Турска

Тüркиyе Цумхуриyети Република Турска
Застава Грб
Гесло: Мир у кући, мир у свијету. (турски: Yуртта Сулх, Циханда Сулх)
Химна: "İстиклâл Марşı"
Службени језици	турски
Говернмент
• предсједник	Рецеп Таyyип Ердоğан
• потпредсједник	Фуат Октаy
Утемељење	29. октобар 1923.
Површина
• Воде (%)	1,3
Становништво
• Попис из 2005	69.660.559 (17.)
• Густоћа	86.2 /км2
Валута	Турска лира
Временска зона	+2
Позивни број	90
Веб-домена	.тр

Турска (тур. Тüркиyе – "Туркије" [ˈтyɾције]; службено Република Турска, тур. Тüркиyе Цумхуриyети – "Република Туркије"), еуроазијска држава смјештена у југоисточној Еуропи (источна Трачка) и југозападном дијелу Азије (Мала Азија). Турска граничи на истоку с Грузијом, Арменијом, Азербајџаном и Ираном, на југу с Ираком и Сиријом, те на западу с Грчком, Бугарском. Средоземно море и Ципар налазе се на југу, Егејско море и отоци на западу, те Црно море на сјеверу. Еуропски и азијски дио турске дијели Мраморно море, те тјеснаци Боспор и Дарданели.

Због положаја државе на два континента, турска култура је јединствен спој источњачких и западњачких обичаја и традиција. Положај земље између Еуропе на западу, средишње Азије на истоку, Русије на сјеверу и Блиског истока на југу, дао је Турској и велику стратешку важност.

Турска је демократска, секуларна, унитарна, уставна република чији је политички сустав 1923. утемељио Мустафа Кемал Ататüрк, након пропасти Османског Царства послије Првог свјетског рата. Од тада се политика државе почела окретати западу, тако да је Турска данас чланица многих западних организација као што су Вијеће Еуропе, НАТО, ОЕЦД и ОСЦЕ. Турска је 2005. почела преговоре за чланство у Еуропској унији. Истовремено држава одржава и појачава своје политичке и господарске односе с источњачким земљама.

Хисторија

Хисторија Анатолије прије доласка Турака

Дио зидова Троје, гдје се око 1200. пр. нр. одиграо Тројански рат

Полуоток Мала Азија који чини већи дио територија данашње Турске је једно од најстаријих стално насељених подручја свијета. Овдје пронађена насеља из раздобља млађег каменог доба (Çаталхöyüк, Çаyöнü, Невали Цори, Хацилар, Гöбекли Тепе и Мерсин) сматрају се једним од најранијих људских насеља на свијету.

Целсиусова књижница у Ефезу из 135. године

Далyан,Турска

Хетитско царство било је прво велико царство на овом подручју, а трајало је од 18. до 13. века пр. не. Касније утјецај су стекли Фригијци који су били индоеуропски народ и чије царство су у 7. веку пр. нр. уништили Кимеријци. Најзначајније државе насљеднице Фригије биле Лидија, Карија и Ликија. Језици којима су говорили Лидијци и Ликијци били су у основи индоеуропски, али с много неиндоеуропских елемената које су покупили тијеком хетитског и хеленског раздобља.

Негдје око 1200. пр.не. на западној обали Анатолије населила су се грчка племена. Ово цијело подручје је у 6. и 5. пр.не. освојило перзијско Ахеменидско Царство. Касније је 334. пр. не. ово подручје освојио Александар Велики. Анатолија је затим подијељена у велики број мањих грчких држава, као што су Битинија, Кападокија, Пергам и Понт. Сва ова царства покорио је Рим до средине првог стољећа пр. не. Године 324., римски цар Константин I. Велики изабрао је Бизантион за нови главни град Римског Царства (каснији Цариград). Након пада Западног римског царства Цариград је постао главни град Бизантског царства.

Турци и Османско Царство

Османско Царство на врхунцу моћи (око 1680.)

Плава џамија је један од најпознатијих примјера османске архитектуре

У 10. стољећу Турци Селџуци који су живјели сјеверно од Каспијског и Аралског језера почели су се селити у источна подручја Анатолије. Селџуци су били огранак Турака Оуза, а Анатолија је постала њихова домовина након Битке код Манцикерта 1071. године. Том побједом почиње успон анатолијског селџуског султаната (Султанат Рум) који је био засебни дио великог Селџуског царства које је покривало подручје средишње Азије, Ирана, Анатолије и југозападне Азије.

Године 1243. Монголи побијеђују Селџуке, а њихово царство се почиње распадати. Турска Анатолија тада бива подијељена у више мањих независних држава званих гази емирати. До 1300. гази емирати освајају већину анатолијских подручја тада већ ослабљеног Бизантског Царства. У то вријеме почиње се издизати гази емират којег је водио Осман I. (по њему је названо Османско Царство) који проширује своју државу све до граница с Бизантом.

Османско је Царство тијеком своје 623 године дуге повијести имало дотицаја и са западним и с источним културама. У 16. и 17. веку царство је била најјача политичка сила на свијету која се брзо ширила према централној Европи преко Балкана. Уз врло јак утјецај који је царство имало на промјене копнених граница у Еуропи, велики значај имало је и на мору. Царство је било једно од неколико сила које се борило за контролу над Средоземљем, а уз то често се сукобљавало и с португалском флотом у Индијском оцеану, покушавајући обранити своју доминацију над трговачким правцима између источне Азије и западне Еуропе. Важност ових праваца опада откривањем Рта добре наде 1488. године.

У првој половици 19. века почиње опадати утјецај царства, а коначан ударац добива поразом у Првом свјетском рату у који је ушла у савезу с Њемачком. Француска и Велика Британија прије су обећале стварање арменске државе у источном дијелу Анатолије, што је османска власт видјела као удар на територијални интегритет земље. Под изговором пресељења, велики број Арменаца је убијен или је умро од исцрпљености у сиријској пустињи. Свеукупно је између 1915. и 1917. убијено 1,5 милијун Арменаца. Турска влада и данас службено пориче геноцид над Арменцима.

Након рата силе Антанте подијелиле су териториј царства споразумом у Сèвресу 1920. године. Османско Царство изгубило је све територије изузев Анатолије и Трачке. Териториј данашње Турске подијељен је у више дијелова. Грчкој је обећана Смирна (данашњи İзмир) и дио западне Анатолије, Италија је требала добити подручје Адане, а Француској је уз Сирију требала припасти и Киликија. У источном дијелу данашње Турске гдје се налазе градови Карс, Ардахан и Ерзурум требала је бити основана арменска држава. Јужно и источно од Еуфрата требала је бити створена аутономна курдска регија. Сви ови планови на крају нису остварени.

Оснивање републике

Мустафа Кемал Ататüрк (1931)

Мустафа Кемал-паша организира 19. свибња 1919. политички и војни устанак против ових планова. Посебно су 1920. вођене жестоке борбе с Грчком. Рат је завршен 9. рујна 1922. заузимањем Смирне која је тада већински била насељена Грцима. Турска побједа резултирала је тзв. малоазијском катастрофом, у којој су многи Грци и Турци остали без својих домова.

Након побједе Турака, 24.7. 1923. споразумом из Лаусанне промијењен је пријашњи споразум из Сèвреса. Овим уговором успостављене су данашње границе Турске. У исто вријеме извршена је и измјена становништва с Грчком. Након што су све стране снаге напустиле Анатолију, Мустафа Кемал је 29. листопада 1923. прогласио републику.

За вријеме свога мандата Мустафа Кемал је покренуо низ политичких и друштвених реформи диљем земље, које су претворили Турску у модерну, секуларну и еуропски оријентирану државу. Смјернице његове политике данас се називају кемализмом. Између осталог 1922. укинут је султанат, а 3. 3. 1924. и калифат. Исте године укинут је шеријатски закон, а 1925. проведена је одјевна реформа којом је забрањен фес (традиционално турско мушко покривало за главу), те вео за жене, а уведено је скупно образовање за оба спола. Године 1926. исламски календар замијењен је грегоријанским, а уведен је и метрички систем.

Идућих година цијели правосудни сустав промијењен је по узору на еуропске земље. Уведена је моногамија, а 1928. проводи се секуларизација и реформа писма у којој је арапско писмо замијењено латиницом. Овим реформама је 1930. уведено право гласа женама, а од 1934. даје им се и право судјеловања на изборима. Проведена је и реформа имена грађана у којој су свима додијељена презимена. Турски парламент је Мустафи Кемалу додијелио презиме „Ататüрк“ (отац Турака) које је проглашено посебним презименом којег је носио само он. Мањи број Ататüркових реформи је након његове смрти укинут, као нпр. реформа којом је у џамијама умјесто на арапском молитва уведена на турском.

Након Ататüркове смрти 1938., предсједник Турске је постао његов блиски сурадник İсмет İнöнü. Инöнü је наставио модернизацију Турске, а на вањскополитичком плану покушао је одржати неутралност. Године 1939., Турској је припојена Република Хатај која је постала турска провинција.

Након Другог свјетског рата

Анкара (1950-их)

За вријеме Другог свјетског рата Турска је очувала своју вањскополитичку неутралност. У рат на страни савезника улази тек симболички 23. вељаче 1945. Исте године потписује повељу УН-а. Године 1946. у Турској је уведено вишестраначје. Демократска странка (ДП) је под водством Аднана Мендереса на изборима 1950. освојила већину у парламенту. Тиме је завршена владавина Републиканске народне странке (ЦХП) која је трајала од оснивања републике.

Избијањем сукоба између истока и запада, те покушајем утјецаја СССР-а на Турску, завршено је раздобље политике неутралности за Турску. Године 1950. Турска судјелује као дио УН-овог контингента у Корејском рату, а 1952. улази у НАТО.

Године 1960. премијер Мендерес доноси закон који му омогућује укидање опозиције. Војска тада организира државни удар и ухићује премијера и друге политичаре, који су након суђења објешени у рујну 1961. на отоку İмралı. Након што је војска исте године увела нови устав, вратила је власт народу. Инöнü је постао премијер и владао је од 1961. до 1965. године. У то вријеме Турска постаје придружена чланица ЕЕЗ-а. То раздобље обиљежава и неефикасност владе и јачање љевичарских и десничарских терористичких активности, што је довело до господарског пада. Године 1971. власт поново узима војска која уводи репресивне мјере за становништво.

Након дугог низа година међуетничког насиља на Ципру, Грци организирају војни удар у српњу 1974. у којем је свргнут предсједник Макариос III. и постављен грчки националист Никос Сампсон као диктатор. Турска се тада одлучује за војну интервенцију на Ципру којом заузима сјеверни дио отока. Девет година касније на том подручју успостављена је Турска Република Сјеверни Ципар коју је досад признала једино Турска.

Војска 12.9. 1980. трећи пут одузима моћ цивилно изабраној влади. Узрок је била политичка и господарска нестабилност земље у 1970-има, као и терористички напади екстремне љевице и деснице. Војска је под генералом Кенаном Евреном увела ратно право у земљи и забранила све политичке странке. Хунта се прије снажно противила курдским сепаратистима и лијевој опозицији. Дана 7.11. 1982. војска је представила нови устав који је прихваћен референдумом.

Од средине 1980-их најважнијим унутарњим проблемом земље сматра се сукоб с Курдима. Турска је дотад водила политику асимилације која је резултирала потискивањем курдске културе и идентитета. Као реакција на ову политику 1978. је основана Курдска радничка партија (ПКК) с Абдуллахом Оцаланом на челу. Странка је 1984. почела оружани сукоб на југоистоку Турске с циљем оснивања социјалистичке државе Курдистан. До 2007. године у сукобима између турске војске и ПКК-а погинуло је око 40.000 особа.

У вељачи 1998. турска тајна служба (МИТ) ухватила је Абдуллаха Öцалана у Кенији и довела га у Турску гдје је осуђен на смртну казну (која је укинућем смртне казне промијењена у доживотни затвор). Тада је ПКК прогласио прекид ватре који је прекршен 2004. године.

Рецеп Таyyип Ердоган с Георгеом W. Бусхем у Бијелој кући 8.6. 2005.

За вријеме мандата премијера Ецевита (1999.–2002.) уведене су нове реформе грађанског права са свеукупним повећањем људских права (као што су нпр. право на окупљања и просвједе). Ове реформе су касније настављене, а довеле су између осталог и до укинућа смртне казне, забране мучења и увођења културних слобода курдском становништву. Данас је допуштена и употреба курдских дијалеката у школству, као и пријенос радијских и телевизијских канала на курдском. Турска државна телевизија данас осим на турском емитира и на курдском, арапском, бошњачком и другим језицима.

У студеном 2003. Ал-Каида је извела више бомбашких напада у Истанбулу, чији циљеви су биле синагоге, британски конзулат и британска банка ХСБЦ. У нападима је погинуло 60 особа. Од 2004. поново су избили сукоби између турских оружаних снага и ПКК-а.

Турска је, након 40 година покушавања приближавања, 3.10. 2005. започела преговоре о чланству у Еуропској унији.

Земљопис

Положај

Положај Турске

Турска се земљописно протеже на два континента. Анатолија, азијски дио државе, заузима око 97% површине Турске. Еуропски дио који се налази у источној Трачкој заузима око 3% површине државе (23.623 км²).

Свеукупне границе Турске дугачке су 9.850 км, од чега 7.200 км заузимају морске границе. На западу Турска излази на Егејско море, на југу има излаз на Средоземно море, те на сјеверу на Црно море. На копну Турска граничи с осам земаља са свеукупном дужином копнених граница од 2.648 км. На сјеверозападу граничи с Грчком (206 км границе) и Бугарском (240 км), на сјевероистоку с Грузијом (252 км), Арменијом (268 км), Азербајџаном (ексклавом и аутономном републиком Нахичеван, 9 км), на истоку с Ираном (499 км) те на југу с Ираком (352 км) и Сиријом (822 км). Недалеко од обале Турске налази се и Ципар који је политички подијељен на међународно признату Републику Ципар и само од Турске признату Турску Републику Сјеверни Ципар.

Сјевер Турске је једно од сезмички најактивнијих подручја на свијету с врло честим потресима. Од већих градова посебно је потресима угрожен Истанбул.

Рељеф

1. Мраморна регија, 2. Средишња Анатолија, 3. Егејска регија, 4. Средоземна регија, 5. Црноморска регија, 6. Југоисточна Анатолија, 7. Источна Анатолија

Крајолик западно од Анкаре

Турска је земљописно подијељена у седам регија. То су: Мраморна регија, Егејска регија, Црноморска регија, Средишња Анатолија, Средоземна регија, Источна Анатолија и Југоисточна Анатолија. Ове регије се знатно разликују по вегетацији и климатским увјетима.

Трачка се налази западно од Боспора на еуропској страни земље. На трачкој страни ријека Марица (Мериç) твори границу с Грчком. Источно од Боспора налази се Мраморна регија. Мраморно море дијели Еуропу од Азије, те Егејско море од Црног мора. На излазу на Средоземно море налази се тјеснац Дарданели дугачак 60 км. На Боспору се налази Истанбул који је највећи турски град. Ова брежуљкаста регија која је господарско средиште Турске прекривена је шумама и грмовитим биљем. Пољопривреда у том подручју је нарочито развијена. Недалеко од града Бурса налази се планина Улудаğ која је популарно туристичко одредиште.

У Егејској регији је такођер врло развијена пољопривреда. Изнимно брдовити крајолик протеже се уздуж западне обале од Çанаккалеа до Бодрума. Обално подручје је једно од туристички најразвијенијих у Турској. Уз чемпресе и маслине овдје се узгаја и винова лоза. У овој регији налазе се многи градови из старогрчког раздобља, као нпр. Троја, Асос, Пергамон, Ефез, Приена, Милет, Дидима и Еуромос.

Црноморска регија заузима сјеверно обално подручје Турске. Ову регију карактеризира блага и влажна клима. Планинско подручје ове регије прекривено је шумама. На овом врло плодном тлу узгајају се чај, духан, кукуруз и љешњаци.

Регија Средишње Анатолије обухваћа висораван у унутрашњој Анатолији. Овдје се налази слано језеро Туз Гöлü, те планине које досежу до 3.900 метара. На истоку се налази Кападокија која је позната по задивљујућим црквама и настамбама у високим планинским предјелима. Унутрашњом Анатолијом доминирају степе, а то подручје се сматра једним од најсуших предјела Анатолије. Због тога пољопривреда у том дијелу земље није толико развијена. Климу ове регије карактеризирају врућа и суха љета с хладним ноћима. Зими температура зна пасти и испод −20 °Ц.

Регија Средоземног мора протеже се од планина Таурус на сјеверу до планина Аманос на истоку. У овој регији претежито се узгајају цитруси, банане, рајчице, кикирики и памук.

Југоисточна Анатолија је најстарија културна регија Турске. Протеже се од планина Таурус. Овдје се налазе ријеке Еуфрат (Фıрат) и Тигрис (Дицле). Најзаступљеније пољопривредне културе су пшеница, јечам, винова лоза, маслине и пистација.

Највиши врхови Велики Арарат (Бüyüк Аğрı Даğı) – 5165 м Бузул Дагı – 4116 м Сüпхан Дагı – 4058 м Мали Арарат (Кüçüк Аğрı Даğı) – 3925 м Качкар Дагı – 3932 м Ерциyес – 3917 м

Највеће ријеке Кıзıл 1355 км Еуфрат (Фıрат) Сакарyа Мурат и Карасу Тигрис (Дицле) Сеyхан Цеyхан Гоксу Бüyüк Мендерес

Језера Ван Голу 3713 км² Туз Голу 1500 км² (Слано језеро) Беyшехир Голу 656 км² Егридир Голу 468 км² Акшехир Голу 353 км² Изник Голу 298 км²

Отоци Гокчеада 279 км² Мармара Адасı 117 км² Бозцаада 36 км² Узунада 25 км² Алибеy 23 км² Паşалиманı 21 км² Авşар 21 км²

Политичка подјела

Анкара

Кıркларели

Едирне

Текирдаğ

Çанаккале

Балıкесир

Бурса

Yалова

İстанбул

Коцаели

Сакарyа

Дüзце

Зонгулдак

Болу

Билецик

Ескиşехир

Кüтахyа

Маниса

İзмир

Аyдıн

Муğла

Денизли

Бурдур

Уşак

Афyонкарахисар

Испарта

Анталyа

Конyа

Мерсин

Караман

Аксараy

Кıрşехир

Кıрıккале

Çанкири

Карабüк

Бартıн

Кастамону

Синоп

Çорум

Yозгат

Невşехир

Ниğде

Адана

Хатаy

Османиyе

К. Мараş

Каyсери

Сивас

Токат

Амасyа

Самсун

Орду

Гиресун

Ерзинцан

Малатyа

Газиантеп

Килис

Şанлıурфа

Адıyаман

Гüмüşхане

Трабзон

Ризе

Баyбурт

Ерзурум

Артвин

Ардахан

Карс

Аğрı

Иğдıр

Тунцели

Елазığ

Диyарбакıр

Мардин

Батман

Сиирт

Şıрнак

Битлис

Бингöл

Муş

Ван

Хаккари

Политички је териториј Турске подијељен на 81 покрајину. Иако су ове покрајине ради потреба пописа становништва групиране у већ наведене регије, те регије немају никакву управну функцију. На челу сваке покрајине (ил) налази се намјесник тј. валија (вали). У прошлости су се покрајине називале вилајетима (вилаyет).

Покрајине су подијељене у округе (илçелер). Број округа је различит у свакој покрајини. У средишњем округу (меркез илçе) налази се управно средиште покрајине (ил меркези). Покрајине већином носе имена својих главних градова, а изнимке су Хатаy (главни град је Антакyа), Коцаели (İзмит) и Сакарyа (Адапазарı).

Свеукупно 18 провинција имају више од милијун становника, а 21 провинција има између пола милијуна и милијун становника. Само у двије провинције живи испод 100.000 становника.

Пет најмногољуднијих провинција у Турској су: Истанбул (12.573.836 ст.), Анкара (4.466.756 ст.), İзмир (3.739.353 ст.), Бурса (2.439.876 ст.) и Адана (2.006.650 ст.).

Становништво

Туркиња и дјечак из Цариграда, 1873. године

Према попису становништва из 2000. године Турска је имала 67.844.903 становника, или 87 становника/км². Од тога је 10 милијуна живјело на еуропском, а 58 милијуна на азијском дијелу државе.

Етничке скупине

Због тога што се у Турској не изводи етнички попис становништва него само опредијељење по језику, тешко је одредити њен етнички састав, јер неке мањине говоре углавном турским језиком.

Посебно је тешко одредити укупан број припадника курдске и Заза етничке скупине, будући да су оне најснажније биле погођене политиком асимилације. Подаци о броју припадника појидине етничке скупине снажно варирају од извора до извора. Становништво Турске данас чине слиједеће етничке скупине: од 77% до 81% Турци, од 15% до 20% Курди, од 2% до 3% Заза, 2% Арапи, 1% Албанци, 0,5% Черкези, 0,5 % Грузи, те припадници осталих етничких скупина као што су Абхази, Арамејци, Арменци, Бошњаци, Бугари, Грци, Лази, Чечени и други.

Припадници осталих туркијских народа се такођер према попису становништва сматрају Турцима. Процјењује се да данас у Турској уз османске Турке живи и око 2 до 5 милијуна Кримских Татара и Татара, од 0,5 до 2 милијуна Азера, око 200.000 Мескетинских Турака, око 100.000 Тахтацıја, око 60.000 Карапапака, између 14.000 и 20.000 Гагауза, око 2.000 Узбека, те око 1.000 Казаха, Киргиза, Кумица, Туркмена и 500 Ујгура.

Језици

Национални и једини службени језик Турске је турски језик, који је матерински језик за преко 80% становништва земље, а као други језик говори га од 10 до 15% становништва. Тиме је ово најговоренији језик у држави.

Уз турски у земљи се говори и око 20-ак других језика из пет различитих језичних породица. Мањински језици с највећим бројем говорника су:

• курманџи или сјевернокурдски с око 10 милијуна говорника (индоеуропски језик индоиранске скупине)
• зазаки с између 1,2 и 2 милијуна говорника (индоеуропски језик индоиранске скупине)
• арапски (сјеверномезопатамијски арапски) с око милијун говорника (афразијски језик семитске скупине
• азерски с око 550.000 говорника у Турској (туркијски језик огуске скупине)
• кабардински или источночеркески с око 550.000 говорника у Турској (западнокавкаски језик)
• адигејски или западночеркески са скоро 300.000 говорника (западнокавкаски језик)
• бугарски (помачки) с око 300.000 говорника у Турској (индоеуропски језик славенске скупине)

Ататüрк представља нову турску абецеду 1928. године

Око 40.000 грађана Турске говори арменски, а око 4.000 грчки као матерински језик. Ова два језика била су у прошлости снажно распрострањена у Турској, будући да је почетком 20. стољећа на подручју данашње Турске живјело око два милијуна Арменаца и 1,5 милијуна Грка. Такођер у прошлости су се на подручју Турске говорили и неки језици који данас практички и немају говорника.

Од мањинских индоеуропских језика значајан број говорника имају албански (око 15.000), ромски (25.000) и домарски (30.000) језик. Од картвелских језика значајан број говорника имају грузијски (40.000) и лазијски (30.000) језик. Уз кабардински и адигејски језик, од западнокавкаских језика у Турској се говори и абхаски (5.000) те абаски (10.000) језик.

Данас у Турској живе и мале заједнице говорника разних туркијских језика као што су туркменски, казашки, киргијски, узбечки, ујгурски, кумички и кримски татарски, те неколико стотина говорника кавкаских језика, као што су чеченски, лакски и лезгијски, као и одређени број говорника осетског и перзијског који спадају под иранске језике.

Турски у Турској

Стандардни језик земље је тзв. истанбулски турски, који се користи у медијима и у школству. Такођер постоје многе дијалекталне разлике у језику диљем земље и изван ње. Истраживање турских дијалеката проводи неколико свеучилишта и институција, а најзначајнија је Турска језична удруга (Тüрк Дил Куруму) која је службено регулаторно тијело задужено за турски језик од 1932. године. Службени језик Османског Царства био је османски турски који се битно разликовао од говорног турског језика. Тијеком Ататüркове језичне реформе уклоњене су многе перзијске и арапске посуђенице које су се користиле у службеном језику, а арабицу је замијенила латиница. У том раздобљу знатно је порасла и писменост, која је дотад међу обичним становништвом била ријетка.

Религија

Селимија у Одрину је једна од најистакнутијих повијесних џамија у Турској

Ислам је религија с највише сљедбеника у Турској, у којој се око 99% становништва изјашњава као муслимани. Између 80 и 85% муслимана су сунити, а осталих 15 до 20% чине већином шијитски Алевити. Данас у Турској живи и око 125.000 кршћана (0,2%) и 23.000 жидова (0,04%). Почетком 20. стољећа кршћани су чинили око 20% становништва у земљи (већином су то били Арменци и Грци), а број жидова 1923. био је 100.000. У Турској живи и малена заједница Јазида, који су етнички већином Курди.

Диљем Турске постоје многа јудаистичка и кршћанска светишта и повијесно важна мјеста за ове религије, тако да су диљем земље још активне многе повијесне џамије, цркве и синагоге. Ханефијско учење сунитског ислама већином организира држава кроз Директорат вјерских послова (Диyанет İşлери Баşканлığı) који контролира све џамије и вјерске службенике (имаме).

Турска је према уставу секуларна држава без државне религије. Од оснивања републике у Турској постоји снажна традиција секуларизма који је изграђен према француском моделу лаицизма. Устав земље осигурава вјерске слободе свима, а вјерске заједнице су стављене под заштиту државе. Законом је забрањено ношење било какве одјеће повезане с вјером (као хиџаб) у јавним установама, школама или факултетима.

Политички устрој

Турска је свјетовна парламентарна република основана на начелу диобе власти на законодавну, извршну и правосудну. Устав је врховни закон државе.

Предсједник

Предсједник је шеф државе и изабире се најмање двотрећинском већином Велике турске народне скупштине, познатије као меџлис, на једнократни, седмогодишњи мандат. Да би био подобан за ову функцију, кандидат мора бити турски држављанин старији од 40 година, мора бити подобан за избор у ВТНС, те мора имати високу стручну спрему. Предсједник предсједава Националним вијећем за сигурност и представља уред Врховног заповједника. У вријеме рата, шеф главног стожера врши функцију врховног заповједника у име предсједника. Предсједник је овлаштен проглашавати законе или их слати натраг у парламент на поновно разматрање, расписивати јавне референдуме, расписивати парламентарне изборе, именовати премијера или прихватити његову оставку; ратифицирати и објављивати међународне споразуме итд.

Извршна власт

Извршна власт је у рукама предсједника и Вијећа министара, којим предсједава премијер. Премијера именује предсједник одабиром између чланова Велике турске народне скупштине, те кандидира министре, чије именовање мора одобрити Велика турска народна скупштина. На премијеров приједлог предсједник разрјешава министре дужности и именује нове. У року од тједан дана од формирања новог Вијећа министара, премијер или један од министара представља Владин програм пред Великом турском народном скупштином, након чега се изгласава повјерење. Прије опћих избора, министри правосуђа, унутарњих послова и комуникација морају се повући из кабинета, а именују се неовисни и неутрални (без политичких веза) министри. Вијеће министара издаје правила о примјени закона и осталим питањима, уз увјет да се не косе с постојећим законима, које тада провјерава Државно вијеће. Велика турска народна скупштина може распустити парламент изгласавањем неповјерења.

Законодавна власт

Према уставу из 1982., законодавна власт припада Великој турској народној скупштини, која засједа у Анкари. То је једнодомно тијело с 550 мјеста које се бира по суставу пропорционалне заступљености опћим правом гласа одраслих, на петогодишњи мандат. У Скупштини су заступљене само странке које су сакупиле више од 10 посто гласова у земљи. Велика турска национална скупштина доноси, мијења, допуњава и опозива законе; надгледа рад Вијећа министара и овлашћује га да издаје одлуке о посебним питањима које имају снагу закона; ратифицира међународне споразуме и одлуке везане уз тискање новца, објаве ратног стања, те судјеловање државних оружаних снага у операцијама у иноземству; одлучује о питањима везаним уз одобравање амнестија и помиловања итд.

Правосуђе

Уставом из 1982. проглашена је неовисност државних судова и судаца. Турска има јединствени правни сустав грађанских и војних судова, од којих сваки има призивни суд са сједиштем у Анкари. Уставни суд преиспитује уставност закона и одлука са снагом закона, као и правила процедуре Велике турске националне скупштине. Његове се одлуке одмах објављују у Службеном листу, те су обвезујуће за све, укључујући законодавну и извршну власт. Суце именује предсједник. Високи призивни суд је посљедњи ступањ преиспитивања одлука и пресуда које су донијели судови. Суце бира Врховно вијеће судаца и тужитеља. Државно вијеће је највиши управни трибунал. Три четвртине судаца именује Врховно вијеће судаца и тужитеља, а једну четвртину предсједник. Уставом из 1982. прописано је успостављање судова за сигурност који се баве нападима на национални и територијални интегритет Турске, демократски поредак, нападе на унутарњу и вањску сигурност државе итд. Ту је још и много мањих грађанских и војних судова.

Међународни односи

Роосевелт, İнöнü и Цхурцхилл на другој конференцији у Каиру одржаној у просинцу 1943. године

Турска је једна од оснивачица Уједињених народа (1945.), Организације за економску сурадњу и развој (1961.), Организације за сигурност и сурадњу у Еуропи (1973.), те Скупине 20 индустријски развијених земаља (1999.).

Од оснивања турске републике, главна тема турске вањске политике су односи с Еуропом и западом опћенито. Турска је била једна од оснивачица Вијећа Еуропе 1949., а 1963. постала је придружена чланица Еуропске економске заједнице. Након вишегодишњих преговора, Турска се 1987. пријавила за стално чланство у ЕЕЗ-у. Године 1992., постала је придружени члан Западноеуропске уније, а 3.10. 2005. почела је службене преговоре о чланству у Еуропској унији. Сматра се да ће ови преговори бити проблематични и дуготрајни због бројних несугласица у одређеним питањима. Првенствено се то односи на однос Турске са Ципром који је члан ЕУ-а и с којим Турска нема службене односе, него само с Турском Републиком Сјеверни Ципар коју не признаје нитко осим Турске.

Други важан фактор вањске политике Турске је однос са САД-ом. Због могуће пријетње СССР-а, Турска 1952. улази у НАТО чиме се почињу развијати блиски билатерални односи с Wасхингтоном. Чак и након Хладног рата ови односи су задржани због близине Турске нестабилном Арапском свијету. Турска је важан савезник САД-а због добрих односа с Израелом, те због близине НАТО-вих база у Турској са сиријском и ирачком границом. У замјену за потпору вањској политици САД-а, Турска је примила значајну политичку, господарску и дипломатску помоћ.

Након стјецања независности туркијских држава које су биле чланице СССР-а, Турска је проширила свој политички и господарски утјецај и на те земље с којима дијели културно и језично наслијеђе. Један од важнијих резултата ових односа је завршетак вриједног плиновода који води из Бакуа у Азербејџану до турске луке Цеyхан.

Од земаља с којима граничи Турска има најлошије односе с Арменијом. Граница с том државом затворена је откад је Арменија окупирала Горски Карабах у Азербајџану. Односи с том државом су напети и због повијесних несугласица о арменском геноциду који се догодио тијеком Првог Свјетског рата.

Војска

Турске оружане снаге састоје се од копнене војске, морнарице и зракопловства. У мирнодопско вријеме жандармерија и обална стража функционирају као дио Министарства унутарњих послова, док су у ратно вријеме подређени војсци и функционирају као дио оружаних снага.

По броју су турске оружане снаге друге у НАТО-у, након снага САД-а. Свеукупно оружано особље турске војске чини 1.043.550 припадника. Сваки способан хетеросексуални мушкарац с турским држављанством обвезан је служити војни рок у раздобљу од три тједна па до петнаест мјесеци. Дужина војног рока овиси о образовању и мјесту рада. Хомосексуалци могу бити изузети од служења војног рока на властити захтјев.

Турска судјелује у мировним и осталим мисијама УН-а и НАТО-а од 1950-их. То укључује мисије у Сомалији и бившој Југославији, као и судјеловање у Заљевском рату. Турска има сталну војску од 36.000 војника у Турској Републици Сјеверни Ципар, а њени војници служе и у Афганистану као дио ИСАФ-а. Године 2006., Турска је послала своје снаге у мировну мисију у Либанон, након израелског напада.

На челу војних снага налази се генерал којег именује предсједник, а који је одговоран премијеру. Вијеће министара одговорно је парламенту за националну сигурност и припрему оружаних снага за обрану земље. Одлуку о слању војске у друге земље доноси парламент.

Традиционално турска војска има снажан утјецај на политику земље, те сматра себе чуваром секуларне демокрације у земљи. Тијеком повијести војска је неколико пута срушила изабрану власт због вјеровања да власт одступа од Ататüркових начела која су садржана у уставу земље.

Градови

Турска (односно Анадолија и Тракија) има дугу историју градова и броји међу најстаријим насељеним мјестима. Први градови на анадолском тлу се спомињу од неолитика па преко цијелог античког доба. На југо–истоку најстарији градови су блиски Алеп и Дамаск, а потом и Тарс, Антиохија, Александрија, Едесса. У централној Анадолији, међу најстаријим примјер је Çаталхöyüк уз хетитске градове Хатуша, Гордион, Анкуwаш и друге. На јонској обали су цвијетале грчке градске средине као Смирна, Клазомена, Митилене, Милет, Самос, Ефес, Пергам, Книд, Кларос, па и унутарњи Колофон, Мира и Апамеја. Такођер према сјеверо–западној обали, према Троади, врло стари су били центрови као Дорилајон, Никомедија, Троја, Лампсак, Кардија, Киос, Халкедон и Бизантијум, Хераклеја Понтска.
Стога је стољећима један град турског простора био примјер античке/стредњовјековне метрополе и модел градске цивилизације, то јесте Бизантијум / Константинопољ / Истанбул. То ће бити главни град Римског царства почевши од цара Константина (око 330.), па Бизантског царства и напокон Османског царства до 1923.
Данас Турска има три метрополе (Истанбул, Анкара, İзмир) од којих се Анкара може рећи најмлађа по демографском и урбанистичком развоју, јер она се поново рађа као војно средиште Ататüркове револуције а затим и као индустријално срце Анадолије. Поред наведене тројке, врло значајни су градови на јужној обали (Адана, Газиантеп, Анталyа, Мерсин, Тарсус, Османиyе) док главни центрови на Црном мору су Самсун и Трабзон. Такође важни градови остају Бурса, Конyа, Каyсери, Ескишехир, Ерзурум, Ван и по питању положаја Едирне.
Неки градови су уско повезани уз стратешко–војну државну структуру (Анкара, Конyа, Мерзифон, Кüтахyа), а неки градови гостују војне базе УСАФ–а (Адана, Диyарбакıр, Малатyа, Антакyа, Дидим, Измир).
Анкара и Истанбул су најзначајнији градови Турске а истовремено су и међу највећим свијетским градовима по становништву. Сустав метрополе Истанбула броји у 2021. око 15.800.000 становника (15° град на свијету), док метропола Анкара износи око 5.750.000 становника. Међу најпрометнијим лукама у Еуропи данас се броје Истанбул (Амбарли и Хаyдарпаşа), Мерсин и Измит. Међу најпрометнијим зрачним лукама на свијету данас је Истанбул са новим Истанбулским аеродромом (мјесто старог Ататüрк аеродрома) и Сабиха Гöкçен аеродромом. Истанбул је такођер један од највећих прометних чворова на свијету када је ријеч о копненом пријевозу.

Господарство

Већи дио републиканског раздобља у повијест Турске, држава је имала снажан утјецај на господарство. У 1980-има премијер Öзал је започео реформе којима је господарство постало више тржишно оријентирано. Реформе су омогућиле убрзани раст господарства, али тај раст су често реметиле финанцијске кризе од којих су најзначајније оне 1994., 1999. и 2001. године. Између 1981. и 2003. просјечни годишњи раст БДП-а био је 4%. Велики и растући дефицит јавног сектора, те неадекватне реформе резултирале су високом инфлацијом, корупцијом у свим сферама господарства и слабљењем банкарског сектора.

Након кризе 2001., тадашњи министар финанција Кемал Дервиш покренуо је реформе због којих је инфлација пала на једнознаменкасте бројеве, а инвестиције су порасле и незапосленост је пала. Прогнозе ММФ-а за 2008. говоре о очекиваној инфлацији од 6% у Турској. Према часопису Форбес Истанбул је с 35 милијардера (стање 2008.) четврти град у свијету, након Москве, Неw Yорка и Лондона.

Од 1970-их уложени су многи напори у јачању и диверзифицирању господарства. У томе је врло важан био Југоисточно анатолијски пројект (Гüнеyдоğу Анадолу Пројеси или ГАП) чији је циљ био искориштавање воде Еуфрата и Тигриса за наводњавање и производњу хидроелектричне енергије. Иако су се пројекту снажно противили Сирија и Ирак, те курдски сепаратисти, данас пројект има девет брана и осам хидроелектричних централа. Циљ овог пројекта је претварање сухог тла у југоисточној Турској у плодно земљиште.

Просјечна стопа раста БДП-а између 2002. и 2007. била је 7,4% што чини Турску једном од најбрже растућих господарстава у свијету. Док су у прошлости господарством доминирале пољопривредне активности, данас највећи значај имају развијени индустријски комплекси и развијени сектор услуга. Године 2007., пољопривреда је чинила 8,9% БДП-а, док је индустрија чинила 30,8%, а сектор услуга 59,3% БДП-а. Туризам чини врло важан дио турског господарства. Године 2007. у Турској је било 27.214.988 посјетитеља који су турском господарству остварили 18,5 милијарди УСД прихода.

Турски спортски аутомобил Етоx

Турска има велику и растућу аутомобилску индустрију. Године 2006. у Турској је произведено 1.024.987 моторних возила што је чини шестим еуропским произвођачем моторних возила. Након што је кронична инфлација стављена под контролу, уведена је нова валута како би се избрисали подсјетници на нестабилно господарство. 1.1. 2005. стара турска лира замијењена је новом турском лиром на чијим новчаницама је макнуто шест нула (1 YТЛ= 1.000.000 ТЛ). Незапосленост је 2005. износила 10,3%.

Трговачки партнери (2005.)
Извоз (%)		Увоз (%)
Њемачка	13	Њемачка	12
Уједињено Краљевство	8	Русија	11
Италија	8	Италија	7
САД	7	Кина	6
Француска	5	Француска	5
Шпањолска	4	САД	5
Ирак	4	Уједињено Краљевство	4
остале државе	52	остале државе	51
све ЕУ земље заједно	52	све ЕУ земље заједно	42
Извор: бфаи

Инфраструктура

Због важног земљописног положаја који Турску ставља на крижање путова између Еуропе и Азије, промет је важан извор прихода за државу. Уз цестовне, поморске, зрачне и жељезничке пријевозне услуге, важан дио промета чине и разни цијевоводи. У међународном пријевозу роба и путника, Турска је 1999. зарадила 1,2 милијарде еура.

Туземни пријевоз роба и путника врши се готово искључиво цестовним прометом. Са страним земљама робни пријевоз обавља се обично поморским путем, док се путнички пријевоз великим дијелом врши зрачним путем.

Године 2000., сектор комуникација и промета чинио је око 14% укуоног БДП-а државе. 27,3% свих јавних инвестиција иде у овај сектор.

Цестовни промет

Мрежа Е-цеста у Турској

Укупна дужина цестовне мреже у Турској је 413.724 км. Од овога 62.000 км чине руралне цесте, 350.000 км чине тзв. сеоске цесте, а 1.800 км су аутоцесте. Мрежа аутоцеста је тренутно под изградњом. Најважнији прометни правци су аутоцеста од Истанбула до Анкаре (О-4), те О-52 од Адане до Газиантепа. Друге важне аутоцесте су око Измира (О-31 и О-32), те у јужном дијелу земље (Мерсин, İскендерун, Позантı). Тренутно су у изградњи аутоцесте од İзмира до Манисе, те правци Адана-Анкара и Газиантеп-Şанлıурфа.

Долмуши у Бодруму

Као што је споменуто, највећи дио пријевоза роба (89,2%) и путника (95%) одвија се цестовним путем. За путовања по земљи најпопуларнији су аутобуси. Сигурност у промету још није досегла разину већине еуропских земаље, тако да годишње постоји велики број погинулх на цестама.

У градовима је јавни пријевоз организиран обично аутобусима. Због недовољно развијеног јавног пријевоза развили су се тзв. заједнички таксији (долмуş). Ови мали аутобуси крећу само ако су попуњена сва путничка мјеста, а крећу се обично већ зацртаним правцима. Уз долмуşе у многим градовима је организирана редовна такси служба.

Жељезнички промет

Мави Експрес који вози од Истанбула до Адане

Жељезничка мрежа у Турској није довољно развијена, јер се више позорности посвећивало цестовној мрежи. Већи дио трачница датира из 19. и почетка 20. стољећа. Од укупне дужине од 10.500 км трачница, само је 20% електифицирано. Жељезница чини око 10% укупног промета у земљи (стање 1999.). Влакови су чести само на рути између Истанбула и Анкаре, док другдје путнички влакови возе једанпут или двапут на дан. Иако су путовања влаком спорија у успоредби с развијеном аутобусном мрежом, комфор је далеко већи у влаковима.

Тренутно је при завршетку изградња високобрзинске трачнице између Истанбула и Анкаре на којој би влакови могли постизати брзину до 250 км/х. У фази изградње је и високобрзинска трачница између Анкаре и Конyе. До 2010. требала би бити изграђена и високобрзинска веза жељезницом с Бугарском. Овим моделом пруге планира се повезати и Анкара и Измир, те Анкара и Сивас, па Сивас и Карс. У Истанбулу је у фази изградње пројект Мармараy којим ће се жељезничким путем Азија и Еуропа повезати тунелом. Завршетком тог пројекта теоретски ће се моћи путовати од Лондона до Анкаре влаком.

Зрачни промет

Туркисх Аирлинес Боеинг 737-800

Државна авио компанија је Туркисх Аирлинес (Тüрк Хава Yолларı ТХY) који је основан 1933. и који је до 1990-их има монопол у турском зрачном пријевозу. Данас приватне авио компаније (као Атласјет, Флy Аир, МНГ Аир, Онур Аир, СунЕxпресс) држе око 33% тржишног удјела у зрачном пријевозу.

Свеукупно Турска има преко 117 аеродрома, од чега 15 међународних. Најважнији аеродром је Међународни аеродром Ататüрк која се налази у европском дијелу Истанбула и која има промет од 23 милијуна путника (стање 2007.). На азијској страни града налази се мањи аеродром Сабиха Гöкçен која такођер има велики промет. За потребе туризма важан је и аеродром у Анталyи с прометом од око 17 милијуна путника (стање 2007.). Друге већи аеродроми налазе се у Измиру и Анкари.

Поморски промет

С дужином обале од 8.333 км и с 156 лука, Турска има велики потенцијал у бродском пријевозу. Укупна тонажа турске трговачке флоте је 10.444.163 ДWТ. Локални поморски промет посебно је развијен у Истанбулу, гдје вожња од еуропске до азијске стране града траје између 20 и 40 минута.

Најважније луке на Средоземном мору су İскендерун, Мерсин и Анталyа. На Егејском мору важна лука је İзмир, док су на Мраморном мору велике луке Гемлик, Истанбул и İзмит. Црноморске луке Турске су Хопа, Самсун, Трабзон и Зонгулдак.

Цјевоводи

Први цјевовод за транспорт сирове нафте и нафтних деривата пуштен је у промет 1966. између Батмана и Дöртyола. Године 1977. пуштен је у промет важан нафтовод између Ирака и Турске укупне дужине од 981 км (од чега 641 км на територију Турске). Овај нафтовод није био функционалан од 1990. до 1997. због рата и ембарга.

Од 2002. у функцији је плиновод Блуе Стреам који иде кроз Црно море, од Новоросијска до Самсуна, те онда до Анкаре.

Нафтовод Баку-Тифлис-Цеyхан доставља нафту из средишње Азије и Кавказа преко Турске до западне Еуропе. Овај нафтовод дугачак 1760 км има капацитет од милијун барела годишње. Паралелно уз овај нафтовод иде и Јужнокавкаски плиновод који води од Бакуа преко Тифлиса до Ерзурума. Овај плиновод дугачак је 690 км и има капацитет од седам милијарди кубичних метара плина.

Тренутно се између Цеyхана у Турској и Хаифе у Израелу планира градња цјевовода Мед Стреам којим би се транспортирала електрична енергија, природни плин, сирова нафта и вода.

Телекомуникације

Једини пружатељ услуге фиксне телефонске линије у Турској је Тüрк-Телеком. Док сектор фиксне телефоније стагнира, сектор мобилне телефоније убрзано расте. Број корисника мобилних телефона је порастао с 17,1 милијуна 2001. године, на 43,6 милијуна 2005. године. Међународне везе одвијају се између осталог и оптичким кабелима испод Средоземног и Црног мора.

Интернетска домена за Турску је .тр. Уз ову велики број интернетских страница користи и домене .цом или .цом.тр. За додјелу ИП-а и назива задужено је Техничко свеучилиште Блиског истока (ОДТÜ). Инфраструктура за широкопојасни интернет је тренутно у изградњи. Према службеним статистикама из 2005. године, 12,75% становништва има особно рачунало, а 8,66% кућанстава има приступ интернету.

Култура

Страница из збирке пјесама Дîвâн-ı Фузûлî, из 16. века

Култура данашње Турске спој је многих култура, од којих су највише утјецаја имале културе старотуркијских народа средишње Азије и Сибира, те културе Османског Царства која је била под утјецајем бизантске, перзијске, арапске, кавкаске и курдске културе. Од оснивања републике за вријеме Ататüрка, у турску културу продиру снажни еуропски утјецаји. Главно културно средиште државе је Истанбул.

Неки од најзначајнијих представника модерне турске умјетности су филмски редатељ Yıлмаз Гüнеy (Златна палма 1982. за филм „Пут“), пјесници Орхан Вели и Нâзıм Хикмет, те писци Yаşар Кемал, Орхан Памук (Нобелова награда за књижевност 2006.) и Азиз Несин.

Међународно познати турски поп глазбеници су Сезен Аксу, Таркан и Мустафа Сандал.

Тавла

У Турској је врло популарна игра тавла која се често игра уз чај и наргилу у кафићима.

Књижевност

Повијест турске књижевности почиње у предисламско доба, а састојала се од усменог предаје, пјесама, легенди и изрека. Први писани трагови турске књижевности написани су орхонским писмом у 6. или 7. веку. Прихваћањем ислама у 10. стољећу, на турску књижевност почињу утјецати арапски и перзијски језик. Ислам је имао јак утјецај на турску књижевност од 11. до средине 19. века. У овом раздобљу могу се разликовати два правца развијања турске књижевности: диванска књижевност високих друштвених слојева, те народна књижевност.

За вријеме танзимата (скупа реформи у Царству у 19. веку) јачају западни утјецаји у књижевности. То раздобље почиње пријеводима западњачких књижевних дјела, а након неког времена почињу се јављати и први турски романи. Велики утјецај у овом раздобљу имале су новине „Сервет-и фüнûн“ (Богатство знања).

У вријеме оснивања републике долази до великих промјена у књижевности. То раздобље је обиљежило увођење латинице 1928., те језичне реформе 1932. године. Након тога долази до драстичних промјена у тематици књижевности, која се почиње бавити друштвеном и политичком критиком. Државна власт тада почиње цензурирати књижевна дјела, а многи писци бивају ухићени. Многи политички догађаји (као државни удари) обиљежили су развој турске књижевности, која је данас популарна и изван граница матичне државе.

Филм

Производња кинофилмова у Турској
Година	Број
1975.	124
1985.	185
1995.	нема података
2005.	30

Домаћом турском кинематографијом доминирају комедије и акцијски филмови. Посебно су популарне комедије Кемала Сунала. Представник повијесног и акцијског жанра је Цüнеyт Аркıн. У новије вријеме турски филмови почињу се бавити и друштвеним проблемима. Из тога се развио курдски филм који се бави проблемима курдске заједнице у Турској. Један од новијих турских филмова који се међународно пробио је Визонтеле из 2001. године.

Вјеројатно најпознатији и најутјецајнији турски редатељ је већ споменути Yıлмаз Гüнеy који је због својих дјела у домовини затварана и забрањиван.

Филм Долина вукова (Куртлар Вадиси – Ирак) из 2006. сматра се најскупљим турским филмом икада снимљеним (8,4 милијуна еура). Филм који је снимљен према истоименој серији сматра се турском верзијом „Рамба“ у којем је позитивац турски тајни агент, док су негативци Американци у Ираку. Филм је у САД-у окарактеризиран као антиамерички.

Глазба

Глазба у Османском Царству била је под јаким арапским утјецајем. Оснивањем републике влада почиње промовирати турску глазбу. Тада почиње сакупљање и архивирање народних пјесама из Анатолије. До 1953. прикупљено је око 10.000 народних пјесама. Уз народну глазбу, од 1990-их глазбеном сценом почињу доминирати модерни глазбени правци, као роцк и поп.

Врло често кориштен инструмент у турској народној глазби је саз. У руралним крајевима врло често се свирају зурла и тапан, поготово на свадбама.

Из Турске долазе многи познати извођачи класичне глазбе, као што су оперна пјевачица Леyла Генцер, скаладатељ Цемал Реşит Реy, пијанист и складатељ Фазıл Саy, те пијанистице Гüхер и Сüхер Пекинел.

Гастрономија

Сутлијаш (сüтлаç)

Турска кухиња је резултат вишестољетног спајања једноставне номадске кухиње туркијских племена с индијском, перзијском, курдском и арапском кухињом. Турска кухиња је имала снажан утјецај на кухиње народа који су се налазили под Османским Царством, а многе те кухиње су и додатно обогатиле турску гастрономију. Вјеројатно најпознатији примјери турског утјецаја на кухиње балканских земаља су ћевапчићи (кебап şиşи) и сарма. Турска јела међународног значаја су јогурт (yоğурт) као и његова разријеђена и слана варијантааyран, те брза јела као дöнер кебап.

Вјеројатно најпознатије пиће које се из Турске проширило Еуропом и свијетом је кава (кахве), међутим пије се у посебним приликама за разлику од чаја (çаy) који се пије више пута дневно у малим стакленим чашама у облику тулипана. Национално алкохолно пиће је ракија (ракı) која се обично конзумира као аперитив с мезом (мезе), комбинацијом предјела.

Спорт

Најпопуларнији спорт у Турској је ногомет. Најјачи ногометни клубови у Турској су Галатасараy, Фенербахçе и Бешикташ. Неки од новијих успјеха турске репрезентације су треће мјесто на Свјетском првенству 2002. године и долазак до полуфинала на Еуропском првенству 2008. године. Међу најуспјешнијим турским ногометашима могу се споменути: Реçбер, Мутлу, Коркмаз, Белöзоğлу, Керимоğлу, Şüкüр, M. Октаy, Кıлıç, Çолак, Ердем, Гüлесин, Коцаман, Yула, C. Туран, Адатепе, Зеки Спорел, А. Туран, Кüçüкандонyадис.

Међу другим популарнијим спортовима су кошарка и одбојка. Мушка кошаркашка репрезентација освојила је друго мјесто на Еуропском првенству 2001. године. У одбојци за жене највише успјеха имали су клубови Ецзацıбаşı и Вакıфбанк Гüнеş Сигорта који су освојили бројна еуропска првенства.

У задње вријеме велику популарност стекли су моторни спортови. Турска је уврштена у каледнар Свјетског првенства у релију 2003., а Велика награда Турске у Формули 1 одржава се од 2005. године. На тркалишту Истанбул Парк одржава се и Велика награда Турске у мотоциклизму, WТЦЦ, ГП2 и Ле Манс Сериес.

Традиционални турски национални спорт који је популаран још од османских времена је Yаğлı гüреş. У овом спорту мушкарци се хрвају науљени маслиновим уљем. Остали хрвачки стилови, као слободни или грчко-римски стил су такођер популарни. Турска је дала много свјетских и олимпијских првака у хрвању. Турска је имала великог успјеха и у дизању утега у којем су турски спорташи, мушки и женски, срушили бројне рекорде и освојили разна првенства. Наим Сüлеyманоğлу и Халил Мутлу су једни од ријетких дизача утега који су освојили три медаље у три ОИ.

Референце

Библиографија

Турска на Wикимедијиној остави

• Турска новинска агенција – Алманах Турске 2006, Анкара 2006, ИСБН 975-19-3898-8
• Удо Стеинбацх – Дие Тüркеи им 20. Јахрхундерт. Сцхwиеригер Партнер Еуропас, Густав Лüббе Верлаг, Бергисцх Гладбацх 1996, ИСБН 3-7857-0828-9
• Удо Стеинбацх – Гесцхицхте дер Тüркеи, C.Х. Бецк Верлаг, Мüнцхен 2003, ИСБН 3-406-44743-0
• Фероз Ахмад – Гесцхицхте дер Тüркеи. Магнус Верлаг, Ессен 2005, ИСБН 3-88400-433-6
• Ататüрк, Мустафа Кемал (1927). Нутук, Цилт 1-2-3, Тüрк Деврим Тарихи Енститüсü, İстанбул 1970.
• Библиограпхy Туркеy Архивирано 2008-04-19 на Wаyбацк Мацхине-у, Муир С. Фаирцхилд Ресеарцх Информатион Центер, Аир Университy
• Попе, Хугх; Попе, Ницоле (2004). Туркеy Унвеилед. Оверлоок. ИСБН 1-58567-581-4.