Пређи на садржај

Мелодија

С Википедије, слободне енциклопедије
Такт из Ј. С. Бахове фуге бр. 17 у А-равном, BWV 862, из Добро темперираног клавијара (I део), пример контрапункта. Два гласа (мелодије) на сваком нотном систему могу се разликовати по правцу нотног врата и ребра.
Глас 1
Глас 2
Глас 3
Глас 4

Мелодија (од грчког μελῳδία melōidía, „певање, појање”),[1] низ је тонова међусобно повезаних у целину. Најчешће сви тонови једне мелодије припадају истој лествици,[2][3] а сама мелодија најчешће почиње неким тоном квинтакорда (трозвукa)[4] лествице у којој је писана, а завршава на првом ступњу (тоници) исте лествице. Мелодија било ког дела неке песме није довољна да се њоме окарактерише само једна песма. Мелодија се обично понавља више пута кроз композицију или песму.[5][6]

Мелодије се често састоје од једне или више музичких фраза[7][8][9] или мотива,[10][11] и обично се понављају кроз композицију у различитим облицима. Мелодије се такође могу описати њиховим мелодијским кретањем или висинама или интервалима између тонова (претежно спојене или дисјунктне или са даљим ограничењима), опсегом висине тона, тензијом и ослобађањем, континуитетом и кохерентношћу, каденцом и обликом.

Функција и елементи

[уреди | уреди извор]

Јохан Филип Кирнбергер је тврдио:

Прави циљ музике - њен прави подухват - је мелодија. Сви делови хармоније имају за крајњу сврху само лепу мелодију. Стога је питање шта је значајније, мелодија или хармонија, узалудно. Без сумње, средство је подређено циљу.

— Јохан Fилип Кирнбергер (1771)[12]

Норвешки композитор Маркус Паус је тврдио:

Мелодија је за музику оно што је мирис за чула: покреће наше памћење. Даје лице форми, и идентитет и карактер процесу и поступцима. То није само музички субјект, већ манифестација музичко субјективног. Носи и зрачи личношћу са толико јасноће и дирљивости колико и хармонија и ритам заједно. Као тако моћно средство комуникације, мелодија служи не само као протагониста у сопственој драми, већ и као гласник од аутора до публике.

— Маркус Паус (2017)[13]

С обзиром на многе и различите елементе и стилове мелодије „многа постојећа објашњења [мелодија] нас ограничавају на специфичне стилске моделе, и они су превише искључиви.“[14] Пол Нарвесон је 1984. тврдио да више од три четвртине мелодијских тема није детаљно истражено.[15]

Мелодије које су постојале у већини европске музике написане пре 20. века и популарној музици током 20. века, садржале су „фиксне и лако уочљиве фреквентне обрасце“, понављајуће „догађаје, често периодичне, на свим структурним нивоима“ и „понављање трајања и образаца трајања“.[14]

Мелодије у 20. веку су „користиле већи избор тонских извора него што је то био обичај у било ком другом историјском периоду западне музике“. Док се дијатонска лествица још увек користила, хроматска лествица је постала „широко примењена“.[14] Композитори су такође доделили структурну улогу „квалитативним димензијама“ које су раније биле „скоро искључиво резервисане за висину тона и ритам“. Клиевер наводи: „Основни елементи сваке мелодије су трајање, висина и квалитет (тембр), текстура и гласноћа.[14] Иако иста мелодија може бити препознатљива када се свира са широким спектром тонова и динамике, ова друга може даље бити „елемент линеарног уређења“.[14]

Примери

[уреди | уреди извор]
Мелодија „Pop Goes the Weasel”

Различити музички стилови користе мелодију на различите начине.[16][17][18] На пример:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ μελῳδία. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project.
  2. ^ Benward, Bruce; Saker, Marilyn Nadine (2003). Music: In Theory and Practice. 1 (7th изд.). Boston: McGraw-Hill. стр. 25. ISBN 978-0-07-294262-0. 
  3. ^ „All The Scales”. www.allthescales.org. Архивирано из оригинала 15. 10. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2018. 
  4. ^ Ronald Pen (1992). Introduction to Music. New York: McGraw-Hill. стр. 81. ISBN 0-07-038068-6. . "A triad is a set of notes consisting of three notes built on successive intervals of a third. A triad can be constructed upon any note by adding alternating notes drawn from the scale. ... In each case the note that forms the foundation pitch is called the root, the middle tone of the triad is designated the third (because it is separated by the interval of a third from the root), and the top tone is referred to as the fifth (because it is a fifth away from the root)."
  5. ^ „Musical Composition”. www.copyright.gov. Приступљено 2019-01-26. 
  6. ^ Translation from Allen Forte, Tonal Harmony in Concept and Practice|edition=3rd|location=New York|publisher=Holt, Rinehart and Winston|year=1979|isbn=0-03-020756-8|pages=1}}
  7. ^ Benjamin, Thomas; Horvit, Michael; Nelson, Robert (2003). Techniques and Materials of Music (7th изд.). Thomson Schirmer. стр. 252. ISBN 0495500542. 
  8. ^ Cooper, Paul (1973). Perspectives in Music Theory. Dodd, Mead, and Co. стр. 48. ISBN 0396067522. 
  9. ^ {{cite book |last1=Rothstein |first1=William |title=Phase Rhythm in Tonal Music |date=1990 |publisher=Schirmer |location=New York |isbn=978-0-02-872191-0 |page= }
  10. ^ Drabkin, William (2001). The new Grove dictionary of music and musicians (на језику: енглески). 17. Stanley Sadie, John Tyrrell (2nd изд.). New York: Grove. стр. 227—228. ISBN 1-56159-239-0. OCLC 44391762. 
  11. ^ Nattiez, Jean-Jacques (1990). Music and discourse : toward a semiology of music. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 0-691-09136-6. OCLC 21524730. 
  12. ^ Forte, Allen (1979). Tonal Harmony in Concept & Practice. Holt, Rinehart and Winston. стр. 203. ISBN 0-03-020756-8. 
  13. ^ Paus, Marcus (2017-11-06). „Why melody matters”. Gramophone. 
  14. ^ а б в г д Kliewer, Vernon (1975). "Melody: Linear Aspects of Twentieth-Century Music", Aspects of Twentieth-Century Music, pp. 270–301. Wittlich, Gary (ed.). . Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall. ISBN 0-13-049346-5. 
  15. ^ Narveson, Paul (1984). Theory of Melody. University Press of America. ISBN 0-8191-3834-7. 
  16. ^ Dannenberg, Roger (2010). Style in Music (PDF) (објављено 2009). стр. 2. Bibcode:2010tsos.book...45D. 
  17. ^ Fabbri, Franco (1982), A Theory of Musical Genres: Two Applications (PDF), стр. 1 
  18. ^ Laurie, Timothy (2014). „Music Genre as Method”. Cultural Studies Review. 20 (2). doi:10.5130/csr.v20i2.4149 Слободан приступ. 
  19. ^ Lomas, J. Derek; Xue, Haian (1. 3. 2022). „Harmony in Design: A Synthesis of Literature from Classical Philosophy, the Sciences, Economics, and Design”. She Ji: The Journal of Design, Economics, and Innovation. 8 (1): 5—64. doi:10.1016/j.sheji.2022.01.001 Слободан приступ. 
  20. ^ Malm, William P. (1996). Music Cultures of the Pacific, the Near East, and Asia (3rd изд.). Prentice Hall. стр. 15. ISBN 0-13-182387-6.  "Homophonic texture...is more common in Western music, where tunes are often built on chords (harmonies) that move in progressions. Indeed this harmonic orientation is one of the major differences between Western and much non-Western music."
  21. ^ Chan, Paul Yaozhu; Dong, Minghui; Li, Haizhou (29. 9. 2019). „The Science of Harmony: A Psychophysical Basis for Perceptual Tensions and Resolutions in Music”. Research. 2019: 1—22. PMC 7006947 Слободан приступ. PMID 32043080. doi:10.34133/2019/2369041. 
  22. ^ „Heterophony | music | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 26. 3. 2023. 
  23. ^ Tan, Zihua (16. 1. 2018). „Monody-based Compositions: José Evangelista's Clos de vie and Alap & Gat”. Revue Circuit. 27 (Numéro 3): 67—83. doi:10.7202/1042841ar Слободан приступ. Приступљено 12. 7. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Мелодија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мелодија&oldid=28825062”