Howlin' Wolf
| Haulin Vulf | ||
|---|---|---|
| Podaci | ||
| Ime po rođenju | Čester Artur Bernet | |
| Datum rođenja | 10. jun 1910. Vajt Stejšn, Misisipi, SAD | |
| Datum smrti | 10. januar 1976. (65 godina). Hajns, Ilionis, SAD | |
| Žanr | električni bluz, Čikago bluz | |
| Zanimanje | Muzičar, tekstopisac | |
| Instrument | vokal, gitara, harmonika | |
| Aktivni period | 1951–1976 | |
Čester Artur Bernet (engl. Chester Arthur Burnett; 10. jun 1910 — 10. januar 1976), poznatiji kao Haulin Vulf (engl. Howlin' Wolf), bio je uticajni američki bluz pevač, gitarista i harmonikaš.
Svojim gromkim glasom i impresivnim prisustvom, Bernet spada među vodeće izvođače električnog bluza; muzičar i kritičar Kab Koda izjavio je „niko nije ravan Haulin Vulfu u jedinstvenoj sposobnosti da zaljulja kuću do temelja i istovremeno da isprepada svoje pokrovitelje svojom duhovitošću.“[1] Mnoge pesme koje je popularizovao Barnet - kao što su „Smokestack Lightnin'“, „Back Door Man“ i „Spoonful“ - postale su standardi bluza i rok-bluza.
Visok 6 stopa i 6 inči (198 cm) i težak blizu 300 funti (136 kg), privlačio je pažnju na sebe sa jednim od najglasnijih i najupečatljivijih glasova od svih „klasičnih“ čikaških bluz pevača 50ih. Haulin Vulfov glas bio je upoređen sa „zvukom teške mašine koja posluje na šljunkovitom putu“.
Ovaj grubo oivičen, malo strašan muzički stil stavljan je često u suprotnost sa manje surovim, ali još uvek moćnim izlaganjem njegovog savremenika i profesionalnog rivala, Madi Votersa - iako se njih dvojica navodno nisu razlikovali u stvarnoj ličnosti - da bi se opisala dva stuba čikaškog bluza.
Haulin Vulf, Soni Boj Viliamson (Rajs Miler), Litl Džejkobs, Bili Dikson, i Mudi Vaters se obično smatraju u retrospektivi kao najveći bluz umetnici koji su snimali za Čes (engl. Chess) u Čikagu. Sem Filips je jednom primetio: „Kad sam čuo Haulin Vulfa, rekao sam: ‘Ovo je za mene. Ovo je mesto gde čovekova duša nikada ne umire.’“ Roling stoun časopis postavio ga je na 51. mesto na listi 100 najvećih umetnika svih vremena Arhivirano 2010-08-24 na Wayback Machine-u.[2]
Rođen u Vajt Sejšnu, Misisipi, blizu Vest Vest Pointa, dobio je ime po Čester A. Arturu, dvadeset i trećem predsedniku Sjedinjenih Američkih Država, i dobio nadimak Big Fut Čester i Bul Kau u svojim ranim godinama, zbog masivnosti. Objasnio je i poreklo imena Haulin Vulf: „Dobio sam ga od svog dede (Džon Džouns)“. Koristio se s tim da bi mu ispričao priču o vukovima u tom delu zemlje i upozorio ga da, ako se ne bude ponašao lepo, da će ga oni uhvatiti. Prema dokumentarnom filmu „The Howlin' Wolf Story“, Vulfovi roditelji su propali finansijski kad je bio mlad. Njegova vrlo religiozna majka Getruda izbacila ga je iz kuće još dok je bio dete zbog odbijanja da radi na farmi. Onda se preselio kod svog strica, Vila Junga, koji se loše ophodio prema njemu. Kad je bio trinaest godina star, pobegao je, tvrdeći da je bosonog prešao 85 milja (137 km), da se pridruži svom ocu, gde je napokon našao srećan dom u velikoj porodici svoga oca. Na vrhuncu svog uspeha, vratio se iz Čikaga u svoj rodni grad da ponovo vidi svoju majku, ali se odvezao natrag u suzama, kad ga je ona odbacila i odbila da joj da bilo koji novac koji joj je on ponudio, rekavši da je zarađen od izvođenja njegove „đavoljeve muzike“.
Godine 1930. Haulin Vulf se sastao s Čarli Patonom, najpopularnijim bluzistom u Delti u tom trenutku. Bio je slušao njegovo izvođenje noću spolja u obližnjoj kolibi gde se okupljalo društvo muzičara. Tamo je zapamtio da je Paton izvodio „Pony Blues“, „High Water Everywhere“, „A Spoonful Blues“, i „Banty Rooster Blues“. Njih dvojica su postali bliski i uskoro ga je Paton učio svirati gitaru. „Prvi komad koji sam ikada svirao u mom životu bio je... melodija o tome kako sam svezao ponija i osedlao crnu kobilu.“ (Patonov „Pony Blues“).[3] Vulf je takođe učio od Patona kako da privlači pažnju javnosti: „Kad bi svirao svoju gitaru, okretao bi se nazad i napred, bacao je preko ramena, između nogu, bacao u vazduh.“[3] „Čester (Vulf) je mogao izvoditi trikove s gitarom koje je naučio od Patona za ostatak života.“[3] „Čester je dobro naučio svoje lekcije i svirao s Patonom često (u malim zajednicama u Delti)“.[4]
Haulin Vulfa su takođe inspirisali drugi popularni bluz izvođači tog vremena, uključujući Misisipi Šeiks (bend), Blajnd Lemon Džeferson, Ma Rajnej, Loni Džonson, Tampa Red, Blajnd Blejk, i Tomi Džonson (dve od najranijih pesama kojim je ovladao bile su Džefersonova „Match Box Blues“ i Leroj Karsova „How Long, How Long Blues“). Kantri pevač Džimi Rodžers, koji je bio Vulfov idol iz detinjstva, takođe je uticao na njega. Vulf je pokušao da imitira Rodžersovo „plavo jodlovanje“, ali je utvrdio da njegovi napori zvuče više kao krčanje ili urlikanje. „Nisam mogao da jodlujem“, Beri Giford ga je citirao u izjavi za Roling stoun, „i tako sam prešao na urlikanje. I, to mi je uspelo sasvim u redu“. Njegova harmonika svirala je po uzoru na onu koja je pripadala Rajs Mileru (takođe poznatom kao Soni Boj Viliamson Drugi), koji ga je naučio da svira kad se Haulin preselio u Parkin, Arkanzas, 1933. godine.
Za vreme 30ih Vulf je nastupao na američkom jugu kao solo izvođač i sa nekoliko muzičara, između ostalog s Flojdom Džonsom, Džonijem Šajnsom, Honibojem Edvardsom, Soni Boj Viliamsonom, Robertom Džonsonom, Robertom Džuniorem Lokvudom, Vili Braunom, Son Hausom, Vili Džonsonom. Bio je primljen u američku vojsku 9. aprila 1941. godine, u dobi od trideset godina, i stacioniran u nekoliko baza. Našavši da se teško prilagođava vojnom životu, Vulf je otpušten 3. novembra 1943, sredinom Drugog svetskog rata, nikada ne bivajući poslat u instranstvo. Vulf se vratio svojoj porodici i pomogao joj je u zemljoradnji, svirajući kao što je to radio 30ih sa Flojdom Džonsom i drugima. Godine 1948. formirao je bend koji su sačinjavali gitarista Vili Džonson i Mat nakon što „Gitara“ Marfi, harmonikaš Džunior Parker, pijanista zapamćen samo kao „Razarač“ i bubnjar Vili Stil. Počeo je da emituje na radio-stanici KWEM-u u Vest Memfisu, Arkanzas, naizmenično izvodeći i bacajući opremu na očevu farmu, nakon što se njegova porodica preselila u ovu oblast iste godine. Na kraju ga je Sem Filips otkrio i postigao ugovor s njim za Memphis Recording Service 1951. godine.
Haulin je brzo postao lokalna ličnost, a uskoro je počeo da radi s bendom koji je uključivao Vili Džonsona, i gitaristu Pet Hera. Njegov prvi snimak izdat je 1951. kada je snimio ploču i za braću Bihari (Modern Records) i za Leonard Chessov Chess Records. Čes izdaje Haulin Vulfov album „How Many More Years“ avgusta 1951; Vulf takođe snima i za Modern Records, sa Ajk Tarnerom, krajem 1951. i početkom 1952. Čes je na kraju pobedio u ratu oko pevača, i Vulf se naselio u Čikago, Ilionis 1953.
Stigavši u Čikago, obrazovao je novi bend, ubacivši Džosep Leona „Džodija“ iz „Memphis Slim's band“, postavivši ga za prvog gitaristu. U roku od godinu dana Vulf izmamljuje gitaristu Hjuberta Samlina da napusti Memfis i da mu se priključi u Čikagu, Samlinovo jezgrovit i uvijen solo savršeno je dopunjavao Bernetov veliki glas i iznenađujuće suptilno fraziranje. Iako se postavka Vulfovog benda redovno menjala tokom godina, zapošljavajući mnogo različitih gitarista i na snimanju i na živim nastupima, uključujući Vili Džonsona, Džudi Viliamsa, Li Kupera, L. D. MekGija, Otis „Big Smokey“ Smotersa, njegovog brata Litl Smokij Smotersa, Džimi Rodžersa, Fredi „Abu Talib“ Robinzona i Badi Gaja, između ostalog, izuzev nekoliko kratkih odsustva u kasnim 50ih, Samlin je ostao član benda do kraja Vulfove karijere.
Tokom 50ih Vulf je imao četiri pesme koje su kvalifikovane kao hitovi na bilbordu nacionalne ar en bi liste: „How Many More Years“, njegov prvi i najveći hit, koji je dostigao 4. mesto 1951.; s druge strane, „Moanin' at Midnight“, koji je dostigao 10. mesto iste godine; „Smokestack Lightning“, utvrđen tri nedelje 1956. godine na osmom mestu; i „I Asked For Water (She Gave Me Gasoline)“, koji se pojavljao na listama nedelju dana 1956. godine na osmom mestu. Godine 1959. Vulfov prvi album, „Moanin' in the Moonlight“, kompilacija prethodno objavljenih pesama, je izdat.
Njegov album iz 1962. „Howlin' Wolf“ je čuven i uticajan bluz album često nazivan „The Rocking Chair“, jer ilustracija na njegovom omotu prikazuje akustičnu gitaru naslonjenu na stolicu za ljuljanje. Ovaj album sadrži pesme: „Wang Dang Doodle“, „Goin' Down Slow“, „Spoonful“, i „Little Red Rooster“, koje su našle svoj put na repertoarima britanskih i američkih bendova zaluđenih čikaškim bluzom. Godine 1964. imao je turneju u Evropi kao deo American Folk Blues Festival-a, u produkciji Nemaca Horst Lipmana i Fric Raua. Godine 1965. pojavio se na televizijskom šou „Shindig“ na insistiranje Rolingstonsa, koji su isplanirali da se pojave na istom programu, i koji su obradili Haulinovu pesmu „Little Red Rooster“ za svoj prethodni album. Često je podržavao zapise basiste i tekstopisca Vili Diksona, koji je zaslužan za Haulin Vulfove standarde kao što su „Spoonful“, „Little Red Rooster“, „I Ain't Superstitious“, „Back Door Man“, „Evil“, „Wang Dang Doodle“ (kasnije obrađen od strane Koko Tejlora), i druge.
Septembra 1967. godine udružio je snage sa Bo Didlejem i Mudi Vatersom za The Super Super Blues Band album, u kojem su se našle dve njegove pesme „The Red Rooster“ i „Spoonful“.
Maja 1970. Haulin Vulf, njegov dugogodišnji gitarista Hjubert Samlin, i njegov mlado čikaški bluz harmonikaš Džef Karp putovali su u London zajedno sa producentom Chess Recordsa, Normanom Dajronom, da snime Howlin' Wolf London Sessions LP, u pratnji sa britanskim rok-bluz muzičarima Erik Kleptonom, Stiv Vajnvudom, Ijan Stivardom, Bili Vajmanom, Čarli Vatsom i drugima. Vulf je snimio njegov zadnji album za Čes, The Back Door Wolf, 1973. godine.
Za razliku od mnogih drugih bluz muzičara, nakon što je napustio svoje bedno detinjstvo da bi započeo muzičku karijeru, Haulin Vulf je uvek bio finansijski uspešan. Pošto je već dosegao merilo uspeha u Memfisu, opisao je sebe kao „jedinog koji može da se povisi iz Delte kao džentlmen“ u Čikago, gde je uspeo, u svom sopstvenom autu na „bluz putu“ (engl. Blues Highway) i s četiri hiljada dolara u džepu, što je za ono vreme, posebno za crne muzičare bilo retko. U svojoj ranoj karijeri, to je rezultat njegove muzičke popularnosti i sposobnosti da izbegne alkohol, kockanje i razne opasnosti, zbog kojih su mnogi muzičari postali plen. Iako je uspevao da bude nepismen s njegovih 40 godina, na kraju se vratio u školu, da bi stekao opšte obrazovanje, da bi kasnije studirao računovodstvo i druge poslove koji bi mu pomogli u poslovnoj karijeri.
Vulf je upoznao svoju buduću ženu, Lili, kad je nastupao na jednom izvođenju u jednom čikaškom klubu. Ona i njena porodica su bili urbani i obrazovani, i nisu bili uključeni u ono što se generalno moglo videti kao neprijatan svet bluz muzičara. Ipak, odmah je privukla pažnju kada ju je video u publici. Prema onima koji su znali, par je ostao u dubokoj ljubavi sve do Vulfove smrti. Zajedno su podigli Beti i Barbaru, Lilijeve ćerke iz prethodne veze.
Nakon što je oženio Lili, koja je bila sposobna da rukovodi profesionalno s finansijama, Vulf je bio toliko finansijski uspešan, da je bio u mogućnosti da obezbedi članovima benda ne samo pristojne plate, nego i zdravstvena osiguranja; to mu je omogućilo da zaposli valjane muzičare, i da mu održi imidž benda. Prema njegovoj ćerci, nikada se nije ponašao finansijski ekstravagantno, i rađe je vozio „pontijakom“, nego skupljim ili jeftinijim automobilom.
Vulfovo zdravlje pogoršavalo se krajem 60ih i tokom 70ih. Doživeo je nekoliko srčanih napada, a 1970. njegovi bubrezi su teško oštećeni u automobilskoj nesreći. Umro je od komplikacija bubrežne bolesti 1976. godine.
Bernet je umro u bolnici, u Hajnsu, Ilionis, 10. januara 1976. godine i sahranjen je u Hilsajdu, u Kuk okrugu, Ilionis. Njegov veliki nadgrobni spomenik, navodno kupljen od strane Erika Kleptona, ima na sebi sliku gitare i harmonike.
Festival u znak sećanja na Haulin Vulfa održava se svake godine u Vest Pointu, Misisipi. „Wolf's Juke Joint Jam“ je još jedan festival održavan u znak sećanja na Haulina, i održava se godišnje u Vest Pointu. Neki od umetnika koji su svirali na ovim festivalima, uključujući vodećeg gitaristu Hjuberta Samlina.
| Haulin Vulfove nagrade za bluz[5] | ||||
| Godina | Kategorija | Naziv | Rezultat | |
|---|---|---|---|---|
| 2004 | Historical Blues Album of the Year | The London Howlin' Wolf Sessions | Nominovan | |
| 1995 | Reissue Album of the Year | Ain't Gonna Be Your Dog | Nominovan | |
| 1992 | Vintage or Reissue Blues Album - SAD ili strani | The Chess Box—Howlin' Wolf | Pobednik | |
| 1990 | Vintage/Reissue (strani) | Memphis Days | Nominovan | |
| 1989 | Vintage/Reissue Album (SAD) | Cadillac Daddy | Nominovan | |
| 1988 | Vintage/Reissue Album (strani) | Killing Floor: Masterworks Vol. 5 | Pobednik | |
| 1987 | Vintage/Reissue Album (SAD) | Moanin' in the Moonlight | Pobednik | |
| 1981 | Vintage or Reissue Album (strani) | More Real Folk Blues | Nominovan | |
U SAD su počele da izlaze markice u iznosu od 29 centi s likom Haulin Vulfa 17. septembra 1994.
| Haulin Vulfova priznanja | ||||
| Godina | Kategorija | Rezultat | Primedba | |
|---|---|---|---|---|
| 2003 | Mississippi Musicians Hall of Fame | Primljen | ||
| 1991 | Rock and Roll Hall of Fame | Primljen | Rani uticaji | |
| 1980 | Blues Hall of Fame | Primljen | ||
- 1959: Moanin' in the Moonlight
- 1962: Howlin' Wolf Sings the Blues; Howlin' Wolf
- 1964: 'Rockin' The Blues - uživo u Nemačkoj
- 1965: The Real Folk Blues
- 1966: Live In Cambridge
- 1966: The Super Super Blues Band
- 1967: More Real Folk Blues
- 1969: The Howlin' Wolf Album
- 1971: Message to the Young
- 1971: The London Howlin' Wolf Sessions
- 1972: Live and Cookin' (At Alice's Revisited)
- 1973: Evil - Live at Joe's Place
- 1973: The Back Door Wolf
- 1974: London Revisited
- ↑ Koda, Cub. „www.allmusic.com: Howlin' Wolf” ((en)). Pristupljeno 20. avgust 2010. »A Robert Johnson may have possessed more lyrical insight, a Muddy Waters more dignity, and a B.B. King certainly more technical expertise, but no one could match him for the singular ability to rock the house down to the foundation while simultaneously scaring its patrons out of its wits.«
- ↑ „The Immortals: The First Fifty”. Rolling Stone Issue 946. Rolling Stone. Arhivirano iz originala na datum 2008-06-25. Pristupljeno 2012-04-29.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Segrest 2004, p. 19.
- ↑ Segrest 2004, p. 20.
- ↑ The Blues Foundation Database
