Френк О’Хара
Френк О’Хара | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 27. март 1926. |
Место рођења | Балтимор, САД |
Датум смрти | 25. јула 1966. |
Место смрти | Лонг Ајленд, САД |
Књижевни рад | |
Период | Њујоршка школа |
Утицаји од | Артур Рембо, Стефан Маларме, Борис Пастернак, Владимир Мајаковски |
Најважнија дела | Meditations in an Emergency Lunch Poems |
Званични веб-сајт | www |
Френк О’Хара (енгл. Frank O'Hara) био је амерички постмодернистички песник и ликовни критичар, један од значајнијих уметника њујоршке уметничке сцене педестих и шездестих година двадесетог века. Деловао је у склопу такозване њујоршке школе – незваничне групе сликара, вајара, писаца и музичара који су проналазили инспирацију у џезу, надреализму, апстрактном експресионизму, акционом сликарству и савременим авангардним тенденцијама.
Често упоређиван са Витменом и Карлосом Вилијамсом, О’Хара је проналазио инспирацију у свакодневном градском животу Менхетна. Личне, али не и исповедне, његове песме документују свакодневно градско искуство. Песник и критичар Марк Доти истиче да је О’Харина поезија урбана, иронична, понекад истински слављеничка, често урнебесно духовита и да садржи грађу и асоцијације стране академском стиху, као што су филмске звезде двадесетих и тридесетих као кемп иконе, свакодневни пејзаж друштвених акивности Менхетна, џез музику и телефонске разговоре са пријатељима.[1] Познат као песник међу сликарима, О’Хара је поред поезије писао есеје и критику за часопис Art News, поставши важан критичар и импресарио модерне уметности.
Најпознатије песничке збирке су му: Meditations in an Emergency 1957. и Lunch Poems 1964. Сабране песме Френка О’Харе изашле су постхумно 1971.
Биографија
[уреди | уреди извор]Френк О’Хара је рођен 27. марта 1926. у Балтимору. Одрастао је у Графтону, Масачусетсу. Студирао је клавир на конзерзаторијуму у Бостону, а потом је служио војску на Јужном Пацифику као управљач сонара у Другом светском рату. Након рата студирао је на Харварду где се усавршаваo у музици. Поред музике велику љубав осећао је према сликарству и поезији. У то време почиње да пише песме под утицајем поетике Артура Рембоа, Бориса Пастернака, Владимира Мајаковског и Стефана Малармеа. На Харварду је упознао Џона Ешберија, који га је наговори да почне да објављује песме у часопису Harvard Advocate. Упркос великој љубави према музици, Френк О’Хара мења смер на Харварду и уписује енглески језик и књижевност, коју је дипломирао 1950.[2]
У јесен 1951. преселио се у Њујорк. Кратко је радио као асистент фотографу Сесилу Битону, да би се затим у децембру исте године запослио у Музеју модерне уметности као продавац разгледница, публикација и улазница.[3] Писао је приказе за часопис Art News, а од 1960. постао је асистент кустосa слика и скулптура у Музеју модерне уметности. О’Хара је био врло активан на Њујоршкој уметничкој сцени. Био је пријатељ са познатим уметницима као што су Вилем де Кунинг, Џоана Мичел, Џексон Полок. Са сликарем Ларијем Риверсом неколико је година био у љубавној вези.[4]
У раним јутарњим часовима 24. јула 1966. на плажи у Фајер Ајланду, Френк О’Хара је озбиљно повређен када га је ударио џип. Наредног дана је преминуо. Сахрањен је на Лонг Ајленду.[5]
Поетика
[уреди | уреди извор]Френк О’Хара је као иновативни, постмодернистички песник створио необично разноврстан опус. Његово дело се пружа од раних надреалистичких песама до оригиналних радим ово радим оно (I do this I do that) песама, које бележе његове шетње по Њујорку у време паузе за ручак. Личне, али не и исповедне, многе О’Харине песме документују свакодневно искуство. У питању је поезија опсервација, а не медитација. О’Харини стихови стварају колаж привидно неважних детаља урбаног живота, неретко третирајући значајне догађаје као тривијалне. [6]
Овај њујоршки песник био је велики иноватор на пољу форме. Он је одбацио континуитет традиције и конвенције модернизма, показујући да су неконвенционалне, отворене или експерименталне форме много више у сагласју са доминатним поретком и културним вредностима света о којем пева.[7] О’Хара се такође отворио према искуствима масовне културе, тако да се поједини стихови могу читати као некретичка репрезентација конзумерског друштва. Међутим, његов однос према конзумеризму је двоструко кодиран. Афирмативне алузије на куповину, брзу храну и масовне медије често су пропраћене расположењем туге, што сугерише да материјална добра не доносе испуњење и не отклањају осећај самоће.[8] О’Харина поезија садржи алузије на песникову хомосексуалност, те су поједине љубавне песме упућене мушкарцу. Поред ових отворено хомоеротских, постоје и они стихови који доносе флуиднији осећај рода и пола, стварајући на тај начин променљиву и неухватљиву сексуалност лирског субјекта.[6]
Прелаз од модернизма ка постмодернизму снажно се осећа у песми The Day Lady Died. Она припада традиционалном жанру елегије и испевана је поводом смрти Били Холидеј. У овој песми се типичним модернистичким поступком уметност поставља као нешто што трансцендира смрт. Начин на који се лирски субјект креће кроз детаље свакодневице, све док не види новинарски натпис који доноси вест о смрти познате џез певачице, чини ову песму постмодернистичком и специфичном.[9] Песма Personal Poem не садржи временско и просторно одређење, што сугерише да су предмети и идеје само догађаји који се могу одмах конзумирати и одбацити. In Memory of My Feelings је покушај савременог песничког дијалога са Витменовом Песмом о мени, док је Biotherm фрагментарна песма стилизована у кемп маниру, у којој лирски субјект проговара кроз маску, симултативно поричући оно што наизглед афирмише.[10] О’Хара је написао и манифест персонизма.
У популарној култури
[уреди | уреди извор]Неколико епизода друге сезоне серије Људи са Менхетна реферише на О’Хару и његову поезију. У првој епизоди ове сезоне Дон Дрејпер чита збирку Meditations in an Emergency и рецитује О’Харину песму Мајаковски. У дванаестој епизоди Дон разговара о књизи са Аном Дрејпер, док тринаеста епизода носи наслов по О’Хариној збирци Meditations in an Emergency.[11]
Дејвид Боуви је О’Харину поезију сврстао у својих 100 омиљених књига.[12]
Одабрана дела
[уреди | уреди извор]- A City Winter and Other Poems (1952)
- Oranges: 12 pastorals (1953)
- Meditations in an Emergency (1957)
- Second Avenue(1960)
- Odes (1960)
- Lunch Poems (1964)
- Love Poems (1965)
Постхумно
[уреди | уреди извор]- The Collected Poems of Frank O'Hara (1971)
- Standing Still and Walking in New York (1975)
- Early Writing (1977)
- Selected Plays (1978)
- Amorous Nightmares of Delay: Selected Plays (1997)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Doty, Mark in "Myers, Jack and Wojahn, David (editors). A Profile of Twentieth-Century American Poetry. (Carbondale: Southern Illinois University Press, 1991).
- ^ „Biography of Frank O'Hara” (на језику: engleskom). Приступљено 16. 3. 2014.
- ^ Milstead, Claudia. „Frank O'Hara's Life and Career” (на језику: engleskom). Архивирано из оригинала 08. 02. 2014. г. Приступљено 16. 3. 2014.
- ^ Cole, Olivia. „Frank O’Hara’s “To the Harbormaster” (на језику: engleskom). Приступљено 16. 3. 2014.
- ^ "Frank O'Hara." Contemporary Authors Online. Detroit: Gale, 2003. Gale Biography In Context. Web. 12 May 2011.
- ^ а б Hacht & Hayes 2009, стр. 1219.
- ^ Konuk Blasing 2009, стр. 55.
- ^ Smith 2000, стр. 19.
- ^ Diggory 2009, стр. 129.
- ^ Diggory 2009, стр. 58.
- ^ Ciabattari, Jane. „Frank O’Hara: Poet of the Mad Men era” (на језику: engleskom). Приступљено 4. 6. 2015.
- ^ Lewis, Matt. „David Bowie reveals his favourite 100 books” (на језику: engleskom). Приступљено 16. 3. 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- Hacht, Anne Marie; Hayes, Dwayne D. (2009). Gale Contextual Encyclopedia of World Literature. Gale, Cengage Learning. ISBN 978-1-4144-3139-0.
- Konuk Blasing, Mutlu (2009). Politics and Form in Postmodern Poetry: O'Hara, Bishop, Ashbery, and Merrill. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-10613-9.
- Smith, Hazel (2000). Hyperscapes in the Poetry of Frank O'Hara: Difference, Homosexuality, Topography. Liverpool: Liverpool University Press. ISBN 978-0-85323-505-7.
- Diggory, Terence (2009). Encyclopedia of the New York School Poets. New York: Facts On File. ISBN 978-0-8160-5743-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Превод манифеста персонизма на српски језик у часопису Агон
- Превод две О’Харине песме
- frankohara.org Official home page
- Academy of American Poets
- What's with Modern Art, Jacket Magazine #6
- Frank O'Hara @ Kerouac Alley
- Worcester Writers' Project Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2013)
- Frank O'Hara — Rainbow Warrior