Ludi Pjero

Луди Пјеро
Постер из 2009.
Изворни наслов	Pierrot le Fou
Жанр	драма
Режија	Жан-Лик Годар
Сценарио	Жан-Лик Годар
Продуцент	Жоржис де Борегард
Главне улоге	Жан-Пол Белмондо Ана Карина
Музика	Антоан Духамел
Издавачка кућа	Société Nouvelle de Cinématographie (SNC)
Студио	Films Georges de Beauregard
Година	1965.
Трајање	110 минута
Земља	Француска
Језик	француски
Буџет	300.000 долара
IMDb веза

Луди Пјеро (фр. Pierrot le Fou) је француски егзистенцијално-драмски филм у режији Жан-Лик Годара из 1965. године са Жан-Пол Белмондом и Аном Карином у главним улогама. Филм је базиран на новели "Опсесија" из 1962. од Лионела Вајта. Ово је десети филм Жан-Лик Годара, и био је француски кандидат за Оскара, али није ушао у ужи избор.

Радња

Фердинанд Грифон је несрећно ожењен мушкарац и недавно је отпуштен са његовог посла ТВ емитера. Након што присуствује забави пуној бесмислених разговора он осећа потребу да побегне; и управо то и чини, бежи са својом бившом девојком, иначе бебиситерком, Маријен Реноар, остављајући своју жену и децу и буржоазијски стил живота. Након доласка у Маријенин стан где проналази леш, Фердинанд убрзо открива да Маријен прате гангстери. Маријен и "Пјеро" - непожељан надимак који Маријен даје Фердинанду (што значи тужни кловн) крећу у пустоловину од Париза до обала Средоземног мора у аутомобилу мртвог човека из Маријениног стана. Од тада воде неуобичајен живот, увек у бекству. Насељавају се у Француској ривијери након што спале аутомобил (пун новца), а такође потопе у море још један који су у међувремену украли. Њихов однос тада постаје напет, Пјеро почиње да чита књиге, да пише дневник, док Маријен постаје досадно и инсистира да се врате у град. У граду, у ноћном клубу срећу једног од пратилаца. У конфузији Пјеро и Маријен бивају раздвојени, гангстери муче Пјероа да би им рекао где је Маријен. Он их слаже да је Маријен у плесној дворани "Маркиз" и они одлазе, сумњајући у то, али остављају Пјероа у животу. Пјеро и Маријен се поново састају, али сада Маријен користи Пјероа како би се домогла торбе пуне новца, да би потом побегла на острво са њеним правим дечком по имену Фред, за кога је претходно рекла да јој је брат. Пјеро, сада изневерен, у бесу проналази Маријен и Фреда и обоје их убија. Узима плаву фарбу и маже је по целом лицу, а затим одлучи да себе дигне у ваздух везујући штапове црвеног и жутог динамита око своје главе. Пошто је запалио фитиљ, у једном тренутку се предомисли, покуша да га угаси, али пошто му је поглед заклоњен од динамита на глави, не успева и разноси себе у експлозији.

Улоге

Жан-Пол Белмондо	Фердинанд "Пјеро" Грифон
Ана Карина	Маријен Реноар
Грацијела Галвани	Марија Грифон
Дирк Сандерс	Фред
Џими Каруби	Дварф
Рожер Дуто	Гангстер #1
Ханс Мејер	Гангстер #2
Семјуел Фулер	лично
Алексис Полиакоф	морнар
Рејмонд Девос	човек у луци
Ласло Забо	Ласло Ковач, политички избеглица
Жан-Пјер Леуд	младић у биоскопу
Жоржис Стако	Стако
Анри Атал	човек на бензинској пумпи #1
Доминик Зарди	човек на бензинској пумпи #2

Теме и стил

Иако је настао као нискобуџетни омаж америчком гангстерском филму, „Луди Пјеро“ је веома брзо стекао репутацију једног од најважнијих филмова у франсцуској кинематографији, а данас се сматра и једним од најреволуционарнијих остварења икада снимљених. У време када је први пут пуштен, никада се до тада није појавио филм као Луди Пјеро - сигурно не у Француској. Француски нови талас је мешао жанрове и стварао нове погледе на филм, али Луди Пјеро је права кулминација када се појавио у јавности 1965. године, када се већ причало о истинским филмским револуцијама. Годар је авантуристички и најрадикалнији режисер француског новог таласа и са овим филмом ће почети процес редефинисања уметности и филозофије филма на начин који је суштински изазов утврђеним филмским конвенцијама и даће нови креативни подстицај снимању филмова у двадесетом веку. Луди Пјеро се може назвати прелазним филмом јер садржи елементе обеју Годарових фаза; прве, још традиционалне и његове касније, експерименталне фазе. Заплет, који није лако пратити је уочљиво пародија америчког гангстерског филма, у сличном тону као и Алфавил, филм који претходи овом. Са својом бујном фотографијом Раула Кутара и раскошним локацијама филм има карактер раскошне холивудске производње, нарочито уз очаравајућу музику Антоана Духамела уз додир Хичкоковске опасности. Ту су и два велика имена француског глумишта: Жан-Пол Белмондо и Ана Карина који су гарантовано привукли велику пажњу публике. Филмом доминирају две теме: прва је везана за односе тј. сталне сукобе између полова, а друга тема, којом се Годар бави у свим својим делима, тиче се егзистенцијализма.

Награде

• Награда Сутхерланд Тропхy Британског филмског института 1965.
• Номинација за Златног лава у Венецији 1965.
• Номинација БАФТА за најбољег страног глумца 1966. (Жан-Пол Белмондо)

Занимљивости

• Силви Вартан је била први Годаров избор за улогу Маријен, али је њен агент одбио. Годар је такодје разматрао да Ричард Бартон игра Фердинанда али је одустао од те идеје.
• Жан-Пјер Леуд је био помоћник режисера на филму (такодје се кратко појављује у једној сцени)
• Један од гостију на забави у почетку филма је амерички режисер Семјуел Фулер.
• Као и многи Годарови филмови и у овом сценарио није био написан, многе сцене су импровизоване од стране глумаца, посебно у завршници филма.
• Снимање је трајало око два месеца, почевши у Француској ривијери, за завршетком у Паризу (независно од сцена у филму).
• Један од сведока који примећује Фердинанда и Маријен у Ници се зове Ласло Ковач. Ово је псеудоним Мишела Поикара којег игра Белмондо у првом Годаровом филму До последњег даха, а такодје ово је име лика којег Белмондо игра у Леди (1959).
• Упкос сталним тврдњама да Годар снима филмове без сценарија, Ана Карина је касније тврдила да су уствари на снимању били врло пажљиви и испланирали све до најситнијих детаља, са готово опсесивним нивоом перфекционизма.

Спољашње везе

• Луди Пјеро на сајту IMDb (језик: енглески)