Свето предање
Свето предање или света предаја (такође и света традиција или апостолска традиција) је хришћански теолошки појам. Ауторитет црквене традиције признају посебно католици и православци, а протестанти је одбацују признајући само свето Писмо ("сола сцриптура").
Повијест
[уреди | уреди извор]Појам кршћанске предаје (традиције) се развија у потухеретичким полемикама II стољећа, нарочито у односу према гностицизму, као темељни принцип за аутентичност садржаја вјере. Кршћанска предаја није езотеријског карактера, она се не преноси као тајно знање, него у непрекинутом проповиједању и вјери кршћанских заједница, код чега је од најтемељније важности сугласје свих заједница, а сасвим посебно оних основаних од апостола. Наглашавање апостолицитета те традиције подразумева да је објава закључена с апостолским временом, и да више не може бити објаве која би донијела новост у садржајном смислу. Битан елеменат традиције је њезина службеност, осигурана по легитимној и непрекинутој сукцесији бискупа.[1]
Иренеј је крајем 2. вијека био први теолог који је употребио начело апостолске предаје како би се супроставио гностицима, односно доказао непостојања тајне »гнозе« које се од апостола у уском кругу усмено преноси:
Апостолска предаја очитује се по читавом свијету, показује се у свакој Цркви свима који желе видјети истину; можемо набројати све који су од апостола постављени за бискупе, и њихове насљеднике све до данас. Да су апостоли имали некакво тајно знање, које би одијељено и скривено од осталих научавали пред савршенима, свакако би прво предали овима којима су повјерили и саме Цркве.[2]
Иренеј свој појам гнозе поистовећује са црквеном традицијом. Истинито знање (гноза) је само оно што су апостоли предали Цркви и што се у Цркви у сугласју чува у њезину вјеровању:
Права гноза је наука апостола; стара успостава Цркве по свему свијету; ознака Тијела Кристова по насљедствима бискупа којима су они предали поједину мјесну Цркву; беспреварно чување Писма које је до нас дошло; цјеловито разрађивање, без додавања или одузимања; читање без кривотворења; коректна и брижљива егзегеза, у складу с Писмима, без погибли и бласфемије; а изнад свега дар љубави, који је драгоцјенији од гнозе, славнији од пророштва, а надилази све остале каризме (Адв. хаер. 4, 33, 8).
Код Иренеја, однос између Криста, апостола и Цркве означен је глаголима објавити (Цхристус ревелат), предати (Апостоли традурит), вјеровати (Еццлесиа цредит). Христос објављује, апостоли предају, а Црква верује.[3] За Иренеја је поглавити садржај усмене традиције оно што иначе назива правилом вјере.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 Томислав Ј. Шаги-Бунић - Повијест кршћанске литературе (свезак I) (сцрибд)
- ↑ Иренеј, Адверсус хаересес. 3, 3, 1
- ↑ Иренеј, Адв. хаер. 2, 30, 9
Повезано
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Сацред Орал Традитион бy Јохн Салза
- Сацред Сцриптуре анд Сацред Традитион Архивирано 2008-05-14 на Wаyбацк Мацхине-у Нумероус паперс бy Даве Армстронг