Сарајевска операција
Сарајевска операција 1945. је била битка између Југословенске Армије с једне стране, и снага њемачког Вермахта ојачаних потчињеним квислиншким снагама с друге. Југословенска армија имала је за циљ ослобођење Сарајева и долине Босне. Након пада Мостара 14. и Травника 19. фебруара, Сарајево је постало истурени њемачки положај. Након неуспјеха мартовске офанзиве у Мађарској крајем марта Армијска група Е добила је дозволу за евакуацију Сарајева, па је операција добила тактички садржај организованог извлачења са њемачке стране, односно покушаја одсијецања и уништења са југословенске стране. У циљу растерећења главног правца долином Босне, одвлачења југословенских снага и маскирања намјера, Нијемци су крајем марта предузели концентрични противудар према Тузли. Са југословенске стране, напад на Сарајево уклопио се у велику офанзиву за коначно ослобођење Југославије, заједно са нападом Четврте армије између Приморја и Бихаћа на лијевом, те пробојем Сремског и Дравског фронта на десном крилу.
Сарајево је бранила групација од три њемачке пјешадијске дивизије (181, 369. и 7. СС) и једне тврђавске бригаде (964), три дивизије НДХ, већи број самосталних јединица за обезбјеђење, артиљеријских јединица и тенкова, те формације четника, оружника и милиције, што је према процјени југословенске команде износило укупно преко 38.000 војника.[1] Према њемачком извјештају од 30. марта пресретнутом од британске обавјештајне службе, само три њемачке дивизије бројале су 34.653 војника,[2] што значи да је цијела групација вјероватно знатно превазилазила 50.000 људи. Снаге ЈА нису успјеле уништити ову групацију, али су јој нанијеле тешке губитке и онемогућиле успостављање нове статичне линије фронта. Јединице ЈА имале су у овој операцији 637 погинулих, 2.020 рањених и 27 несталих бораца. Губици њемачких и сателитских снага процијењени су у извјештајима јединица ЈА на око 7.500 погинулих, али извјештаји о губицима супротне стране по правилу су претјерани. Заробљено је око 6.000 осовинских војника, и уништено је 30 топова, 10 тенкова, 45 камиона, један оклопни воз, и већа количина друге ратне опреме.[3]
Ток борби
[уреди | уреди извор]Значај Сарајева
[уреди | уреди извор]Након губитка Београда, Сарајево је за Нијемце добило значај кључног средишта на Балкану, најприје у извлачењу снага Армијске групе Е, а затим као база за успостављање Јадранског и Дринског фронта. У Сарајеву је од 15. новембра 1944. била смјештена команда Армијске групе Е, а од децембра и команда 21. брдског корпуса. Кроз Сарајево је пролазила једина комуникација према Мостару као крилном утврђеном положају на чијем је држању инсистирала Врховна команда Вермахта.
Угрожавање са запада
[уреди | уреди извор]Крајем октобра 1944. Пети корпус НОВЈ заузео је Травник, настављајући напредовање према долини Босне. Њемачка команда реаговала је слањем појачања, након чега су се развиле четворомјесечне борбе на том простору. Нијемци су успјели да привремено поново овладају Травником 22. јануара 1945, али је Пети корпус коначно ослободио град 19. фебруара, поново угрозивши виталне њемачке везе са Сарајевом.
Југоисток: притисак на наше положаје код Сарајева. Ситуација у Травнику постаје за нас критична. Из Зенице кренула помоћ. Титове снаге, по први пут примећујемо, поседују тенкове и артиљерију.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 23. фебруара 1945.
Угрожавање са југа
[уреди | уреди извор].svg)
У вечерњем извјештају за 16. март 1945. године из Обавјештајног одјељења команде Армијске групе »Е«, дате су информације о ситуацији јужно од града:
На запречном фронту јужно од Сарајева и даље јака непријатељска артиљеријска ватра. Остало непромијењено. Према поузданој информацији добијеној од четника, непријатељских снага пред запречним положајима износи 1.500-1.700 људи.[5]
– Вечерњи извјештај Иц ХгЕ за 16.3.45
Угрожавање са истока
[уреди | уреди извор]Заоштрила се ситуација код Сарајева. Бандити су се приближили на 4 км источно од града.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 12. марта 1945.
Паралално са тешким борбама код Сарајева, Нијемци су вршили демонстративне нападе на другим фронтовима, а понегдје су Југословенску армију нападали и четнички одреди Драже Михаиловића:
Југоисток: стање код Сарајева још увек је напето. Титова 38. дивизија наставља са нападима из правца североистока. 7. СС-брдска дивизија напредује без тешкоћа. Извршили смо напад на непријатељске положаје јужно од Добоја. На том простору у току су борбе четника са партизанским бандама. Код Бихаћа непријатељ имао 500 убијених, а ми 34 мртва. 15. март Код Валпова притисак непријатеља попустио, али код Михољца противник не посустаје у офензиви. Код Добоја успоставили смо везу са четницима. Одбили смо партизанске нападе код Бихаћа и Бјеловара.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта, 14/15. март 1945. године
У депеши од 21. марта 1945. Дража Михаиловић пише потпуковнику Павлу Ђуришићу (псеудоним »Каудал«):
Ја са србијанским и босанским снагама остајем овде докле год окупатор држи Сарајево, Бијељину, Брчко и све остале веће градове у Босни, искоришћујући време за организацију јаке гериле у Босни и Србији. Јављајте се стално са Вашега пута.[6]
– Генерал Драгољуб Михаиловић
Иако су Савезници напредовали по Њемачкој, обруч се стезао, а Берлин је био бомбардован, Немци нису показивали намеру да напусте Сарајево.
План Сарајевске операције
[уреди | уреди извор]Почетком марта 1945. Генералштаб ЈА оријентисао је ка долини Босне и подручју Сарајева према јединицама њемачког 21. армијског корпуса јединице 2, 3. и 5. корпуса ЈА са циљем освајања погодних позиција за коначан напад на Сарајево. Ради обједињавања руковођења операцијом, Генералштаб ЈА формирао је својим наређењем од 17. марта обједињену команду над овим јединицама, са Радованом Вукановићем, командантом Другог ударног корпуса као командантом.[7] За напад на Сарајево предвиђено је 7 дивизија ЈА:
- 29. херцеговачка дивизија требало је да наступа правцем Коњиц - Иван седло - Илиџа;
- 3. ударна дивизија правцем Калиновик - Трново - Јабланица - Сарајевско поље;
- 37. санџачка дивизија правцем долина Праче - Пале - Требевић - Сарајево;
- 27. источнобосанска дивизија правцем Соколац - Романија - Мокро - Сумбуловац - Хреша - Сарајево;
- 38. источнобосанска дивизија правцем Озрен - Вучја Лука - Пашино брдо - Сарајево;
- 10. крајишка дивизија правцем Семизовац - Рајловац;
- 4. крајишка дивизија (с двије бригаде) правцем Јошаница - Вогошћа - Кошево - Сарајево.
Све ове јединице биле су већ у борбеном додиру са њемачким снагама, а коначни напад почео је 28. марта.[7]
Њемачка одбрана Сарајева
[уреди | уреди извор]Хитлер је био одлучан да чврсто држи позиције на Југоистоку, са Мостаром као угаоним утврђеним положајем, у склопу припрема за велики противнапад у Мађарској. У тој офанзиви у Мађарској требало је да учествује и Армијска група Е, нападом дијела својих снага преко Драве. Након пада Мостара 14. фебруара, њемачка Врховна команда наредила је издвајање 7. СС дивизије из нападне групе за Мађарску, и њено слање у угрожено Сарајево.
Задатак команданта Југоистока за наредни период остаје: учествовати у операцији према јужној Мађарској сходно овде датим заповестима, уз задржавање велике територије Сарајева, са ударном групом од 4 дивизије.[8]
21. корпус је у Сарајеву и околини имао на располагању 7. СС брдску, 181. пјешадијску и 369. легионарску дивизију, затим 964. и 969. тврђавску бригаду, СС полицијски пук "Нагел", дијелове Руског заштитног корпуса, 696. батаљон пољске жандармерије, 1025. батаљон за осигурање, те 803, 834, 935, 592. и 920. ландессцхüтзен батаљон. Под командом њемачког 21. брдског армијског корпуса налазиле су се усташко-домобранске 8. и 15. хрватска дивизија и 9. горска дивизија.[9]
200 америчких авиона, праћени са 700 ловаца извршили ваздушни терористички напад на Берлин. Балкан: одбранили напад непријатеља код Сарајева.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 19. марта 1945.
Мађарска: Руси и даље напредују код Блатног језера, а противник је потиснуо наше снаге и на северу Мађарске. Изгубили смо Рааб.
Запад: 500 америчких авиона напало Берлин, а 400 Хановер.
Југоисток: одбили нападе непријатеља код Сарајева. Код Тузле постигли добре резултате. Северно од Бихаћа заузели смо нове положаје.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 29. марта 1945.
Чак ни након пада Франкфурта, Нијемци нису показивали намере да напусте Југославију, већ су на многим местима прелазили у офензиву:
Запад: нестао наш последњи отпор у Франкфурту. Југоисток: северно од Сарајева одбили смо напад непријатеља. Одбранили напад непријатеља код Зенице и Иван Седла. Код Тузле наставили са војном операцијом против непријатеља, које се жилаво брани. За чишћење терена у Славонији биће употребљен 15. козачки коњички корпус. Против Папука крећу Хрвати. Код Бихаћа непријатељ има 20 тенкова. Имамо 100 мртвих, а избројали смо 130 убијених непријатељских војника.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 30. марта 1945.
У Њемачкој су се водиле уличне борбе по градовима, али Нијемци су доводили појачања у Сарајево:
Мађарска: Изгубили смо простор око Блатног језера. Мађарске јединице прешле су на страну непријатеља и наставиле одмах да се боре против нас.
Запад: у одбрани немачких градова све више учествује и становништво. Тако, код Швајнхајма жене су узеле оружје и такође учествовале у одбрани града.
Југоисток: против непријатељских положаја источно од Сарајева кренули су делови 7. СС-брдске дивизије. Други део те дивизије кренуо је према Зеници. Такође су забележене борбе код Тузле.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 1. априла 1945.
Тек почетком априла Нијемци се под притиском Југословенске армије повлаче из Сарајева:
Балкан: почели смо са евакуацијом наших снага са простора Сарајева.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 3. априла 1945.
Борбе код Кенигсберга. Борбе са Русима јужно од Беча; 950 америчких бомбардера нападало Хале, Лајпциг, Гера и тако даље. Балкан: у раним јутарњим часовима наше последње јединице напустиле Сарајево. Борбе око Тузле. Оточац је изгубљен.[4]
– Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 7. априла 1945.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Каденић & Матовић 1986: стр. 50
- ↑ Бритисх Натионал Арцхивес, Рецордс оф тхе Министрy оф Дефенце, Цоммуницатионс анд Интеллигенце Рецордс, ДЕФЕ 3/562, страна 69
- ↑ Каденић & Матовић 1986: стр. 59
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 „Никола Живковић, Срби у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта”. Архивирано из оригинала на датум 2016-08-03. Приступљено 2012-11-15.
- ↑ НАРА, Т78, Ролл 476, фраме но. 6459034.
- ↑ Извод из Књиге послатих депеша штаба Врховне команде од 12. децембра 1944. до 7. априла 1945. године
- ↑ 7,0 7,1 Вукановић 1982: стр. 389–390
- ↑ Каденић & Матовић 1986: стр. 96
- ↑ Џелебџићић 1989: стр. 276
Литература
[уреди | уреди извор]- Каденић, Рахмија; Матовић, Иван (1986). Сарајевска операција : учесници говоре. Београд: Војноиздавачки и новински центар. ОЦЛЦ 54271745.
- Ðонлагић, Ахмет (1983). 27. ИСТОЧНОБОСАНСКА ДИВИЗИЈА. Београд: Војноиздавачки завод.
- Џелебџић, Милован (1989). ДРУГА ЈУГОСЛОВЕНСКА АРМИЈА. Београд: Војноиздавачки и новински центар. ОЦЛЦ 23291944.
- Вукановић, Радован (1982). ДРУГИ УДАРНИ КОРПУС. Београд: Војноиздавачки завод. ОЦЛЦ 38774368.
Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Сарајевска операција Архивирано 2016-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у (sh)
- Оператион Сарајево (en)
- Приказ Сарајевске операције на мапи (en)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
- НОБ у 1945.
- Битке Другог свјетског рата на југославенском ратишту
- Напади на гарнизоне НДХ
- Борбе између НОВЈ и Немаца
- Борбе између НОВЈ и снага НДХ
- Операције НОВЈ
- Хисторија Сарајева
- Босна и Херцеговина у Народноослободилачкој борби
- Борбе између НОВЈ и ЈВУО
- Заједничке борбе ЈВУО и Немаца
- Битке Народноослободилачке војске Југославије
- Завршне операције за ослобођење Југославије