Logor Aušvic

Aušvic preusmerava ovde. Za grad u Poljskoj pogledajte stranicu Osvjenćim.

Logor Aušvic
Koncentracioni logor
Koordinate	50° 02′ 09″ S; 19° 10′ 42″ I
Mesto	Osvjenćim
Pod kontrolom	Nacistička Nemačka

Logor Aušvic Konzentrationslager Auschwitz, Obóz Koncentracyjny Auschwitz
Svetska baština Uneska
Zvanično ime	Koncentracioni logor Aušvic-Birkenau Konzentrationslager Auschwitz-Birkenau
Mesto	Oświęcim County, Bielitz, Poljska
Koordinate	50° 02′ 09″ S; 19° 10′ 42″ I
Površina	192, 19.197 ha (20.700.000, 2,0663×109 sq ft)
Uključuje	Auschwitz I concentration camp Auschwitz II-Birkenau concentration camp Auschwitz III Monowitz concentration camp
Kriterijum	kulturna: vi
Referenca	31.
Upis	1979. (3. sednica)
Veb-sajt	http://whc.unesco.org/en/list/31

Koncentracioni logor Aušvic (nem. Konzentrationslager Auschwitz) je bio kompleks od preko 40 koncentracionih logora i logora smrti kojima je upravljala nacistička Nemačka u okupiranoj Poljskoj (u delu koji je pripojen Nemačkoj 1939. godine) tokom Drugog svetskog rata i Holokausta . Sastojao se od Aušvic I, glavnog logora ( Stamlager ) u Osvjecimu ; Aušvic II-Birkenau, koncentracioni logor i logor za istrebljenje sa gasnim komorama ; Aušvic III-Monovic, radni logor za hemijski konglomerat IG Farben i desetine potkampova. Logori su postali glavno mesto konačnog rešenja jevrejskog pitanja nacista.

U koncentracioni logor Aušvic ukupno je deportovano 1,3 miliona ljudi iz raznih delova Evrope. Od tog broja, ovde ih je pobijeno 1,1 milion, od toga milion Jevreja. Većina žrtava je ubijena odmah po prispeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama streljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 21.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 74.000 Poljaka.

Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio delom Svetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - nemački nacistički koncentracioni logor smrti“.

Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svetu obeležava kao „Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta“.

Istorija

Za izgradnju najvećeg koncentracionog logora na tom području, su bila tri razloga presudna: U Aušvicu je postojala poljska kasarna, znači infrastruktura je barem delimično već postojala. Dalji argument za Aušvic je bila pozicija uz železnički čvor, jer su se deportacije uglavnom odvijale uz pomoć železnice. Poslednji motiv je bio veliki i nenaseljen prostor, što je omogućavalo lakše skrivanje dešavanja unutar logora.

Opis logora u Aušvicu

Situacioni plan tri logora u Aušvicu u leto 1944.

Kompleks se sastojao od tri glavna logora.

• Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika.
• Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. On je bio najveći od tri logora.
• Aušvic III (Monovic), otvoren 31. maja 1942, bio je radni logor fabrike IG boje (IG Farben).

Postojalo je oko 40 pomoćnih logora pod zajedničkom upravom, od kojih su neki bili nekoliko desetina kilometara od glavnih logora, sa od nekoliko desetina do nekoliko hiljada logoraša.

Kao što je bio slučaj u svim nacističkim koncentracionim logorima, Aušvicom je upravljala paramilitarna grana nacističke partije, SS. Do leta 1943. logorom je komandovao Rudolf Hes, a kasnije Artur Libehenšel i Rihard Baer. Hes je posle rata tokom suđenja dao detaljan opis rada logora, a opisao ga je i u svojoj autobiografiji. Obešen je 16. aprila 1947. na ulazu u krematorijum Aušvica I.

Osoblje logora su delom činili logoraši, od kojih su neki imali ulogu kapoa (većinom robijaši) i radnika u krematorijumima (zonderkomando, sonderkommando). Kapoi su održavali red u barakama. Jedinice zonderkomandoa su pripremale novopridošle za egzekuciju (skidanje odeće i oduzimanje ličnih predmeta), uklanjale zlatne zube iz vilica leševa i prenosile tela u krematorijume. Nemci bi povremeno likvidirale cele jedinice zonderkomandoa. Oko 6.000 pripadnika SS je radilo u Aušvicu.

Logor smrti Birkenau - Aušvic II

Avionski snimak logora Aušvic-Birkenau na vrhuncu njegove aktivnosti juna 1944. ; ulaz je desno dole, od koga železnička pruga skreće nalevo do rampe za iskrcavanje ; sleva, sa druge strane, dve zgrade sa krematorijumima (dva crna oblika u formi slova T) ; odozdo nagore: ženski logor, glavni logor sa proširenjima u izgradnji. Gore levo vidi se beli dim, koji ne dolazi iz krematorijuma V, već od lomače na otvorenom, postavljene pored krematorijuma V. Proces likvidacija je dostigao takve razmere da krematorijumi nisu bili dovoljni.

Rampa za Jevreje (Judenrampe), gde su sa vozova istovarani logoraši do 15. maja 1944.

Kreveti na sprat u logoru Aušvic II. U svakoj sekciji spavala su četiri logoraša. U jednoj od ovakvih baraka moglo je biti i do hiljadu logoraša.

Ulazak u logor Aušvic.

Zarobljenici su dovoženi u Aušvic-Birkenau kompozicijama vozova. Kada bi prispeli u logor, delili su ih u dve grupe; one koje bi odmah pogubili i one koje bi registrovali kao logoraše. Prvu grupu je činilo oko 75% ljudi i oni bi ubrzo bili sprovedeni u gasne komore. U njoj su bila sva deca, majke sa decom, starci i svi oni koji nisu delovali snažni na kratkoj inspekciji logorskih lekara. Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Kapacitet za ubijanje i kremiranje iznosio je 20.000 žrtava dnevno. U logoru Birkenau cijanid je nastajao od tableta ciklona B. Njih su proizvodile kompanije iz Hamburga i Desaua čija je mesečna proizvodnja bila 2,75 tona.

Preostali logoraši su radili kao ropski radnici u fabrikama IG boje i Krup. Od 1940. do 1945. registrovano je 405.000 ropskih radnika. Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština.

Posebne radne jedinice logoraša su kliještima čupale zlatne zube žrtava gasnih komora. Zlato je topljeno i transportovano u Nemačku. Lični predmeti logoraša su odnošeni u skladište, odakle su ih po želji pljačkali pripadnici SS.

Otpor logoraša

Do 1943. u logoru su se pojavile organizacije logoraša. Uz njihovu pomoć pobeglo je par zarobljenika koji su nosili vesti o istrebljenju stotina hiljada mađarskih Jevreja u periodu maj-jun 1944. Dana 7. oktobra 1944, na ustanak se podiglo 250 članova jedinice zadužene za uklanjanje leševa (nem. Sonderkommando). Napali su vojnike SS improvizovanim oružjem: kamenjem, sekirama, alatom i granatama kućne izrade. Mlade Jevrejke koje su radile u fabrici municije prokrijumčarile su eksploziv u logor kojim je delimično uništen krematorijum IV. Tada se pobunjenicima pridružila ekipa logoraša iz krematorijuma II, koji su takođe savladali svoje stražare. Posle eksplozije, presekli su električnu žicu i pobegli u šumu. Većina grupe je kasnije uhvaćena i likvidirana.

Tokom postojanja logora u Aušvicu bekstvo je pokušalo oko 700 logoraša, od kojih je 300 to i uspelo. Uobičajena kazna za one koje bi uhvatili u bekstvu bila je smrt izgladnjivanjem. Porodice onih koji su utekli su ponekad hapšene i dovođene u Aušvic da bi odvratili ostale logoraše od pokušaja bekstva. Ako bi neko uspeo da pobegne, SS bi nasumice birao 10 logoraša iz njegovog bloka i ostavljao ih da umru bez hrane.

Žrtve

Spomenik za žrtve Aušvica se nalazi u Aušvic-Birkenau II. Tekst je ispisan na svim jezicima žrtava.

Najmanje 1.3 miliona ljudi je poslato u Aušvic između 1940. i 1945. godine, a najmanje 1,1 milion je umrlo. U logoru je registrovano ukupno 400.207 zatvorenika: 268.657 muškaraca i 131.560 žena. Studija iz kasnih 1980-ih poljskog istoričara Francišek Pajper, koju je objavio Jad Vašem 1991. godine, koristila je red vožnje vozova u kombinaciji sa zapisima o deportaciji da bi izračunala da je od 1,3 miliona poslatih u logor, tamo je umrlo 1.082.000, cifra (zaokruženo na 1,1 miliona) koje je Pajper smatrao minimalnim. Ta brojka je postala široko prihvaćena.

Nemci su pokušavali da prikriju koliko su ih ubili. U julu 1942. godine, prema posleratnim memoarima Rudolfa Hesa, Hes je dobio naređenje od Hajnriha Himlera, preko kancelarije Adolfa Ajhmana i komandanta SS Paula Blobela, da sve masovne grobnice budu otvorene i leševi. Pored toga, pepeo je trebalo odložiti na način da bi u nekom budućem vremenu bilo nemoguće izračunati broj spaljenih leševa.

Ranije procene broja poginulih bile su veće od Pajperovih. Nakon oslobođenja logora, sovjetska vlada je 8. maja 1945. izdala saopštenje da je na tom mestu ubijeno četiri miliona ljudi, što je brojka zasnovana na kapacitetu krematorijuma. Hes je na suđenju u Nirnbergu rekao da je najmanje 2.500.000 ljudi tamo ubijeno gasom, a da je još 500.000 umrlo od gladi i bolesti. Svedočio je da je cifra od preko dva miliona došla od Ajhmana. U svojim memoarima, napisanim u pritvoru, Hes je napisao da je Ajhman dao cifru od 2,5 miliona Hesovom nadređenom oficiru Rihardu Gliksu, na osnovu podataka koji su uništeni. Hes je ovu cifru smatrao „previsokom. Čak je i Aušvic imao granice svojih destruktivnih mogućnosti“, napisao je.

Nacionalnost/etnička pripadnost (Izvor: Francišek Pajper)	Registrovanih smrtni (Aušvic)	Neregistrovanih smrti (Aušvic)	Ukupno
Jevreji	95.000	865.000	960.000
Etnički Poljaci	64.000	10.000	74.000 (70.000–75.000)
Romi i Sinti	19.000	2.000	21.000
Sovjetski ratni zarobljenici	12.000	3,000	15.000
Ostali Evropljani :sovjetski građani ( Belorusi, Rusi, Ukrajinci ),Česi, Jugosloveni, Francuzi, Nemci, Austrijanci	10.000–15.000	n/a	10.000–15.000
Ukupan broj umrlih u Aušvicu, 1940–1945	200.000–205.000	880.000	1.080.000–1.085.000

Otprilike svaki šesti Jevrej ubijenih u holokaustu umro je u Aušvicu. Po poreklu iz države, najveći broj jevrejskih žrtava Aušvica potiče iz Mađarske, 430.000 mrtvih, zatim Poljske (300.000), Francuske (69.000), Holandije (60.000), Grčke (55.000), Protektorata Češke 46.000. Slovačka (27.000), Belgija (25.000), Nemačka i Austrija (23.000), Jugoslavija (10.000), Italija (7.500), Norveška (690) i drugi (34.000). Timoti Snajder piše da je manje od jednog procenta od milion sovjetskih Jevreja ubijenih u Holokaustu ubijeno u Aušvicu. Od najmanje 387 Jehovinih svedoka koji su bili zatvoreni u Aušvicu, 132 umrla su u logoru.

Evakuacija logora i oslobođenje

Novembra 1944. Hajnrih Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije nemačke ratne zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale. SS komanda je 20. januara naredila da se pobiju svi preostali logoraši, ali ova naredba nije izvršena u haosu nemačkog povlačenja. Nacističko osoblje je 17. januara 1945. počelo evakuaciju; blizu 60.000 logoraša naterani su na marš smrti prema logoru Loslau. Oko 20.000 logoraša iz Aušvica uspelo je da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, gde su ih oslobodili Britanci aprila 1945. Najslabijih 7.500 ostavljeno je u logoru. Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije 27. januara 1945. U logoru su našli i 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama.

Vidi još

• Holokaust
• Jozef Mengele

Literatura

• Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael (1998). Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-20884-2. 
• Rees, Laurence (2005). Auschwitz: A New History. Public Affairs. ISBN 978-1-58648-303-6. 
• Dwork, Deborah (1996). Auschwitz, 1270 to the Present. Norton. ISBN 978-0-393-03933-7. 
• Piper, Franciszek (1991). „Estimating the Number of Deportees to and Victims of the Auschwitz-Birkenau Camp”. Yad Vashem Studies. XXI: 49—103. ISSN 0084-3296. 
• Piper, Franciszek (1998a) [1994]. „The System of Prisoner Exploitation”. Ur.: Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, IN: Indiana University Press. str. 34–49. ISBN 0-253-32684-2. 
• Piper, Franciszek (1998b) [1994]. „The Number of Victims”. Ur.: Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, IN: Indiana University Press. str. 61–76. ISBN 0-253-32684-2. 
• Piper, Franciszek (1998c) [1994]. „Gas Chambers and Crematoria”. Ur.: Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, IN: Indiana University Press. str. 157–182. ISBN 0-253-32684-2. 
• Piper, Franciszek (2000a). „The Origins of the Camp”. Ur.: Długoborski, Wacław; Piper, Franciszek. Auschwitz, 1940–1945. Central Issues in the History of the Camp. I: The Establishment and Organization of the Camp. Oświęcim: Auschwitz-Birkenau State Museum. str. 39—62. ISBN 978-8385047872. OCLC 929235229. 
• Piper, Franciszek (2000b). Długoborski, Wacław; Piper, Franciszek, ur. Auschwitz, 1940–1945. Central Issues in the History of the Camp. III: Mass Murder. Oświęcim: Auschwitz-Birkenau State Museum. ISBN 978-8385047872. OCLC 929235229. 
• Hoess, Rudolf (2003) [1951]. Commandant of Auschwitz: The Autobiography of Rudolf Hoess. Prevod: Constantine FitzGibbon. London: Phoenix Press. ISBN 1-84212-024-7. 
• Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-00239-9. 
• Friedländer, Saul (2007). The Years of Extermination: Nazi Germany and the Jews, 1939–1945. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-019043-9. Arhivirano iz originala 1. 2. 2023. g. Pristupljeno 25. 10. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Strzelecka, Irena (2000c). „Women in the Auschwitz Concentration Camp”. Ur.: Długoborski, Wacław; Piper, Franciszek. Auschwitz, 1940–1945. Central Issues in the History of the Camp. II: The Prisoners—Their Life and Work. Oświęcim: Auschwitz-Birkenau State Museum. str. 171—200. ISBN 978-8385047872. OCLC 874337926. == Spoljašnje veze ==

• van Pelt, Robert Jan (2016) [2002]. The Case for Auschwitz: Evidence from the Irving Trial. Bloomington, IN: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-02298-1. 
• Hilberg, Raul (1961). The Destruction of the European Jews. New Haven; London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09592-0. 
• Auschwitz Jewish Center Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. maj 2008) in Oświęcim