Стефан Урошиц

Стефан Урошиц Немањић
Стефан Урошиц Немањић
	Урошиц, детаљ Дечанске Лозе Немањића
Лични подаци
Пуно име	Стефан Урошиц Немањић
Датум рођења	око 1285.
Место рођења	непознато, Краљевина Србија (Сремска земља)
Датум смрти	пре 1315.
Место смрти	непознато, Краљевина Србија (Сремска земља)
Гроб	црква Светог Ахилија у Ариљу
Породица
Супружник	непознато
Потомство	Војихна (кесар)
Родитељи	Стефан Драгутин; Каталина Арпад
Династија	Немањићи

Стефан Урошиц Немањић (крај XIII и почетак XIV века) био је српски кнез, син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине. Умро је млад и сахрањен је као монах Стефан у манастиру Светог Ахилија у Ариљу, задужбини свог оца. Према легенди, из гроба му је текло миро, због чега га је Српска православна црква прогласила за светитеља.

Манастир Тавна на Мајевици, у Босни сматра се задужбином њега и његовог брата Владислава. Неки извори тврде да је њихова, као и њиховог оца, задужбина и манастир Папраћа.

Слави се 11. новембра, по јулијанском календару, односно 24. новембра по грегоријанском календару.

Неки историчари наводе да би он могао бити отац кесара Војихне.

Биографија

Година рођења

Стефан Драгутин, црква Светог Ахилија у Ариљу (1296).

О Урошицу је први писао Миодраг Пурковић који је прикупио оскудне податке из изворне грађе којима наука располаже. Он је сматрао да је Урошиц рођен око 1285. године. Разлог је био тај што није насликан на параклису Ђурђевих Ступова од стране свога оца Драгутина. Како је на фресци насликан Урошицов брат Владислав, сматра се и да је Урошиц млађи Драгутинов син. Да ли је приликом осликавања Ђурђевих Ступова (1282), Урошиц био дечак, или није био ни рођен, није познато. Дејан Јечменица пише да је Урошиц свакако рођен после 1283. године. Његов лик наилазимо на фресци у Цркви Светог Ахилија у Ариљу, која је живописана 1296. године. Тамо је приказан као дечак од 10-11 година^[1]^[2].

Грађански рат Милутина и Драгутина

Данилов ученик доноси податак да се Драгутин у грађанском рату борио за права свога сина Урошица. Архиепископ Данило, пишући житија Драгутина, Милутина и Јелене, не доноси никакве информације о грађанском рату који је у Србији трајао пуну деценију. Међутим, у житију архиепископа Данила, писаном од стране његовог ученика, наилази се на битну информацију да се Драгутин "подигао од сремске земље са многом силом, хотећи да узме његов (Милутинов) престо и да га даде сину својему Урошицу". Ранија историографија одбацивала је наводе Даниловог ученика сматрајући да се Драгутин у грађанском рату борио за права свога сина Владислава. Међутим, познато је да се Драгутин борио за права свога сина на угарски престо. У Угарској се од 1301. до 1310. године водио грађански рат, након смрти Андрије Млечанина, последњег припадника породице Арпад. Преко мајке, Владислав је имао једнака права на престо као и анжујски претендент Карло Роберт кога је подржавао и папски легат Гентил. Како је рат Драгутина и Карла Роберта завршен након грађанског рата у Србији, логично је претпоставити да се у Србији Драгутин борио за сина Урошица, а у Угарској за Владислава. Борба на два фронта резултирала је поразима на оба^[3]^[4].^[5]

Смрт

Црква Светог Ахилија у Ариљу у којој је сахрањен Урошиц.

Није позната година смрт Урошица, али је свакако умро пре оца. На сабору кога је Драгутин сазвао пред смрт присуствује само Владислав. Умро је, дакле, пре 1315. године, не напунивши ни 30 година. Стари српски родослови и летописи памте га у лепом светлу, по врлини и побожности. Врхобрезнички летопис носи информацију да се подвизивао, односно да се замонашио. У Данилчевом типику један Драгутинов син назван је "Стефан монах". Сахрањен је у очевој задужбини Светог Ахилија у Ариљу, а из гроба му је потекло миро. Копорињски, Пећки, Студенички и Белопољски летопис такође помињу Урошица као монаха. У цркви Светог Ахилија постоје гробнице, али нису пронађене кости. Троношки родослов носи информацију да су Урошиц и Владислав сахрањени у манастиру Папраћа код Зворника, чију су изградњу довршили (започео ју је њихов отац, Стефан Драгутин). Најстарије вести о манастиру Папраћи сежу у 16. век, те се податак из Троношког родослова мора узети са резервом. Урошиц је приказан на три лозе Немањића: у Пећкој патријаршији, Грачаници и Дечанима. Православна црква прославља га 11. новембра^[6].

Породица

Манастир Тавна у Републици Српској (БиХ), задужбина Урошица и његовог брата Владислава

Урошиц је био син Стефана Драгутина и Каталине. По оцу потицао је из средњовековне српске владарске породице Немањића, а по мајци из владарске породице Арпадовца која је од 1000. до 1301. године владала Краљевином Угарском. Деда по оцу био му је српски краљ Урош, док му је деда по мајци био угарски краљ Стефан V. Имао је старијег брата Владислава који ће накратко наследити оца на престолу 1316. године, а за њега ће се борити против Милутиновог сина Стефана Дечанског 1324. године. Имао је најмање три сестре, од којих је по имену позната Јелисавета, супруга Стефана I Котроманића и мајка Стефана II Котроманића. О више Драгутинових ћерки сведочи Анонимни опис Источне Европе из 1310. године, као и дубровачки документи^[7]^[8].

Породично стабло

16. Стефан Немања

8. Стефан Првовенчани

17. Анастасија Немањић

10. Јован Анђел од Срема

21. Маргарета Угарска

5. Јелена Анжујска

11. Матилда од Куртенеа

1. Стефан Урошиц Немањић

24. Андрија II Арпадовић

12. Бела IV

25. Гертруда Меранска

6. Стефан V Угарски

26. Теодор I Ласкарис

13. Марија Ласкарис

27. Ана Анђелина Комнина

3. Каталина Арпад

14. Шејхан или Котан?

7. Јелисавета Куманка

Види још

Списак светитеља Српске православне цркве

Референце

^ Пурковић 1938, стр. 244
^ Јечменица 2018, стр. 117
^ Јечменица 2018, стр. 118–9
^ Динић 1955, стр. 65
^ Живковић 2021, 93-95
^ Јечменица 2018, стр. 120–2
^ Јечменица 2018, стр. 117–22
^ Пурковић 1938, стр. 244–6

Литература

Живковић, Војислав (2021). Српски краљеви Драгутин и Милутин. Проблем наслеђа српског престола крајем 13. и почетком 14. века. Ниш-Врање: Центар за црквене студије, Свеправославно друштво Јустин Ћелијски и Врањски. * Радојчић, Ђ. (1954). „О једној генеалошкој погрешци (Урошиц није Урошица)”. Историјски преглед. 2.
Пурковић, Миодраг, Прилошци средњовековној српској историји, Гласник Српског научног друштва 19 (1938), 244-246
Јечменица, Дејан, Немањићи другог реда, Филозофски факултет Универзитета у Београду (2018)
Динић, Михаило, Кћери краља Драгутина, Из наше раније прошлости, Прилози за КЈИФ 30, св. 3-4 (1964), 239-242
Динић, Михаило, Однос између краља Милутина и Драгутина, Зборник радова Византолошког института 3, Византолошки институт САНУ, Београд (1955), 49-80

Спољашње везе

[1] Пурковић 1938, стр. 244

[2] Јечменица 2018, стр. 117

[3] Јечменица 2018, стр. 118–9

[4] Динић 1955, стр. 65

[5] Живковић 2021, 93-95

[6] Јечменица 2018, стр. 120–2

[7] Јечменица 2018, стр. 117–22

[8] Пурковић 1938, стр. 244–6

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]