Стане Павлич
Стане Павлич | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 7. октобар 1914. |
Место рођења | Љубљана, Аустроугарска |
Датум смрти | 3. јул 1996.81 год.) ( |
Место смрти | Љубљана, Словенија |
Образовање | Правни факултет Универзитета у Љубљани |
Професија | правник, дипломата, амбасадор, судија Уставног суда, предавач |
Стане Павлич (Љубљана, 7. октобар 1914 – Љубљана, 3. јул 1996) био је правник, економиста, народни посланик и југословенски дипломата. Својим деловањем је допринео грађењу многих међудржавних веза и сопственим држањем и појавношћу најпозитивније промовисао вредности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у свету.
Биографија
[уреди | уреди извор]Стане Павлич је завршио Правни факултет Универзитета у Љубљани, на којем је пре Другог светског рата и докторирао. Осим љубави према књижевности, веома рано се развио као полиглота научивши: италијански, немачки, руски, француски и енглески језик. Будући да му је матерњи био словеначки и да је добро говорио српскохрватски, Стане Павлич је користио седам језика што му је касније, поред осталог, омогућило продор у највише нивое југословенске дипломатије.
Током Другог светског рата, био је учесник Народно ослободилачке борбе.
Након ослобођења (1945) постаје координатор организације Уједињених нација за избеглице (UNWRA) у Словенији, а наредне године (1946) укључује се у рад Југословенске савезне владе у Београду, при Трговинској зборници.[1]
Године 1950. постаје први представник нове Југославије у Западној Немачкој, у Бону, где је водио преговоре са савезницима (САД, Енглеска и Француска) за помоћ Југославији у храни, житарицама итд.
Након повратка у Београд, при Министарству спољних послова Коче Поповића, постаје професионални дипломата, те преговарањем остварује успешне трговачке односе са владама Италије, Грчке, Турске, Египта, Етиопије и Судана.[2]
Место амбасадора у Индонезији (1957–1961)
[уреди | уреди извор]Стане Павлич је именован за првог југословенског амбасадора у Индонезији[3][4] након признавања њене независности 1949. године и отварања саме индонежанске политике ка промовисању природних богатстава, културних добара, разноврсних и многобројних обичаја, архитектуре и уметности другим државама ради успостављања дипломатских, економских и културних веза.[5]
Стане Павлич је тако успоставио дипломатске односе, али и купио зграду југословенске амбасаде у којој се и данас, у елитном делу Џакарте, налази амбасада Републике Србије.[6] На следећим фотографијама се може видети предаја акредитива Павлича у Индонезији.
Амбасадор Павлич је показао изузетно разумевање за индонежанску културу и обичаје и остварио је блискост са многим Индонежанима, а нарочито са оцем нације, Сукарном, првим индонежанским председником. Овај однос прераста оквире дипломатије те Сукарно и Павлич постају дугогодишњи кућни пријатељи и не мали број пута је сам председник Сукарно, долазио на породичне ручкове у Југословенску амбасаду[6][7], а Стане Павлич је Сукарна неретко пратио на конференцијама и када је овај држао говоре.[8]
Амбасадор Павлич је организовао посету Јосипа Броза Тита Индонезији током његове афро-азијске турнеје назване „Путем мира” када је између осталог, својом лађом „Галеб”, праћен супругом Јованком Броз, бројном свитом и припадницима Здруженог одреда Југословенске ратне морнарице[9] приспео у Џакарту 23. децембра 1958.[10][11]
Током овог свог мандата, Павле Станич је организовао неколико значајних посета како индонежанских званичника Југославији, тако и разних југословенских делегација Индонезији (Делегација ЈНА у трајању од 19 дана[12], посета Вељка Влаховића[13] итд).
Место амбасадора у Белгији и Луксембургу (1963-1967)
[уреди | уреди извор]Након повратка у Београд, поново ради у Министарству спољних послова, а почетком 1963. године, именован је за амбасадора у Белгији и Великом војводству Луксембург. Ту пре свега ради на приближавању Југославије новонасталој Европској економској заједници.[2]
Судија уставног суда и предавач
[уреди | уреди извор]Крајем 1967. године се враћа у Љубљану. Године 1968. постаје судија Уставног суда СФРЈ, а након осам година (1876) и судија Уставног суда Републике Словеније. Током овог времена често држи предавања из области међународне трговине и међународних монетарних токова, пише стручне текстове (објављене у Међународној политици, као и најважнијим часописима Љубљане и Београда, а неке објављује и у страној штампи).[2]
Био је члан Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије и Комисије за међународна економска и политичка питања и везе с другим комунистичким партијама Централног комитета Савеза комуниста Словеније.[2]
Признања и награде
[уреди | уреди извор]Стане Павлич је примио низ југословенских одликовања као и највиша одликовања Републике Индонезије, Краљевине Белгије, Велике кнежевине Луксембург, Републике Италије.
Стане Павлич је умро у Љубљани 1996. године.
Легат Станета Павлича
[уреди | уреди извор]Овај чланак или један његов део садржи ласичји говор, празне фразе често праћене пристрасношћу или неодређеним тврдњама. Такве тврдње треба или разјаснити или уклонити. |
Ћерке Станета Павлича, Бреда и Тања Павлич поклониле су Музеју књиге и путовања и Дому легата Удружења Адлигат целокупну архиву њиховог оца која укључује више стотина ретких, значајних и углавном непознатих фотографија и нешто личних предмета донетих из Индонезије.
Истиче се пропусница за неограничени улаз југословенског амбасадора у председничке палате, Титова фотографија коју је потписао пред прославу Нове 1959. године у Џакарти са Сукарном, када су двојица председника договарала, између осталог, успостављање Покрета несврстаних земаља.
Фото-албум са више од две стотине фотографија снимљених током ове посете, направљен је посебно за амбасадора.[6] Ове фотографије су спремљене у кофер са посветом и нуде архивско сликовну грађу на Титовом „Путу мира” кроз Индонезију.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Крај званичне посете Јосипа Броса Тита Џакарти
-
Свечана церемонија приликом Титове посете Џакарти
-
Јосип Броз Тито
-
Стане Павлич, Јосип Броз Тито и Јованка Броз
-
Свечани пријем
-
Хартини, Павлић и Јованка Броз
-
Хартини, Сукорно, Тито и Јованка Броз
-
Тито и Сукарно
-
Свечана церемонија
-
Свечана церемонија
-
Традиционални индонежански плес који су извеле Сукарнове ћерке
-
Сукарно, Јованка Броз и Тито
-
Тито, Сукарно и Јованка Броз
-
Кофер са поклонима
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Оснивачка скупштина берзе за извоз и увоз у Београду”. Борба. 1948.
- ^ а б в г Rajović, Radošin, ур. (1970). Ko je ko u Jugoslaviji. Beograd: Hronometar. стр. 766.
- ^ „Амбасадор Павлич стигао у Џакарту”. Борба. 1957.
- ^ „Стане Павлич наименован за амбасадора ФНРЈ у Индонезији”. Борба. 1951.
- ^ „Амбасадор Павлич посетио претседника индонежанске владе Џуанду”. Борба. 1957.
- ^ а б в „RTS :: Nešto drugo :: Kako je sedamdesetih bilo u Indoneziji – fotografije ambasadora Pavliča u Adligatu”. www.rts.rs. Приступљено 2023-06-13.
- ^ „Претседник Сукарно у Југословенској амбасади у Џакарти”. Борба. 1958.
- ^ „Амбасадор Павлич придружио се Сукарну на путу по источној Јави”. Борба. 1957.
- ^ Adamović, Miladin (2001). "Galeb" mira i razdora : 72 dana oko Afrike : najskuplje Titovo putovanje : (prema dnevniku, kazivanju i dokumentima generala Milana Žeželja, komandanta Titove garde i maršalovog ađutanta). Beograd: autor. стр. 7.
- ^ „Више од пола милиона грађана Џакарте топло дочекало претседника Тита”. Борба. 1958.
- ^ „Првог дана званичних разговора у Богору”. Борба. 1958.
- ^ „Делегација ЈНА допутовала у Сурабају на источној Јави”. Борба. 1959.
- ^ „Свечана вечера у Индонежанском парламенту у част југословенске парламентарне делегације”. Борба. 1960.