Убојства у Пакрачкој Пољани
Убојства у Пакрачкој Пољани била су ратни злочин који су починиле хрватске паравојне постројбе под водством Томислава Мерчепа када су убиле између 20-ак до 100-ињак српских, али и хрватских цивила у пољу крај Пакраца у листопаду 1991. тијеком Рата у Хрватској. Ондје је убијено више особа српске националности, углавном оне код којих је нађено било какво оружје, а које би претходно биле одвођене из својих домова у Загребу, околних села из Пакраца, Кутине и Гарешнице, привремено притваране, а потом нестајале. Заповједник постројбе Фрањо Немет потврдио је у истрази да је 192 добровољца са статусом полицијских специјалаца након краће обуке упућено у Пакрац[1][2][3] Једна од жртава постројбе била је и загребачка обитељ Зец.[4]
Почетком рујна 1997. "Ферал Трибуне" објављује исповијед Мире Бајрамовића, припадника Мерчепове јединице, који јавности објављује причу о убијању и мучењу невиних људи у свлачионици НК "Јединства". Због шока јавности Фрањо Туђман особно наређује поновно покретање истраге, те хапшење Мире Бајрамовића, Муниба Суљића и Игора Миколе. Истражне радње које су услиједиле резултирале су мршавом оптужницом и готово никаквим доказима: једино убојство које им се ставило на терет била је ликвидација Александра Саше Антића, док су се остале точке оптужнице бавиле "протуправним лишавањем слободе" и "протуправним стјецањем имовинске користи".[2]
Суђења
[уреди | уреди извор]Муниб Суљић, Синиша Римац, Игор Микола те Миро Бајрамовић и Бранко Шарић, познати и као "мерчеповци", јер су били припадници причувног састава МУП-а, први су пут били неправомоћно осуђени у свибњу 1999. године. Суђење је почело у рујну 1998. године, док је оптужница - за низ казнених дјела убојстава, изнуда, протуправног лишавања слободе, итд., почињених 1991. године на подручју Пакрачке Пољане - била подигнута у просинцу 1997. године. У полицији и истрази признали су та убојства, описујући како су их починили. Но, с обзиром на тежину дјела, требали су приликом давања изјава имати осигурану обрану, односно одвјетнике, што није било учињено. На суђењу, односно главној расправи, зато је дио списа с њиховим признањима морао бити издвојен, оптужени су се даље бранили шутњом и случај је завршио њиховим ослобађањем. У "случају Пакрачке Пољане" био је уз њих оптужен и Зоран Карловић, но њему је Врховни суд потврдио ослобађајућу пресуду. Врховни суд вратио је на поновни поступак првоступањске ослобађајуће пресуде за друге оптужене. Осуђени су били само Бајрамовић и Шарић - због незаконитог притварања и изнуде - на годину и осам мјесеци, односно на годину дана затвора. Врховни је суд казне повисио на 3, односно на годину и осам мјесеци затвора. Но, у вријеме изрицања првоступањске казне, тадашњи судац Ратко Шћекић образложио је ослобађајуће пресуде тиме да су "искази свједока били у нескладу те недостатком доказа".[5]
2005., Суљић, Микола, Римац, Бајрамовић и Шарић осуђени су на укупно 30 година затвора због убојства непознатог мушкарца којега су звали Саша, односно због одвођења Милоша Ивошевића, Раде Паића и Марка Грујића у импровизирани затвор у Пакрачкој Пољани. То је био епилог 13-годишњег суђења.[6] 2009., првооптужени Дамир Куфнер на Жупанијском суду у Пожеги неправомоћно је осуђен на 4.5 године затвора, другооптужени Давор Шимић на годину дана, Павао Ванцаш на 3, Томица Полето на 16, Жељко Тутић на 12 и Антун Ивезић на 10 година затвора. [7] Сам Мерчеп никада није осуђен.
2010., испоставило се да је хрватска влада протеклих 15 година обмањивала хрватску јавност у тзв. случају Пакрачка пољана, водећи 19 ликвидираних хрватских грађана српске националности, које су убили припадници Хрватске војске из злогласне Мерчепове постројбе, као нестале, премда су цијело то вријеме жртве лежале на православноме гробљу у Кукуњевцу, и то након што су их онамо покопале стручне службе хрватске владе.[8]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Оптужница против Мерчепа у рујну”. Национал. 29. 05. 2006.. Архивирано из оригинала на датум 2010-05-28. Приступљено 08. 08. 2010.
- ↑ 2,0 2,1 Ивица Ђикић (14. 10. 2000.). „Обновљена истрага о злочинима у Пакрачкој Пољани”. аим. Архивирано из оригинала на датум 2010-06-09. Приступљено 08. 08. 2010.
- ↑ Саша Јадријевић (05. 15. 2010.). „Хааг послао документацију, ЦИА отворила досје, али ‘случај Мерчеп’ у Хрватској и даље службено не постоји”. Слободна Далмација. Приступљено 08. 08. 2010.
- ↑ Давор Бутковић (17. 09. 2005.). „Побједа правде”. Јутарњи лист. Архивирано из оригинала на датум 2012-11-06. Приступљено 08. 08. 2010.
- ↑ Јасминка Иванчић (16. 09. 2005.). „Отимали људе у Загребу и убијали их у Пакрачкој Пољани”. Монитор. Архивирано из оригинала на датум 2010-11-21. Приступљено 08. 08. 2010.
- ↑ Гордана Симоновић (21. 11. 2001.). „Изречена пресуда за Пакрачку Пољану”. Деутсцхе-Wелле. Приступљено 08. 08. 2010.
- ↑ „За злочин код Пакрачке пољане осуђена шесторица”. РТЛ. 13. 03. 2009.. Архивирано из оригинала на датум 2010-10-30. Приступљено 08. 08. 2010.
- ↑ „Скандалозно: Хрватска 15 година скривала лешеве 19 Срба из Пакрачке пољане”. Национал. 26. 05. 2010.. Архивирано из оригинала на датум 2010-05-30. Приступљено 08. 08. 2010.
Вањске повезнице
[уреди | уреди извор]- Како смо убијали у Пакрачкој Пољани Ферал Трибуне