Unuk osnivača Maurjanske dinastije, Čandragupta Maurija, Ašoka je promovisao širenje budizma. Jedan od indijskih najvećih careva, Ašoka je proširio Čandraguptino carstvo tako da je vladao oblašću koja se proteže od današnjeg Avganistana na zapadu do Bangladeša na istoku. Njigovo carstvo je pokrivalo celokupni Indijski potkontinent izuzev delova današnjeg Tamil Nadua, Karnatake i Kerale. Prestonica carstva je bila Pataliputra (u Magadi, današnjoj Patni), sa provincijalnim prestonicama u Taksili i Udžajinu.
Ašoka je vodio destruktivni rat protiv države Kalinga (moderna Odiša),[7] koju je pokorio oko 260. p. n. e.[8] Nakon osvajanja Kalinge postao je budista.[9][7] Ašoka je slao misije u Šri Lanku i centralnu Aziju, i zahvaljujući njemu je prihvaćen Budizam u Šri Lanci, zemlji najstarije budističke tradicije.[10] Neki zapravo smatraju Aškoku utemeljiteljem budizma kao religije, za razliku od Bude koji ga je utemeljio kao filozofiju.[10]
On se pamti po Ašokinim stubovima i ukazima, i po uspostavljanju monumenata koji su označili nekoliko značajnih mesta u životu Sidarta Gautama.[11] Osim Ašokinih ukaza, biografske informacije o njemu se oslanjaju na legende napisane nekon više vekova, kao što je Ašokavadana iz drugog veka („Priča o Ašoki”, deo Divjivadane), i Šrilankanski tekst Mahavamsa („Velika hronika”). Amblem moderne Republike Indije je adaptacija Ašokine lavovske prestonice. Njegovo sanskritsko ime „Aśoka” ima značenje „bezbolan, bez tuge” ( a privativum i śoka, „bol, tuga”). U njegovim ukazima, on je oslovljavan kao Devānāmpriya (Pali Devānaṃpiya ili „božji miljenik”), i Priyadarśin (Pali Piyadasī ili „On koji svima pridaje ljubav”). Njegova naklonost za povezanost njegovog imena sa Saraca asoca drvetom, ili „Ašokinim drvetom”, se isto tako pominje u Ašokavadani. U Sadržaju istorije, Herbert Džordž Vels piše, „Među desetinama hiljada imena monarha koja su nagomilana u istorijskim stubcima, njihovim veličanstvima i graciozama i prosvetljenostima i kraljevskim visočanstvima i slično tome, ime Ašoke sija li sija, gotovo samo, poput zvezde.”[12]
Ašoka je utemeljitelj dinastije Maurija, i proširio je Magadhansko kraljevstvo na zapadnu polovinu severne Indije. Osvajanjem Kalinge oko 265. p. n. e. pomerio je jugoistočnu granicu s izlazom na more.[13][14] Taj poslednji poduhvat, propraćen strahovitim krvoprolićem, kod Ašoke je izazvao duboke duševne potrese, nakon čega je prihvatio budizam koji se u Magadhi pojavio dva veka ranije[15]. Od tada je okrutni Ašoka postao poznat kao bogougodni Ašoka. Po rečima samoga cara, otada se njegovim zemljama nije više pronosio zvuk doboša, već glas darme (dhamaghosa).[15]
Ašoka je rođen kao sin maurijskog cara Bindusare i njegove supruge Subhadrađi (ili Darma).[16] On je bio unuk Čandragupte Maurije, osnivača Maurijske dinastije, koji je bio rođen u skromnoj porodici, i uz podršku Čanakje ultimatno izgradio jedno od najvećih carstava u antičkoj Indiji.[17][18][19] Prema rimskom istoričaru Apijanu, Čandragupta je napravio „bračni savez” sa Seleukom; te stoga postoji mogućnost da je Ašoka imao seleušku grčku baku.[20] Jedan indijski puranski izvor, Pratisarga Parva iz Bavišja Purana, isto tako opisuje brak Čandragupte sa grčkom princezom, Seleukovom ćerkom.[21][22]
Drevni budistički, hinduski, i đainistički tekstovi pružaju različite biografske tvrdnje. Avadanski tekstovi pominju da je njegova majka bila kraljica Subhadriđi. Prema Ašokavadani, ona je bila ćerka Bramana iz grada Čampa.[23][24]:205 Ona mu je dala ime Ašoka, sa značenjem „jedan bez tuge”. Divjavadana sadrži sličnu priču, ali daje ime kraljice kao Janapadakaljani.[25][26] Ašoka je imao nekoliko starije braće, svi od koji su bili polubraća od drugih žena njegovog oca Bindusara. Ašoka je prošao kroz kraljevsku vojnu obuku.[27]
Budistički tekst Divjavadana opisuje kako je Ašoka ugušio pobunu uzrokovanu dejstvom zlih ministara. Moguće je da je to bio jedan od incidenata u Bindusarovo breme. Taranta navodi da je Čanakja, Bindusarov glavni savetnik, uništio plemstvo i kraljeve 16 gradova i da je postao gospodar svih teritorija između istočnog i zapadnog mora. Neki istoričari smatraju da je to indikacije Bindusarovog osvajanja visoravni Dekan, dok drugi samtraju da se radilo o supresiji pobune.[23]
Nakon toga, Ašoka je bio stacioniran u Udžajinu, prestonici Malava, kao guverner.[23] Komemorativni natpis pronađen u Saru Maru, Madja Pradeš, pominje posetu Pijadasija (počasno ime koje je Ašoka koristio na svojim natpisima) dok je još uvek bio neoženjen princ.[28][29] Ovaj natpis potvrđuje Ašokono prisustvo u Madja Pradešu tokom svojih mladih dana, i njegov status dok je tu boravio.[30]
Tokom njegove vlasti, sprovodio je zvaničnu politiku nenasilja (ahimsa). Nepotrebno ubijanje i kasapljenje životinja je napušteno, kao npr. lov iz razonode i žigosanje. Ašoka je pokazivao milost i prema zarobljenima, dozvoljavajući im dan slobode svake godine, i omogućavao je običnim građanima besplatno obrazovanje na univerzitetima.[15] Tretirao je podanike kao jednake nezavisno od religije, politike ili kaste i pravio besplatne bolnice i za ljude i za životinje. Ašoka je definisao glavne principe nenasilja, tolerancije prema sektama i mišljenjima, poslušnost prema roditeljima, poštovanje prema učiteljima i sveštenicima, čovečni tretman sluga (ropstvo nije ni postojalo u Indiji u to vreme) i darežljivost prema svima.[15] Ove reforme opisane su Ašokinim ediktima.
Ašokini edikti otkrivaju da je on, iako sam budista, podsticao i pomagao različite verske zajednice[31]. U jednom od svojih edikata uklesanih u steni, čiji se original može još i danas čitati, car objavljuje:
"Ne treba poštovati samo svoju, a odbacivati religije drugih, već ih treba poštovati zbog ovog ili onog razloga. Na taj način pomažemo sopstvenoj religiji da raste i činimo uslugu religijama drugih. Čineći suprotno kopamo grob sopstvenoj religiji i isto tako štetimo i drugima. Ko god štuje sopstvenu religiju i blati druge, čini to zapravo posvećujući se svojoj religiji i pomišlja: 'Veličaću svoju religiju'. Ali, naprotiv, on je time smrtno ranjava. Jedino je ovakvo razmišljanje ispravno: Neka svi slušaju i budu voljni da saslušaju učenja koja drugi propovedaju“
— Ašokin edikt
U tu svrhu Ašoka je imenovao posebne velikodostojnike koji "je trebalo da štite dobrobit i pravičnost u korist pripadnika sviju religija". Ovde su izričito pomenuti Grci (Jona), stanovnici Kambodže, Gandare i drugih susednih zemalja (u 5. kamenom ediktu).
U čuvenom 13. kamenom ediktu, Ašoka opisuje vlastito preobraćanje na nenasilje budističke religije zbog kajanja nakon prvog ratnog uspeha, krvavog istrebljenja plemena Kalinga, čiju buduću sigurnost on sada hoće da jamči kroz "zaštitu, delovanje i poduku u darmi", Budinom učenju.[10]
Na svim granicama svog Ašoka je postavio slične natpise da bi ubedio stanovnike još neosvojenih područja da od njega "mogu da očekuju samo sreću, a ne patnju", da "je vladar takođe spreman da im oprosti grešku" (2. Kalinga-edikt).[10]
Moguće je da je poslednji edikt cara Ašoke (237. p. n. e.), koji je u budističkom raskolu stao na stranu staviravadina, ciljao na izbacivanje iz zajednice starih grupe monaha koji su formirali jezgro jedne od najvažnijih hinajana sekti, sarvastivade (od sarvam asti, „sve jeste"). U doktrini sarvastivade, sve darme, ili fenomeni, bilo u prošlosti ili budućnosti, stvarno postoje. Nasuprot njima, ortodoksni stari smatrali su i prošlost i budućnost za nepostojeće.[33]
Godine 1958, je otkriven Ašokin edikt na grčkom jeziku u Kandaharu, negdašnjem Aleksandropolisu u Avganistanu.[10]
^The Early State, H. J. M. Claessen, Peter Skalník, Walter de Gruyter, 1978 Claessen, H. J. M.; Skalník, Peter (1978). The Early State. Walter de Gruyter. ISBN9789027979049.
^"Chandragupta married with a daughter of Suluva, the Yavana king of Pausasa. Thus, he mixed the Buddhists and the Yavanas. He ruled for 60 years. From him, Vindusara was born and ruled for the same number of years as his father. His son was Ashoka." in Pratisarga Parva. Anmol Publications. 2009. str. 18.. Translation given in: Encyclopaedia of Indian Traditions and Cultural Heritage. . Also online translation: Pratisarga Parva pp. 18Arhivirano 2016-04-23 na sajtu Wayback Machine Original Sanskrit of the first two verses given in Sagar, Krishna Chandra (1992). Foreign Influence on Ancient India. Northern Book Centre. str. 83. ISBN9788172110284.. : "Chandragupta Sutah Paursadhipateh Sutam. Suluvasya Tathodwahya Yavani Baudhtatapar".
^Strong 1989, str. 232 harvnb greška: no target: CITEREFStrong1989 (help)
^K. T. S. Sarao (2007). A text book of the history of Theravāda Buddhism (2 izd.). Department of Buddhist Studies, University of Delhi. str. 89. ISBN978-81-86700-66-2.
Strong, The Legend of King Ashoka (2014). John S. New Jersey: Princeton University Press. str. 17.
K. T. S. Sarao (2007). A text book of the history of Theravāda Buddhism (2 izd.). Department of Buddhist Studies, University of Delhi. str. 89. ISBN978-81-86700-66-2.
Hultzsch, Eugene (1914). „The Date of Asoka”. The Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. Cambridge University Press. 46 (4): 943—951. JSTOR25189238. S2CID162453992. doi:10.1017/S0035869X00047419.
Li Rongxi, trans. The biographical scripture of King Aśoka / transl. from the Chinese of Saṃghapāla. . Berkeley, CA: Numata Center for Buddhist Translation and Research. 1993. ISBN978-0-9625618-4-9.
Singh, Upinder (2012). „Governing the State and the Self: Political Philosophy and Practice in the Edicts of Aśoka”. South Asian Studies. University of Delh. 28 (2): 131—145. S2CID143362618. doi:10.1080/02666030.2012.725581.
Thapar, Romila (1980) [1973]. Aśoka and the decline of the Mauryas (2nd izd.). Oxford University Press. ISBN19-6603796- Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć).
von Hinüber, Oskar. (2010). "Did Hellenistic Kings Send Letters to Aśoka?" Journal of the American Oriental Society, 130:2 (Freiburg: 2010). pp. 261–266.
