Судан

جمهورية السودان Џумхūрīyâт ас-Сūдāн Република Судан
Застава Грб
Гесло: Ал-наср лана (арапски: Побједа је наша)
Химна: "Нахну Јунд Аллах Јунд Ал-wатан"
Главни град	Картум
Службени језици	арапски, енглески
Леадерс
• предсједник	Абдел Фаттах Абделрахман Бурхан (عبد الفتاح عبد الرحمن البرهان)
• премијер	вацант
Утемељење	Од Египта и Уједињеног Краљевства 1. сијечња 1956.
Површина
• Воде (%)	5
Становништво
• Попис из 2021	44.909.353 (40.)
• Густоћа	21.3 /км2
БДП (ППП)	процјена за 2018.
• Укупно	177,678 милијарди УС$
• Пер цапита	4.232 УС$
Валута	суданска фунта
Временска зона	+3
Позивни број	249
ИСО 3166 код	[[ИСО 3166-2:Шаблон:ИСО 3166 код|Шаблон:ИСО 3166 код]]
Веб-домена	.сд

Република Судан (енгл. Републиц оф тхе Судан, арапски: جمهورية السودان, Џумхуријат ас-Судан) јесте држава у сјевероисточној Африци која излази на Црвено море. На сјеверу се граничи са Египтом, на истоку са Еритрејом, на југоистоку са Етиопијом, на југу са Јужним Суданом, на југозападу са Централноафричком Републиком, на западу са Чадом и на сјеверозападу са Либијом. Са површином од преко 1,8 милион км², Судан је око 36 пута већи од Босне и Херцеговине и трећа је држава по површини на афричком континенту.

Република Судан је независна од 1. јануара 1956. године од Уједињеног Краљевства. Од 9. јула 2011. године, Јужни Судан је након одржаног референдума о независности одвојио се од Судана као независна држава.

Етимологија

Име државе је скраћено име средњевјековног арапског назива Билāд ас-Сūдāн, (бос. земља црнаца), чиме је у конкретном случају означавано кршћанско царство у Нубији. Судан је такођер назив и за истоимену регију, због чега може доћи до одређених забуна.

Напомена

Подаци у овоме дијелу текста могу бити застарјели и не одражавати стање ствари које је настало одвајањем Јужног Судана.

Географија

Налази се на сјевероистоку Африке. Судан једним дијелом припада истоименој регији и зони Сахела. Његов рељеф одређен је долином ријеке Нил и околним планинским масивима. Тако се на сјевероистоку уздиже масив Џибал Ал-Бахр ал-ахмар у Вилајету Црвено море на обали Црвеног мора, које досеже надморску висину од 2.259 м. Југозападну границу долине Нила представљају сјевероекваторијални и централноафрички праг, који уједно представљају и вододјелницу између ријечних система Нила и Конга. На западу Судана простире се вулкански планински масив Марра, са највишим врхом - калдером Дериба (3.042 метара). То је уједно и највиши врх Судана који формира географску границу према долини Чада. У централном дијелу земље уздижу се Нубијске планине, надморске висине између 500 и 1.325 м. На сјеверу крајолик са обје стране Нила прелази у Сахарску пустињу, при чему се дио западно од Нила сматра дијелом Либијске, а дио источно од Нила дијелом Нубијске пустиње. У подручју Картума, гдје спајањем Бијелог и Плавог Нила настаје Нил, налази се широка равница, претежно састављена од глине.

Клима

Високе температуре и љетне кише, нарочито на југу земље обиљежје су тропске климе Судана. У кишном периоду између априла и новембра, количина падавина се креће од 1.500 мм на југу до мање од 100 мм на сјеверу земље. Средње мјесечне температуре крећу се од 24 до 32 °Ц. При томе због утицаја пустињске климе понекад на сјеверу Судана температуре досежу и до 41°Ц по дану, док се ноћу спуштају на само 4°Ц.

Флора и фауна

Вегетација се креће од најоскуднијих биљака у сјеверним пустињама и полупустињама преко савана прекивених трновитим жбуњем у зони Сахела, сухих савана са високом травом, до влажних савана. Површина покривена шумом је смањена за 1,4% у периоду од 1990. до 2000. године. Разноликост животињског свијета огледа се нарочито у централном Судану гдје живе афрички слонови, афрички биволи, жирафа, антилопа, хијена, лав, нилски коњ и крокодили као и многобројне птице грабљивице и водене птице.

Национални паркови

У Судану постоји три национална парка (стање 2014) и три заштићена водена подручја. Поред њих, систем заштићених подручја обухвата и природне резервате и зашићене резервате за птице. Планина Баркал са хисторијским градом Санам стављени су на УНЕСЦО-в списак свјетске баштине и заједно чине Напату, античку пријестолницу краљевства Куш.

Историја

Статуа Натакамани, једног нубијског краља

Хисторија Судана сеже у прошлост до времена фараона. За стари Египат, Нубија је била важна као извор злата и робова, а почетком 12. династије (од 1991. до 1785. п.н.е) спојена је са Египтом. Као посљедица распадања новог Египатског царства у 12. вијеку п.н.е., настало је у Нубији у 9. вијеку п.н.е. краљевство Куш које се одржало све до 4. вијека. У периоду од 712. до 664. п.н.е. кушитска династија владала је цијелим Египтом.

Отприлике истовремено са покрштавањем овог подручја до 6. вијека формирала су се три нубијска краљевства Нобатија, Макурија и Алодија. Године 651. Нубија потписује мировне споразуме са исламским Египтом, којим у то вријеме Арапи. Све до 14. вијека међу међу њима владају релативно стабилни односи. У централном Судану настали су султанати Дарфур и Саннар, који су имали одређени значај све до 18. вијека. Послије покрштавања и настанка кршћанског краљевства, Судан је у периоду од 14. до 16. вијека, уз изузетак југа, постао готово у потпуности исламски.

Почетком 19. вијека османлијски намјесник Египта почео је освајање Судана. Против египатске окупације од 1881. до 1889. године под водством исламско-политичког вође Мухаммеда Ахмеда, самопрозваног Мехдија, трајао је устанак, познат као Мехдијев устанак. Он је важио као један од најуспјешнијих устанака неке афричке земље против колонијализма те је крајем 19. вијека довео до стварања властите државе. Такозвани Халифат Омдурман постојао је 15 година а уништен је 1898. године од стране англо-египатске војске након битке код Омдурмана. Након поновног освајања Судана 1899. основан је британско-египатски кондоминиј. Де фацто, Судан је постао британска колонија све до 1953. године.

Након што је египатски краљ Фарук I свргнут током револуције 1952. године и одређеног вакуума у припреми за промјену власти у Египту, Судан је искористио шансу за припрему своје независности. Споразумом са Египтом и Великом Британијом окончана је власт Египта над Суданом и проглашена независност Судана 1. јануара 1956. године. На првим парламентарним изборима као побједник изашла је национална унијска странка (Умма) а њен предсједник Исмаил ал-Азхари постао је први премијер Судана. Већ исте године због унутарстраначких разлика на мјесто премијера дошао је његов ривал Абудуллах Халил. Дошло је политичке нестабилности те је 1958. извршен војни удар. Генерал Абуд се супротставио незадовољствима, завјерама те грађанским ратом у Јужном Судану. I поред његове оставке 1964. и предаје власти цивилним властима под премијером Сир ал-Хатим ал-Халифом, није дошло до политичке стабилности ни у наредним годинама. До 1969. на мјесту премијера биле су чак четири особе.

Џафар ан-Нумаири

Ситуацију је искористила војска те је пуковник Џафар Мухаммед ан-Нумаири извршио у мају 1969. нови војни удар. Нумаиријева политика се оријентирала на њен египатски узор у лику Нассера те су проведене неке социјалистичке и панарапске реформе. На власт је доведена Суданска социјалистичка унија (ССУ) као једина странка у држави. Краткотрајно 1971. године ударом је свргнута комунистичка партија, да би врло брзо поновно дошла на власт. Нумаири је изабран за премијера те је 1972. године успио окончати 17-тогодишњи грађански рат између владе и побуњеника у Јужном Судану. Године 1981. влада преображава државу у исламску, те је 1983. године проглашен шеријатски закон у цијелој земљи, као и у, тада аутономном, јужном Судану. Поништавањем споразума из Аддис Абебе насилно је укинута аутономна јужносуданска влада. То је изазвало нови грађански рат у јуну 1983. године. Политички немири у земљи су поновно довели до војног удара 1985. под заповједништвом генерала Абдуррахмана Сувар ад-Дахаба. Међутим, шеријат је и даље остао на снази. На мјесто премијера 1986. поновно је изабран Садик ал-Мехди.

До новог војног удара дошло је 1989. због политичке нестабилности у земљи када генерал-поручник Омер Хасан Ахмед ал-Башир преузима власт и уводи политику по узору на Нумаиријеву. Иако је од тада суверено владао земљом као предсједавајући Националног вијећа команде за спас нације, неуспјешно је покушавао повратити власт над југом земље. У периоду 1983. до 2005. у Судану се без престанка водио грађански рат. Напокон 2005. године долази до мировног споразума између владе у Картуму и побуњеника на југу. Њиме је загарантована аутономија Јужног Судана и предвиђен референдум који је одржан од 9. до 15. јануара 2011. године. Након референдума, Јужни Судан је прогласио независност у 9. јула 2011. године.

Влада

Званично, политика Судана одвија се у оквирима федералне предсједничке демократске републике са вишестраначким политичким системом, гдје је предсједник Судана истовремено шеф државе, шеф владе и врховни командант суданских народних оружаних снага. Законодавна моћ је подијељена на владу и дводомни парламент са доњим домом Националном скупштином Судана којег чини 450 заступника и горњим Вијећем држава Судана са 50 чланова, сви изабрани на мандат од шест година. Судска власт је независна а на њеном челу је Уставни суд Судана.

Међутим, након другог суданског грађанског рата (1983-2005) и данашњег рата у Дарфуру, истина мањег интензитета, Судан се у међународној политици углавном сматра као ауторитарна држава у којој сву ефективну политичку моћ има предсједник Омер ал-Башир и владајућа Национална конгресна странка Судана. Од 1993. године Судан је трансформиран у исламску једностраначку државу када је ал-Башир расформирао револуционарно командно вијеће и основао Национални исламски фронт (НИФ) са новим парламентом и владом састављеном искључиво од чланова НИФ-а. Истовремено, структура регионалних управа замијењена је стварањем 26 савезних држава са гувернерима на челу чиме је Судан постао федерална република. Извршне функције су подијељене између НЦП, СПЛА, суданског Источног фронта и фракција Умма странке и Демократске унионистичке странке (ДУП).

Омер ал-Башир је био кандидат на предсједничким изборима 2010. године, што су били први слободни избори са учешћем више политичких странака након 24 године. Његов политички ривал био је потпредсједник Салва Киир Маyардит, вођа СПЛА и тренутни предсједник независне државе Јужни Судан.

Политичке подјеле

Политичка подјела Судана. Троугао Хала'иб је под администрацијом Египта од 2000.

Судан је подијељен на 18 вилајета, они се даље дијеле на 133 округа (дистрикта).

Гезира Гедареф Плави Нил Централни Дарфур Источни Дарфур Касала

Картум Сјеверни Дарфур Сјеверни Кордофан Сјеверни Вилајет Црвено море Нил

Сенар Јужни Дарфур Јужни Кордофан Западни Дарфур Западни Кордофан Бијели Нил

Становништво

Популациона пирамида Судана

Жена из Судана

Према попису из 1981. број становника износио је 21 милијун. Због грађанског рата пописи од тада нису провођени, а према процјенама из 2003. Судан је имао 38 милијуна становника. Становништво брзо расте у ширем подручју главнога града Картума (Картум-Омдурман-Сјеверни Картум) у којем живи од 6–7 милијуна људи, укључујући и 2 милијуна избјеглица из подручја на југу земље захваћених сукобима и пољопривредних зона погођених сушом.

Судан је снажно обиљежен присутношћу двију различитих културних традиција – арапске на сјеверу и афричке на југу. Унутар сваке од њих постоје стотине етничких, племенских и језичних скупина што изнимно отежава учинковиту међусобну сурадњу.

Сви подаци о становништву прије 2011. године односе се на Судан прије отцјепљења Јужног Судана 9. јула 2011. године. Због тога наведени су различити подаци. Они се крећу у зависности од различитих извора од 30,9 милиона становника (процјена октобар 2013, министарство вањских послова Њемачке), преко 36.163.778 (процјена 2013, ПопулатионДата.нет) до 45.047.502 становника. Посљедња цифра из јула 2011. године односи се на Судан прије отцјепљења Јужног Судана. За 2012. године по публикацији ЦИА Wорлд Фацт Боок, број становника некадашњег цјелокупног Судана износио је 34.204.710, док се 8.260.490 становника односило само на Јужни Судан. По тој процјени, на данашњи (сјеверни) Судан отпадало је након отцјепљења југа тек нешто мање од 26 милиона становника.

Око 38,9% Суданаца 2003. године живјело је у градовима; са центром насељености у Картуму. Око 39,5% становника исте године било је млађе од 15 година. Стопа раста становништва износила је 2,48% годишње (стање 2011). Просјечна старост становништва износи 18,3 године (стање 2006). Просјечна очекивана старост износи 62,57 година, при чему се за мушкарце износи 60,58 година а за жене 64,67 година (стање 2012). Становништво брзо расте у ширем подручју главног града Картума (Картум-Омдурман-Сјеверни Картум) у којем живи од 6–7 милиона људи, укључујући и 2 милиона избјеглица из подручја на југу земље и пољопривредних зона погођених сушом.

Већи дио земље заузимају сјеверне покрајине у којима се налази и већина урбаних средишта. Становници сјеверног Судана већином су Арапи око 50%, на истоку зиве Бедзаји око 6%, уз Нил на сјеверу живе Нубијци око 8%, а на западу живе Фури. Око 2% становништва који говоре арапски такође говоре и многе домаће језици. Арапи су продрли у Суда из Египта од седмог вијека и полако етнички и језички асимилирали домороце.

Јужно од десете паралеле, ова велика земља насељена је углавном народима негроидне расе Нилске групе народа; то су Динке 11%, Неур 5%, Азанде 3%, Силух 2% и Бари 2%. Ове групе су карактеристичне по веома високом расту, баве се углавном сточарством и риболовом. Религија: Већина становниства око 70% су сунитски муслиманаи, ислам преовладава у сјеверним и централним крајевима земље, остатак популације су анимисти бројни на југу, око 10% су хришћани (римокатолици 2 милиона, англиканци 1,2 милиона, протестанти 400 000, копти 20 000) такође на југу земље.

Већи дио становништва концентрисан је у долини Нила и његових притока. Особито је велика густоћа насељености у главном памучном подручју земље, сјеверном дијелу међуријечја Бијелог и Плавог Нила. Пустињски предјели на сјеверу и сјеверозападу готово су ненасељени.

Осим агломерације главног града величином се истиче и Порт Судан на обали Црвеног мора.

Религија

Ислам је државна религија Судана. До јула 2011. у Судану, који је обухватао и данашњи Јужни Судан, око 70% становништва били су сунитски муслимани, око 25% анимисти и око 5% кршћани. Немуслимани живе углавном на југу државе и у главном граду. Шеријатски закони и данас су на снази и дио су државног пројекта исламизације земље. Присталице некадашњег самопрозваног Мехдија (Мухаммеда Ахмеда) данас су у политичкој позадини. Међу муслиманским становништвом раширени су различити суфијски редови (тарикати). Ту спадају Кадирије, те од 19. вијека раширена братства Саманија и Катимија. Противно званичним исламским стајалиштима, у либералном суданском друштву раширени су неки традиционални народни ритуали и култови као што је култ цара.

Кршћани су већински припадници римокатоличке цркве у Судану, која се почела ширити на југу око 1900. године у подручју Вау истовремено са британском англиканском црквом и њеним мисионарима око јужносуданског града Бор. Америчка презбитеријанска црква добила је код Нуера на подручју горњег Нила једно гробље за своје припаднике. Од краја грађанског рата на југу се јако шире америчко-евангелистичке мисије и групе. На сјеверу постоји и једна коптска заједница, која углавном потиче из Египта. На југу Судана заступљене су и традиционалне религије као што је динка. Атеисти и нерелигиозне особе су врло ријетке.

Привреда

Концесије нафте и природног гаса у Судану 2004. године

По процјенама из 2010. године, Судан се сматрао 17. најбрже растућом економијом свијета, а брзи развој државе заснован углавном на високим приходима од нафте, чак и поред међународних санкција, запажен је и описан у једном чланку Тхе Неw Yорк Тимеса из 2006. године. У периоду од четири године до 2014, буџет суданске владе износио је око 140 милиона фунти на годишњем нивоу, а британско одјељење за међународни развој (УКаид) дало је од 30 до 54 милиона фунти помоћи. Због отцјепљења Јужног Судана, гдје се налазило преко 80% нафтних поља Судана, економски развој Судана након 2011. године и даље је врло неизвјесан. Међутим, и прије отцјепљења југа, економија земље се суочавала са бројним проблемима, мада је расла врло ниским стопама са врло ниске базе. У посљедњих десет година, раст је био врло спор и по подацима Свјетске банке укупни раст БДП-а у 2010. години износио је 5,2% у односу на раст у 2009. године од 4,2%.

Иако је хисторијски пољопривреда била основни извор прихода, запошљавајући преко 80% Суданаца и сачињавајући око трећине привредног сектора, ипак је нафтна индустрија након 2000. године највише утицала на развој Судана. Данас, ММФ заједно са владом у Картуму ради на имплементацији квалитетније макроекономске политике. Ово је услиједило након турбулентног периода 1980тих када је дуг Судана према ММФ-у и Свјетској банци експоненцијално нарастао кулминирајући коначно суспензијом државе из ММФ-а. Програм помоћи је на снази од почетка 1990тих, као и контрола девизних курсева и резерви страних валута.

Стопа инфлације у Судану у 2013. години износила је 32,1% (по индексу потрошачких цијена). Незапосленост је 2012. години износила је 13,7% док је око 9% становништва је било испод прага сиромаштва.

Саобраћај

Цестовни

До 1970. године постојала је само једна асфалтирана цеста између Картума и Вад Маданија. До 1980. уз помоћ других држава и у етапама асфалирани су други правци преко Касале до Порт Судана (око 1.200 км). Око 1990. од 20-25.000 км укупне мреже путева у Судану било је тек 3.000-3.500 км асфалтирано. Подаци из 1996. године наводе 11.900 км неасфалтираних путева и 4.320 асфалтираних. Од 2000. године захваљујући побољшању у привреди и великим приходима од извоза нафте, убрзана је изградња и модернизација свих цеста у сјеверном Судану. Крајем 2008. путна мрежа између градова у подручју Ел-Обеида на западу преко Касале и Порт Судана на истоку наново је асфалтирана. Асфалтиране су и попречне цесте од Порт Судана преко Атбаре и Мерове до Дункуле.

У Јужном Судану тек од 2005. је било могуће почети са модернизацијом и изградњом путева након што су окончана непријатељства и грађански рат. Прије изградње путева, до тада макадамски путеви су прво морали бити очишћени од мина. Најважнији путни правци на југу су према Гулуу у Уганди, који је до 2008. године био у врло лошем стању, а објављени су планови о завршетку макадамског пута од Џубе (Јужни Судан) преко Вауа до Картума.

Жељезнички

Жељезничка станица Кусти на ушћу Нила. Робе намијењене за Јужни Судан овдје се претоварају на ријечне тегленице

Жељезнички саобраћај у Судану до данас није довољно развијен и не игра значајнију улогу у саобраћају у држави. Међутим до 1960тих он је имао готово потпуни транспортни монопол у земљи. Поред националне мреже у Капспуру постоји још и мрежа ускотрачног колосијека од 610 мм, такозвана Џазира жељезница, која је настала у склопу Џазира пројекта а има само регионални значај.

Авиосаобраћај

У Судану постоји 16 асфалтираних аеродрома (стање 2013.) од чега су два аеродрома са пистама преко 3.047м, 10 аеродрома са пистама од 2.438м до 3.047м, и 4 аеродрома са пистама краћим од 2.437м. Осим ових, у Судану постоји и 58 аеродрома без асфалтираних писта и 6 хелиодрома.

Култура

Судан је снажно обиљежен присутношћу двију различитих културних традиција – арапске на сјеверу и афричке на југу. Унутар сваке од њих постоје стотине етничких, племенских и језичних група што отежава ефикасну међусобну сарадњу.

Већи дио земље заузимају сјеверне покрајине у којима се налази и већина урбаних средишта. Становништво је ондје углавном муслиманско, а уз арапски говоре се и многи домаћи језици.

Култура је раније била веома развијена. На сјеверу постоје пирамиде које су више стрмасте него египатске. Такођер јужни је дио имао одређене везе с Бизантијом. Пјесништво и књижевност су се развијали с надолазећим утицајима арапске културе. Култура је такођер била инспирисана устанцима и ратовима. Послије Другог свјетског рата долази до развоја модерне књижевности. Године 1910. написана је прва суданска драма.

Спорт

У Судану је два пута одржан Афрички куп нација у ногомету: 1957. и 1970. године. Управо 1970. као домаћин, репрезентација Судана је по први и, до данас, једини пут постала шампион Африке.

Филателија

Редовне марке Судана из 1951.

Марка англо-египатског Судана из 1927. године номиналне вриједности 10 пијастера са ликом поштара на деви

Прве модерне поште у Судану отворене су 1867. године у Суакину и Вади Халфи, те 1873. у Донголи, Берберу и Картуму, те 1877. године у Сенару, Каркуку, Фазоглу, Елкедарефу, Ел Обејду, Ал-Фашеру и Фашоди (данас Кодок). Због Мехдијевог устанка који је започео 1881. године, све египатске пословнице поште су затворене до 1884. године. Након што су се Египћани и Британци повукли из Судана, земља је остала без поштанске службе све до поновног освајања Судана 1896. године. Када је кампања освајања започела у марту 1896. године, поштанска служба је била доступна само војсци али поштанске марке нису кориштене.

До издавања првих суданских марака 1897. године, кориштене су египатске марке. Количина поштанских пошиљки била је мала па је кориштен врло мали број марака. Између марта и јула 1885. године у Суакину су се користиле британске поштанске марке од 2½ и 5д. Индијске марке су се такођер користиле у истом подручју, са ознакон Саwакин или Суакин између 1884. и 1899. године. Од 1. марта 1897. године тадашње египатске марке са прештампаним називом СОУДАН на француском и арапском, постале су доступне у поштама Судана. Вриједности марака биле су од 1, 2, 3 и 5 миллиеме и 1, 2, 5 и 10 пијастера. Прештампавање назива извршила је штампарија Импримерие Натионале, Боулаq из Каира.

Повезано

• Јужни Судан

Литература

• Броwн, Рицхард П.C. (1992) Публиц Дебт анд Привате Wеалтх: дебт, цапитал флигхт анд тхе ИМФ ин Судан. Мацмиллан Публисхерс Лондон ИСБН 0-333-57543-1.
• Wинстон Цхурцхилл (1899; 2000). Тхе Ривер Wар|Тхе Ривер Wар — Ан Хисторицал Аццоунт оф тхе Рецонqуест оф тхе Соудан. Царролл & Граф Публисхерс (Неw Yорк Цитy). ИСБН 978-0-7867-0751-5.
• Паул Цламмер (2005). Судан — Тхе Брадт Травел Гуиде. Брадт Травел Гуидес (Цхалфонт Ст. Петер); Глобе Пеqуот Пресс. (Гуилфорд, Цоннецтицут). ИСБН 978-1-84162-114-2.
• Еванс-Притцхард, Блаке; Полесе, Виолетта (2008). Судан — Тхе Цитy Траил Гуиде. Цитy Траил Публисхинг. ИСБН 978-0-9559274-0-9.
• Ел Махди, Мандоур. (1965). А Схорт Хисторy оф тхе Судан. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-913158-9.
• Фадлалла, Мохамед Х. (2005). Тхе Проблем оф Дар Фур, иУниверсе (Неw Yорк Цитy). ИСБН 978-0-595-36502-9.
• Фадлалла, Мохамед Х. (2004). Схорт Хисторy Оф Судан. иУниверсе (Неw Yорк Цитy). ИСБН 978-0-595-31425-6.
• Фадлалла, Мохамед Х. (2007). УН Интервентион ин Дар Фур, иУниверсе (Неw Yорк Цитy). ИСБН 978-0-595-42979-0.
• Јок, Јок Мадут (2007). Судан — Раце, Религион анд Виоленце. Онеwорлд Публицатионс (Оxфорд). ИСБН 978-1-85168-366-6.
• Мwакикагиле, Годфреy (2001). Славерy ин Мауританиа анд Судан — Тхе Стате Агаинст Блацкс, ин Тхе Модерн Африцан Стате — Qуест фор Трансформатион. Нова Сциенце Публисхерс (Хунтингтон, Неw Yорк). ИСБН 978-1-56072-936-5.
• О'Фахеy, Реx Сеáн; Спаулинг, Јаy Ллоyд (1974). Кингдомс оф тхе Судан. Метхуен Публисхинг (Лондон). ИСБН 978-0-416-77450-4. Цоверс Сеннар анд Дарфур.
• Петерсон, Сцотт (2001). Ме Агаинст Мy Бротхер — Ат Wар ин Сомалиа, Судан анд Рwанда — А Јоурналист Репортс фром тхе Баттлефиелдс оф Африца. Роутледге (Лондон; Неw Yорк Цитy). ИСБН 978-0-203-90290-5.
• Пруниер, Гéрард (2005). Дарфур — Тхе Амбигуоус Геноциде. Цорнелл Университy Пресс (Итхаца, Неw Yорк). ИСБН 978-0-8014-4450-0.
• Wелсбy, Дерек А. (2002). Тхе Медиевал Кингдомс оф Нубиа — Паганс, Цхристианс анд Муслимс Алонг тхе Миддле Ниле. Бритисх Мусеум Пресс (Лондон). ИСБН 978-0-7141-1947-2.
• Зилфū, ʻИṣмат Ḥасан (транслатион: Цларк, Петер) (1980). Карари — Тхе Суданесе Аццоунт оф тхе Баттле оф Омдурман. Фредерицк Wарне & Цо (Лондон). ИСБН 978-0-7232-2677-2.

Артицле

• "Qуо Вадис билад ас-Судан? Тхе Цонтемпорарy Фрамеwорк фор а Натионал Интерим Цонститутион". Лаw ин Африца (Цологне; 2005). Вол. 8, пп.  63–82. ИССН 1435-0963.

Вањске везе

Судан на Wикимедијиној остави

• Вијеће министара Судана
• Судан на страници библиотеке Университy оф Цолорадо–Боулдер
• Судан Архивирано 2015-06-09 на Wаyбацк Мацхине-у на ДМОЗ.орг
• Судан ентрy ат Тхе Wорлд Фацтбоок
• Судан профиле фром тхе ББЦ Неwс
• ЦИМИЦ ацтивитиес ин тхе Африцан Унион Миссион ин Судан