi za dovod i odvod vode, ostaci bedemskog zida, ali i jedan veći depozit venecijanskih oklopa s kraja 15. i početka 16. vijeka, balčaci mačeva tipa „spada sciavonesca“ i dr. Ovogodišnja istraživanja (druga faza) koja su ovih dana pri kraju, obuhvatila su unutrašnjost bedema ispred hospicijuma (sl. 3). Otvoren je veliki iskop u dužini od 18 metara, širine 2.5 metra (sl. 1). Sama visina slojeva iznosi oko 4 metra, u zavisnosti od pozicije pravca bedemske linije. Pronađena su i dva horizonta otomanskog sahranjivanja, kao i jedan horizont sahranjivanja iz sredine 14. vijeka (sl. 2). Takođe, istražena su i tri nivoa drvenih kuća iz 14. vijeka, sa malternim podom, Sl. 3 Sl. 2 stradalih u požarima, jedna srušena gađevina, najvjerovatnije crkvica sagrađena na stijeni, kao i ogromna količina arheološkog materijala, posebno keramike s kraja 13. i tokom 14. vijeka. 14 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Александар Стаменковић, Републички завод за заштиту споменика културе Београд Марина Бунарџић, Републички завод за заштиту споменика културе Београд РАНОВИЗАНТИЈСКИ ЛОКАЛИТЕТИ У ЗОНИ ЗАШТИТЕ ЦАРИЧИНОГ ГРАДА (РЕЗУЛТАТИ ПРИМЕНЕ РАЗЛИЧИТИХ МЕТОДА ДАЉИНСКЕ ДЕТЕКЦИЈЕ) Археолошка истраживања (ископавања и рекогносцирања) локалитета који се налазе у широј зони заштите Царичиног Града, услед објективних разлога, нису предузимана у мери потребној за израду Студије заштите, неопходне приликом писања Номинационог досијеа. Током ове године Републички завод за заштиту споменика културе се определио да класично рекогносцирање терена допуни применом различитих метода даљинске детекције као што су ласерско снимање из ваздуха лидар технологијом, фотографије из ваздуха и ортофотоснимци. Определили смо се за археолошке локалитете који до сада нису документовани на овај начин.1 Снимљени су, између осталих, Марино Кале, Бреговинско Кале и Кале у Злати – три рановизантијска налазишта која се налазе северносеверозападно од Царичиног Града. До сада неистраживано Марино Кале, смештено је у подножју Радан планине, на издигнутој десној обали Пусте реке, у близини данашњег села Магаш. Лидар снимци су омогућили да се први пут утврди приближан изглед и габарит овог каструма, који вероватно има рановизантијску и средњовековну фазу коришћења. Узводно од њега, са леве стране Пусте реке, на језичастом платоу што се уздиже тачно изнад места где она настаје, је Бреговинско Кале. У шестој деценији 20. века су обављена археолошка ископавања његове изузетно занимљиве базилике, али су остале многе недоумице око основе и габарита, затим објеката унутар брањеног простора и многа питања у вези са локалитетом који, за 1 Археолошки институт САНУ је у протеклој деценији обавио ласерска снимања археолошких локалитета у заштићеној околини Царичиног Града (Свети Илија, Кулиште Језеро, Сакицол, Свињарица) о чему постоје радови у нашој стручној и научној литератури (пре свега у часописима Старинар и Саопштења). 15 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. сада једини у ширем ареалу Царичиног Града, има сачуване натписе. Кале у селу Злата је град по величини приближан Царичинском, са репрезентативном браном на Златној реци. Како је углавном био препуштен забораву, без икаквих средстава за археолошка истраживања, начињени снимци су пружили основне, драгоцене информације о архитектонским остацима које полако и неповратно уништавају дивљи копачи. И док је сам Царичин Град ослоњен на Радан планину, Злата је смештена подно Пасјаче и Белог Камена, одакле је добијала воду и црпла сировине. Осим наведених, снимљени су још неки локалитети унутар простора омеђеног линијом њиховог спајања (сл. 1). На секцији ће бити представљени најважнији резултати примене различитих метода даљинске детекције које смо обавили ове године. Сл. 1 Рановизантијски локалитети у зони заштите Царичиног Града 16 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Марина Бунарџић, Републички завод за заштиту споменика културе Београд РАНОВИЗАНТИЈСКА БРАНА У СЕЛУ ЗЛАТА (ПРИПРЕМА ЗА ЗАШТИТУ, ИСТРАЖИВАЊЕ И КОНЗЕРВАЦИЈУ) У оквиру свеукупног рада на припреми археолошког налазишта Царичин град за Листу Светске културне и природне баштине, Републички завод за заштиту споменика културе евидентира стање и других археолошких локалитета, који се налазе у оквиру његове шире зоне заштите. Због тога је, као део реализације Капиталног пројекта, обављено чишћење најугроженијих репрезентативних објеката Царичиног града и околине. Један од њих је рановизантијска брана на Златној реци. Важно је истаћи да су на територији јужне Србије очувани архитектонски остаци двеју брана, које су биле у функцији два рановизантијска града: прва, мања лучна, али далеко познатија, је брана на Царичинској реци, док је друга на Златној реци. Она је, нажалост, као и град којем је припадала, остала на маргинама интересовања савремене археолошке струке.1 Брану, која је сазидана југоисточно од, за сада безименог рановизантијског града, су први документовали енглески археолог Артур Еванс и аустријски путописац Феликс Каниц, а у 20. веку проф. Александар Дероко.2 Иако се за њено постојање зна око 140 година, брана никада није истраживана нити конзервирана. Део зида, који се уздизао директно преко Златне реке, урушен је, можда услед неког јаког земљотреса каквих је било у прошлости (сл. 1). У време изградње асфалтног пута кроз село, други део је уништен када је савремени пут прешао преко њега, док је његов наставак, који залази у приватно двориште сеоског домаћинства, темељно растурен ради узимања грађевинског материјала. У претходне четири деценије, 1 Скоро усамљена су била настојања проф. Милинковића да се истражи археолошки локалитет Злата Кале са припадајућом браном; треба напоменути и настојања територијално надлежног Завода за заштиту споменика културе Ниш, да се цео комплекс добије правну заштиту. 2 Опширније о целом рановизантијском комплексу на локалитету Злата Кале, пише М. Милинковић у књизи Рановизантијска насеља у Србији, који цитира старију литературу, а доноси и прелиминарне резултате сондажних ископавања која је обавио. 17 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Сл. 1 Рановизантијска брана у Злати, 1949. год. од када је село у којем се налази брана запустело, њени архитектонски остаци су, услед изостанка обраде околног земљишта, окружени високом вегетацијом, зарасли у шипражје, обавијени маховином, са корењем ураслим у ткиво зида и, нажалост, са трговима новијег насилног разарања, на месту где је био улаз у коморе објекта. Упркос набројаним девастацијама, југоисточно од археолошког локалитета Кале, још увек постоји зид очуван са обе стране реке и делимично преко ње. Пропадање зида треба спречити, а први корак ка томе је рашчишћавање терена око бране, са скидањем високе вегетације и грубим, делимичним ослобађањем зида од тепиха земље и маховине.3 На терену је затечено густо растиње које се састоји од шибља, ситнијег и крупнијег дрвећа, углавном багрема, са понеким храстом и орахом. Стара стабла храста, која расту преко реке, низводно од бране, нису посечена, јер њихово корење држи високу десну обалу од осипања, а она не ометају неки будући рад на истраживању, документовању и конзервацији бране. Од локалног пута, посечено је растиње у широком фронту од 15-20 м са обе стране протезања зида до реке. Очишћена је Златна река и њене обале, као и велики обрушени делови зида који се налазе на левој обали реке. 3 То је у периоду од 21. до 26. августа 2023. године обавио одабрани извођач, уз стални археолошки надзор Републичког завода, јер ни терен око зида није никада археолошки истраживан. 18 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Од пута до реке, терен је углавном раван, за разлику од супротне стране на којој се узводно од бране уздиже мало стрмија обала (скоро до нивоа очуваности зида), која се осипа. Низводно је терен нераван, местимично стрм, са остацима неког објекта, који је вероватно био у функцији бране, уколико се не ради о савременом сухозиду, што се може утврдити само ископавањима. На јужном крају зида се налази дубоки, природни поток у коме нема воде и на чијој левој обали је природна стена, која на неки начин омеђује простирање бране.4 Брана је зидана од опеке у врелом кречу, са местимичном употребом камена. Лица зида нису очувана, а очувана ширина је у просеку 2,50 м. Висина бране на самој реци је између 6,50 м и 7 м. Очишћен је зид дужине 30 м са леве стране реке и 44 м са десне стране реке, делови зида који су изваљени, а чија укупна дужина је 11 м, као и изваљени делови комора, што је укупно око 85 метара зида рановизантијске бране (сл. 2). Током чишћења из воде је извађен профилисани камен, вероватно мермер (дим. 1,10 х1,00 х 0,70 м), чије две стране су обрађене техником пиковања. Сл. 2 Рановизантијска брана у Злати, 2023. год. Поред заштите, конзервације и презентације самог Царичиног града, прикупљање теренских података о налазиштима која припадају ареалу Јустинијанове задужбине је, у наредном периоду, један од приоритета 4 Није било услова за прање зида: нити воде, ни струје за рад пумпе. Преостало је детаљно чишћење споља и унутар просторија бране и оно ће бити обављено непосредно пре теренског техничког документовања и основне техничке конзервације. 19 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Републичког завода. Препознавање материјалних сведочанстава рановизантијске културе, која су очувана у Пустој реци и Подгори, представља основно полазиште за њихову заштиту и презентацију. Она су део културног миљеа Јустинијановог завичаја, чија задужбина и данас показује достигнућа империјалне градње. Један од таквих значајних хидроинжењерских подухвата је Златска брана у византијском Илирику. Марко Алексић, Београд НОВА САЗНАЊА О ПРИСУСТВУ ХРИШЋАНСТВА МЕЂУ СЛОВЕНИМА НА ПРОСТОРУ ЦЕНТРАЛНОГ И ЗАПАДНОГ БАЛКАНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ Нови подаци и интерпретација предмета, објеката и раносредњовековних црквених грађевина на простору централног и западног Балкана пружају сазнања о раном присуству хришћанства међу Словенима на овим просторима као и процесу њиховог покрштавања. Један од најзначајнихи споменика из те епохе је камена крстионица висине 0,9 и ширине 1,2 метра са рељефним украсом и натписом у коме се помиње словенски кнез Вишеслав (Сл. 1). У Сл. 1 Крстионица из последњих новије време детаљно су анализиране деценија 8. века особине овог натписа што је потврдило досадашња сазнања да је крстионица израђена последњих деценија 8. века и да се може повезати са личношћу српског кнеза Вишеслава који је познат из писаних извора, а уочена је и сродност овог натписа са другим раносредњовековним епиграфским споменицима са простора Боке Которске, што потврђује раније претпоставке да се крстионица првобитно налазила у прероманичкој цркви на локалитету Светомихољска превлака код Тивта пре него што је у једном тренутку пренете у Венецију. 20 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Сл. 2 3D реконструкција грађевине из друге половине 8. века у централној Босни Наведена сазнања могу помоћи у осветљавању процеса ширења хришћанства међу Словенима на овим просторима и надовезују се на податке из писаних извора, као и остатке црквених и других грађевина са простора средишње Босне (Сл. 2) и других делова централног и Сл. 3 Црква Светог Петра и Павла у Расу 21 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. западног Балкана који упућују да је овај процес започео раније него што се до сада обично веровало. Од значаја су и новија сазнања о стилским и грађевинским одликама цркве Св. Петра и Павла у Новом Пазару (Сл. 3) која су показала да је овај храм подигнут током првих деценија 9. века. Стилске особине откривених делова првобитног украса унутрашњости овог храма показују јасне паралеле са украсом са наведене крстионице, што потврђује претходне закључке, али пружа и нове могућности у истраживању појединих општих стилских и културних одлика споменика из времена око краја 8. и првих деценија 9. века на простору централног и западног Балкана. При даљем истраживању од помоћи може бити и уочено постојање одређеног обрасца у раносредњовековним управним и црквеним средиштима на простору централног у западног Балкана у којима је управно средиште било утврђено и смештено на стратешки повољном и уздигнутом положају испод кога се на нижем и приступачнијем месту налазило духовно средиште области, односно црква. Наведена сазнања употпуњују слику о ранијем присуству хришћанства на простору централног и западног Балкана и пружају могућност за другачије сагледавање процеса покрштавања Срба као и најранијег ширења хришћанства међу Словенима. Милица Радишић, Археолошки институт, Београд Иван Бугарски, Aрхеолошки институт, Београд Марин Бугар, Народни музеј, Крушевац РАНОСРЕДЊОВЕКОВНИ ХОРИЗОНТ НА ЛОКАЛИТЕТУ АРЧИНОВИЦА НА ТРАСИ МОРАВСКОГ КОРИДОРА Након припремних сондажних радова 2022. године, током 2023. обављена су заштитна истраживања читаве угрожене површине на локалитету Арчиновица, који се налази на траси ауто-пута Моравског Коридора (Е– 761). Локалитет се налази на око 700 m од леве обале Западне Мораве, на размеђи трстеничке и крушевачке општине. Западни део локалитета припада насељу Селиште (Трстеник), а источни Коњуху (Крушевац). Радове је извела екипа Археолошког института из Београда у сарадњи са колегама из Народног музеја Крушевац. У ископавањима је истражено 22 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. приближно 70 целина – укопа различитих облика и величина, из раздобља касне праисторије, антике и раног средњег века. Део раносредњовековног насеља, са 25 документованих објеката, простире се у централном и западном ареалу угроженог дела налазишта. Те целине су овалне, кружне или неправилне основе, укопане у здравицу до дубине 0,5–0,7 m (сл. 1). Реч је о стамбеним и економским објектима који су били наткривени лаким конструкцијама, на шта упућују мањи кружни отисци стубова или крупно камење за њихово подупирање. У појединим објектима, или у њиховој непосредној близини, налазила су се кружна ватриша од запечене земље или пећи са деловима калота, док је уз једну такву целину затечена већа агломерација камена, која је такође могла да буде у вези са акумулацијом топлоте (сл. 2). У једној целини, у којој Сл. 1. Дефинисње габарита укопа у основи машинског ископа су нађене кости крупне дивљачи, забележена су два ватришта на малој међусобној удаљености. Запуне објеката садржале су солидну количину грнчарије и животињских костију, уз знатну количину камена са траговима горења. Керамика је претежно прављена на спором витлу. Разноврсно је декорисана, у комбинацији водоравних линија, валовница и јамица. Поред најбројнијих уломака лонаца, присутни су фрагменти црепуља, пржуља и вршника. Било је и нешто луксузније грнчарије, тј. уломака наранџасто печених крчага. Према одликама керамичког материјала, насеље на 23 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Арчиновици се датује у раздобље 8–10. века. Популација Словена, насељена уз леву обалу Западне Мораве, имала је скромну привреду. По свој прилици, већина кућног мобилијара и предмета за свакодневну употребу била је прављена од дрвета, које се није очувало. Сл. 2. Раносредњовековна целина: мањи укоп, земљана пећ и агломерација камена Чини се да је употреба метала била веома ограничена. Пронађено је свега неколико ножева и аморфних гвоздених предмета, уз фрагмент бронзане траке и неколико комада металне згуре. У објектима су налажени оштрачи од камена или секундарно употребљене римске опеке, камени брусеви, као и коштана шила и оплате, некада веома лепе декорације. Значај локалитета Арчиновица издваја се по томе што су на њему први пут документоване бројније насеобинске целине раносредњовековног равничарског насеља у долини Западне Мораве. Неколико кућа сличне хронологије откривено је и на локалитету Конопљара код Крушевца, али оне нису публиковане. Да би се ближе одредило културно наслеђе житеља насеља на Арчиновици, предстоји рад на упоредном проучавању археолошког материјала са раносредњовековних налазишта из ширег 24 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. централнобалканског окружења, Подунавља, Посавине и Подриња. У овом саопштењу желимо да представимо нову грађу и да размотримо правце будућих изучавања отворених насеља уз реке у домаћој археологији. Рашко Рамадански, Градски музеј Бечеј ОЛОВНИ ВИСЕЋИ ПЕЧАТ ПЕТРА, ЗАШТИТНИКА И АРХОНТА СРБИЈЕ Пажњу нам је недавно привукао један изузетан оловни висећи печат који је месеца децембра 2022. године продат на иностраној лицитацији угледне швајцарске аукцијске куће Leu Nusmatik под бројем лота 3629 (Сл. 1). Ради се о владарском висећем печату, кружног облика. На аверсу се налази попрсје Св. Петра en face, који држи жезло у облику крста и свитак. Са леве и десне стране налази се натпис Θ ΠЄ TP O O A ΠO CT Λ (Петар Апостол). На реверсу се налази натпис у пет редова +KЄR ΠЄTPOK MICTHKЄ ARX’CEP BHAC (Боже помози Петру заштитнику и архонту Србије). Пречник печата је 25 mm а тежина 11.65 g. Лице и наличје имају симетричну оријентацију а отисак је релативно добро центриран. Кроз средину пломбе пролази вертикална цилиндрична шупљина, уз незнатно одступање осе, намењена украсној врпци путем које је печат првобитно Сл. 1. Оловни висећи печат Петра, заштитника и архонта Србије (Leu Numismatik) 25 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. био причвршћен за документ. Према аналогијама из корпуса византијске сфрагистике, предмет се може датовати у време X или раног XI века. Осим тога, познати су нам слични примерци и из српске раносредњовековне сигилографије. Наиме, од византолога и нумизматичара Густава Шлумбержеа још у XIX веку сазнајемо за оловни печат Петра, архонта Дукље. Нажалост, овом вредном знамењу из X века губи се траг пре више од једног века. Међутим, још један изузетан примерак печата Петра документовао је археолог Младен Загарчанин. За Петра, или Петрислава, сматра се да је један од најранијих владара Дукље из времена друге половине X века и претпоставља се да је предак Јована Владимира (10001016). Коначно, познати су нам и оловни печати дукљанских владара Бодина (1081-1101) и сина му и наследника Ђорђа (1113-1118/1125-1131). Најстарији познати српски печат, и једно од најранијих материјалних сведочанстава српске политичке устројености у раном средњем веку, јесте златни печатњак кнеза Стројимира из друге половине IX века. Раније поменути оловни висећи печати, који су првобитно били делови повеља или неке важне преписке, нису се односили на владара Србије као такве, већ Дукље (Диоклиа). Реч је о једној од раносредњовековних кнежевина која се доводи у непосредну везу са Србима, осим саме Србије (укључујући Босну), затим Травуније, Захумља и области Неретљана или Паганије. Међутим, титулатура на новооткривеном висећем печату Петра гласи на заштитника и архонта Србије. Из звања заштитника (комистес) схватамо да се ради о византијској традицији која упућује на управитеља теме Србије, не пре времена цара Василија II (976-1025). Штавише, наслућује се да може бити речи и о комбинацији два префикса (заштитник и архонт) ради претензије како на актуелну – политичку, тако и на традиционалну интитулацију раносредњовековних владара у српским земљама. О разлозима за сада можемо само да претпостављамо а као једна могућност указује се пажљива употреба двоструке титуле ради мирне транзиције на власти. Коначно, осврћући се на ово старо владарско звање, уз приметно одступање од Дукље, није згорег поменути да је и Петар Гојниковић (892917) био архонт Србије и да му се приписује успешна иако прагматична власт. У сваком случају, овај оловни висећи печат најранији је материјални траг, изузев писаних извора, код којег се наводи одредница – Србија. 26 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Радован Бунарџић, Београд ПРИЛОГ УБИКАЦИЈИ ФРАНКА ВИЛЕ У СРЕМУ (ПРЕМА РЕЗУЛТАТИМА АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА) Више од једног века историографи покушавају да објасне и разреше питање настанка и трајања средњовековног насеља Франка вила у коме је, између осталих, кратко боравио арапски географ Идризи. Кроз Франка вилу су, идући ка истоку, прошле хорде Петра Пустињака и војска Фридриха Барбаросе. Питању убикације и прошлости Франка виле, историчар Станко Андрић је посветио неколико студија у којима је анализирао већину западних извора, а највише архивска докумената о функционисању западне цркве на територији Срема. Посебни чланак је посветио Самостану Светог крижа у Франка вили, међутим могуће локације које је предложио немају потврда у теренским подацима. Мађарска државна управа у својим документима, у неком тренутку село Франка вила почиње да пише као насеље Маргјелос. Ово је разлог због којег су многи истраживачи интересовања о Франка вили усмерили на савремени Манђелос, који се налази северозападно од Сремске Митровице. Нажалост, у радовима који су се бавили убикацијом насеља Франка вила, нису разматрани подаци са археолошких истраживања територије доњег Срема. Археолошка ископавања, обављана у сремској зони ауто-пута Београд – Загреб, донела су низ занимљивих налазишта. Анализом тада прикупљених података учињен је покушај да се лоцира шира зона насеља са црквом и сеоским гробљем, као и могући остаци самостана Светог крижа, који се налазе неколико километара од центра претпостављене локације Франка виле. 27 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Јелена Ђорђевић, Народни музеј Панчево Војислав Ђорђевић, Народни музеј Панчево СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРОБОВИ СА «ПРОСТИРКОМ» ОД ГАРЕЖИ – РАСПРОСТРАЊЕНОСТ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ БАНАТУ, ТУМАЧЕЊА И МОГУЋИ УТИЦАЈИ Тема овог реферата је једна необична појава која је уочена приликом недавних археолошких истраживања средњовековних цркава и некропола у јужном Банату. Ради се о посебном, не тако честом погребном обичају где су дна гробних рака прекривена већом количином гарежи. Гареж у виду подлоге правилно је прекривала највећу површину раке пратећи правац пружања скелета. Вероватно се ради о нагорелој дасци спуштеној на дно раке на коју је полаган покојник (сл. 1 и 2). Дебљина гарежи износи око 1 до 2 цм. Овакав погребни обичај забележен је на четири средњовековне јужнобанатске некрополе које су формиране око цркава на локалитетима Сл. 1. Омољица – Преко Слатине, основа гроба бр. 11 Сл. 2. Омољица – Преко Слатине, основа испражњеног гроба 11 са подлогом од гарежи на дну раке Преко Слатине у Омољици, Ливаде Ђурђевац код Панчева, Град и Велики Прокоп у Дупљаји. Ова појава се хронолошки може определити у период 12. века, на основу стратиграфског положаја гробова и гробних прилога. 28 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Сличан погребни обичај забележен је на удаљеним просторима северне и северозападне Европе у Шведској и Данској, Шкотској, Ирској, Енглеској и Француској. Овакав погребни обичај на блиским територијама које су биле у саставу средњовековне Угарске у којој се налазила и данашња територија Баната до сада нам није познат. Немамо сазнања да је овај обичај практикован у суседним средњовековним областима, у Србији, Бугарској, Византији што не значи да будућа истраживања ове појаве неће изнети на видело овакве случајеве и на тим просторима. Ову појаву логичније је посматрати као локални погребни обичај који можда може да укаже на религијске, социјалне и/или етнографске особености него директно повезати са уоченим примерима на северу и северозападу Европе. Ипак примери из северозападних и северних области Европе су нам до сада једини познати, а могуће је уочити и мноштво сличности са сахранама у Банату. За тумачење ове погребне праксе дата су различита религијска и практична објашњења као и тумачења друштвеног статуса сахрањених на овај начин. Ирина Кајтез, Републички завод за заштиту споменика културе Београд Владан Видосављевић, Музеј “Рас” Нови Пазар ЈЕЛЕЧ НА РОГОЗНИ – ДОСАДАШЊА САЗНАЊА Осим података које нам доносе скромни историјски извори, овом утврђењу се посветио мали број истраживача. Иако је био седиште жупе, а затим и нахије, a након пропасти тврђаве Рас у четвртој деценији XIII века једини утврђени град у сливу реке Рашке, o самом граду и његовој околини готово се ништа не зна. Прве описе града, стање у коме је затечен, као и скице основа Горњег града дали су архитекте Иван Здравковић и Александар Дероко у првој половини прошлог века. Нешто раније, Јелеч под именом Јеринин град помиње етнолог Петар Ж. Петровић, а обилази га и Милан Кашанин. На основу њихових описа се може закључити да су рушевине овог утврђења биле у много бољем стању него што је оно данас. Шумске вегетације, која је велики фактор разарања зидова и архитектуре, којом је 29 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. данас читаво његово окружење обрасло, је све до друге половине прошлог века било знатно мање, што се подудара са почетком депопулације овог краја и смањењем сточног фонда. Најподробније податке о габариту читавог утврђења, Горњег и Доњег града, као и његове околине дао је Вукман Ћулафић, професор историје. Према скици коју је објавио у Зборнику Сеоски дани Сретена Вукосављевића 1982. године, јасно се види да је, осим Горњег и Доњег града, у околини Јелеча постојало и Подграђе, некропола, црква, као и пут који је водио ка капији Доњег града. Аутори овог рада су, навођени скицом проф. Ћулафића, током више обилазака терена покушали да утврде постојање и положај скицираних и описаних делова утврђења и других насеобинских и сакралних трагова у његовој околини. Габарити Горњег и Доњег града су снимљени и геопозиционирани, чиме се по први пут добио увид у реалну величину утврђења. Горњи град је релативно добро познат и најбоље очуван. Данас се у њему препознају обриси неколико објеката међу којима је и житница са остацима водонепропусног малтера, који се очувао на више места. Непосредно испод Горњег града, западно од њега, постоје три бунара за које се испоставило да су део већег објекта за складиштење воде. Препознато је неколико вештачки обликованих платоа у Доњем граду, исклесаних стена, као и обрушених гомила камена који указују на постојање објеката. Испраћена је, колико је то било могуће, траса бедема како Горњег тако и Доњег града. Лоцирана је капија у Доњем граду, као и позиције две куле, којих је вероватно било више, судећи по Ћулафићевом плану. Због тешко приступачног терена, околина града је само делимично истражена. Делимично је дефинисана траса пута који води ка Доњем граду, као и некропола са хоризонтално постављеним плочама која се налази непосредно испод утврђења. На тренутном нивоу истражености, показало се да је Ћулафић веома верно приказао Јелеч и његову околину, што указује да се може очекивати и постојање осталих приказаних целина са скице. Ради убикације осталих структура и Сл. 1. Изглед тврђаве са југозапада, снимак из ваздуха. објеката Подјелеча било би 30 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. неопходно искористити савремене технологије снимања као што је Лидар, јер је, због неприступачности терена, његово опажање веома отежано (Слика 1). На почетку XXI века Јелеч је дестинација многих планинара, љубитеља природе, али и трагача за драгоценостима. Иако је већини посетилаца познат само Горњи град, трагови људског присуства видљиви су и у његовој околини (Слика 2). Током неколико обилазака локалитета и његове околине, примећене су многобројне јаме настале након ископавања коришћењем металдетектора. У избаченој земљи су у више наврата проналажени фрагменти керамике која засигурно припада пуном средњем веку, а Сл. 2. Део северног бедема Горњег града у фази осипања. могуће и ранијим фазама овог утврђења. Иако на први поглед делује да су остаци Јелеча у добром стању, нажалост процес његове деградације је веома брз. На више места обимни зидови су почели да се урушавају чему су у великој мери допринели “детектораши”. Вегетација корењем разара структуре зидова чиме заувек нестају драгоцени подаци. Потреба да се документује тренутно стање рушевина Јелеча никада није била већа како би се сачували драгоцени подаци за будућа истраживања овог неоправдано запостављеног града. Драгана Вуловић, Археолошки институт Београд СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА БРСКОВО-ДОГАЊИЦЕ – ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ ПАЛЕОДЕМОГРАФСКЕ АНАЛИЗЕ У близини Мојковца, налази се средњoвековни град Брсково који је представљао значајни рударски центар на Балкану, током 13. и 14. века. 31 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Сл. 1. Брсково – Догањице, гроб 64, двојни гроб Према историјским изворима, за њега се везују и сами почеци рударства у средњовековној Србији. Средњовековна некропола Брсково – Догањице формирана око Сашке цркве истраживана је у периоду од 2019. до 2022. године. Истражен је само њен мали део, простор некрополе који се налазио испод сакристије и део некрополе истражен у оквиру сонде постављене уз северни зид саме сакристије. На том малом простору констатовано је 149 гробова (од којих су два била двојна, слика 1), као и гробница која се налазила уз унутрашње лице северног зида апсиде Сашке цркве. За антрополошку анализу је било доступно укупно 148 скелета, од тога 50 дечијих и 98 скелета одраслих индивидуа. Скелетни материјал је обележила доста лоша очуваност. Са једне стране лош хемијски састав земљишта утицао је на очуваност покоснице саме кости, а интезивно сахрањивање и прекопавање гробља за млађе сахране је оштетило већи број гробова. Све ово је знатно утицало на саму антрополошку анализу, те већем броју индивидуа биолошки пол и индивидуална старост нису могли ближе да се одреде. Број индивидуа мушког пола је био знатно већи од индивидуа женског пола. Што се тиче дечијих индивидуа приметно је да није присутно пуно скелета млађих дечијих индивидуа, односно новорођенчади и деце старости до годину дана. Разлог за овакав резултат можемо тражити у могућности да су ове индивидуе сахрањиване на 32 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. неком другом месту, затим у малом делу истражености некрополе, али и чињеници да су можда управо ти гробови били оштећени прекопавањем за млађе укопе. Прелиминарна антрополошка анализа скелетног материјала из костурнице је показала присутво Сл. 2. Брсково – Догањице, гроб 52, cribra orbitalia новорођенчади и деце ста-рости до годину дана, тако да знамо да је смртност у овим старосним категоријама била присутна. Палеопатолошка и дентална анализа је показала болести које се и иначе срећу на скелетном материјалу из средњовековног периода. Код дечијих индивидуа примећен је већи проценат учесталости активне cribra orbitalia-е (слика 2), док код одраслих индивидуа су најприсутније болести зглобова и Шморлов дефект. У презентацији ће бити приказани прелиминарни резултати палеодемографске анализе. Угљеша Војводић, Археолошки институт, Београд Весна Бикић, Археолошки институт, Београд СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАД КОПРИЈАН КОД ДОЉЕВЦА – РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА У 2023. ГОДИНИ У наставку систематских археолошких истраживања Копријана, које спроводи Археолошки институт из Београда, најмлађи ниво коришћења истражен je у централном делу и на простору западно од бранич куле Горњег града. Акценат радова био је на северној половини горњоградског утврђења (сл. 1, 2). На највећем делу простора испод интензивног шута јавља се последњи ниво, изведен у виду нивелације од ситних комада стене, а местимично његову горњу површину чини стена. Слој шута је значајно дебљи у делу уз бранич кулу. У слоју шута, а нарочито непосредно над нивоом са туцаником, откривена је знатна количина уломака грнчарије, животињских костију, као и велики број гвоздених предмета, пре свега 33 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Сл. 1-2. Тврђава Копријан у току ископавања, поглед са северозапада (Документација: Археолошки институт, Београд) клинова, потковица, алки, врхова стрела за лук, као и оних за самострел. Уз то, било је и неколико камених ђулади. Приликом праћења археолошких слојева у источном делу откривени су остаци зидова грађени од камена везаног блатом. Они припадају грађевини која је подигнута пре изградње бедема утврђења. О њеном габариту и унутрашњој организацији простора, можда и намени, требало би да сазнамо више у наставку истраживања. До нових података се дошло и приликом истраживања бедема. На западном бедему, који је доста слабо очуван, уочава се ојачавање зидне 34 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. масе, које је уследило, судећи по техници зидања, у некој каснијој фази. На супротној страни, на источном бедему Доњег града утврђен је почетак другог степеништа (прво се налази на средини источног бедема Горњег града) које води на шетну стазу бедема. Као што је раније истакнуто, програм систематских археолошких истраживања усаглашен је са програмима конзервације и делимичне обнове утврђеног града Копријана, које спроводи Завод за заштиту споменика културе Ниш. Дејан Радичевић, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за археологију Ана Цицовић, Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац Јелена Марјановић, Горњи Милановац Мирко Вранић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију СРЕДЊОВЕКОВНА ЦРКВА ПОД РУДНИЧКОМ ОСТРВИЦОМ За постојање цркве у подножју средњовековне тврђаве Островице (сл. 1), зна се још од 1985. године, када су у оквиру пројекта Археолошког института у Београду истражене две сонде у којима су константовани делови северног и јужног зида и истражена два гроба. На наставак Сл. 1 35 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. истраживања чекало се до 2020 године. Тада је дефинисана основа (једнобродна са улазом на западу и полукружном апсидом на источној страни; дим. 11,20 х 6,60 м) и начин градње (блокови клесаног камена везаног Сл. 2 кречним малтером, са језгром који чини трпанац; ширина зидова од 0,70 м (апсида) до 1,20 m (западни зид). Циљ истраживања у 2022. години био је да се ископа унутрашњост цркве, допуне стратиграфски подаци, сагледа архитектура и сахрањивање у цркви (сл. 2). Испод цркве откривени су трагови старијег средњовековног насеља, док су најмлађим траговима живота припадали остаци трошног надземног објекту у североисточном углу, који је очигледно настао време када црква више није била видљива на површини. Пратио га је слој са покретним материјалом оквирно датованим у XVIIXVIII век. Када је реч о сахрањивању издвојена су три хоризонта сахрана – најстарији из времена када је црква служила, млађи из времена када више није била у функцији, али су зидови још увек стајали усправно и најмлађи гробови укопавани у рушевине цркве. У погледу датовања гробова поуздани налаз постоји само за средњи хоризонт сахрана, будући да је у једном од тих гробовца нађена акча Мехмеда II Освајача (1451-1481) искована у Новом Брду на самом крају његове владавине. Сахранама из времена када је црква била у функцији припадају и две зидане гробнице. Једна је у југозападном углу брода, на положају уобичајеном за ктиторске гробове, док је друга откривена у северној половини, ближе централном делу храма. Ова друга гробница, иначе монументалнија, чини се посебно занимљивом, будући да сличне гробнице раније нису посведочене на територији данашње Србије. Нешто слично може се рећи и за нека од мермерних надгробних обележја, иначе затечених у секундарном положају, а која су првобитно могла обележавати нека од тих важнијих гробних места. 36 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Дејан Радичевић, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за археологију Владан Миливојевић, Народни музеј Аранђеловац Драган Ћирковић, Чачак Анастасија Стојановић, Београд Анђела Гачевић, Београд АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА ЛОКАЛИТЕТУ ДВОРИНЕ– МАЏАРСКО ГРОБЉЕ У БАЊИ КОД АРАНЂЕЛОВЦА 2021–2023. ГОДИНЕ О резултатима археолошких истраживања која се од 2016. године систематски спроводе на локалитету Дворине-Маџарско брдо у селу Бањи недалеко од Аранђеловца, већ је било говора на редовним годишњим скуповима Српског археолошког друштва. До 2020. године истражена је унутрашњост цркве чија је градња оквирно опредељена у средину 14. века. План и величина храма (26,55 х 13,90 м) иду у прилог претпоставци да је подигнута с намером да буде важно црквено средиште. Неко време је служила, а унутар и око ње вршено је сахрањивање. Већ у првој половини 15. века била је ван функције, а делом и оштећена, с тим што се у наосу и посебно у припрати наставило са укопавањем покојника. Зидови су стајали усправно бар до 1451. године, па се закључује да је срушена по турском заузимању Српске деспотовине. Од тог времена па до средине 19. века сахрањивање је вршено на рушевини храма. У последње три кампање пажња је већином била посвећена истраживањима простора око цркве (сл. 1). У унутрашњости су докопани последњи гробови који, због конзерваторских радова, раније нису били дос- Сл. 1 37 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. тупни, а рађено је и на јаснијем дефинисању старије грађевине чији су темељи откривени испод централног дела храма. Око цркве је дефинисана стратиграфска слика и издвојени слојеви који указују на који начин је тај простор коришћен током столећа, а на свим истраживаним површинама ископавани су и бројни гробови из различитих периода. Издвојена су три главна хоризонта сахрана: најстарији из позносредњовековног раздобља, млађи из првих столећа турске власти и најмлађи из 18. и прве половине 19. века. Током последњег лета настављена су истраживања велике грађевине (19 х 8,5 м) која се налази северно од цркве (сл. 1 и 2). По предању, на том месту био је двор Павла Бакића, потоњег српског деспота (†1537). И ови радови су дали веома занимљиве резултате који сведоче о изградњи и потоњој судбини објекта. Сл. 2 38 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Маја Кокановић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију АРХЕОЗООЛОШКИ АСПЕКТИ ИСХРАНЕ СТАНОВНИКА ЛОКАЛИТЕТА СТАРА СИНАГОГА ТОКОМ СРЕДЊЕГ ВЕКА И РАНОГ НОВОГ ДОБА У овом раду биће представљени први резултати добијени након археозоолошке анализе локалитета Стара синагога (Ел кал вјеж) у улици Високог Стевана 5-7 у Београду (Слика 1). Фаунална збирка сакупљена током заштитних археолошких истраживања спроведених у пролеће 2018. године изнедрила је нова сазнања када је реч о навикама у исхрани популацијa којe су у континуитету од раносредњовековног до ранонововековног периода насељавала дунавско предграђе Београдске тврђаве. Дато истраживање имало је за циљ демонстрацију образаца исхране староседелачког и новопридошлог становништва које је насељавало овај локалитет током прошлости, као и указивање на потенцијалне различитости или својствености. Према саставу фауне, пронађених скелетних елемената, старосних профила, степена фрагментованости материјала, а посебно на основу антропогених промена поуздано се може закључити да животињски остаци анализирани током ове студије сведочe о традицијама и навикама у исхрани (Слика 2). Окосница исхране готово у потпуности се заснивала на конзумaцији меса четири економски најзначајнијих и најучесталијих врста домаћих сисара (домаћа овца и/или коза, домаће говече, домаћа свиња). Иако се ради о малим фауСл. 1. Остаци Старе синагоге након прве налним подузорцима, приметан је фазе ископавања (према Bugarski, Bikić, континуитет у заступљености живоTomić 2021: 192) 39 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. тињских врста у исхрани људи полазећи од раносредњовековног до ранонововековног периода. Током сва четири периода процентуална заступљеност скелетних елемената домаћих оваца и/или коза и говеда готово је устаљена. Када је реч о узгоју свиња и експлоатацији свињског меса, за време ранонововековног периода истиче се готово потпуна изопштеност ове домаће врсте из исхране. Изузев домаћих сисара, процентуално значајан удео чине и скелетни остаци перади и риба, док су остаци дивљих врста занемарљиво заступљени кроз све четири епохе. Када је реч о речним шкољкама, у узорку су у мањој мери Сл. 2. Скапула домаће присутне и речне шкољке рода Unio, али се не свиње са траговима глодања и засецања, пуни средњи може са сигурношћу тврдити да је њихово месо било заступљено у исхрани људи. Скоро потпуни век изостанак костију домаћих свиња, дивљачи, риба и мекушаца сматра се још једним показатељем историјских и културних промена које одликују рани нови век. Марија Марић, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду Војкан Милутиновић, Завод за заштиту споменика културе Краљево Мустафа Балтић, Музеј „Рас“ Нови Пазар Јасмина Фортић, Музеј „Рас“ Нови Пазар ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ЦРКВИНА У СЕЛУ ГОШЕВО КОД СЈЕНИЦЕ Током јула и августа 2022. године извршена су заштитна археолошка истраживања на локалитету Црквина у селу Гошево, општина Сјеница (Слика 1.). Истраживања је иницирало локално становништво у жељи да обнове рушевине старе цркве у оквиру активног сеоског гробља, посвећене Пресветој Богородици. Циљ истраживања био је прибављање података за формирање услова за конзерваторско-рестаураторске радове. 40 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Слика 1. Изглед локалитета пре ископавања (фото М. Марић) Слика 2. Изглед локалитета након ископавања (фото М. Марић) Истраживање је финансирано од стране Министарства културе Републике Србије. Црква Пресвете Богородице у гошевском гробљу изграђена је на скровитом месту, подно велике стене, која се окомито издиже над њеним остацима у виду литице. Простор олтара директно је наслоњен на стенску масу. Затечени објекат, пре ископавања, био је димензија 8.70х6m и састојао се од наоса са нартексом и полукружном олтарском апсидом на источној страни (Слика 2.). Унутрашњост цркве била је потпуно очишћена и коришћена у литургијске сврхе. На активној некрополи око цркве најстарији видљиви споменици су студеничког типа од белог мермера. Заштитна археолошка истраживања обухватила су унутрашњост цркве, простор испред улаза са западне стране као и узак појас са јужне стране (Слика 2.). Иако су ископавања била скромног обима, добијени резултати су употпунили стратиграфску слику локалитета. Истраживања испред улаза у цркву показала су да је део некрополе, која се развила око првобитне, по свој прилици средњовековне цркве, у једном периоду коришћен за сахрањивање деце. У периоду позног средњег века дужина цркве је смањена изградњом новог преградног зида, чиме је формирана унутрашња припрата. Касније, у периоду XVI – XVII века, дошло је до обнове цркве и изградње спољне припрате или трема (улаз није откривен?), чији су зидови у потпуности дефинисани. Датовање је извршено на основу керамичког материјала из непоремећеног слоја у млађој доградњи. Одламање масивног стенског блока са источне стране објекта вероватно је допринело рушењу објекта, док слој гарежи унутар млађег објекта сведочи о њеном спаљивању. Такође, на сачуваним остацима цркве уочава 41 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. се и рецентна, нестручна интервенција заливања спојница зида цементним малтером и доградња каменог реципијента за прање свештених сасуда уз северни зид наоса. У реферату ће бити детаљно изложени комплетни резултати заштитних археолошких истраживања на основу којих су сачињени конзерваторски услови за обнову Цркве Пресвете Богородицe. Ђорђе Милосављевић, «Кото» ДСД, Подгорица ХРОНОЛОГИЈА ПОГРЕШНИХ (?) ОДЛУКА Хронолошки прeглед најбитнијих догађаја у Бањској који су директно утицали на обликовања манастирског комплекса и његове околине од почетка 20. века до данашњих дана. Од првог ископавања Ђоке Матића 1915. године, преко конзерваторских радова Ђурђа Бошковића, игнорисања стручне јавности од стране локалних институција које траје од израде ДУП-а 1960. године, дивље градње уз манастирке зидине, рушења бедема утврђења са почетка 17. века и изградње комплекса „Рајска Бање“ 2016. године (слика 1). Колико су те одлуке нанеле штете самом манастиру и његовој околини (слика 2)? Да ли је у питању немар или немоћ институција заштите да заштите Бањску? Да ли смо у последњих сто година „одмакли даље од почетка“? Слика 1. Рајска Бања Бањска 2016. година Слика 2. Комплекс манастира Бањска 2007. година 42 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Љиљана Врућинић, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, Бањалука Јован Ђајић, ЈУ Археолошки музеј „Rimski municipium“, Скелани Срећко Живановић, Коцељева ЦРКВА РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЛУГУ – РЕЗУЛТАТИ ЗАШТИТНИХ АРХЕОЛОШКИХ ИСКОПАВАЊА 2021. ГОДИНЕ Црква рођења Пресвете Богородице (Сл.1) налази се на обронцима Дебелог врха, изнад магистралног пута Требиње – Љубиње, на око петнаест километара од Требиња и десет километара од манастира Тврдош. Црква је изграђена у првој деценији шеснаестог вијека. О изградњи цркве постоји велики број писаних извора у дубровачком архиву. По својим архитектонским карактеристикама припада херцеговачким црквама са прислоњеним луковима. Реч је о једнобродној цркви, правоугаоног облика са спољне стране квадратном, а унутра полукружном апсидом и дозиданим звоником на преслицу. Уз цркву се налазе средњовековни надгробни споменици - стећци, као и савремено гробље. Црква се налази на листи националнх споменика Босне и Херцеговине. Усред нестручног покушаја обнове цркве дошло је до девастације објекта, тј. потпуног рушења цркве (Сл.2). Због овога било је неопходно започети заштитна археолошка ископавања како би се утврдило колику су штету претрпели културни слојеви који су се налазили уз саму цркву као и испод ње. Током заштитних археолошких истраживања, прикупљено је више артефаката из 1 Сл. 1. Црква рођења Пресвете Богородице у Лугу периода средњег века и периода2 отоманске Црква рођења Пресвете Сл.Сл. 2.1.Црква рођења Пресвете Богородице након рушења 1 доминације. Истражено је осам гробова, Богородице у Лугу 1 Pristup 01.11.2023. https://www.facebook.com/photo/?fbid=216102844074664&set= pb.100070248481244.-2207520000 2 Pristup 01.11.2023. https://nebojsavukanovic.info/ko-je-srusio-staru-pravoslavnu-crkvu-iz-16og-vijeka-u-okolini-trebinja/ 43 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. који су озидани притесаним каменом и прекривени каменом плочом, док су у зони темеља порушене цркве, откривени остаци – бочни зидови, зидови апсиде и под – старије цркве, која је била нешто већих димензија. Сл. 2. Црква рођења Пресвете Богородице након рушења2 Ирина Кајтез, Републички завод за заштиту споменика културе Београд Владан Видосављевић, Музеј “Рас” Нови Пазар ИСКОПАВАЊА МАНАСТИРСКОГ КОМПЛЕКСА СВ. ВАРВАРЕ НА РЕЉИНОЈ ГРАДИНИ У 2023. ГОДИНИ Након битних открића на Рељиној градини 2022. године, археолошка истраживања овог локалитета поново добијају карактер систематских. Потребу за даљим истраживањима условили су не само планирана обнова манастирског комплекса већ и комплексност локалитета која је била наговештена од стране ранијих истраживача, што је приликом прошлогодишњих ископавања и показано. Током кампање 2023. године настављено је ископавање унутар порте манастирског комплекса, простора северно од цркве, а сондажно је испитан и Oбјекат A који се налази недалеко од манастира. Истраживањима порте добијена је потпунија слика о стратиграфији локалитета. Отворена је мања сонда у централном делу порте, уз источни зид Објекта II и настављено је ископавање у западном делу порте, између цркве и западног обимног зида комплекса. У периоду градње манастирског комплекса у XVI веку порта је изнивелисана на ниво до кога се дошло ископавањима почетком овог века и у њему је констатован један хоризонт сахрањивања који потиче из периода живота и/или напуштања 44 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. манастирског здања. Испод овог нивоа јавља се хоризонт сахрањивања под каменим плочама које дефинишу површину терена у периоду пре постојања манастирског комплекса. У овој фази се издваја најмање један хоризонт сахрањивања. Међу гробовима који припадају најстаријем хоризонту сахрањивања, само је један покојник имао гробни прилог, а у питању је крст привесак израђен од глине. Чишћењем скелетних остатака покојника установљено је да је темељ цркве фундиран непосредно изнад његових ногу. Установљено је да је и простор северно од цркве, који се на овом степену истражености налази изван зидова манастира, коришћен за сахрањивање у познијем периоду живота манастира, или након његовог напуштања. Ископавањем тог простора откривена су два гроба чије су раке биле укопане у шут. Занимљиво је откриће јаме југозападно од цркве која је укопана у здравицу испод нивоа гробова вероватно старије фазе и делимично испод зида Објекта I. У јами је пронађен комплетан скелет индивидуе у анатомском положају бачене главом на доле, преко које је било набацано веће камење. На простору западно од цркве, над здравицом, у најстаријим археолошким слојевима који за сада нису апсолутно хронолошки опредељени, откривени су остаци архитектуре. У питању је део зида од кога је делимично откривено западно лице у дужини од 1,5 m, у мањој сонди отвореној између цркве и западног обимног зида комплекса. Зид се пружа паралелно са западним зидом припрате, на око 2 m удаљености од Сл. 1. Откопне површине у западном делу манастирске порте 45 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. цркве. Нешто јужније, у сонди између југозападног угла цркве и западног обимног зида пронађена је концентрација камена правца пружања југозапад- североисток која је могуће део структуре сухозида или подзида. Међутим, на овом нивоу истражености не може се са сигурношћу рећи о каквој се структури ради (Слика 1). Габарити Објекта А који се налази у непосредној близини манастира, оквирно су установљени претходне године, а током ове кампање испитан је са три мање сонде. Скоро сав камен из зидова објекта је разнет од стране мештана, што сами потврђују, тако да су они остали видљиви само у темељној зони и непосредно над здравицом. Отворене су сонде на северозападном и југозападном углу објекта, а испраћен је и део источног зида. Археолошког слоја скоро да није остало, али је пронађено неколико фрагмената посуда које се прелиминарно могу сместити у раздобље XVII века. Владан Видосављевић, Музеј “Рас” Нови Пазар ДНЕВНИК ЈЕДНЕ КУРНЕ Приликом радова на санацији спољашњег лица обимног зида Северне табије 2012. године, откривена је сполија коју су чинила два фрагмента мермерне курне (слике 1 и 2). Важност налаза је условила да се фрагменти не уграђују поново у лице зида, већ да се пренесу у просторије Музеја “Рас” (Нешковић 2013, 112-113). Наметнуло се питање из ког хамама потиче курна, и када је доспела у лице зида Северне табије? У Новом Пазару, током његове османске прошлости, су постојала два хамама у граду, и један недалеко, у Новопазарској Бањи. Хамам у Старој чаршији је подигао оснивач Новог Пазара Иса бег Исхаковић средином 15. века, а за постојање другог нас обавештава турски путописац Евлија Челеби, који је боравио у Новом Пазару 1660. године (Čelebi 1976, 267). Евлија Челеби помиње стари и нови хамам. Стари је свакако онај који и данас стоји у Старој чаршији, а нови је откривен 2003. године у дворишту и у згради Музеја “Рас”, приликом заштитних археолошких истраживања (Премовић-Алексић 2003, 373-376). Западно крило хамама је 46 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. откривено 2017. године испред зграде Суда (Видосављевић и Фортић 2016, 285-289). Ископавањима је утврђено да је западни зид Музеја подигнут над остацима источног зида хамама, али је остало непознато до које висине су се очували зидови старијег здања. Хамам из Новопазарске Бање је саграђен 1593/94. године, што сазнајемо из натписа постављеног изнад његовог улаза (Мујезиновић 1977, 143-144). Нови Пазар је током свог постојања страдао више пута. Најразорнија рушења су била 1689. године током Рата Свете лиге, и 1809. године приликом Карађорђеве опсаде Сл. 1 града. Након Рата Свете лиге се указала потреба да се у Новом Пазару изгради утврђење од камена. Радови су започети већ 1692, а окончани 1750. године1, судећи по мермерној плочи која је уграђена у зидове Северне табије. Приликом конзерваторскорестаураторских радова 2012. године је закључено да је део зида у ком се налазила курна президан након оштећења. Пошто су хамами у Старој чаршији и Новопазарској Бањи били у функцији и у 20. веку, једино је курна из хамама са Житног трга могла постати сполија. Хамам на Житном тргу, у дворишту Музеја “Рас”, је порушен 1809. године и тада је постао мајдан грађевинског материјала приликом обнове Северне табије Новопазарске тврђаве, али и за изградњу објекта у којој је данас смештен Музеј “Рас”. Курна је одмах након пропасти хамама искоришћена као грађевински материјал за обнову тврђаве. Иако се први писани помен постојања зграде Музеја везује за седму деценију 19. века, као здање у ком је смештена руждија (Bećirbegović 1974, 326-327), грађевина је настала раније. Рушевине хамама у висини данашњег западног зида Музеја, не би могле опстати у тој висини дуго времена, па је грађевина највероватније настала одмах након 1809. године. Курна је данас део сталне поставке Археолошког одељења Музеја “Рас” у Новом Пазару. Направљена је од мермера који највероватније потиче из студеничких мајдана, од једног квадратног блока, клесањем. На 1 Тада у Новом Пазару постоје три хамама. 47 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Сл. 2 двема бочним странама су пластично изведене “јабуке” које се завршавају цветовима крина. Уједначених је димензија 55 х 51 х 40 cm, а дубина реципијента износи 21 cm. Иако је дислоцирана, окрњена, фрагментована, и чека на конзерваторско-рестаураторске радове, испричала је своју причу, испричала је и причу града у ком је настала почетком 16. века. Вратила се након два века поново тамо где и припада, у Музеј који је настао над згариштем хамама, да приповеда. Литература: 1. Bećirbegović, M., 1974. Prosvjetni objekti islamske arhitekture u Bosni i Hercegovini, PZOF XX–XXI/1970–1971, Sarajevo 1974, 223–359. 2. Видосављевић, В., Јасмина, Ф., 2016, Извештај са археолошког праћења земљаних радова испред Основног и Вишег суда у Новом Пазару, Новопазарски зборник 39, 285-290. 3. Мујезиновић, М., 1977. Исламски епиграфски споменици Новог Пазара, Новопазарски зборник 1, 137-155 4. Нешковић, М., 2013. Обнова Новопазарске тврђаве, Гласник Друштва конзерватора Србије 37, Београд, 108-117. 5. Премовић-Алексић, Д., 2003. Остаци хамама испод зграде Музеја “Рас” у Новом Пазару, Новопазарски зборник 27, 373-376. 6. Čelebi, E., 1979. Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama, 2. izd. priredio H. Šabanović, Veselin Masleša, Sarajevo. 48 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Мирослав Б. Вујовић, Филозофски факултет, Београд ЗЛАТНИ ПРСТЕН СА НАТПИСОМ IHS: НОВО ТУМАЧЕЊЕ У Народном музеју Србије чува се прстен од злата (Сл. 1) са непознатог локалитета на чијој је глави урезан натпис састављен од три латинична слова: IHS. Прва два слова су идентичне висине са израженим серифима, док је S нешто више и његова доња волута продужена је испод нивоа осталих слова. На елипсастој глави урезан је и препознатљив мотив срца који до сада није уочен као такав а његов горњи део са две симетричне лучне линије препознат је као „стилизовани мотив две рибе“, што се чини мало вероватним. У доњем делу овог срцоликог поља урезане су три радијално постављене линије које такође раније нису коментарисане а највероватније представљају један од уобичајених атрибута Христовог страдања - гвоздене клинове. Са унутрашње стране главе прстена рељефно је изведен равнокраки крст проширених кракова. Сам натпис је првобитно прочитан као лигатура за „ichthys“ - латинску верзију грчке речи ΙΧΘΥΣ која означава рибу, односно, протумачен је као идеограм акронима састављеног од почетних слова речи у фрази ΙησουςΧριστοςΘεουΥιοςΣωτ ηρ. Приликом првог објављивања прстен је опредељен као касноантички (IV век) и као такав се касније наводи у неколико публикација које су Сл. 1. Златни прстен са натписом IHS 49 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. посвећене ранохришћанском периоду на тлу Србије. Ново читање натписа, међутим, уз детаљнију стилску анализу и поједине аналогије, упућују аутора овог рада на могућност да је прстен знатно познији и да не може бити старији од прве половине XVI века. Амалиа Сабанов, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију Antonella Aquaro, Eurasien Abteilung – Deutsches Archäologisches Institut Мирко Вранић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију УПОТРЕБА ДРВЕТА НА РУДНИКУ И БРСКОВУ: АНТРАКОЛОШКА АНАЛИЗА Као незамењив материјал за производњу свега потребног дрво је често коришћено у средњовековној Србији, о чему сведоче писани извори и археолошки подаци. Са развојем рударства долази до повећане потражње ове сировине, што је могло довести до крчења шума и промене пејзажа. У раду ће бити представљени остаци дрвета прикупљени током археолошких истраживања два позната средњовековна рударска центра: Рудник и Брсково. Реч је о узорцима који потичу из насеобинских објеката и представљају остатке дрвене конструкције, изузев два примерка из рударског окна и металуршког објекта. Са Рудника је прикупљено 5 узорка, а са Брскова 6 и скоро сви су били очувани у угљенисаном стању. Слика 1 – Попречни пресек граба (Carpinus betulus), узорак бр.1 Слика 2 – Попречни пресек јеле (Abies sp.), узорак бр. 3 50 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Два узорка са Брскова нису у потпуности угљенисана, већ је до њихове фосилизације дошло услед парцијалне десикације. Због веома високог нивоа очувања структуре ћелија сви узорци су успешно класификовани до врсте или рода дрвета од којег су потекли. На Руднику доминира листопадно дрвеће, међу којим су најзаступљенији граб (Carpinus betulus) (Слика 1) и храст (Quercus sp.) којима припада по 40% узорака, а такође је присутна буква (Fаgussylvaticus). На Брскову је значајније присуство четинарских врста од којих се јела (Abies sp.) (Слика 2) јавља у 66% узорака, а идентификовани су и смрча/ариш (Picea/Larix sp.) и храст. Иако се ради о малом броју узорака, ови прелиминарни резултати показују да се ради о врстама дрвећа које је и данас на овим просторима у великом броју заступљено. Учесталија примена ове врсте анализа допринела би бољем познавању намене одређених врста, као и свеукупне биолошке разноврсности средњовековне Србије. Теодора Младеновић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Лабораторија за биоархеологију УЛОГА ЖИВОТИЊА У ИСХРАНИ СТАНОВНИКА НОВОПАЗАРСКЕ ТВРЂАВЕ У ПЕРИОДУ ОД 16. ДО 19. ВЕКА: ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ АНАЛИЗЕ ФАУНАЛНОГ МАТЕРИЈАЛА СА ПРОСТОРА СЕВЕРНЕ ТАБИЈЕ (КАМПАЊА 2021.) (постер презентација) Новопазарска тврђава налази се на десној обали реке Рашке, у центру Новог Пазара. Реч је о утврђењу троугаоне основе, са три угаона бастиона – табије. Након аустро-турских ратова, крајем 17. века, на овом простору подигнуте су, најпре, палисаде и чардаци, а нешто касније, 1750. године, изграђене су и угаоне табије од чврстог материјала, које су у другој половини 19. века повезане бедемом. Свој коначни изглед, тврђава је добила након Берлинског конгреса. У периоду од 2019. до 2021. године вршена су заштитна археолошка истраживања на простору Северне табије поводом израде плана за њену ревитализацију и презентацију. У кампањи спроведеној 2021. године, 51 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Слика бр. 1 – Простор Северне табије истражен 2021. године (фотодокументација Музеја „Рас“ Нови Пазар) истражен је југоисточни део овог бастиона (Слика бр. 1). Од покретног археолошког материјала откривена је кухињска и трпезна грнчарија, ситни метални налази и посуде, као и животињске кости. На основу осталог покретног археолошког материјала, фаунални остаци датовани су у период између 16. и 19. века. Релативна заступљеност врста и скелетних елемената, трагови касапљења, и старосни профили јасно упућују на то пронађени фаунални материјал махом представља остатке хране. То даље потврђује и јако изражена фрагментација скелетних елемената настала као последица људских активности попут касапљења животињских трупала. Археозоолошка анализа показала је да се исхрана становника Новопазарске тврђаве у највећој мери ослањали на сисаре, и то пре свега домаће врсте. Најзначајнији међу њима били су каприни (Слика бр. 2), али је и говече, свакако, било важан извор протеина. Месо дивљачи није често било на менију, о чему сведоче скромни остаци зечева и срне. Од птица, префериране су домаће врсте – кокош, гуска и патка. Поред животиња чији су примарни и секундарни производи коришћени у исхрани, у испитиваном узорку забележено је и присуство коња, мачке и обичног мишара. Занимљив налаз свакако представљају и 52 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Слика бр. 2 – Тибије каприна пронађене у југоисточном делу Северне табије маринске врсте мекушаца – пругаста капица и пуж из рода Semicassis. Анализом материјала из југоисточног дела Северне табије тек је започето проучавање животињских остатака са простора Новопазарске тврђаве, а оно ће бити настављено и у даљем периоду, обрадом материјала са ранијих ископавања. Прелиминарни резултати анализе фауне омогућили су увид у стратегију исхране становника овог утврђења и представљају базу за будућа истраживања која ће допунити слику о значају животиња у животу становника Новопазарске тврђаве у периоду од 16. до 19. века. Поред тога, значај овог рада огледа се и у томе што представља једну од првих археозоолошких студија из периода новог века са простора данашње Србије. Srđan Delić, JU Muzeji i Galerije Nikšić ONOGOŠT U KONTEKSTU NOVIH ISTRAŽIVANJA (poster prezentacija) U savremenoj naučnoj i popularnoj literaturi još uvijek je najzastupljenija, sad već zastarjela, teorija o kontinuitetu naseljavanja lokacije na kojoj se nalazi nikšićka tvrđava. Još od prvih pretpostavki A. Evansa i kasnije K. 53 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Jirečeka, nije se pridavalo značaja ovom lokalitetu, niti su preispitivane njihove teorije. U njima se navodi da su Goti podigli utvrđenje na ostacima antičkog grada, te da su vidljive zidine samo kasnija Otomanska dogradnja odveć razvijenog srednjovjekovnog centra. Arheološka i nova istorijska istraživanja negiraju antičku i gotsku fazu, ukazujući na srednji vijek kao period izgradnje utvrđenja. Srednjovjekovno utvrđenje, skromnih razmjera, postradalo je tokom XIV stoljeća, nakon čega je uslijedio hijatus naseljavanja duži od 200 godina. Utvrđenje djelimično osposobljavaju prvo Mlečani, da bi ga početkom XVIII vijeka preuzelo Osmansko carstvo koje na znatno širem prostoru izgrađuje utvrđeni grad (Slika 1). Zahvaljujući sprovedenim arheološkim istraživanjima i novim istorijskim raspravama, ispostavilo se da su pretpostavke o kasnoantičkoj starosti utvrde proizvod loše interpretiranih arhitektonskih i leksikografskih podataka sa kraja XIX i početka XX vijeka. Cilj prezentacije je upoznati najužu naučnu javnost sa novijim arheološkim i istorijskim istraživanjima i ukazati na problem interpretacije, budućih istraživanja i konzervacije nikšićke tvrđave Onogošt. 8 12 9 6 13 7 5 Gornji grad 4 10 Donji grad 3 W S 11 N E 1 0 25m 50m 2 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 Istočna kula kapija Sjeveroistočna kula Sjeverna kula kapija Kula Osmougaona kula Kula Topčana Kula Topovnjača - Južna kula Topčana Kula Petkovača Kula Nebojša Južna kula kapija Osmougaona kula Cistijerna Barutana Bunar Cistijerna u Donjem gradu Sonde 1988. Površina istraživanja 2015. Površina istraživanja 2019. Sonde 2019. Slika 1. Plan tvrđave Onogošt sa arheološki istraženim sekcijama 54 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Vladimir Ovcharov Technical University of Varna, Bulgaria Raško Ramadanski Town Museum in Bečej, Serbia SOME ASSUMPTIONS REGARDING THE ORIGINS OF MATAPAN COINS WITH GOLDEN HORDE TAMGAS (poster presentation) Before looking into this topic, it is necessary to clarify what the term tamga means and the manner of its application on coins. The tamga is firstly a marking for family property that was initially a figurative or symbolic sign placed on totems that often represented a patron saint. Subsequently, they lost their meaning and transformed into markings of community or they became personal signatures. In principle, the engraving or countermarking of a tamga or nishan on a coin, by the Chenghizids for example, does not imply political ownership or rule, but simply that the owner of the tamga received tax income from the minting of these coins. Hence the change of the tamga indicates a different recipient of these earnings. Only the khan had the right to mint coins (sikka) in the Golden Horde, but he could have ceded this right to his vassals and they in turn to their subordinates. Furthermore, the khans had many heirs and granted them the income from the taxes imposed on certain mints. By associating the heirs with different tamgas it was more convenient for the mints to calculate their duties. Among other coin types marked by tamgas, very rare and interesting specimens, styled after the Venetian matapan, were also documented. This recognizable type of Venetian grosso greatly influenced the coinage of South-eastern Europe during the 13th century, primarily Serbia. A curious detail on one example is a reworked reverse with an erased inscription and subsequent vertical engraving of the tamgas of Nogai and Toqta (Pic. 1). As a result, protrusions on the obverse are visible on both sides of the enthroned figure of Jesus Christ. This was carried out probably before 1294 and the ensuing confrontation between Nogai and Toqta. According P. Petrov, so far there is only one unique coin from Crimea that has the markings of both rulers. After the death of khan Tulabuga in 1291, Toqta 55 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. seized power in the Golden Horde and transferred control of Crimea to Nogai. In the early 1290s, Nogai attacked Bulgaria and Serbia, imposing his overlordship over these countries almost until the end of the decade. Furthermore, Serbian prince Stefan Uroš III and his entourage were sent as hostages to the khan. Later, Toqta engaged in an open struggle with Nogai and after a series of battles Nogai was defeated. Furthermore, another registered coin has a tamga of Nogai and a non-Chengizid cruciform tamga on the reverse (Pic. 2). It is likely that Nogai received the right to include his own tamga on coins immediately after Toqta’s rise to power. The cruciform tamga, resembling a swastika, is also seen on dirhams minted in Dobrogea during the same period. This motive could have been regarded as a magical symbol but it is also plausible that it was the marking of an unknown subordinate Christian ruler who could have had a claim to the tax income. It is very likely that the matapan type coins with tamgas were issued in small quantities in the newly subordinated lands, particularly Serbia. If this was the case, it is likely that the Serbian authorities purposefully collected and melted down the coins marked with tamgas and that the single finds that we encounter today in the Dobrogea area originally came by trade via the Danube. Also, the style and format of the coins with tamgas may have been influenced by Serbian issues, or even by Venetian or Genoese emporia that recognized the Juchid suzerainty, in this case jointly Nogai and Toqta. Finally, Serbian coins from the late 13th and 14th century can have many sigils, including a schematized sword that only resembles Nogai’s tamga but must not be mistaken for one. Pic. 1. Dobrogea, 19.0 mm, 0.82. g 56 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Pic. 2. Cherven, Ruse Province, 18.0 mm, 1.65 g 57 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. Јесењи састанак Средњовековне секције Српског археолошког друштва је организован од стране: Српско археолошко друштвo Друштво археолога Црне Горе у сарадњи са: Министарство културе и медија Црне Горе ЈУ Центар за конзервацију и археологију Црне Горе ЈУ Културни центар „Никола Ђурковић“ Котор ЈУ Културни центар Бар Кото д. о. о. Ministarstvo kulture i medija 58 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. CIP - Kaталогизација у публикацији Национална библиотека Црне Горе, Цетиње ISBN 978-9940-9633-2-3 (Друштво археолога Црне Горе) COBISS.CG-ID 27777284 ISBN-978-86-80094-25-0 (Српско археолошко друштво) 59 САСТАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ СЕКЦИЈЕ, КОТОР, 1.-3. ДЕЦЕМБАР 2023. 60