Смрт

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Куолеман пуутарха, Хуго Симберг (1906)

Смрт (латински морс) означава престанак живота, односно неповратно прекидање животне активности организма (биљке, животиње, човјека) и као коначан резултат - престанак постојања јединке као засебног живог система.

У ширем смислу, смрт је сваки коначни престанак мијене твари (метаболизма) у живој супстанцији. С биолошког гледишта треба разликовати смрт организма као цјелине (ово представља праву смрт јединке) од дјеломичне смрти појединих елемената који чине организам (тако се говори о смрти листа, коријена, површинског слоја епидерма који стално умире и обнавља се, о смрти ткива или цијелог органа).

Према узроку смрти најчешће се разликују нормална природна и абнормална смрт.

Природна или физиолошка смрт је у правилу завршетак дуготрајног и постепеног процеса гашења основних животних функција, односно резултат старења.

Абнормална или патолошка смрт је изазвана болесним стањем или озљедама организма, односно за живот најважнијих органа (мозга, срца, плућа и др.).

Медицински аспекти

С обзиром да смрт представља процес, тешко је прецизно установити тренутак смрти одређеног организма. Код топлокрвних животиња (сисавци, човјек) се сматра да је смрт наступила престанком основних животних функција - прије свега нервне дјелатности, дисања и оптока крви. Тај се процес обично одвија у двије фазе.

У првој фази - када је престало дисање и куцање срца, али док ткива још нису извргнута распадању - говори се о тзв. клиничкој смрти. У тој фази (која обично траје 5-7 минута, а у увјетима хипотермије до 1 сат) примјеном посебних терапијских мјера (оживљавање) је понекад могуће успоставити животне функције организма. У другој фази наступа асфиксија станица и друге иреверзибилне промјене.

Знакови смрти

Рембрантов приказ аутопсије
Знакови смрти

Паллор мортис
Алгор мортис
Ригор мортис
Ливор мортис Распадање

Знакови смрти имају веома важну улогу у просуђивању и утврђивању смрти. Знакове смрти дијелимо на

  • Пресумптивне или ране знакове смрти
  • Позитивне или сигурне знакове смрти

Пресумптивни знакови смрти су:[1]

  • Престанак дисања
  • Престанак срчане акције
  • Исушивање слузница

Сигурни знаци смрти дијеле се на ране и касне знакове. У ране знакове спадају:

Касни знаци смрти су:

  • Труљење
  • Мумификација
  • Сапонификација

Узроци смрти код човјека

Према подацима Свјетске здравствене организације за 2002. годину, узроци смрти међу становништвом свијета су били:

Узроци смрти у казненом/кривичном праву

У већини данашњих држава је смрт, овисно о узроку, предмет криминалистичке истраге, односно евенталног кривичноправног процеса.

У случају природне смрти, односно када је смрт одређене особе као такву прогласио зато надлежан здравствени или други орган, се не проводе истражне радње и она није предмет кривичног права.

У случају абнормалне смрти се поступак обично разликује с обзиром да ли је смрт узрокована болешћу или озљедама. У случају да је смрт посљедица озљеда, врши се истрага, а кривично право такве смрти опћенито дијели на:

(Напомена: У англосаксонском праву израз манслаугхтер покрива убојство из нехата и убојство на мах).

Филозофска схваћања

Када је атински филозоф Сократ 399. године пне. осуђен на смрт због „безбожништва“ и „кварења омладине“, пред судијама је одржаво своју чувену беседу о смрти:

Јер бојати се смрти, људи, није друго него мислити да си мудар, а ниси. То значи мислити да знаш оно што не знаш. Та нико не зна да ли није смрт управо највеће од свих добара за човека, а опет је се боје, као да сигурно знају да је највеће зло. I зар то није незнање, и то оно највише прекора вредно, кад неко мисли да зна оно што не зна? А ја, људи, баш се у томе и тиме разликујем од већине људи, па ако бих заиста рекао да сам у чему мудрији него други, рекао бих да сам у томе што, како не знам ништа о приликама у Хаду, и не мислим да шта знам ... Дакле, наместо онога зла за које знам да је зло, никад се нећу бојати и клонити онога о чему не знам није ли баш добро... Време је, судије, да ја пођем у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде бољој судбини, то нико не зна.

– Сократ

Иако су га пријатељи посећивали у тамници и наговарали на бекство (након што су подмитили чуваре), он одбија, сматрајући да не треба дуг и частан живот упрљати нечасном смрћу.[2]

Платон је, на основу својег идеалистичког онтолошког става, тврдио да је смрт само одељивање душе од тела. Његово схватање кулминира у ставу да је смрт највише добро јер се управо помоћу ње душа може потпуно уздигнути до чисте врлине.[3]

Цвет, лобања и пешчаник, представе живота, смрти и времена

Епикур је заступао материјалистичку тезу да физичка смрт значи уједно и престанак свих психичких функција и да због тога према њој можемо бити потпуно равнодушни.

Јер док постојимо ми, нема смрти, а кад дође смрт, тада више нема нас.

– Епикур

Рано хришћанство смрт тумачи као казну, последицу прародитељског греха (Тертулијан, Августин, итд.). Каснији западни хришћански теолози (Тома Аквински, Дунс Скот) више истичу да је смрт повратак тела твари из које је створено, а душе у живот вечни.

Лајбниц сматра како смрт није ништа друго до постепена инволуција тела. Фихте смрт дијалектички повезује с рађањем и тврди да је она само корелативни појам према животу, тј. »негативна страна живота«. По Хегелу, смрт је највиша општост до које допире појединац. Феноменом смрти укинута је последња спољашњост природе, те је »само по себи бивствујући појам постао тиме за себе«.[3] За Шопенхауера је смрт само »површни феномен«, којим се не решавамо метафизичког зла, јер њиме није уопште погођена јединствена, надиндивидуална воља, изван простора и времена. Смрт и рођење само су »вибрације« вечно живе идеје, па »кад умре човек, пропада, додуше, један свет, али само онај који он носи у глави«.[3]

Све је таштина

Георг Зимел (1858-1918), немачки филозоф идеалистичког правца, истиче да би »уместо својеврсног супротстављања живота и смрти требало истаћи како постоји јединствена бесконачна егзистенција у којој се смрт и живот преплићу као прстени „једног ланца“.[3] Фридрих Ниче сматра да сам акт умирања није уопште толико важан колико му то филозофија и теологија приписују, и тврди да »не постоји баналнија ствар од смрти». У делу Тако је говорио Заратустра изриче свој познати кредо: "Умри у прави час!"

Много их умире прекасно, а понеки умире и прерано. Још увек је свету страно учење: Умри у прави час! Дакако, онај ко никад не живи у прави час, како би икако могао умрети у прави час... Многоме не успева живот: отровни му црв нагриза срце. Нека барем настоји да му утолико боље успе смрт... Морали би доћи проповедници брзе смрти.

– Фридрих Ниче

Филозофија егзистенције од Кјеркегора до Хајдегера и Камија, сматра феномен смрти једним од централних проблема целокупне филозофије, чак „јединим правим проблемом филозофије«, а забринутост, страх и „болест на смрт“ постају битне преокупације западноевропског филозофирања.[3]

Смрт није излаз некуда напоље него пролом у дубину себе.

– Константин Островски

Повезано

Референце

  1. ↑ Алија А.Рамљак- "Медицинска криминалистика", Универзитет у Сарајеву, Факултет Криминалистичких Наука;Сарајево, 1999. ИСБН 9958-613-05-0
  2. ↑ Сократ, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Смрт, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

Вањске везе

Остали пројекти
У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Деатх
Потражите израз смрт у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Smrt&oldid=41559232”