Антипапа Теодорик
| Теодорик | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум смрти | 1102. |
| Место смрти | Кава де Тирени, |
| Место укопа | Манастир у Кава де Тирени |
| Народност | Италијан |
| Папа | |
| Понтификат | 8. септембар 1100. - 1101. |
| Претходник | Антипапа Клемент III |
| Наследник | Антипапа Адалберт |
Теодорик (умро 1102.) је био противпапа Римокатоличке цркве у расколу познатом као Борба за инвеституру. На положају је наследио антипапу Климента III (Виберта из Равене).
Биографија
[уреди | уреди извор]Теодорика у изворима први пут срећемо 4. новембра 1084. године у документу свога претходника, где се потписује као кардинал-ђакон Свете Марије у Виа Лати.[1] У писму од 29. јула 1099. године Климент убраја Теодорика међу кардинале који су анатемисали папу Гргура VII (умро 25. маја 1085. године) као јеретика, оптужујући га за симонију. [2]
Године 1098. кардинал Теодорик је боравио у Немачкој, као легат антипапе Климента. [3] Архиепископ Ротард од Мајнца не само да није признао легитимитет антипапе Климента, већ је отворено радио против цара Хенрика и његовог антипапе, окупљајући епископе Немачке да се састану на синоду у Мајнцу (1. децембар 1097). [4] Климент је неколико пута покушавао да непокорног архиепископа стави под контролу. Најпре је Ротарда позвао пред папски суд да одговори на оптужбе против симоније. Када је овај одбио да се појави, позвали су га Теодорик и још један епископ; а коначно га је позвао и ђакон Иго. Пошто се архиепископ није појавио, 29. јула 1099. године антипапа је ослободио становнике Мајнца подложности Ротарду и упозорио их на забрану која ће бити наметнута свакоме ко буде у контакту са њим. Теодорик је био сведок садржине антипапиног писма. [5] Он је 18. октобра 1099. године боравио у Тиволију, где је видео документ антипапе Климента у корист кардинала Романа од Сен Киријака. [6]
Легитимни папа Урбан II умро је 29. јула 1099. године, а његов наследник Паскал II изабран је у цркви Светог Климента 13. августа 1099. године. Посвећен је 14. августа 1099. године у Базилици Светог Петра. Антипапа Климент је протеран из Рима у исто време,[7] те је умро 8. септембра 1100. године у Чивита Кастелани, неких 60 км северно од Рима. [8]
Према "Annales Romani", Климентови следбеници су се тајно састали у Риму, ноћу, у Базилици Светог Петра, где су изабрали и устоличили кардинала Теодорика, епископа Албана, који је можда узео име Силвестер III. Теодорик није смео да остане у граду. Приморан је да напусти Рим, како би потражио заштиту од цара Хенрика. Ухватили су га људи папе Паскала II и послали у Рим. Осуђен је и прогнан у манастир у Кава де Тирени у близини Салерна, где је приморан да се замонаши[9] или да постане пустињак (према Житију папе Паскала II).[10]
Умро је у Кави 1102. године у складу са подацима на епитафу у крипти манастира. [11] На касније постављеној плочи уписан је именом "Силвестер III". Ранији папа Силвестер III је у то време сматран антипапом. Теодориков наследник, антипапа Адалберт,[12] изабран је 1101. или у фебруару/марту 1102. године. [13]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Piazza and Anzoise (2019), "Teodorico, antipapa", Dizionario Biografico degli Italiani. Hüls, pp. 92–93. (in German)
- ^ Philipp Jaffé; Wilhelm Wattenbach; Ernst Dümmler (1866). Bibliotheca rerum germanicarum: Monumenta moguntina (in Latin). Vol. III. Berlin: Weidmann. p. 377.: "Principio, de symoniaca heresi infamatus, a viris religiosis et quos ad vocationem auctoritas admittit multifarie super hoc impetitus, per Romanae aeclesiae cardinales Warinum, Anastasium et Adalmarium est vocatus. Et postea, cum venire nollet, ab episcopis Romanis Tiedrico Albanense et Ruopperhto Faventino, postremo etiam per Hugonem sacri palacii diaconum vocatus est.
- ^ Philipp Jaffé; Wilhelm Wattenbach; Ernst Dümmler (1866). Bibliotheca rerum germanicarum: Monumenta moguntina (in Latin). Vol. III. Berlin: Weidmann. p. 377-379
- ^ Jaffé; Wattenbach; Dümmler (1866). Bibliotheca rerum germanicarum: Monumenta moguntina. pp. 374–376.: "De cetero precamur et obsecramus, ut de collegio vestro, quos nostis idoneos, in Kalendis Decembris dirigere velitis, qui possint interesse conventui ecclesie, qui se in villa nostra ad honorem Dei colligere decrevit." His letter to the clergy and people of Halberstadt suggests that the bishop may have been supporting Henry and Clement: "Nulla vobis erit confusio immo gloria et honor, redire ad viam iustitie, a qua vos deduxit tortuosa semita sinistre." ('There will be no confusion for you, but actually glory and honor, to return to the way of justice, from which a tortuous path has led you astray.')
- ^ Jaffé; Wattenbach; Dümmler (1866). Bibliotheca rerum germanicarum: Monumenta moguntina. p. 377.: "Principio, de symoniaca heresi infamatus, a viris religiosis et quos ad vocationem auctoritas admittit multifarie super hoc impetitus, per Romanae aeclesiae cardinales Warinum, Anastasium et Adalmarium est vocatus. Et postea, cum venire nollet, ab episcopis Romanis Tiedrico Albanense et Ruopperhto Faventino, postremo etiam per Hugonem sacri palacii diaconum vocatus est.
- ^ Hüls, p. 93 with note 3. P. Kehr, Italia pontificia I (Berlin: Weidmann 1906), p. 61, no. 2.
- ^ Jaffé, Regesta pontificum, pp. 701, 703.
- ^ Pandulphus Pisanus, "Life of Paschal II," in: Watterich II, p. 4: "Miser GUibertus, iam non-papa, qui nunquam papa, dimissa Urbe, nec adhuc securus, in Castellum se proripuit, et hic terminus."
- ^ "Annales Romani", p. 477: "ibique monachus effectus est." Paul Guillaume (1877). Essai historique sur l'abbaye de Cava d'après des documents inédits (in French). Cava dei Tirreni: abbaye des R.R. Pères bénédictins. pp. 68–70.
- ^ Watterich II, p. 4. Guillaume, p. 69, note 1.
- ^ Imma Penn, 233. Michaele Morcaldi; Mauro Schiani; Sylvano De Stephano, eds. (1873). Codex diplomaticus cavensis (in Latin). Vol. Tomus primus. Naples: Petrus Piazzi. p. lxviii.
- ^ J.N.D. Kelly and M.J. Walsh (2010), Oxford Dictionary of Popes, second edition (Oxford: OUP), p. 162.
- ^ Jaffé, Regesta pontificum, p. 773.
Литература
[уреди | уреди извор]- "Annales Romani," in: Georg Heinrich Pertz (1844). Monumenta Germaniae Historica: Scriptorum (на језику: латински). Tomus V. Hannover: Hahn. стр. 468—480.
- Hüls, Rudolf. Kardinäle, Klerus und Kirchen Roms: 1049–1130 (Tübingen 1977) [Bibliothek des Deutschen Historischen Instituts in Rom, Band 48].
- Philipp Jaffé (1885). G. Wattenbach, ур. Regesta pontificum romanorum: ab condita ecclesia ad annum post Christum natum MCXCVIII (на језику: латински). Tomus I (2nd изд.). Leipzig: Veit. стр. 772.
- Kehr, Paul Fridolin (1900). "Due documenti pontifici illustranti la storia di Roma negli ultimi anni del secolo IX," in: Archivio della reale Società romana di storia patria XXIII (1900), pp. 277–283, at pp. 280–283.
- Piazza, Andrea; Anzoise, Stefania (2019). "Teodorico, antipapa", Dizionario Biografico degli Italiani Volume 95 (Treccani: 2019)
- Watterich, J. B. M. (1862). Pontificum Romanorum qui fuerunt inde ab exeunte saeculo IX usque ad finem saeculi XIII vitae: ab aequalibus conscriptae (на језику: латински). Tom. II. Leipzig: G. Engelmann.