Пређи на садржај

Мамелуци

С Википедије, слободне енциклопедије
Мамелучки коњаник, насликано 1810.
Слика Мамелука, 1779.
Други мај 1808: Напад Мамелука, Франсиско Гоја (1814)
минарет Кутуб, пример мамелучке уметности
Џамија султана Хасана(лево) заједно са каснијом џамијом Ел Рифај и са две отоманске џамије(у позадини), Каиро
Мамелучка застава Каира, према Каталанском атласу око 1375.

Мамелуци или Мамлуци (арап. مملوك (једнина), مماليك (множина); тур. Kölemen — „поседован”),[1] били су исламизовани робови-војници[2][3][4] који су служили муслиманске калифе и султане династије Ајубида током средњег века.[1][5][6][7] Временом су се претворили у веома моћну војну касту и више пута су отимали власт, као на пример у Египту, где су владали у Мамелучком султанату од 1250. до 1517. године.[8]


Преглед

[уреди | уреди извор]

Први мамелуци служили су абасидске халифе у 9. веку у Багдаду. Абасиди су углавном регрутовали из подручја око Кавказа (углавном Черкезе и Грузијце) и у подручју око Црног мора већином турске народе. Већина заробљеника није била муслиманског порекла. Мамелуке би обично у робље продавале осиромашене степске породице или би их киднаповали трговци робљем. Мамелучки систем је био битан за владаре, јер војска није била повезана ни са једном структуром моћи. Локални ратници би обично били лојални својим шеицима, својим породицама или племићима пре него султану или халифу. Кад би неки командант спремао заверу против владара није га билои могуће утишати, а да се не изазове немир међу племством и онима везаним за њега. Војници робови су били странци са најнижим статусом и нису могли бити умешани у заверу против владара, а лако их је било казнити кад изазивају невоље.

Организација

[уреди | уреди извор]

Мамелуци би најпре били преведени на ислам. Након тога су били обучавани као коњаници. Следили су посебна правила понашања и вредности, у којима је храброст и дарежљивост била високо на цени. Веома значајна је била тактика коњице, стрељаштво и давање прве помоћи рањенима. Живели су у својим гарнизонима и углавном су проводили време заједно. Њихова забава су били спортови као такмичење у стрељаштву или борба на коњима. Интензивна и строга обука за свакога новога регрута осигуравала је континуитет мамелучке праксе. Технички гледано, након обуке нису више били робови, али били су још увек обавезни да служе султана или халифа. Султан их је држао као спољну силу под својим директним заповедништвом, да би их користио у случају локалних племенских сукоба.[9] Султан би их слао чак до Шпаније. Султани су имали највише Мамелука, али и остали емири су могли имати своју мамелучку војску. Многи Мамелуци су дошли до високих положаја, укључујући команду војске. У почетку њихов статус није био наследан, али временом су постали повезани са постојећом структуром моћи.

Мамелуци у Индији

[уреди | уреди извор]

Мамлучки командант муслиманских снага у Индији Кутбудин Ајбак прогласио се 1206. султаном и основао је прву мамелучку династију која је трајала до 1290. Назива се и робовска династија.

Мамелуци у Египту

[уреди | уреди извор]

Саладин је 1169. освојио Египат у име зенгидског краља Дамаска. Сам Саладин је 1174, основао династију Ајубида. Након освајања Јерусалима Саладин је са својом курдском породицом осигурао контролу над Блиским истоком. Након Саладинове смрти долази до поделе међу синовима. Саладинов брат Ал Адил је 1200. успео након дугих борби да консолидује власт победом над разним рођацима. Сваки од Саладинових синова имао је мамелучку војску, тако да је током династичког сукоба долазило и до сукоба мамлучких војски.

Ал Адил је објединио војску. Процес димнастичких борби се понављао сваки пут по смрти претходног владара. Ајубиди су све више постали зависни од Мамелука и убрзо су их укључили у унутрашњу политику двора.

Француски напад и Мамелучко преотимање

[уреди | уреди извор]

За време Седмог крсташког рата француски краљ Луј IX се искрцао у Египту. Египатска војска се најпре повукла. Султан је био умро. Власт је накратко преузео његов син, па онда његова жена Шајар ал Дур. Шајар је послала мамелучку војску да изведе контранапад. Победили су крсташе 1250, а француски краљ је дуго оклевао са повлачењем, па је био заробљен. Морао је платити откуп од 250.000 ливри. Касније је растао политички притисак да Египта треба имати мушког владара, па се Шајар ал Дур удала за мамелучког команданта Ејбака. Уследила је борба за власт, па су Ајбака убили, а власт је преузео Кутуз, који је основао први Мамелучки султанат и династију Бахри.

Мамелуци и Монголи

[уреди | уреди извор]

Када је Хулагу-кан опустошио Багдад и преузео Дамаск 1258. Из Дамаска је побегао мамелучки генерал Бајбарс. Побегао је у Каиро. Хулагу је захтевао од Кутуза да преда Каиро. Кутуз је уз помоћ Бајбарса мобилизовао војску. Хулагу је морао да оде на исток, када је умро Могке кан. Оставио је свом заменику заповедништво над великом монголском војском. Кутуз је навукао монголску војску у заседу и тешко је поразио у бици код Ајн Џалута 1260. Када се Кутуз вратио у Каиро Бајбарс је убио Кутуза и преузео је власт. На исти начин власт је прелазила са једнога на другога султана. Просечно време власти мамелучких султана било је седам година. Мамелуци су 1260. још једном победили Монголе код Хормса и потискивали их све док нису преузели Сирију. Утврдили су поодручје. Бајбарсова војска је победила и последње крсташе у Светој Земљи. Династија Бурџи или Букри је 1382. преузела власт. Династију су чинили Черкези.

Османско царство

[уреди | уреди извор]

Османско царство је 1517. заузело Мамелучки султанат. Мамелучке институције су и даље постојале и под Турцима, али нису биле исте као у доба султаната. Овај султанат је због своје добре организованости послужио као модел према којем је стварано рано Османско Царство.[10] Наполеон је 1798. победио Мамелуке када је напао Египат у бици код пирамида и протерао их у горњи Египат. Након повлачења Француза Мамелуци су започели борбу за независност против Османског царства и Велике Британије. Мамелучки вођа Ибрахим бег је 1803. писао руском амбасадору тражећи да посредује између њих и султана, а тражили су и да се врате у Грузију. Руски амбасадор је одбио да посредује. Мамелуци су 1806. неколико пута победили турску војску, а у јуну је дошло до мировног споразума. Према споразуму Мамелуцима се предаје власт, а Мехмед Алија треба напустити позицију гувернера. Сукоби међу Мамелуцима спречили су спровођење свега тога.

Крај мамелучке власти у Египту

[уреди | уреди извор]

Мухамед Али је 1811. позвао све Мамелуке у своју палату на свечаност. Било је око 600 мамелука и све их је побио. Започео је покољ Мамелука. На улицама је убијено око 3.000 мамелука и њихових рођака. Део мамелука је успео да побегне у Судан. Ту су успоставили базу за трговину робовима. Султан од Сенара у Судану је 1820. замолио Мухамеда Алија да га реши Мамелука. Али је извршио инвазију Судана, решио га Мамелука и заузео га за себе.

Мамелуци у Наполеоновој војсци

[уреди | уреди извор]

Наполеон је оформио властити мамелучки корпус. Чак је и његова царска гарда имала Мамелука. Један Наполеонов чувени телохранитељ Рустан је био Мамелук. Једна Гојина слика приказује напад мамелучке коњице против народа у Мадриду. Мамелуци су се борили у бици код Аустерлица 1805.

Мамелучка уметност

[уреди | уреди извор]

Иако је борба била примарна брига мамелука њихов допринос исламској уметности и архитектури је био доста велики. Многи султани су били одлични градитељи, а један од примера је Калавунов маузолеј у Каиру, где постоји џамија, верска школа и болница. Важност борбе и обуке подразумевало је и посебну израду војничке опреме, па су мамелучки оклопи и шлемови били сложено украшени. Високо квалитетно обликовање метала је примењивано и на друге предмете као што су свећњаци, лампе,бачве и друго. Украси мамелучког стакленог посуђа се могу видети и на лампама у џамијама.[11]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Warrior kings: A look at the history of the Mamluks”. The Report – Egypt 2012: The Guide. Oxford Business Group. Oxford Business Group. 2012. стр. 332—334. Архивирано из оригинала 25. 9. 2020. г. Приступљено 1. 3. 2021. „The Mamluks, who descended from non-Arab slaves who were naturalised to serve and fight for ruling Arab dynasties, are revered as some of the greatest warriors the world has ever known. Although the word mamluk translates as "one who is owned", the Mamluk soldiers proved otherwise, gaining a powerful military standing in various Muslim societies, particularly in Egypt. They would also go on to hold political power for several centuries during a period known as the Mamluk Sultanate of Egypt. [...] Before the Mamluks rose to power, there was a long history of slave soldiers in the Middle East, with many recruited into Arab armies by the Abbasid rulers of Baghdad in the ninth century. The tradition was continued by the dynasties that followed them, including the Fatimids and Ayyubids (it was the Fatimids who built the foundations of what is now Islamic Cairo). For centuries, the rulers of the Arab world recruited men from the lands of the Caucasus and Central Asia. It is hard to discern the precise ethnic background of the Mamluks, given that they came from a number of ethnically mixed regions, but most are thought to have been Turkic (mainly Kipchak and Cuman) or from the Caucasus (predominantly Circassian, but also Armenian and Georgian). The Mamluks were recruited forcibly to reinforce the armies of Arab rulers. As outsiders, they had no local loyalties, and would thus fight for whoever owned them, not unlike mercenaries. Furthermore, the Turks and Circassians had a ferocious reputation as warriors. The slaves were either purchased or abducted as boys, around the age of 13, and brought to the cities, most notably to Cairo and its Citadel. Here they would be converted to Islam and would be put through a rigorous military training regime that focused particularly on horsemanship. A code of behaviour not too dissimilar to that of the European knights' Code of Chivalry was also inculcated and was known as Furusiyya. As in many military establishments to this day the authorities sought to instil an esprit de corps and a sense of duty among the young men. The Mamluks would have to live separately from the local populations in their garrisons, which included the Citadel and Rhoda Island, also in Cairo.” 
  2. ^ Ayalon, David (2012). „Mamlūk”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E. J.; Heinrichs, W. P.; Lewis, B.; Pellat, Ch. Encyclopaedia of Islam, Second Edition. 6. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-08112-3. doi:10.1163/1573-3912_islam_COM_0657.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  3. ^ „Mamluk Period”, met museum.com 
  4. ^ „Mamluk dynasty”, britishmuseum.com 
  5. ^ Freamon, Bernard K. (2019). „The "Mamluk/Ghulam Phenomenon" — Slave Sultans, Soldiers, Eunuchs, and Concubines”. Ур.: Freamon, Bernard K. Possessed by the Right Hand: The Problem of Slavery in Islamic Law and Muslim Cultures. Studies in Global Slavery. 8. Leiden: Brill Publishers. стр. 219—244. ISBN 978-90-04-36481-3. S2CID 191690007. doi:10.1163/9789004398795_006. „Ibn Khaldun argued that in the midst of the decadence that became the hallmark of the later Abbasid Caliphate, providence restored the "glory and the unity" of the Islamic faith by sending the Mamluks: "loyal helpers, who were brought from the House of War to the House of Islam under the rule of slavery, which hides in itself a divine blessing." His expression of the idea that slavery, considered to be a degrading social condition to be avoided at all costs, might contain "a divine blessing", was the most articulate expression of Muslim thinking on slavery since the early days of Islam. Ibn Khaldun's general observation about the paradoxical nature of slavery brings to mind Hegel's reflections on the subject some five hundred years later. The great philosopher observed that, in many instances, it is the slave who ultimately gains the independent consciousness and power to become the actual master of his or her owner. The Mamluk/Ghulam Phenomenon is a good historical example of this paradox.” 
  6. ^ Stowasser, Karl (1984). „Manners and Customs at the Mamluk Court”. Muqarnas. Leiden: Brill Publishers. 2 (The Art of the Mamluks): 13—20. ISSN 0732-2992. JSTOR 1523052. S2CID 191377149. doi:10.2307/1523052. „The Mamluk slave warriors, with an empire extending from Libya to the Euphrates, from Cilicia to the Arabian Sea and the Sudan, remained for the next two hundred years the most formidable power of the Eastern Mediterranean and the Indian Ocean – champions of Sunni orthodoxy, guardians of Islam's holy places, their capital, Cairo, the seat of the Sunni caliph and a magnet for scholars, artists, and craftsmen uprooted by the Mongol upheaval in the East or drawn to it from all parts of the Muslim world by its wealth and prestige. Under their rule, Egypt passed through a period of prosperity and brilliance unparalleled since the days of the Ptolemies. [...] They ruled as a military aristocracy, aloof and almost totally isolated from the native population, Muslim and non-Muslim alike, and their ranks had to be replenished in each generation through fresh imports of slaves from abroad. Only those who had grown up outside Muslim territory and who entered as slaves in the service either of the sultan himself or of one of the Mamluk emirs were eligible for membership and careers within their closed military caste. The offspring of Mamluks were free-born Muslims and hence excluded from the system: they became the awlād al-nās, the "sons of respectable people", who either fulfilled scribal and administrative functions or served as commanders of the non-Mamluk ḥalqa troops. Some two thousand slaves were imported annually: Qipchaq, Azeris, Uzbec Turks, Mongols, Avars, Circassians, Georgians, Armenians, Greeks, Bulgars, Albanians, Serbs, Hungarians.” 
  7. ^ Poliak, A. N. (2005) [1942]. „The Influence of C̱ẖingiz-Ḵẖān's Yāsa upon the General Organization of the Mamlūk State”. Ур.: Hawting, Gerald R. Muslims, Mongols, and Crusaders: An Anthology of Articles Published in the "Bulletin of the School of Oriental and African Studies". Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. 10. London and New York: Routledge. стр. 27—41. ISBN 978-0-7007-1393-6. JSTOR 609130. S2CID 155480831. doi:10.1017/S0041977X0009008X. 
  8. ^ Енциклопедија
  9. ^ Мамелуци
  10. ^ Војна историја
  11. ^ Национална Географија

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мамелуци&oldid=28920091”