Atentat na Ibarskoj magistrali
| Ibar Highway assassination attempt | |
|---|---|
| Lokacija | kraj sela Petka, Lazarevac, Srbija, SR Jugoslavija |
| Datum | 3. oktobar 1999 12:15 |
| Meta | Vuk Drašković |
| Mrtvih | 4 |
| Počinitelj | Jedinica za specijalne operacije (JSO) |
Atentat na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. godine, je pokušaj ubistva Vuka Draškovića, lidera Srpskog pokreta obnove, tada jedne od najjačih opozicionih političkih stranaka u Srbiji.
U isceniranoj saobraćajnoj nesreći poginuli su:
- Veselin Bošković (49 godina),
- Zvonko Osmajlić (37 godina),
- Vučko Rakočević (32 godine) i
- Dragan Vušurović - Gaga (33 godine).
Vuk Drašković koji je prilikom atentata lakše povređen, odmah je optužio tadašnju vlast Slobodana Miloševića za ubistva i atentat na njega.
Sva četvorica preminulih su bili članovi Srpskog pokreta obnove i najbliži saradnici Vuka Draškovića.
Veselin Bošković rođen je u Bijelom Polju. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Bio je direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište Beograda On je rođeni brat Danice Drašković, supruge lidera SPOa.
Sahranjen je na Topčiderskom groblju. Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle uručio je tokom četrdesetodnevnog pomena porodici Veselina Boškovića Orden Svetog Save prvog reda, koji mu je posmrtno dodeljen.[1] U njegovu slavu šahovski klub u Bijelom Polju nosi njegovo ime. U Beogradu se od 2000. godine održava memorijalni šahovski turnir „Veselin Bošković“.
Veselin je iza sebe ostavio dve ćerke: Vesnu i Ninu.
Zvonko Osmajlić je rođen 12. septembra 1961. godine u Beranima (Ivangradu). Diplomirao je na Fakultetu fizičke kulture. Bio je reprezentativac Jugoslavije u džudou. Bio je član upravnog odbora i kapiten džudo kluba "Partizan" i direktor Sportsko rekreacionog centra "Tašmajdan". U Beogradu se od 2001. godine održava internacionalni memorijalni džudo turnir „Zvonko Osmajlić“.
Zvonko je iza sebe ostavio tri ćerke: Dmitru, Jovanu i Danicu.
Vučko Rakočević je u trenutku pogibije obavljao dužnost upravnika sportske hale „Pionir“. I on je kao i Zvonko bio sportista i osvajač više domaćih titula i medalja na međunarodnim takmičenjima u borilačkim veštinama.
Vučko je iza sebe ostavio dvoje dece: ćerku Vasiliju i sina Dušana.
Dragan Vušurović - Gaga je vodio samoposlugu.
Gaga je iza sebe ostavio dva sina: Đorđa i Radana.
Zvonko, Vučko i Gaga su bili poznati kao "Vukovi telohranitelji". Sahranjeni su jedan kraj drugoga, takođe na Topčiderskom groblju.
Za ovaj zločin optuženi su:
- Radomir Marković, bivši šef Državne bezbednosti Srbije,
- Milorad Ulemek, bivši komandant JSO,
- pet članova te jedinice kao neposredni izvršioci,
- Nenad Bujošević,
- Nenad Ilić,
- Duško Maričić,
- Branko Berček,
- Leonid Milivojević,
- Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina,
- Milan Radonjić, šef beogradskog centra DBa,
- Branko Đurić, načelnik SUP- a u Beogradu,
- Dragiša Dinić, načelnik saobraćajne policije, i
- Vidan Mijailović, pripadnik saobraćajne policije.
Dana 3. oktobra 1999. godine, grupa pripadnika SPOa se uputila na izlet ka Ravnoj gori, kraj Valjeva. Kolona se kretala u tri vozila:
- službeni džip predsednika SPOa, u kome su se nalazili vozač Bane, Danica Drašković i savezni poslanik SPOa dr Gordana Aničić
- Audi 8, u kome su se nalazili vozač Veselin Bošković i Vuk Drašković
- BMV 520, u kome su se nalazili vozač Vučko Rakočević, Zvonko Osmajlić i Dragan Vušurović.
Oko 12 časova i 15 minuta na Audi koji je vozio Veselin Bošković, a u kome se nalazio i Vuk Drašković, iz suprotnog smera, na pravoj deonici Ibarske magistrale u ataru sela Petka kraj Lazarevca, naleteo je kamion marke "Mercedes", natovaren peskom. Prisebnošću Boškovića, Audi nije podleteo pod kamion, ali je od siline udarca završio kraj puta. Bošković je zadobio prelom vrata i umro je u lazarevačkoj bolnici.
Nedaleko zatim kamion je naleteo na BMV u kome su svi izgoreli na licu mesta.
Vozač kamiona je nestao sa mesta udesa.
Prvo suđenje
Prvo suđenje je počelo sa samo 4 optuženika: Nenad Bujošević i Nenad Ilić kao direktni izvršioci, Radomir Marković i Milan Radonjić za pomaganje. Sudsko veće kojim je predsedavao sudija Miroslav Cvetković je 30. januara 2003. godine donelo, ispostavilo se samo prvu, presudu optuženima. Direktni izvršioci su osuđeni na po 15 godina, Marković na 7, dok je Radonjić oslobođen optužbi. Vrhovni sud Srbije (VSS) je poništio ovu odluku i vratio suđenje na početak.
Drugo suđenje
Na ponovljenom suđenju našla se veća grupa optuženih. Pored optuženih i u prethodnom procesu, ovog puta na optuženičkoj klupi su se našli i Milorad Ulemek, Mihalj Kertes i drugi. Presudom od 29. juna 2005. godine Ulemek i preostala petorica pripadnika JSO su osuđeni na po 15 godina zatvora. Radomir Marković je osuđen na 10 godina zatvora, dok su trojica optuženih Kertes, Dinić i Mijailović su osuđeni na 3, 2 odnosno 1 godinu zatvora. Radonjić i Đurić su oslobođeni optužbi.
Ovu presudu je obeležilo neobično dugo vreme potrebno za pisanje presude. Sudiji Bojanu Mišiću je bilo potrebno skoro punih pet meseci da izrečenu presudu pretoči u pisanu formu.
VSS je 16. maja 2006. godine poništio i ovu odluku.
Treće suđenje
Treće suđenje je ponovo izvođeno pred većem sudije Bojana Mišića. 16. februara 2007. godine doneta je nova presuda. Svi optuženi su osuđeni na iste ili manje kazne u odnosu na prethodnu presudu.
Suđenje pred VSS
Nakon dve ukinute presude Okružnog suda u Beogradu, pred Vrhovnim sudom Srbije u martu 2008. godine je počelo ponovljeno suđenje optuženima. Inače ovo je tek drugi put, u 161 godini postojanja VSS-a da taj sud otvara glavni pretres.[2]
19. juna 2008. je Vrhovni sud doneo presudu kojom se :
- Rade Marković,
- Milorad Ulemek,
- Branko Berček i
- Nenad Ilić
osuđuju na 40 godina zatvora za ubistvo 4 čoveka i pokušaj ubistva Vuka Draškovića.
Nenad Bujošević je za isti zločin ouđen na 35 godina, dok su Duško Maričić i Leonid Milivojević dobili 30 godina.[3]
Vrhovni sud je zbog sakrivanja dokaza na kazne zatvora osudio:
- Mihalj Kertes - 18 mesecois,
- Dragiša Dinić - 10 meseci i
- Vidan Mijailović - 6 meseci.
Branko Đurić i Milan Radonjić su ponovno oslobođeni optužbe zbog nedostatka dokaza.
Za Kertesa, Mijailovića i Dinića je presuda bila konačna dok su se ostali žalili.
Vrhovni sud se ponovno sastao krajem oktobra 2009. da raspravlja o žalbama.[4] 21. decembra 2009. je objavljeno da su sve presude konačne.[5]
- ↑ Glas Javnosti: Posmrtno odlikovan Veselin Bošković Arhivirano 2009-05-25 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 5. 5. 2013.
- ↑ B92: „Ibarska“ pred Vrhovnim sudom, 3. mart 2008., Pristupljeno 5. 5. 2013.
- ↑ Ubicama sa Ibarske magistrale 258 godina robije, Politika, 20. jun 2008
- ↑ „Pomen ubijenim funkcionerima SPO, MTS Mondo, October 3, 2009”. Arhivirano iz originala na datum 2012-08-04. Pristupljeno 2013-08-26.
- ↑ Konačna presuda za Ibarsku magistralu - Legiji četvrti put 40 godina, Blic, 20. decembar 2009
- Glas Javnosti: Poginula četvorica, Vuk lakše povređen, 3. oktobar 1999. Arhivirano 2009-11-29 na Wayback Machine-u
- Atentat? Vreme, 9. oktobar 1999. Arhivirano 2010-01-05 na Wayback Machine-u
- Ibarska magistrala: Presuda i knjiga[mrtav link]
- Novosti: Hronologija zločina, 4. mart 2008.[mrtav link]
- biografija Zvonka Osmajlića Arhivirano 2008-03-28 na Wayback Machine-u