Раyмонд Поинцарé
| Раyмонд Поинцарé | |
|---|---|
 | |
| Мандат 18. вељаче 1913. – 18. вељаче 1920. | |
| Претходник | Арманд Фаллиèрес |
| Насљедник | Паул Десцханел |
| Мандат 14. сијечња 1912. – 21. сијечња 1913. | |
| Предсједник | Арманд Фаллиèрес |
| Претходник | Јосепх Цаиллауx |
| Насљедник | Аристиде Брианд |
| Мандат 15. сијечња 1922. – 1. липња 1924. | |
| Предсједник | Алеxандре Миллеранд |
| Претходник | Аристиде Брианд |
| Насљедник | Фрéдéриц Франçоис-Марсал |
| Мандат 23. српња 1926. – 29. српња 1929. | |
| Предсједник | Гастон Доумергуе |
| Претходник | Аристиде Брианд |
| Насљедник | Éдоуард Херриот |
| Рођење | 20. коловоза 1860. Бар-ле-Дуц, Француска
|
| Смрт | 15. листопада 1934. Париз, Француска
|
| Политичка странка | ПРД–АРД |
| Супружник | Хенриетте Бенуцци |
| Занимање | адвокат |
Раyмонд Ницолас Ландрy Поинцарé (Бар-ле-Дуц, 20. коловоза 1860. – Париз, 15. листопада 1934.) је био француски државник који је три пута био премијер Француске, а од 1913. до 1920. године и предсједник. Поинцарé је био конзервативни вођа и, уз Цлеменцеауа, најважнија личност француске политике у Првом свјетском рату.
Рани живот и почетак политичке каријере
[уреди | уреди извор]Рођен је 1860. године као син Ницоласа Поинцарéа, угледног службеника и метеоролога. Такођер, био је рођак угледног математичара Хенрија Поинцарéа. Поинцарé је студирао право, а након положених испита, 1882. године примљен је у паришку одвјетничку комору. Политичку каријеру започиње 1887., када је први пут изабран у Заступнички дом. Шест година касније, постао је, с 33 година, најмлађи министар у повијести Треће Републике, водећи ресор јавног образовања, финих умјетности и културе у влади Алеxандреа Рибота. Године 1894. постаје министар финанција у влади Цхарлеса Дупуyја, а сљедеће године поново води свој први ресор и то поново у Риботовој влади. Током афере Дреyфус, сматрао је како су нови докази нужни за провођење поновног суђења.
Одлазак у Сенат и избор за предсједника
[уреди | уреди извор]
Унаточ обећавајућој политичкој каријери, Поинцарé је 1903. напустио Заступнички дом те до 1912. био заступник у Сенату, који се у успоредби с првим сматрао политички неважним. У том је периоду већину времена посветио приватној одвјетничкој пракси, служећи само једном у извршној власти и то као министар финанција у влади Фердинанда Сарриена током 1906. године. Ипак, Поинцарé је 1912. године први пута постао премијер, истовремено држећи ресор вањских послова. Његов први мандат обиљежен је оштром протуњемачком политиком и учвршћивањем савеза са Русијом. Његова толеранција према руским активностима на Балкану, као и наглашени анимозитет према Њемачкој, донијели су му статус ратоборног реваншита, но Поинцарé је био чврсто увјерен како је, с обзиром на статус qуо у Еуропи, рат неизбјежан и како је кључно имати снажне и стабилне савезнике. У сијечњу 1913. одлази с мјеста премијера, само да би 18. вељаче исте године био изабран за предсједника, као насљедник Арманда Фаллиèреса. Иако је имао снажну опозицију у лику Георгеса Цлеменцеауа, свог доживотног политичког ривала, Поинцарé је свеједно изабран. У то је вријеме позиција предсједника била слаба, али Поинцарé је имао план вратити јој снагу и углед коју није имала од времена Патрицеа де Мац Махона. Институција предсједника требала је бити темељ тзв. унион сацрéе љевице, деснице и центра.
Први свјетски рат
[уреди | уреди извор]Његов утјецај је значајно ослабио када је Цлеменцеау постао премијер 1917. године. Поинцарé је био увјерен како је примирје с Њемачком стигло прерано и како је Француска требала продријети дубље у њемачки териториј. Током Паришке мировне конференције 1919. године, Поинцарé се залагао за одузимање Рхеинланда Њемачкој и стављање истог под контролу Антанте. Саставио је и меморандум у којем је нагласио како је Њемачка током Француско-пруског рата окупирала различите дијелове француског територија и како Француска има право на репарације. Цлеменцеау је, с друге стране, водио прегорове темељем договора с осталим силама. Фердинанд Фоцх је ургирао Поинцарéа да искористи своје уставне овласти и преузме преговоре, страхујући како Цлеменцеау неће у цијелости остварити француске интересе. Поинцарé га није послушао, а француска влада је убрзо прихватила Цлеменцеауове увјете. Поинцарé ју том тренутку размишљао о оставци, али све је остало на идеји.
Повратак у Сенат и премијерски мандати
[уреди | уреди извор]Када му је 1920. године истекао мандат, Поинцарé се вратио у Сенат, а након двије године и на мјесто премијера. Такођер, поново је држао ресор вањских послова. Поинцарéов други мандат био је обиљежен заоштравањем политике према Њемачкој, која је одбијала плаћати репарације. Отворено је подржавао тезу о њемачкој кривњи имплицирану у Версајском споразуму, а у сијечњу 1923. је одбио продуљити Њемачкој рок за плаћање и 11. сијечња 1923. наредио окупацију Рухра. Након пораза на изборима 1924., одлази с мјеста премијера.
Финанцијска криза 1926. поново га је довела на чело владе и министарства финанција, које је водио до умировљења 1929. године. Поинцарé је серијом мјера успјешно стабилизирао франак и повезао га са златним стандардом, што је ријешило тешку кризу у коју је Француска запала. Под његовим водством, Француска је ушла у ново раздобље просперитета.
Посљедње године
[уреди | уреди извор]У српњу 1929., присиљен болешћу, подноси оставку и одлази у политичку мировину. Остатак живота провео је пишући мемоаре, Ау сервице де ла Франце, које је завршио 1933. године. Умро је у Паризу 1934. године.
Вањске повезнице
[уреди | уреди извор]
- Нотице биограпхиqуе сур ле сите де л'ацадéмие франçаисе
- Нотице биограпхиqуе сур ле сите де ла прéсиденце де ла рéпублиqуе
- Нотице биограпхиqуе сур ле сите де л'ассемблéе натионале
- Фицхе сур ле сите ду министèре дес Финанцес Архивирано 2015-09-23 на Wаyбацк Мацхине-у
- Нотице биограпхиqуе сур ле сите де л'Ацадéмие де Нанцy-Метз[мртав линк]
