Симон де Бовоар
Симон де Бовоар (франц.Simone de Beauvoir; Париз, 9. јануар 1908 — Париз, 14. април 1986) била је француска књижевница, филозофкиња егзистенцијализма, теоретичарка, политичка активисткиња и феминисткиња. Била је животна сапутница филозофа Жан-Пола Сартра.
Цитати
[уреди]„Желела бих да сваки људски живот буде чиста искрена слобода.
”— Крв других (“Le Sang des autres“), (1946)
„Говорено је да ја одбијам да придам важност материнском инстинкту и љубави. То није тачно. Ја сам једноставно тражила да их жене доживљавају искрено и слободно, за разлику од тога да их користе као изговор и уточиште, да би се касније, када емоције у њиховом срцу пресушe, нашле заробљене у том уточишту.
”— Моћ ствари (“La Force des choses“), (1963) [1]
„Самопознавање није гаранција за срећу, али се налази са исте стране као и срећа и може да пружи храброст да се за њу бори.
”— Моћ ствари (“La Force des choses“), (1963) [1]
„Ја сам себе ишчупала из безбедног комфора извесности својом љубављу према истини – и истина ме је наградила.
”— Свођење рачуна (“Tout compte fait“), (1972)
„Постоји само једно добро, а то је делати према заповестима сопствене савести.
”— Сви људи су смртни (“Tous les hommes sont mortels“), (1946)
„То је истинска племенитост. Даш све што имаш, и никада немаш осећај да те то ишта кошта.
”— Сви људи су смртни (“Tous les hommes sont mortels“), (1946)
„Изгледа да људи данашњег доба јасније него икада осећају парадокс свог стања. За себе знају да су врхунац коме је свако делање подређено, али их хитност реаговања присиљава да једно друго третирају као инструменте или препреке, као средства. Што је раширенија њихова моћ над светом, то јаче их мрве снаге које не могу да контролишу. Иако су господари атомске бомбе, она је створена само да би их уништила. Иако сваки човек осећа препознатљив укус свог сопственог живота, свако сâм се осећа безначајнијим од инсекта бескрајне заједнице ограничене Земљиним границама. Вероватно ни у једној другој епохи људска грандиозност није била сјајнија, нити је у иједној другој епохи она била бесрамнија.
”— Етика двосмислености (“Pour une morale de l'ambiguïté“), (1947), део I [2]
