Пређи на садржај

Књажевина Црна Гора

С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 21. мај 2024. у 12:19; аутор: Ђидо (разговор | доприноси) (Враћене измене корисника David Dabo1 (разговор) на последњу измену корисника Ђидо)
(разл) ← Старија измена | Тренутна верзија (разл) | Новија измена → (разл)
Књажевина Црна Гора
Црна Гора и Брда
Химна
Убавој нам Црној Гори

Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Престоница Цетиње
Друштво
Службени језик српски
Религија православље
Политика
Облик државе монархија
 — Књаз Данило I Петровић
Никола I Петровић
 — Премијер Божо Петровић Његош
Лазар Мијушковић
Марко Радуловић
Андрија Радовић
Лазар Томановић
Законодавна власт Народна Скупштина
Историја
Историјско доба савремено доба
 — Оснивање 1852. (као Црна Гора и Брда)
 — Укидање 1910. (58 год.)
 — Статус бивша држава
Догађаји  
 — Раздвајање црквене и свјетовне власти 13. март 1852.
 — Битка на Граховцу 28. април1. мај 1858
 — Убијен књаз Данило 1. август 1860
 — Црногорско-турски рат 1876—1878. 
 — Никољдански устав 19. децембар 1905
 — Проглашење Николе I за краља 28. август 1910
Географске и друге карактеристике
Валута аустријски фиорин
аустроугарска круна
црногорски перпер (од 1906)
Земље претходнице и наследнице
Црне Горе
Претходнице: Наследнице:
Митрополство Црна Гора Краљевина Црна Гора

Књажевина Црна Гора је период у историји Црне Горе. Постојала је од 1852. до 1910. године. Пре ње Црна Гора била је насљедна епископија, а постојала је све док 1910. није проглашена за краљевину. Имала је два владара из династије Петровић Његош, књаза Данила и књаза Николу.

Од оснивања до Берлинског конгреса 1878. године пун назив је био Црна Гора и Брда.

Историја

[уреди | уреди извор]

Данило Петровић

[уреди | уреди извор]

Након смрти владике Петра II Петровића Његоша 1851, његово место је насљедио Данило I Петровић Његош. Данило се 1852. оженио и одбацио своју духовну титулу, с пристанком рускога цара Николе I, и преузео титулу књаза и претворио своју земљу у секуларну књажевину. То стварање свјетовне кнежевине од Црне Горе довело је до рата с Турцима 1852—1853, из кога је Црна Гора изишла без тежих посљедица, интервенцијом Аустрије и Русије.

Данилов законик

[уреди | уреди извор]

Године 1855, на иницијативу кнеза Данила донесен је Законик Данила I, господара Црне Горе и Брда касније познат као Данилов законик, којим је књаз наставио реформе у земљи. Најзначајније одредбе су оне које се односе на уставноправна питања — на положај човјека и грађанина, на положај књаза као врховног господара, на права и положај судова, обавезе грађана у одбрани отаџбине... Овај законик је имао 95 чланова.

Битка на Граховцу

[уреди | уреди извор]

Кад је Турска, на Париском конгресу, дала изјаву, да Црну Гору сматра за саставни дио свога подручја, довело је то до нових сукоба. Кнез Данило предузео је дипломатску акцију, да изради признање црногорске независности, а кад то није донијело жељеног резултата, он је кренуо и устаничку акцију по сусједним областима. Године 1857. избио је устанак Луке Вукаловића. Да пресијече опасне нити и посједне Грахово као легло одметника и спорно мјесто, кренула је турска војска, крајем априла 1858, на границу. Дошло је до велике борбе на Граховцу 1. маја 1858, у којој су Турци страховито поражени. Иза тога дошло је одмах посредовање Француске и других великих сила, које су извеле разграничење Црне Горе и тим признале њену државну егзистенцију.

У Котору је 1. августа 1860. кнез Данило убијен.

Никола Петровић

[уреди | уреди извор]

Након убиства књаза Данила 1860, на престо је дошао његов братић, син војводе Мирка, Никола Петровић 14. августа 1860. Везе његовог стрица с херцеговачким устаницима биле су настављене и развијане још више помоћу италијанских и мађарских револуционара. Током 1861. и 1862, Никола је водио неуспешан рат против Турске, а Црна Гора је уз велике муке сачувала своју независност.

Књаз Никола је водио много успешнији рат од 1875. за вријеме новог великог херцеговачког устанка, делимично покренутог уз његову помоћ, и рата, који је Црна Гора повела против Турске, у савезу са Србијом. 1876—1878. (Вучији До, Фундина). Код ликвидације тог рата, Берлинским Конгресом, Црна Гора је добила признање потпуне независности, проширење својих граница на истоку (читав подгорички крај), на сјеверу (цијелу никшићку област) и домало излазак на море (Бар и Улцињ). Тај успјех дигао је углед Црне Горе. Односи између Србије и Црне Горе нису били добри због супарништва њихових династија. Савез између кнежевине Црне Горе и Србије је био склопљен 1866. и кнез Никола је био спреман да се одрекне пријестоља у корист кнеза Михаила, свога кума. Послије тога везе хладе.

Руско-јапански рат

[уреди | уреди извор]

Црна Гора је као руски савезник објавила рат Јапану. Међутим услед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске.

Уставни период

[уреди | уреди извор]

У унутрашњој политици кнез Никола је био превише својевољан и нетрпељив и отуђио је од себе велики дио својих сарадника и готово сву народну интелигенцију. Давање Устава 1905. није много поправило узајамно неповјерење.[тражи се извор]

У драстичним обрачунима политичких противника режим најчешће није бирао средства, али ни опозиција. Кулминацију таквог стања представљају Бомбашка и Васојевићка афера, чије ће се посљедице у политичком животу Црне Горе осјећати и касније. Бомбашка афера 1907. и Васојевићка афера 1909. свој епилог су добиле на судским процесима у Цетињу и Колашину, на којима су противници режима осуђени на дугогодишње затворске казне. На судском процесу у Колашину осуђени на смрт који су били у рукама власти су и стријељани. Иако постоје поједине узрочно-посљедичне везе између Бомбашке и Васојевићке афере, то су два одвојена историјска догађаја који немају подударности, осим општег политичког контекста.[тражи се извор]

У спољној политици се десила Анексиона криза (1908—1909).

Краљевина Црна Гора у новом веку проглашена је 1910. године, на педесетогодишњицу владавине књаза Николе.

За време књажевине, Црна Гора је употребљавала више различитих застава.

Народне заставе

[уреди | уреди извор]

Државне заставе

[уреди | уреди извор]

Војне заставе

[уреди | уреди извор]

Административна подјела

[уреди | уреди извор]

Све се нахије деле на племена осим Љешанске нахије која се дели на горњу и доњу нахију, Катунска нахија се дели на 12 племена, Ријечка на 4, Црмничка на 7 а сваколика Брда на 19. Племена у Катунској нахији: Његуши, Цетиње, Ћеклиће, Бјелице, Озринићи, Цуце, Грахово, Рудине, Загарач, Пјешивци, Жупа, и Луково. Племена у Ријечкој нахији: Цеклин, Љуботин, Грађани, и Добрљани. Племена у Црнмничкој нахији: Бољевићи, Глухи-до, Сотонићи, Брчеле, Подгор, Сеоца, и Дупиљани. У Љешкој нахији: горња нахија и доња нахија. Племена у Брдској нахији: Петрушиновићи, Павковићи, Вражегрмци, Мартинићи, Завала, Стијена, и Црнци. Племена у Морачкој нахији: Ровца, Морача, Ускоци, и Дробњаци. Племена у Васојевићкој нахији: Братоножићи, Брскућани, Лијева-ријека, Коњухи, Краљани, Трепча, Забрђе, и Бучи.[1] Већ 1866 у Васојевићкој нахији нису више племена Трепча и Бучи.[2]

Године 1866, подељена ранија Брдска нахија, њена територија у нахијама Бијелопавлићка и Пиперска.[3] Племена у Бјелопавлићкој нахији: Петрушиновићи, Павковићи, Вражегрмци, и Мартинићи. Племена у Пиперској нахији: Завала, Стијена, и Црнци.[4]

15 нахија:

10 нахија:

Законом из 1903. извршена је нова административна подјела на пет области: катунско-ријечку, приморско-црмничку, зетско-брдску, никшићку, морачко-васојевићку.[7]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Орлић: црногорски годишњак стари и нови за просту годину 1865. Прва година, странице 25-27 и 77, Јован Сундечић
  2. ^ Орлић: црногорски годишњак стари и нови за просту годину 1866. Друга година, страница 20, Јован Сундечић
  3. ^ „Crna Gora - istorija - vremenska linija od 1784—1916.”. Архивирано из оригинала 26. 03. 2018. г. Приступљено 06. 06. 2018. 
  4. ^ Орлић: црногорски годишњак стари и нови за просту годину 1869. Пета година, странице 19 и 20, Јован Сундечић
  5. ^ С. Грујић — Статистика Држава Балканског полуострва, 1890.
  6. ^ ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ за УЧЕНИКЕ III РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, 1895.
  7. ^ НАРОДНА СТРАНКА У КЊАЖЕВИНИ И КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ 1906 — 1918. ПРИЛОГ ПОЧЕЦИМА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА У ЦРНОЈ ГОРИ, Јован Б. Маркуш

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]