Српско-византијски стил (модерни)

Под модерним српско-византијски стилом, неовизантијским или српским националним стилом је стил у српској архитектури са краја 19. и почетка 20. века, који је настао по узору на средњовековну српско-византијску школу. Стил је био део међународног покрета у архитектури, познатог као неовизантијски стил.

Временски и просторни обухват

Савремени српско-византијски стил је био присутан у српском градитељству од 1870-их година 19. века 19. до средине 20. века, а везан је за источни део некадашње Краљевине Југославије, посебно за Средишњу Србију. Примери у западном делу Краљевине Југославије су ређи и махом су везани појединачне примере црквеног градитељства Српске православне цркве. Поред тога, постоје и примери везани за Србе у расејању, попут цркве Светог Спиридона у Трсту. До прецизнијег формирања српско-византијског стила долази после теренског истраживања српских средњовековних манастира које су спровели Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић.

Одлике

Стил одликују облици и украси потекли из српско-византијске градитељске баштине. Овакав архитектонски приступ није строго везан за црквене грађевине; Заправо, постоји и мањи број примера профане архитектуре грађене у српско-византијском стилу. Такође је тесно повезан са утицајима сецесије.

Историјат

Српско-византијском стилу претходио је Романтизам, који је био преовлађујући у Европи током прве половине 19. века, а у српским земљама се јавио средином века и био жив до његових последњих деценија. Почетак формирања националног стила може се сагледати и као „отпор“ новопридошлим утицајима „западних стилова“ (класицизма, необарока) у тадашњој Кнежевини Србији.

Први примери трагања за националним стилом били су „прелазни“;. Код њих се уочава спој „западних стилова“ са елементима византијске архитектуре. Типична пример је црква Светог Ђорђа у Смедереву, где се на подужној основи (одлика Запада) јавља 5 купола у облику тзв. „грчког крста“. После овог раздобља под утицајем бечких ђака јавља се прво ханзенатика као еклектични спој неовизантијског, неороманичког и других историјских стилова.

Друго раздобље везано је за ширење и јачање Краљевине Србије (1882–1914). У том периоду српско-византијски стил се „утврђује“. Гради се низ цркава, ређе других видова грађевина. Примери изван подручја Краљевине Србије су ретки.

Треће и последње раздобље везано је за време између два светска рата, када долази до наглог ширења стила. Стил се јавља широм целе Краљевине СХС, касније Југославије, мада је његова присутност била много јаче изражена у источном, „српском“ делу делу краљевине. Примери који се јављају су подједнако и црквене и световне грађевине (управна здања, школске установе, соколски домови, стамбене зграде и куће и др.).

Други светски рат био је прекретница; После рата сви видови историцизма у српској архитектури се одбацују, па тако и Српско-византијски стил.

Архитекте

Најзначајнији архитекти овог стила су (по времену стварања):

Дела

Галерија

Храм Светог Марка у Београду, Браћа Крстић
Храм Светог Саве у Београду, Александар Дероко и Богдан Несторовић
Дом Вукове задужбине у Београду (некада министарство просвете), Бранко Таназевић
Црква у Шилопају, Драгутин Маслаћ (1936-1939)
Кућа Живојина Бабића, Јован Новаковић
Стари ДИФ у Београду, Момир Коруновић (1929-1936)
Спомен црква у Лазаревцу

Литература

Александар Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури. Средина XIX – средина XX века. . Београд. 1997. ISBN 978-86-395-0339-0.