Викторијини слапови

Викторијини слапови
Моси-оа-Тунyа
Викторијини слапови; Моси-оа-Тунyа
Свјетска баштина – УНЕСЦО
	Замбија, Зимбабве (Африка)
Регистриран:	1989. (13. засједање)
Врста:	Природно добро
Мјерило:	вии, виии
Угроженост:	но
Референца:	УНЕСЦО

Викторијини слапови
Моси-оа-Тунyа
Викторијини слапови; Моси-оа-Тунyа
	Водопади током сушне сезоне
Локација
Држава	Замбија; Зимбабве
Координате	17°55′28″С, 25°51′24″Е
Хидрографија
Водоток	Замбези
Слив	индијскооцеански
Водопад
Висина ; – укупна	; 108 м
Ширина ; – максимална	; ~1500 м
Проток	1088 м³/с
Карта
	цласс=нотпагеимаге\| Викторијини слапови на карти Зимбабвеа

Викторијини слапови (енг. Вицториа фаллс) или Моси-оа-Тунyа (Дим који грми), слапови су на ријеци Замбези, на граници између Замбије и Зимбабвеа. Међу највећим су и најспектакуларнијим слаповима на свијету. Слапове, који су широки преко 1,5 км с падом од 128 метара, шкотски истраживач Давид Ливингстоне, као први западњак који је посјетио подручје 1855., назвао је по британској краљици Викторији. Налазе се на територији националних паркова Моси-оа-Тунyа Натионал Парк у Замбији и Вицториа фаллс Натионал Парк у Зимбабwеу. Једна су од највећих туристичких атракција на југу Африке и уписани су на УНЕСЦО-в попис мјеста свјетске баштине у Африци 1989. године.

Карактеристике

"Дим који грми" је назив који су Викторијини слапови добили од локалних племена јер се од њих 300 м увис уздиже измаглица која се може видјети с удаљености од 30 км. Она настаје приликом прелијевања ријеке Замбези с базалтне висоравни преко литице дуге 1708 и дубоке 110 м. Тијеком кишне сезоне (вељача и ожујак) преко слапова протјече око 10.000 м³/с и ствара се највећа водена завјеса на свијету, док је тијеком суша (коловоз и рујан) то тек око 170 м³/с. Испод слапова, ријека Замбези наставља тећи кроз неколико кланаца који су усјечени у меканији вапненачки камен. Око слапова расте тропска кишна шума, управо захваљујући повећаној влажности од њезине измаглице.

Уз сјеверну границу слапова 1934. године основан је Резерват животиња Моси-Оа-Тунyа, површине 68,6 км², који је 1972. године постао националним парком. У њему обитава велики број великих животиња.

Хисторија

Викторијини слапови су почели настајати прије око 100.000 година ерозијом и пукотинама вапненачких стијена, док је базалтна висораван остала чврстом. У њиховој близини пронађени су остаци камених алатки Хомо хабилиса, стари око 3 милиона година, али и оружје и оруђе људи из каменог доба (стари 10-2.000 година)^[1].

Први народи у подручју били су народи ловаца-сакупљача Кхоисан и Токалеyа, који је слапове називао Схонгwе, те су их касније народи Ндебеле називали аМанз' а Тхунqаyо и Макололо Моси-оа-Тунyа^[2]. Сви називи преводе се као "Дим који грми".^[2]^[3] Први Еуропљанин који је посјетио слапове био је Давид Ливингстоне, 17. студеног 1855., за вријеме истраживачког путовања дуж ријеке Замбези од 1852.^[2] до 1856. године. Ливингстоне се ради помнијих истраживања заједно с истраживачем Јохном Кирком вратио у подручје 1860. год. Осим посјета португалског истраживача Серпе Пинта, до изградње жељезнице 1905. год., није било даљњих значајних посјета.

Након што су Викторијини слапови постали свјетска баштина, УНЕСЦО је био забринут идејама Зимбабвијске владе о градњи бране у њиховој близини како би се снага слапова искористила за производњу хидроелектричне енергије. Брана у кланцу Батока би неповратно угрозила јединствену флору и фауну недирнутих кланаца, али и наштетила уносном туризму изнад и испод слапова.

Туризам

Прије довршења жељезничког моста 1905. преко ријеке Замбези, слапови су били ријетко посјећивани. Били су популарна атракција за вријеме британске колонијалне власти и првих година независности, али крајем 1960-их број посјетитеља је опао ради локалних политичких прилика. 1980-их поновни пораст броја посјетитеља дјеломично је увјетован развојем регије као центра екстремних спортова. До краја 1990-их, слапови су биљежили 300.000 посјетитеља годишње, те се очекује даљни пораст на милијун годишње. Број туриста је традиционално већи са стране Зимбабвеа ради бољих инфраструктура у тој земљи, али од почетка 2000-их поново се биљежи пад броја посјетитеља ради политичке нестабилности у Зимбабвеу. Обје земље дозвољавају туристима прелаз граница с визама купљеним на самој граници.^[4]