Dragutin Dimitrijević Apis
Dragutin Dimitrijević Apis bio je generalštabni pukovnik vojske Kraljevine Srbije. Rođen je 5. avgusta 1876. u Beogradu, a na osnovu presude vojnog suda streljan je 14. juna 1917. u Solunu.
Bio je član Vrhovne centralne uprave tajne zavereničke organizacije "Ujedinjenje ili smrt", poznato kao Crna ruka. U I svetskom ratu bio je šef vojne obaveštajne službe, načelnik štaba Užičke vojske, Timočke vojske a na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba 3. armije.[1]
Zbog neslaganja sa politikom princa Aleksandra, protiv njega je poveden Solunski proces na kojem je osuđen na smrt i streljan, zbog organizovanja atentata na regenta Aleksandra.[1]
Rođen je 5. avgusta 1876. u Beogradu. Rano je ostao siroče. Nakon toga, brigu o njemu preuzima njegova sestra i njen suprug. Završava Osnovnu Školu u Nišu, a nižu školu gimnazije u Beogradu(prva beogradska gimnazija). Nakon školovanja upisao je nižu školu Vojne akademije i završio je 1896. kao šesti u klasi. Bio je na službi u 7.pešadijskom puku u Beogradu gde je proizveden u čin potporučnika.
Septembra 1898. upisao je višu školu Vojne akademije za generalštabne oficire. U čin pešadijskog poručnika proizveden avgusta 1899.
U vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, zbog lošeg stanja u zemlji, smislio je i organizovao oficirski puč kraljevskog para Obrenović.
U noći 29. maja poveo je zaverenike iz Oficirskog Doma u dvor, gde je za vreme traženja kralja i kraljice, teško ranjen s tri metka u grudi. Zahvaljujući svojoj snažnoj prirodi, Dimitrijević je prebolio te rane, a njegov uticaj na oficire i poslove u vojsci stalno je rastao.
Godine 1905.položio je ispit za Generalštab i otputovao na vojne studije u Berlinu. Po povratku u zemlju, dodeljen je generalštabnom odeljenju Ministarstva Vojnog, i služio je u njemu od septembra 1906. do marta 1907.
Bio je u Makedoniji kraće vreme, a po povratku vršio je dužnost pomoćnika načelnika štaba Drinske divizije 1908. Još za vreme svog boravka na jugu Srbije, Apis se priključio tajnom komitetu koji je tada već bio stvoren sa ciljem da se odupre bugarskim pretenzijama. U isto vreme, postao je član Četničkog udruženja sa sedištem u Skoplju i Kumanovu.
1911. sa svojim drugovima osnovao je tajno udruženje Ujedinjenje ili smrt, poznato pod imenom Crna ruka. Za vreme same mobilizacije u septembru 1912. teško je oboleo od trovanja krv,i pa je morao biti vraćen u Beograd, te zbog toga nije mogao učestvovati u balkanskom ratu. Kao šef obavještajnog odeljenja Ratnog ministarstva Dimitrijević je uspostavio kontakte sa istomišljenicima iz mnogih krajeva.
U I svetskom ratu je rukovodio obaveštajnom službom. Potom je bio načelnik štaba Užičke i Timočke vojske. Zatim, pomoćnik načelnika štaba III armije. Apis je u decembru 1916. uhapšen na solunskom frontu kao član tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt. Optužnica ga je teretila za "prevratničko djelovanje" s političkim ciljem u samoj zemlji. Pored toga u tužbi se navodilo, da je prikrivao Rada Malobabića i Muhameda Mehmedbašića, koji su bili optuženi istom tužbom, i da su 29. avgusta 1916. izvršili atentant na prestolonasljednika regenta Aleksandra, kada se automobilom vozio iz Ostrova u svoj logor. Proces je vođen u Solunu pred vojnim sudom za oficire. Presudom od 23. avgusta 1916 Dimitrijević je osuđen na smrt, a streljan je 14. juna 1917. u Solunskom polju zajedno s artiljerijskim majorom Ljubom Vulovićem i Radom Malobabićem.
Na obnovljenom sudskom procesu 1953. u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis.
Odlikovan:
- Ordenom "Petar Mrkonjić"
- Ordenom srpske krune I, II i III reda
- Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima I, II i III reda.
- Ordenom "Miloš Obilić"
- Ordenom Belog orla I i II reda.
- Narodna enciklopedija (1927. godine), članak Miomira Milenovića, urednika Politike
- Dušan Savković, Apis
- Dejvid Mekenzi, Kruna srpske diplomatije (NIN, 16/06/05)
- Arčibald Rajs, Čujte Srbi
- Grupa autora, Vojni Leksikon, Vojnoizdavački Zavod, 1981
- Milan Ž.Živanović, Pukovnik Apis, Solunski proces, hiljadu devesto sedamnaeste, Beograd, 1955.
- Валентин Пикуль,Честь имею!,Москва,1992.
