Пређи на садржај

Јехуда Алкалај

С Википедије, слободне енциклопедије
Јехуда Алкалај
Пуно имеЈехуда бен Шалома Хај Алкалај
Датум рођења1798.
Место рођењаСарајево, Османско царство
Датум смртисептембар 1878.
Место смртиЈерусалим,  Османско царство

Јехуда бен Шалома Хај Алкалај (Сарајево, 1798 — Јерусалим, септембар 1878) био је сефардски рабин, писац, вероучитељ и јеврејски национални радник. Његове идеје сматрају се претечом ционизма.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Сарајеву 1798. године, односно 5558. по јеврејском календару. Презиме је добио по Алкали, делу града Севиље у данашњој Шпанији,[2] одакле су његови преци протерани краљевским едиктом 1492. године[3] и отишли у Солун. Још као дете, послали су га на школовање у Јерусалим, где је похађао „Школу мудрих рабина“ (Јешива хахама)[2] и стекао средње и опште образовање.[4] Учио је код многих рабина и тако дошао под утицај кабале.[5]

У Земун, који се тада налазио на јужној граници Војне крајине,[6] дошао је 1825. године. Прво је радио као учитељ сефардске деце, а касније је ступио на дужност рабина. У Земуну је боравио готово 50 година, све до 1874.[1] Ту је саградио сефардску синагогу (срушена 1943) и две школе за јеврејску децу.[7] Под утицајем Француске револуције,[8] борбе српског народа за ослобођење од Турака и стварања модерне националне државе, у Земуну је рабин Алкалај зачео идеју о повратку Јевреја у Свету земљу, коју је Теодор Херцл, касније само наставио и разрадио.[9] Због тога се идеје рабина Алкалаја сматрају претечом ционистичког покрета и духовног уједињења јеврејског народа. Залагао се за враћање Јевреја у земљу Израела („Ерец Јизраел“).[1] Своје мисли о народу почео је да шири од 1834. године, а 1839. је објавио књигу „Путеви милине“, хебрејску граматику са уводом на јудео-шпанском језику Сефарда — ладину, где је описао живот свог народа и жељу да се сви Јевреји широм света врате у земљу Израел:[2]


У наредним чланцима, расправама и студијама, заговаро је откуп земљишта и стварање пољопривредних колонија у Палестини и то насељавањем, у првом реду, Јевреја из Отоманског царства, јер они као његови поданици не би наилазили на законске баријере. Осим колонизације, проповедао је и политички препород, праћен верском, економском, моралном и језичком ренесансом.[8]

У Земуну је 1840. године основао „Друштво за повратак у Ерец Јизраел“, прво те врсте. Друштво је имало подружнице у неколико градова, између осталих, у Београду и Шапцу.[1] Алкалај је посебно био подстакнут веома тешким положајем шабачких Јевреја (осим за време владавине Милоша Обреновића), као и у Војној крајини.[2] После тога, своје идеје је почео да пропагира по Европи.[1]

На прва путовања у Берлин, Лајпциг, Лондон кренуо је 1852. године. У Лондону је те године основао друштво „Мир Јерусалима“.[2] Ово друштво се брзо угасило, што га је доста погодило, али није и обесхрабрило.[8] Наставио је да путује, у Амстердам 1859. и Париз 1860. године, где је основао „Светско друштво Јевреја“ за постизање грађанских права и пружање помоћи за прогнане, за просвећивање и културни напредак Јевреја.[1]

Тек 1871. године, први пут од детињства, отишао је у Јерусалим, где је основао „Опште јеврејско удружење за насељавање Израела“.[2]

Јехуда Алкалај са женом Естер[2], у Бечу 1874, пре одласка у Свету земљу

Са супругом се 1874. године коначно преселио у Свету земљу, најпре у Јафу,[2] а затим у Јерусалим. На тај начин је постао пионир организоване јеврејске колонизације.[1] Његове речи:


постале су узор за многе, који су нешто касније кренули његовим примером.[8]

Умро је у Јерусалиму септембра 1878. или 5639. по јеврејском рачунању времена. Сахрањен је на Маслиновој гори.[2]

Био је пријатељ Симона Херцла, деде Теодора Херцла. Породица Херцл је била врло религиозна, а Јехуда Алкалај је користио све своје контакте са земунским верницима да би ширио своја схватања.[10] Мада не постоји писани документ који сведочи о томе, због упадљиве сличности се претпоставља да је Теодор Херцл од свог деде сазнао за визионарске идеје рабина Алкалаја. Сам Херцл сматра се оснивачем модерног ционизма као покрета.[8]

Важнија дела

[уреди | уреди извор]

Објавио је 53 публикације и већи број расправа.[2] Његова дела преведена су на многе језике.[10] Писао је на ладину и хебрејском језику.[1] Сарађивао у свим јеврејским часописима свог времена. Штампао је у Државној типографији књижарства Србије у Београду,[10] а објављивао је и у Бечу, Лајпцигу, Лондону, Амстердаму, чак и Бомбају.[1]

  • Путеви милине, Београд 1839
  • Мир Јерусалиму, Офен 1840
  • Јехудин дар, Беч 1841
  • Проглас, 1848
  • Kњига живота, Београд 1851
  • Глас весника, Лајпциг 1852
  • Божија судбина, Беч 1857
  • Чуј Израеле, Београд 1861
  • Повратак Циону, Беч 1868

Улица Рабина Алкалаја у Земуну

[уреди | уреди извор]

У Земуну данас постоји улица која од 1992. године носи име рабина Алкалаја. Раније (пре 1816—1897), за време аустроугарске владавине, то је била Јеврејска улица (нем. Judengasse). Простирала се од Орачке до Улице др Милоша Радојчића, после чега јој је назив промењен у Приморску (1897—1992).[11]

У истој улици бр. 5, 1850. године је изграђена ашкенаска синагога, која постоји и данас, али у власништву града и тренутно се у њој налази ресторан традиционалне српске кухиње. Јеврејска општина Земун, близу синагоге, покушава да сакупи средства да је откупи.[12]

У Израелу је један град добио име по њему — Јехудино светло („Ор Јехуда“) — а у многим градовима постоје улице са његовим именом.[1]

Маркица

[уреди | уреди извор]

Јеврејски национални фонд (1975) и Израелска пошта (1989) издале су поштанску марку са његовим ликом.[1]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Савез јеврејских општина Србије: „Знаменити Јевреји Србије (Биографски лексикон)“ Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2014), Т. Спасојевић, стр. 13-14, Београд. 2011. ISBN 978-86-915145-0-1.., приступ 20.5.2013
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Макабијада: Историја (часопис) бр. 20: „Земунски рабин претеча ционизма“, Марија Јовановић, Београд, септембар 2011, приступ 20.5.2013
  3. ^ Јеврејски историјски музеј у Београду: „Јеврејски историјски музеј у Београду“ Архивирано на сајту Wayback Machine (7. октобар 2013), Војислава Радовановић, Београд. 2010. ISBN 978-86-88113-01-4.., приступ 21.5.2013
  4. ^ Макабијада: „Писмо рабина Алкалаја“, Раша Ливада, приступ 20.5.2013
  5. ^ (језик: енглески) Jewish Virtual Library: „Biography of Rabbi Yehudah Alkalai“, приступ 22.5.2013
  6. ^ Макабијада: „Јевреји у Београду“, Александар Фреди Мошић, приступ 20.5.2013
  7. ^ El mundo Sefarad: „Земунски рабин Алкалај, духовни отац ционизма“, Јулијана Мојсиловић, 22.6.1990, приступ 20.5.2013
  8. ^ а б в г д El mundo Sefarad: „Ционистицки покрет од Базелске до Балфурове декларције“, Зоран Пејашиновић, Београд 2007, формат doc, приступ 21.5.2013
  9. ^ Савез јеврејских општина у Србије - Јеврејски преглед (часопис) бр. 5: „Алија рођена у Земуну“ Архивирано на сајту Wayback Machine (26. новембар 2013), Ненад Фогел, Београд, мај 2009, приступ 20.5.2013
  10. ^ а б в Јеврејска општина Земун: „Публикације - Изложба о Теодору Херцлу“, пруступ 21.5.2013
  11. ^ Савез јеврејских општина Србије - Јеврејски преглед (часопис) бр. 4: „Улице београдских Јевреја - Од Давича од Челебоновића“ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2014), Радивоје Давидовић, стр. 10-11, Београд, април 2010, приступ 20.5.2013
  12. ^ Савез јеврејских општина Србије - Јеврејски преглед (часопис) бр. 6: „У очима света: The jewish traveller - Београд“ Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2016), стр. 17, Београд, јун 2010, приступ 20.5.2013
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јехуда_Алкалај&oldid=28529107”