Prijeđi na sadržaj

Simón Bolívar

Izvor: Wikipedija
Simon Bolivar
Biografija
Datum rođenja 24. jul 1783.
Mesto rođenja Karakas, Španska imperija
Datum smrti 17. decembar 1830.
Mesto smrti Santa Marta, Nova Granada
Veroispovest katolik
Supružnik Marija Teresa Rodrigez del Toro i Alajsa
Potpis
Mandat(i)
predsednik Venecuele
6. avgust 18132. jul 1814
Reizbor(i) 15. februar 181917. decembar 1819
Prethodnik Kristobal Mendoza
Naslednik Hose Antonio Paez
predsednik Velike Kolumbije
17. decembar 18194. maj 1830
Naslednik Domingo Kajsedo
predsednik Bolivije
12. avgust 182529. decembar 1825
Naslednik Antonio Hose de Sukre
predsednik Perua
17. februar 182428. januar 1827
Prethodnik Hose Bernardo de Tagle
Naslednik Andres de Santa Kruz

Simon Jose Antonio de la Santissima Trinidad Bolivar y Palacios (24.7. 1783. - 17.12. 1830.) je južnoamerički vojskovođa, državnik i revolucionar.

Bolivar je rođen u Venezueli, u španskoj aristokratskoj familiji. Nakon Napoloenove invazije Španije Bolivar se priključio lokalnim huntama koje su to nastojale iskoristiti da proglase nezavisnost od matice zemlje. Godine 1813. je otpočeo ustanak kojim je od španske vlasti oslobođena Venezuela, a do 1821. godine su oslobođene današnja Kolumbija, Panama i Ekvador, od kojih će se zajedno s Venezuelom formirati Velika Kolumbija. Godine 1824. Bolivarove snage su oslobodile Peru, gdje je dobio titulu Libertador (Osloboditelj), a godine 1825. u njegovu čast je proglašena država Bolivija.

Bolivarov vojnički talent se nije reflektirao na politiku. Njegova nastojanja da novooslobođene države ujedini u latinoameričku federaciju nalik na SAD nisu uspjela, a sam Bolivar je bio metom atentata, a njegova vlast bila ugrožena serijom ustanaka. Godine 1830. (27.4.) Bolivar je podnio ostavku na sve svoje dužnosti i ubrzo nakon toga umro od tuberkuloze.

Venecuela je 1999. promenila naziv države u njegovu čast u Bolivarska Republika Venecuela.

Borba za nezavisnost Južne Amerike

[uredi | uredi kod]
Bolivar 1816. tokom boravka na Haitiju.

Bolivar se vratio u Venecuelu 1807. 1813. godine dobio je komandu u Tunhi u Novoj Granadi (današnja Kolumbija), pod upravom Kongresa Ujedinjenih Provincija Nove Granade, nastalog od vojne hunte osnovane 1810.

Ovo je bio početak Zadivljujuće kampanje. Bolivar je došao u Meridu 24. maja i tu je proglašen Oslobodiocem.[1] Ovaj događaj pratili su zauzimanje Truhilja 9. juna. Šest dana kasnije, 15. juna, Bolivar je izdiktirao svoj čuveni dekret o ratu do smrti. Karakas je ponovo zauzet 6. avgusta 1813. i Bolivar je potrđen kao oslobodilac, proglasivši obnavljanje venecuelanske republike. Zbog pobune Hozea Tomasa Bovesa 1814. i pada republike, vratio se u Novu Granadu, gde je komandovao vojskom Ujedinjenih Provincija i ušao u Bogotu 1814. preotevši grad od izdvojenih republikanskih snaga Kundinamarke. Nameravao je da maršira na Kartahenu i zatraži pomoć od lokalnih snaga da zauzme rojalističku Santa Martu. 1815. godine, posle serije političkih i vojnih nesuglasica sa vladom Kargahene, Bolivar je pobegao na Jamajku, gde mu je uskraćen podrška i pokušano je njegovo ubistvo, posle čega je pobegao na Haiti, gde mu je garantovana zaštita. Sprijateljio se sa Aleksandrom Petionom, vođom novostvorenene države i zatražio pomoć od njega.[1]

Bolivar i Francisko de Paula Santander tokom Kongresa u Kukuti, oktobra 1821.

1816. godine Bolivar se iskrcao u Venecuelu sa haićanskim vojnicima i važnom materijalnom pomoću (pod uslovom da ukine ropstvo) i zauzeo je grad Angosturu (danas Sijudad Bolivar). U to vreme Venecuela je bila kapetanija Španije, pa je Bolivar odlučio da se prvo bori za nezavisnost Nove Granade (koja je bila vicekraljevstvo), nameravajući da kasnije učvrsti nezavisnost Venecuele i drugih politički manje značajnih španskih teritorija.

Kampanja za nezavisnost Nove Granade je bila ojačana pobedom u bici kod Bojača 1819. Iz tek osigurane baze, Bolivar je pokrenuo kampanje za nezavisnost Venecuele i Ekvadora, a one su okončane pobedama u bici kod Karaboba 1821. i bitke kod Pinčinče 1822. Na dan 7. septembra 1821. stvorena je Velika Kolumbija (država koja je pokrivala veće delove današnje Kolumbije, Paname, Ekvadora, severnog Perua i severozapadnog Brazila) sa Bolivarom na mestu predsednika i Franciskom de Paulom Santanderom kao potpredsednikom.

Bolivar je 26. i 27. jula održao konferenciju u Gvajakilu sa argentinskim generalom Hozeom de San Martinom, koji je dobio titulu zaštitnika peruanske slobode, nakon što je u avgustu 1821. delimično oslobodio Peru od španske vlasti. Peruanski kongres ga je 10. februara 1824. imenovao za diktatora Perua, što je omogućilo Bolivaru da kompletno reorganizuje političku i vojnu administraciju. Uz pomoć Antonija Hozea de Sukrea, Bolivar je odlučno porazio špansku konjicu u bici kod Žunina 6. avgusta 1824. Sukre je uništio brojčano nadmoćnije ostatke španske vojske u Bitci kod Ayacucha 9. decembra 1824.

6. avgusta 1825. na kongresu Gornjeg Perua, stvorena je Republika Bolivija. Bolivar je tako postao jedan od retkih ljudi po kome je nazvana jedna država.

Preci

[uredi | uredi kod]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Antonio Bolivar i Dijaz de Rohas
 
 
 
 
 
 
 
8. Kapitan Luis Bolivar Reboljedo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Leonor Reboljedo Argumedo
 
 
 
 
 
 
 
4. Huan de Bolivar i Martinez de Viljegas
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Lorenzo de Martinez de Viljegas
 
 
 
 
 
 
 
9. Ana Marija Martinez de Viljegas i Ladron de Gevara
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Magdalena Ladron de Gevara i Rohas
 
 
 
 
 
 
 
2. Huan Visente Bolivar i Ponte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Hasinto Ponte-Andrade
 
 
 
 
 
 
 
10. Pedro Ponte-Andrade i Haspe de Montenegro
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Marija Haspe de Montenegro
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Petronila Ponte-Andrade i Marin de Narvaez
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Fransisko Marin de Narvaez i Vilčez
 
 
 
 
 
 
 
11. Marija Hosefa Marin de Narvaez
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Hosefa Marija de Narvaez
 
 
 
 
 
 
 
1. Simon Hose Antonio de la Santisima Trinidad Bolivar i Palasios
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Hose Palasios de Agire i Aristija-Soho i Ortiz de Zarate
 
 
 
 
 
 
 
12. Felisijano Palasios de Agire i Aristija-Soho i Hedler
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Isabel Marija Hedler Rivilja
 
 
 
 
 
 
 
6. Felisijano Palasios de Agire i Aristija-Soho i Hil de Aratija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Fransisko Hil de Aratija
 
 
 
 
 
 
 
13. Isabel Marija Hil de Aratija i Agire-Viljela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Marija Rosa Agire-Viljela i Laja-Mohika
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija de la Konsepsion Palasios i Blanko
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Mateo Blanko Infante
 
 
 
 
 
 
 
14. Mateo Hose Blanko i Fernandez de Arauho
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Hosefa Fernandez de Arauho i Rivilja
 
 
 
 
 
 
 
7. Fransiska Blanko Erera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Huan Asensio Erera i Askanio
 
 
 
 
 
 
 
15. Isabel Klara de Erera i Lijendo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Paula Rosa de Lijendo i Očoa
 
 
 
 
 
 


Reference

[uredi | uredi kod]

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]