Тхомас Yоунг
Тхомас Yоунг | |
Рођење | 13. јуна 1773. Милвертон, Сомерсет, Уједињено краљевство |
---|---|
Смрт | 10. маја 1829. Лондон, Уједињено краљевство |
Држављанство | Енглез |
Поље | Физика, Физиологија, Египтологија |
Институција | професор на Роyал Институтион у Лондону |
Алма матер | Свеучилиште у Гöттингену |
Познат по | Yоунгов модул еластичности, Вална теорија свјетлости, Астигматизам, Интерференција валова, Yоунг-Хелмхолтзова теорија |
Тхомас Yоунг (Милвертон, 13. јуна 1773. – Лондон, 10. маја 1829.), енглески физичар, лијечник и египтолог. Докторирао физику на Универзитету у Гöттингену 1796. Од године 1801 до 1804. био је професор на Роyал Институтион у Лондону. Од 1804. дјеловао је као лијечник у Лондону. Објавио је многе радове из физике, медицине, астрономије, физиологије, геофизике и археологије, особито палеографије. Критизирао је честичну теорију свјетлости и уводио валну теорију. С помоћу валне теорије разјаснио је интерференцију свјетлости. У писму упућеном Франçоису Арагоу поставио је хипотезу о трансверзалној природи валова свјетлости. Yоунг је дао и радове с подручја теорије еластицитета, па се према њему модул еластичности назива Yоунгов модул еластичности. Био је члан Краљевског друштва (енг. Роyал Социетy) од 1794., Француске академије знаности од 1827. и Краљевске шведске академије знаности од 1828.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Yоунг се родио у квекерској обитељи у Сомерсету 1773. године као најстарији од десеторо дјеце. Већ у доби од 14 година научио је грчки и латински језик те је познавао француски, талијански, арапски, сиријски, калдејски, хебрејски, амхарски, перзијски, самаритански и турски. Започео је студиј медицине у Лондону 1792. године, затим је отишао у Единбургх 1794. , а годину касније у Гöттинген гдје је дипломирао 1796. године. Сљедеће године је приступио на Универзитет у Цамбридгеу, а истовремено 1797. је насљедио иметак који му је омогућио финанцијску неовисност.
Године 1799. започео је лијечничку праксу у Лондону. Многе од својих раних теоријских радова објављивао је анонимно, како не би угрозио лијечничку репутацију. Почео је предавати на Роyал Институтион 1801., а идуће године именован је тајником Краљевског друштва (енг. Роyал Социетy) у Лондону, чији је био члан од 1794. Године 1803. напустио је мјесто предавача због бојазни да ће му обавезе ометати љечничку праксу. Његова су предавања објављена 1807. у Цоурсе оф Лецтурес он Натурал Пхилосопхy и садржавала су бројне назнаке његових каснијих теорија. Yоунг је постао лијечник у Ст. Георге'с Хоспитал 1811. а три године касније судјеловао је у раду одбора који је разматрао опасности повезане с плинификацијом Лондона. Неколико година прије смрти почео се бавити идејом животног осигурања, а уз друга задужења и почасти, био је изабран за једнога од осам страних сурадника Француске академије знаности (1811.). Умро је 10.свибња 1829.. у Лондону у доби од 56 година.
Истраживања и теорије
[уреди | уреди извор]У дјелу Скице и екперименти у вези са с звуком и свјетлошћу критизира корпускуларну теорију свјетлости и уводи валну теорију. С помоћу валне теорије разјаснио је интерференцију свјетлости. У писму упућеном француском физичару Ф. Арагоу поставља хипотезу о транверзалној природи валова свјетлости. Дао је радове с подручја теорије еластицитета, па се према њему модул еластичности назива Yоунгов модул еластичности. Yоунг се бавио истраживањем вида и теорије боја, и сматра га се утемељитељем физикалне оптике. Године 1793. објаснио је начин на који се око прилагођава на различите удаљености овисно о промјени закривљености леће. Године 1801. први је објаснио астигматизам. Представио је хипотезу која објашњава перцепцију боја, односно да овиси о три врсте живчаних влакана у мрежници, која реагирају на црвену, зелену и љубичасту свјетлост. Теорију је касније развио Херманн вон Хелмхолтз (Yоунг-Хелмхолтзова теорија), експериментално је доказана 1959.
Језици
[уреди | уреди извор]У његовом чланку Језици којега је написао за Енцyцлопæдију Британницу, Yоунг је успоредио граматику и вокабулар 400 језика. У другом раду из 1813. увео је појам Индоеуропски језици, 165 година након приједлога низоземског лингвиста Марцуса Зуериуса ван Боxхорна ( 1647.).
Египатски хијероглифи
[уреди | уреди извор]Yоунг је такођер радио на дешифрирању египатских хијероглифа, што га сврстава међу пионире египтологије. Свој рад темељио је на поставкама Силвестре де Сација и Швеђанина Акерблада, који је поставио демотски алфабет од 29 слова, погрешно вјерујући да је демотски искључиво фонетски (алфабетски).
До године 1814. Yоунг је у потпуности превео демотски текст камена из Розете, користећи листу од 86 демотских ријечи. Yоунг је потом проучавао хијероглифски алфабет, но погрешно је вјеровао да се ради о једноставном пријеводу, није уочио да се ради о парафразираном тексту. Године 1823. објавио је Аццоунт оф тхе Рецент Дисцовериес ин Хиероглyпхиц Литературе анд Егyптиан Антиqуитиес, а неки од Yоунгових закључака појавили су се у знаменитом чланку Египат којега је написао за Енцyцлопæдију Британницу 1818. године.
Кад је француски лингвист Јеан-Франçоис Цхамполлион објавио свој пријевод хијероглифа, Yоунг га је поздравио али је устврдио да је Цхамполлионов сустав базиран на његовим чланцима. Но Цхамполлион је то одбацио и није био вољан приписати заслуге Yоунгу. У наредном раздобљу, у складу с политичким тензијама, Велика Британија подупирала је Yоунга а Французи Цхамполлиона. Премда је Цхамполлионово разумијевање граматике египатског писма указивало на погрешке видљиве и код Yоунга, устрајао је у тврдњи да је сам дешифрирао хијероглифе. Но након 1826. године, кад је Цхамполлион постао кустос Лоувра, понудио је Yоунгу приступ демотским рукописима.
Оставштина
[уреди | уреди извор]Каснији стручњаци и нучници цијенили су Yоунгов рад чак и кад су га познавали само према постигнућима на њиховом подручју. Његов сувременик Сир Јохн Херсцхел назвао га је «оригиналним генијем». Алберт Еинстеин указао му је почаст 1931. године у предговору Неwтонове Оптике. Међу знанственицима који су му се дивили били су физичари, добитници Нобелове награде Лорд Раyлеигх (1904.) и Пхилип Wаррен Андерсон (1977.).