Пређи на садржај

Литица

С Википедије, слободне енциклопедије
Клифови Мохера, пример литица у Ирској
Беле литице Довера

Литица или клиф (енгл. cliff), назив је за стрму абразиону падину насталу приликом разарања високе основне обале под утицајем таласа. Настанак клифа инициран је маринским процесом, док, по механизму процеса, припада колувијалном процесу. Временом се повлачи на рачун мора и тако повећава ширину абразионе обалске терасе, која лежи у његовом подножју. Висина и нагиб клифа зависе од иницијалног рељефа, литолошког састава и склопа обале. Клифови често достижу висине и хектометарског реда величина, а њихов нагиб може бити скоро вертикалан. У случају ниских, заравњених обала, које су изграђене од меких и растреситих стена, клиф је готово неприметан у рељефу.

Ескарп је врста литице, настала померањем геолошког раседа или клизишта, или можда одронима стена које се обрушавају што мења диференцијалну ерозију слојева стена селекционе или деформишуће тврдоће.

Далеки југозападни аспект Рупаловог лица Нанга Парбат, највиша литица (стеновити зид/брдо) на свету. Најстрмији део лица је 2 km североисточно.

Етимологија

[уреди | уреди извор]
Куле Транго у Пакистану. Њихова вертикална лица су највише литице на свету. Транго кула центар; Транго Монк центар лево; Транго II крајње лево; Велики Транго десно.
Највиша литица у Европи, Трол Вол у Норвешкој, позната локација за BASE скакање за скакаче из целог света.

Енглески назив за литицу, енгл. cliff потиче од староенглеске речи clif са суштински истим значењем, која је сродна са холандским, доњенемачким и старонордијским klif.[1] Могуће је да сви они потичу из романске позајмљене речи у примитивном германском која води порекло од латинских облика clivus / clevus („нагиб“ или „брдо“).[2][3]

Велике и познате литице

[уреди | уреди извор]
Вихреново 460 m високо северно лице гледано са Големије Казан, планине Пирин, Бугарска
Литице дуж северне обале Исфјорда, Свалбард, Норвешка.
Литице рта Калијакра, Бугарска
Матенгај на острвима Оки, Јапан
Мохерске литице у Ирској
Литице на западној обали фјорда Сем Форд, Канада
Стене у близини Сортавале, Русија
Поглед изблиза на Верона Рупес, 20 km високу раседну падину на Миранди, Урановом месецу.[4]
Клисура Врацата, Врачански Балкан, Бугарска

С обзиром на то да литица не мора да буде тачно вертикална, може постојати нејасноћа око тога да ли је дата падина литица или не, као и колики део одређене падине треба рачунати као литицу. На пример, с обзиром на истински вертикални стенски зид изнад веома стрме падине, могао би се рачунати само зид од стене или комбинација. Листе литица су стога инхерентно непоуздане.

Неке од највећих литица на Земљи налазе се под водом. На пример, пад од 8.000 м на распону од 4.250 м може се наћи на гребену унутар рова Кермадек.

Највише стрме невертикалне литице на свету су Рупал Фаце Нанга Парбат и југоисточно лице Гјала Пери, које се обе уздижу око 4.600 m, или 15.000 стопа, изнад своје основе. Према другим изворима, највиша литица на свету, висока око 1.340 m, је источно лице Великог Транга у планинама Каракорам у северном Пакистану. Овде се користи прилично строг појам литице, пошто се цифра од 1340 m односи на скоро вертикални зид од два наслагана стуба; додавањем веома стрмог прилаза доводи укупан пад са Источног лица до оближњег глечера Данге на скоро 2.000 m.

Локација највиших морских литица на свету зависи и од дефиниције 'литице' која се користи. Гинисова књига рекорда наводи да је Калаупапа, Хаваји,[5]] на 1.010 m висине. Још један кандидат је северна страна врха Митре, који се спушта 1.683 m до Милфорд Соунда, Нови Зеланд.[6] Они подлежу мање строгој дефиницији, пошто је просечан нагиб ових литица у Каулапапи око 1,7, што одговара углу од 60 степени, а врх Митре је сличан. Вертикални пад у море може се наћи у Маујит Какарсујасији (такође познат као 'Тамнејл') који се налази у области Торсукатак фјорда на самом врху Јужног Гренланда и пада 1.560 m скоро вертикално.[7]

Следи непотпуна листа светских литица.

Изнад мора

Изнад копна

  • Безбројни врхови у планинама Дрејкенсберг у Јужној Африци сматрају се формацијама литица. Венац Дрејкенсберг се, заједно са етиопским планинама Симиен, сматра једним од два најбоља ерозиона планинска ланца на Земљи. Због њихове скоро јединствене геолошке формације, опсег има изузетно висок проценат литица које чине његову дужину, посебно дуж највишег дела ланца. Овај део ланца су готово непрекидне литице, у распону од 600 m (2.000 ft) до 1.200 m (3.900 ft) на висини за скоро 250 km (160 mi). Од свих, најпознатији је „Дракенсберг амфитеатар“ (горе поменути). Остале запажене литице укључују Тројански зид, Клефт Пик, Инџисути триплет, Врх Катедрале, Монахова капа, Мнвени Бутрес, итд. Литице кањона реке Блајд, технички још увек део Дрејкенсберга, могу бити преко 800 m (2.600 ft), са главним лицем Свадини Батреса око 1.000 m (3.300 ft) високим.
  • Карамбони, Мадагаскар, 380 m (1.250 ft) изнад базе.
  • Планина Меру, стене калдере у Танзанији, 1.500 m (4.900 ft)
  • Цараноро, Мадагаскар, 700 m (2.300 ft) изнад базе
Планина Тор, Бафиново острво, Нунавут, Canada, обично се сматра највећим вертикалним падом на Земљи
Југозападно лице Ел Капитана из долине Јосемита

Неколико великих гранитних лица у арктичком региону надмеће се за титулу „највећег вертикалног пада на Земљи“, али поуздана мерења нису увек доступна. Могући кандидати укључују (мере су приближне):

Рељеф литице пружа јединствене станишне нише за различите биљке и животиње, чијим преференцијама и потребама одговара вертикална геометрија овог типа рељефа. На пример, бројне птице одлучију да бирају локације на литици за гнежђење,[13] често вођене одбрамбеношћу ових локација, као и одсуством одређених предатора.

Популација ретке Borderea chouardii, током 2012. године, постојала је само на два литична станишта унутар западне Европе.[14]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Oxford English Dictionary, 1971
  2. ^ а б Monika Buchmüller-Pfaff: Namen im Grenzland - Methoden, Aspekte und Zielsetzung in der Erforschung der lothringisch-saarländischen Toponomastik, Francia 18/1 (1991), Francia-Online: Sex nstitut historique allemand de Paris - Deutsches Historisches Institut Paris: Onlineressource Архивирано 2015-01-29 на сајту Wayback Machine
  3. ^ Max Pfister: Altromanische Relikte in der östlichen und südlichen Galloromania, in den rheinischen Mundarten, im Alpenraum und in Oberitalien. In : Sieglinde Heinz, Ulrich Wandruszka [ed.]: Fakten und Theorien : Beitr. zur roman. u. allg. Sprachwiss.; Festschr. für Helmut Stimm zum 65. Geburtstag, Tübingen 1982, pp. 219 – 230, ISBN 3-87808-936-8
  4. ^ „Natural world: the solar system: highest cliffs”. Guinness World Records. Архивирано из оригинала 2006-05-21. г. Приступљено 2014-11-16. 
  5. ^ „Highest Cliffs”. Guinness World Records. Архивирано из оригинала 2005-11-27. г. Приступљено 2006-05-02. 
  6. ^ Lück, Michael (2008). The Encyclopedia of Tourism and Recreation in Marine Environments By Michael Lück. ISBN 9781845933500. Архивирано из оригинала 2017-12-06. г. Приступљено 2009-08-01. 
  7. ^ „Planet Fear”. Архивирано из оригинала 2012-03-26. г. Приступљено 2009-08-04. 
  8. ^ „Polar Sun Spire”. SummitPost.Org. Архивирано из оригинала 2008-12-02. г. Приступљено 2008-07-31. 
  9. ^ „Climbing in Tasermiut”. bigwall.dk. Архивирано из оригинала 2008-12-05. г. Приступљено 2008-09-02. 
  10. ^ „The American Alpine Journal” (PDF). 1986. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 10. 2008. г. Приступљено 2008-09-02. 
  11. ^ The Summer 1998 Slovak Expedition to Greenland (Jamesák International) Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine
  12. ^ Jon Roberts: Agdlerussakasit (1750 m), east face, new route on east face; The Butler (900 m) and Mark (900 m), first ascents. American Alpine Journal (AAJ) 2004, pp. 266–267
  13. ^ C.Michael Hogan. 2010. Abiotic factor. Encyclopedia of Earth. eds Emily Monosson and C. Cleveland. National Council for Science and the Environment Архивирано јун 8, 2013 на сајту Wayback Machine. Washington DC
  14. ^ González, García; Begoña, María; Espadaler, X; Olesen, Jens M (12. 9. 2012). Bente Jessen Graae, ур. „Extreme Reproduction and Survival of a True Cliffhanger: The Endangered Plant Borderea chouardii (Dioscoreaceae)”. PLOS ONE. digital.csic.es: Public Library of Science. 7 (9): e44657. Bibcode:2012PLoSO...744657G. PMC 3440335Слободан приступ. PMID 22984539. doi:10.1371/journal.pone.0044657Слободан приступ. Приступљено 7. 6. 2021 — преко CORE. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Мастило, Наталија (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултете, Београд
  • „Catalogue of place names in northern East Greenland”. Geological Survey of Denmark. Приступљено 20. 9. 2019. 
  • „Backpacking - Kootenay National Park”. National Park Service. Архивирано из оригинала 2019-09-29. г. Приступљено 2020-09-23. 
  • „Geology Fieldnotes”. National Park Service. Архивирано из оригинала 2013-05-22. г. Приступљено 2010-11-28. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]