Helmut Berger
Helmut Berger | |
---|---|
Lični podaci | |
Puno ime | Helmut Stajnberg |
Datum rođenja | 29. maj 1944. |
Mesto rođenja | Bad Išl, Nacistička Nemačka |
Datum smrti | 18. maj 2023.78 god.) ( |
Mesto smrti | Salzburg, Austrija |
Veza do IMDb-a |
Helmut Berger (nem. Helmut Berger; Bad Išl, 29. maj 1944 — Salzburg, 18. maj 2023) bio je austrijski glumac. Kao bivši maneken androginog izgleda napravio je niz zapaženih uloga u evropskoj i američkoj kinematografiji šezdesetih i sedamdesetih, često glumeći dekadetne pojedince rubne i neodređene seksualnosti.[1] Glumio je u filmovima Lukina Viskontija, Vitorija de Sike, Kloda Šabrola, Fransisa Forda Kopole, ali i u jugoslovenskom filmu „Veliki transport“ Veljka Bulajića.
Bergerov fizički magnetizam privukao je mnogobrojne fotografe poput Helmuta Njutona, Dejvida Bejlija, Meri Elen Mark i Endija Vorhola, koji su načinili serije njegovih fotografija. Bio je prvi muškarac koji se pojavio na naslovnoj stranici časopisa Vog. Osamdesetih je igrao u popularnoj američkoj seriji Dinastija, da bi se početkom devedesetih pojavio u Madoninom spotu za pesmu „Erotika“ i na fotografiji u njenoj kontroverznoj knjizi „Seks“. Objavio je 1998. autobiografiju jednostavnog naziva „Ja“ („(Ich“). Danas u svojim sedamdestim i dalje vredno glumi i snima filmove, poput „Đavoljeg violiniste“ (2014) i Sen Lorana (2014). Austrijski reditelj Andreas Horvat snimio je dokumentarni film „Helmut Berger, glumac“ 2015.
Biografija
[uredi | uredi izvor]Berger je rođen u Badu Išlu, Austrija, u porodici hotelijera. Pošto nije pokazivao interesovanje za ugostiteljstvo, u osamnaestoj godini se preselio u London, gde je radio svakojake poslove istovremeno pohađajući časove glume. Nakon što je studirao jezike u Peruđi doselio se u Rim. U italijanskoj prestonici se upoznao sa rediteljem Lukinom Viskontijem sa kojim ulazi u ljubavnu vezu. Italijanski reditelj mu je dodelio malu ulogu u filmu „Veštice“ (1967). Dve godine kasnije Viskonti mu je dodelio ulogu amoralnog Esena von Esenbeka u kontroverznom filmu „Sumrak bogova“. U verovatno najpoznatijoj sceni tog filma, Berger se transvestita u Marlenu Ditrih imitirajući njenu ulogu iz filma „Plavi anđeo“. Za ovu ulogu nominovan je za nagradu Zlatni globus.
Godine 1970. igrao je Dorijana Greja u istoimenom filmu - modernoj adaptaciji Vajldovog klasika, kao i nežnog jevrejskog aristokratu u de Sikinom filmu „Vrt Finci-Kontinijevih“, koji je nagrađen Oskarom za najbolji strani film. Ponovo sarađuje sa Viskontijem u filmu „Ludvig“ (1972), gde je tumačio lik nesrećnog kralja estete Ludviga I Bavarskog. Za ovu ulogu dobio je prestižnu italijansku filmsku nagradu David di Donatelo. Sledeće godine glumio je u filmu „Pepeljasta sreda“ sa Elizabet Tejlor i Henrijem Fondom. Sa Burtom Lankesterom tumačio je glavnu ulogu u testamentarnom Viskontijevom filmu „Zatvoreni porodični krug“ (1974). Ovaj film je velikim delom oslikavao odnos između samog Bergera i Viskontija. Austrijski glumac je u više navrata istakao da mu je ovo omiljeni film.
Godine 1975. glumi u filmu „Romantična Engleskinja“ sa Majklom Kejnom i Glendom Džekson. Sledeće godine u filmu „Salonsko mače“ tumačio je ulogu Helmuta Volenerga, nasilnog naciste koji upravlja javnom kućom. U ovom periodu borio se sa depresijom. Na prvu godišnjicu smrti Lukina Viskontija pokušao je da izvrši samoubistvo.[2] „Zver sa pištoljem“ snimio je 1977. Arhivske snimke ovog filma ubacio je američki reditelj Kventin Tarantino u sopstveni film „Džeki Braun“ (1977), zahvalivši se Bergeru na odjavnoj špici. Nakon toga snimio je filmove „Peta zapovest“ (1978), „Veliki napad“ (1978) i mini seriju „Fantomas“ (1980) u režiji Kloda Šabrola. Početkom osamdesetih glumio je u jugoslovenskom filmskom ostvarenju „Veliki transport“ Veljka Bulajića. Iste godine igrao je u četvrtoj sezoni serije „Dinastija“. Po sopstvenom priznanju pristao je da glumi u seriji isključivo zbog novca. Iskustvo snimanja Dinastije opisao je rečima: „Plakao sam dok sam odlazio na snimanje, a smejao sam se dok sam odlazio u banku“.
Početkom devedesetih pojavio se u Madoninom spotu za pesmu „Erotika“ i na fotografijama u njenoj kontroverznoj knjizi „Seks“. Imao je ulogu i u trećem delu Kopoline trilogije „Kum“. Danas u svojim sedamdesetim i dalje vredno glumi i snima filmove, poput „Đavoljeg violiniste“ (2014) i Sen Lorana (2014).
Privatni život
[uredi | uredi izvor]Helmut Berger se deklariše kao biseksualac. Oženio se italijanskom književnicom Frančeskom Đidato 1994, ali se par ubrzo razveo.[3] U svojoj autobiografiji „Ja“ iz 1998. napisao je da mu je Viskonti bio i ostao najveća ljubav u životu. Pošto je po sopstvenim rečima njihovu vezu smatrao brakom, sebe je u knjizi više puta opisao sintagmom „režiserova udovica“.[4]
Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ The Concise Cinegraph: An Encyclopedia of German Cinema. Berghahn Books. str. 36. ISBN 978-0-85745-565-9.
- ^ Stern 2013, str. 59
- ^ „Das merkwürdige Phänomen Helmut Berger”. Die Welt. 5. 04. 2010. Pristupljeno 31. 8. 2015.
- ^ O autobiografiji na sajtu izdavača (Pristupljeno 31. avgusta 2015)
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Stern, Keith (2013). Queers in History: The Comprehensive Encyclopedia of Historical Gays, Lesbians and Bisexuals. BenBella Books, Inc. str. 59. ISBN 978-1-935251-83-5.
- The Concise Cinegraph: An Encyclopedia of German Cinema. Berghahn Books. str. 36. ISBN 978-0-85745-565-9.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Helmut Berger na sajtu IMDb (jezik: engleski)