Пират

За остала значења, види Пират (разврставање).

Пирати (грч. πειρατής, пират) су пљачкаши који врше разбојства на мору, понекад и на обали. Пиратство (енг. пирацy) је настало још у античким временима али највише се раширило тијеком 17. вијеку на Карибима или Новом свијету. Данас пирати највише дјелују на Тихом и Индијском оцеану и велики су проблем за међународну трговину. Пиратство се не би требало мијешати са гусарењем, које је кроз повијест било легитиман облик ратовања на мору.

Пиратство кроз повијест

Антички и средњовјековни пирати

Дракар, брод Викинга, пирата сјеверне Еуропе

Античко доба је обиловало пиратима који су својим брзим галијама тероризирали све обале Средоземног мора. Још од времена древних Египћана они су пљачкали трговачке бродове. Грци, Египћани, Картажани и Римљани нису били у стању осигурати присутност јаких флота на мору и пиратске заједнице су постојале на многим отоцима. Једном приликом је и Јулије Цезар заробљен од пирата и задржан ради откупа. Тек када је римски генерал Помпеј Велики 67. године прије нове ере са стотинама бродова провео велико анти-пиратско чишћење, Средоземље је било сигурније за трговину.

Након пада Западног Римског царства као пирати највише су се истицали Викинзи, поморски народ са сјевера Еуропе. Они су својим брзим бродовима типа дракар допловили до Британије, Русије, Италије, Африке и Америке, пљачкајући све на свом путу неколико стољећа. Но касније су се с временом окренули трговини.

У другој половици средњег вијека морима сјеверне Еуропе почињу пловити пирати свих нација и пљачкати трговачке бродове и градове. Неријетко су то чинили с овлаштењем појединих владара и тиме се рађа гусарство (енг. приватееринг), пљачкање на мору овлаштено законом и сматрано дијелом регуларног ратовања. 1392. године њемачки пирати освајају град Берген што доводи до тога да трговци и земље ојачавају своје бродове и стварају трговачке и политичке савезе попут Ханзе што ће на крају довести до гушења сјеверноеуропског пиратства.

Пирати Средоземља у 15. и 16. стољећу

Корсари

Главни чланак: Берберски корсари

Корсарима (од средњовјековног латинског: цурсариус=гусар^[1] се у почетку називало све пирате и гусаре који су дјеловали по Медитерану за 15. и 16. вијека, подједнако кршћане и муслимане али тај назив касније почиње означавати само француске гусаре. За муслиманске корсаре из Сјеверне Африке се почиње користити назив Берберски корсари.

Берберски корсари су били становници сјеверноафричких муслиманских подручја (Берберска обала) који су под заштитом Отоманског царства пљачкали кршчанске бродове на Средоземљу. Водећи вјерски рат сматрали су се гусарима, али за Еуропске државе они су били обични пирати. Користили су брзе галије и својим бројним посадама лако савладавали противничке бродове. Заробљенике су продавали у робље или их уцјењивали ради откупа. На врхунцу моћи су били тијеком 16. стољећа, а почетком 17. њихова снага почиње опадати да би до 1650. готово потпуно нестали. Њихов најпознатији вођа је био Хајрудин Барбароса који је именован адмиралом у ратној морнарици Отоманског царства. Највећа уточишта су им били Триполи, Алжир и Тунис. Занимљиво је да је међу њима понекад било и бивших кршчанских гусара који су завршетком ратова и оставши без посла, прелазили у редове сјеверноафричких корсара и нападали бродове својих бивших заштитника.

Пиратство на Карибима - "Буканирско доба"

Након Колумбова открића Америке 1492. највеће поморске силе тога времена Шпањолска и Португал кренуле су стварати колоније у Средњој и Јужној Америци (илити Западној Индији, како ју је Колумбо назвао). Највише колонија је основала Шпањолска док се Португал више орјентирао на трговину с Индијом и далеким Истоком. Ипак, Португал је основао неколико важних и богатих колонија у Јужној Америци те у договору са Шпањолском присвојио источни дио Јужне Америке док је Шпањолска присвојила западни. Поробивши средњоамеричке домородачке народе Инка, Маyе и Астеке, Шпањолци су стекли контролу над бројним рудницима племенитих метала које су почели довозити у Шпањолску. Због великог раста шпањолског богатства и друге еуропске државе поћињу оснивати колоније у Карибима ради искориштавања природних богатстава Новог свијета. Крајем 16. и почетком 17. стољећа диљем Кариба настају колоније Енглеске, Француске и Низоземске а крајем 17. стољећа и Данске. Но у успоредби са шпањолским колонијама све друге су биле малобројне и слабо развијене.

Супарништво међу колонијама и жеља за трговачком премоћи доводили су до честих ратова. Велико класично доба пиратства трајало је од 1560. до 1720. године. Тијеком првих десетљећа 17. стољећа група одметника и избјеглица готово свих еуропских нација населила се на велике и мале карибске отоке. Називали су се буканири (енг. "буццанеерс") и првотно су били ловци на дивље животиње. Но жељни брзе зараде отискивали су се на море и нападали шпањолске бродове с благом окренувши се отвореном пиратству. Тако су буканири, иако задржавши старо име, постали пирати, а најуспјешнији су били у раздобљу од 1640. до 1680. године. Два најпознатија буканирска сједишта су била оток Тортуга (француска база) након 1640. и град Порт Роyал (енглеска база) на отоку Јамајка након 1655. године. Буканирско доба је потрајало до 1680. када су им француске и енглеске власти почеле ускрачивати потпору. Посљедњом великом акцијом буканира сматра се пљачка Цартагене у Колумбији 1689. када је 6500 буканира и француских војника освојило богати шпањолски град.

Тортуга

Тортуга (шпањолски Корњача) је оток смјештен уз сјеверну обалу отока Хиспаниола. Тијеком 17. стољећа био је чувен као пиратско уточиште. Данас потпада под Републику Хаити.

1625. енглески и француски колонисти одбјегли из вјерским ратовима захваћене Еуропе населили су се на Тортуги и бавили се пољопривредом. 1629. Шпањолци су напали Тортугу побивши готово све становнике да би га одмах затим напустили. Преживјели становници жељни освете удружили су се са буканирима с Хиспаниоле и започели с нападима на шпањолске бродове.

1633. Французи су покушали на Тортуги организирати трговину црним робљем доведеним из Африке али она није заживјела и 1635. се потпуно угасила. Исте године Шпањолци су поновно освојили Тортугу да би ју опет напустили јер је оток био премален да би за њих имао стратешку важност. Енглески и француски пирати су тада поновно населили оток а ускоро су им се придружили и низоземски. Шпањолци су због тога 1638. поновно напали Тортугу али овога пута су били поражени. Од 1640. пирати и буканири с Тортуге су се почели међусобно називати Братство Обале (енглески Бретхрен оф тхе Цоаст). Због непрестаних пиратских напада на њихове бродове Шпањолци су 1654. поновно напали Тортугу и освојили ју али пирати и буканири су се вратили већ слиједеће године и наставили са пљачкањем диљем Новог свијета. 1660. из Француске је на Тортугу стигао гувернер који је преузео власт на отоку и почео уводити ред. Десет година касније вријеме буканира је почело пролазити а Тортуга се под француском влашћу почиње окретати закону. Пирати с Тортуге прелазе у француску службу поставши гусари или, у већем броју случајева, напуштају оток и премјештају се у Порт Роyал или на Бахаме. До 1685. вријеме буканира је завршило. Само пиратство је на Тортуги законом забрањено 1713. године.

Порт Роyал

Порт Роyал (енглески Краљевска лука) је био центар трговачке активности на отоку Јамајка све до потреса 7.6. 1692. који је узроковао да двије трећине града потоне у Карипско море. Био је популарно мјесто за пирате који су ондје трошили своја богатства стечена на мору.

Након што су Енглези 1655. преотели Шпањолцима оток Јамајку нису имали довољно војних снага да обране оток у случају шпањолског или француског напада. Због тога је 1659. гувернер Јамајке позвао буканире са Тортуге да се населе на отоку и бране га у случају потребе. Резултат је био настанак града на јужној обали Јамајке, Порт Роyала. Буканири и пирати су основали Порт Роyал из више разлога. Налазио се у близини путева шпањолских трговачких бродова па је био савршена база за брзе нападе. Лука је била пространа и довољно велика за смјештај великог броја бродова те њихово поправљање и опскрбљивање. Порт Роyал је био почетна точка за многе пиратске и гусарске нападе на шпањолске бродове и насеља у Новом свијету. Из Порт Роyала, енглески гусар Хенрy Морган је напао Панаму, Портобелло и Марацаибо. Јохн Давис, Роцхе Брасилиано, Едwард Мансфиелд и остали чувени пирати су се населили у Порт Роyалу.

1660. Порт Роyал је био познат као "Содома Новог свијета" гдје већину становништва чине "пирати, кољачи и проститутке". Захваљујући богатству које су пирати отимали Шпањолцима Порт Роyал је израстао у један од највећих градова Новог свијета и био је економски најважнија енглеска колонија на Карибима. Свега неколико година након настанка Порт Роyала, дотадашњи главни град Јамајке, Спанисх Тоwн, му је морао препустити своју функцију. На врхунцу популарности град је имао по једну крчму на сваких десет кућа. Тијеком двадесетогодишњег раздобља које је завршило 1692. у Порт Роyалу је живјело 6500 људи. У граду су се почели насељавати ковачи, племићи, трговци и занатлије који су живјели у двије стотине изграђених зграда. 1687. Порт Роyал је посјетило 213 бродова а градско богатство се повећавало из дана у дан.

Након што је Хенрy Морган 1674. постао замјеник гувернера Јамајке, Порт Роyал се неколико година касније поћео мијењати. Пирати више нису били потребни за обрану града и отока. Трговина робљем постизала је све већу важност. Угледни грађани Порт Роyала су изјавили да је добар глас града нарушен. 1687. Јамајка је донијела анти-пиратске законе. Умјесто да буде сигурно мјесто за пирате, Порт Роyал је постао мјесто њихових смакнућа. Многи су пирати завршили на вјешалима у Порт Роyалу и буканири се премјештају на Бахамске отоке започевши с нападима и на енглеске бродове.

1692. разарајући потрес је погодио Порт Роyал. С обзиром да је већим дијелом био смјештен на пјешчаном гребену, двије трећине града је завршило на дну мора. У катаклизми је погинуло око двије тисуће становника. Након тога Спанисх Тоwн је поновно постао главни град Јамајке. Рађени су покушаји да се Порт Роyал обнови јер је трећина града још увијек била читава и то је дјеломично направљено. Порт Роyал је постао главна енглеска лука у том дијелу Кариба али 1704. град је похарао разарајући пожар. Неколико урагана тијеком прве половице 18. стољећа докрајчило је Порт Роyал а преостали становници су се населили у оближњем граду Кингстону.

Златно доба пиратства

Иако су еуропске силе крајем 17. вијека упоставиле већу контролу на Карибима пирати су и даље дјеловали. Управо тада су пирати с Кариба почели ширити своју дјелатност на западну обалу Африке и Индијски оцеан. Завршетак рата за шпањолско насљеђе 1714. оставио је гусаре без посла и већина њих се придружује већ ионако бројним пиратима. Пирати почињу као свој симбол користити црну или црвену заставу са застрашујучим симболом који подсјећа на смрт, најчешће љубању с прекриженим костима или у неким случајевима читавог костура. Та застава је опћенито била позната као Јоллy Рогер. Како су у овом раздобљу дјеловали неки од најпознатијих пирата оно се назива Златно доба пиратства. Већина њих је постала легендама још за живота. Пљачкали су трговачке бродове који су пловили на рути између Америке, Африке, Кариба и Еуропе. То Златно раздобље потрајало је од 1690. до отприлике 1730. иако су пирати, мада у неуспоредиво мањем броју, дјеловали и након тога.

Кариби

Неw Провиденце

Једна од најбољих природних лука на Карибима почетком 18. стољећа постала је уточиште пирата и кријумчара. Када га је пиратски капетан Хенрy Јеннингс 1715. одабрао за своје уточиште пирати почињу масовно долазити и оток се почиње развијати. Пирати са Неw Провиденцеа су свој плијен продавали у малобројним и слабо развијеним енглеским колонијама на јужној и југоисточној обали Сјеверне Америке. Ондје су били дочекивани с добродошлицом и зато је Неw Провиденце као пиратско уточиште опстао најдуже на Карибима. Неки од најчувенијх карипских пирата су живјели на Неw Провиденцеу; Црнобради, Бењамин Хорниголд, Јохн Рацкхам, Самуел Белламy и други. Почетком двадесетих година 18. стољећа Британске власти постављају гувернера Wоодеса Рогерса у градићу Нассау на Неw Провиденцеу. Рогерс, бивши гусар, обећао је помиловање свим пиратима који одустану од пљачкања и ставе се у службу британског краља. Већина је тако и направила, дио оних који нису прихватили амнестију премјестили су дјеловање на обалу сусједне Јужне и Сјеверне Каролине, западну обалу Африке и Индијски оцеан а већина оних који су остали на Бахамима су ухваћени и објешени.

Западна обала Африке

Хоwелл Давис, пљачкаш обале западне Африке

I западна обала Африке је почетком 18. стољећа била привлачно пиратско ловиште. Трговина робљем је била на врхунцу и оданде су редовно пловили бродови који су робљем опскрбљивали колоније Сјеверне и Јужне Америке. Натоварени не само робљем него и слоновачом и златом, робовласнички бродови, па чак и луке гдје су пристајали, су често били нападани од пирата. Најпознатији пирати који су пљачкали уз западну обалу Африке су били Хоwелл Давис, Бартхоломеw Робертс и Оливиер Левассеур.

Индијски оцеан

Крајем 17. стољећа пирати из Еуропе и обију Америка долазе на Индијски оцеан који је такођер био привлачан као велико и богато ловиште. Око рта Добре наде и Индијским оцеаном редовно су пловили енглески, низоземски и португалски трговачки бродови као и арапски и индијски, сви натоварени могућим плијеном. Низоземска Источноиндијска компанија основана 1602. била је једна од првих еуропских трговачких удружења која су трговала са Индијом, Кином и Јапаном. Разне Источноиндијске компаније, након што су постигле монопол у трговини с Истоком, почеле су упућивати према Еуропи бродове с богатим товарима свиле, зачина, духана, муслина, племенитих метала и драгуља. Најпознатији међу пиратима који су пљачкали на Индијском оцеану били су Хенрy Аверy, Тхомас Теw, Wиллиам Кидд... Најпознатије пиратско уточиште на Индијском оцеану био је оток Мадагаскар уз југоисточну обалу Африке.

Међу пиратима који су дјеловали на Индијском оцеану је било и самих Индијаца (Канхоји Ангре), иако мање познатих али много успјешнијих од њихових еуропских и америчких колега. Управо они су колонијалним властима задали највише мука. Када су се Енглези почетком 18. стољећа утврдили у Бомбаyу, почели су их нападати индијски пирати. Од многих Индијаца сматрани борцима против страних освајача (што су дјеломично и били), индијски су пирати владали Индијским оцеаном пола стољећа натјеравши готово све бродове еуропских сила да плаћају пролаз до својих колонија. Тек су уједињене флоте Британске ратне морнарице, Британске Источноиндијске компаније и индијских владара зависних о британској круни у оштрој акцији 1756. уништиле индијске пирате.

Мадагаскар

Мадагаскар су још 1614. као базу користили француски гусари који су дјеловали на Црвеном мору. Око 1650. ратне морнарице су напустиле оток и он је постао одмориште пиратских посада. Села на обали су се развијала управо захваљујући трговању с пиратима. Пирати с Мадагаскара су, осим на Индијском оцеану, дјеловали и на Црвеном мору. Но као и на Карибима под утјецајем ширења закона 1720-их, пирати или бивају већим дијелом заробљавани и објешени а мањим дијелом прелазе у гусаре или приступају индијским пиратима који су се успјели дуже одржати.

Посљедњи пирати

Средоземље, Кариби и Мексички заљев

Почетком 19. стољећа појачава се готово угашена активност Берберских пирата уз обалу сјеверне Африке. Завршетком Наполеонских ратова 1815. поновно је мноштво британских и француских гусара остало без посла и они су се окренули пиратству на свим морима; понајвише на Карибима. Нападали су све бродове без обзира којој су држави припадали. Највеће пиратско и кријумчарско уточиште у Мексичком заљеву је 1812. био заљев Баратариа недалеко Неw Орлеанса а од 1815. до 1820. оток Галвестон у Мексику. Проблем пиратства се био толико размахао да је Конгрес САД-а издвојио 500.000 долара за опремање експедиције која би истријебила пирате на Карибима. Према податцима поморских власти САД-а у раздобљу између 1824. и 1830. два злогласна пиратска упоришта су били Средња Америка и Куба. Велика Британија, САД и Шпањолска су ујединиле снаге и то је до 1835. још једном уништило пиратство на Карибима. Берберски пирати су коначно уништени акцијама Америчке ратне морнарице 1824. године.

Индијски оцеан и југоисточна Азија

1819. снаге Британске ратне морнарице и Британске Источноиндијске компаније су уништиле арапске пирате на Црвеном мору. Лорд Јамес Брооке је 1840. у Малаји уништавао Дајаке, домородце који су се бавили пиратством. 1849. Британска ратна морнарица истријебила је пирате на Борнеу.

Почетком 19. стољећа свом силином се размахало кинеско пиратство. Кинески пирати су јединствени у свјетској повијести јер су постигли такву моћ и богатство да су утјецали на успоне и падове разних кинеских владара пошто су завладали њиховим обалама 1807. кинеским водама је пловило барем 600 пиратских џунки са 30.000 кинеских пирата под заповједништвом Цхинг Yиха, једног од најуспјешнијих пирата свих времена. Било је и много других кинеских пирата који су посједовали велике флоте и пљачкали све бродове, али понајвише стране. Кинеске власти нису успијевале уништити пирате и обићно су их се рјешавале нудећи им опрост и високе положаје у ратној морнарици кинеског цара, што би ови најчешће и прихватили. Због свега тога, кинеске су власти понекад потајно подржавале кинеске пирате који су угрожавали британску трговину опијумом и нису их превише настојали уништити. Али до 1860-их Британска ратна морнарица, ојачана паробродима и модернијим оружјем, успјела је уништити кинеско пиратство. Повремена пиратска дјелатност још се може примјетити педесетих година деветнаестог стољећа око рта Добре Наде.

Сувремени пирати

Пиратство никада није потпуно нестало када су Кариби очишћени 1830. а далеки Исток 1860. Недостатак политичког и војног сустава било гдје у свијету одмах резултира разбојништвом, па и оним на мору. Од 1980. нови вал пиратства се проширио водама Индонезијског архипелага. Остали пиратски инциденти су забиљежени на Карибима (гдје су готово сви повезани са трговином дрогом), уз обале Африке те у ријекама и лукама Бразила. Од 2002. Међународни поморски уред је забиљежио 258 пиратских напада у Малајском пролазу и околним водама, укључујући и више од 200 помораца који су задржани као таоци те 8 убијених. Сувремени пирати нису више наоружани сабљама него аутоматским оружјем, не истичу црне заставе са костурима али користе мобилне телефоне, глисере, радаре... Многи од њих су обични рибари који се тиме баве због сиромаштва али већина су организиране банде којима је то једино занимање. Врло су опасни и једнако окрутни као и њихови претходници од прије 300 година. Тренутачно највеће пиратско уточиште је обала Сомалије гдје пирати отимају танкере које ослобађају након што приме откупнину.

Занимљивости

Пиратски кодекс

Неки пиратски капетани "Златног доба" су на својим бродовима примјењивали нека правила како би одржали дисциплину међу својим дивљим посадама. Та су правила називали Пиратски кодекс (енг. Пирате Цоде). Ово је кодекс Бартхоломеwа Робертса.

1. Сваки човјек судјелује у рјешавању тренутних проблема; сваки човјек има једнака права на свјеже намирнице и жестока пића; све док ради опћег добра не буде нужно смањити порције.

2. Сваки човјек, након прозивања, прелази на запљењени брод јер поред удјела у плијену, има право и на дио одјеће. Али ако затаји само један новчић више или комадић робе, бит ће искрцан на пустом отоку. Ако итко опљачка бродског друга, бит ће му одрезани нос и уши, те ће бити искрцан на копно.

3. Ниједном члану посаде нису дозвољене игре за новац док је на броду.

4. Све свјетиљке и свијеће на броду требају бити угашене до осам сати навечер. Уколико неки чланови посаде желе пити након тог времена, морају то чинити на палуби под отвореним небом.

5. Сваки члан посаде дужан је чистити и одржавати своје оружје тако да буде непрестано спремно за употребу.

6. Ниједан члан посаде не смије доводити супругу или неку женску особу на брод. Ако нетко прекрши то правило, бит ће кажњен смрћу.

7. Свако недопуштено напуштање брода или положаја у борби кажњава се смрћу или искрцавањем на пустом отоку.

8. Сваки обрачун на броду је забрањен. Све свађе и размирице се морају рјешавати на копну, било мачем или пиштољем.

9. Ниједан човјек не смије напустити посаду док сваки члан не стекне имовину у вриједности од тисућу фунти. Ако нетко буде у борби осакаћен, добит ће 100 сребрњака из бродске благајне, а за остале озлиједе пропорционално.

10. Капетан и помоћник кормилара добивају два дијела плијена, кормилар, вођа палубе и топници један и пол дио, часници један дио и четвртину док сваки морнар добива један дио.

11. Глазбеници имају право на одмор суботом, а и другим данима ако им посада допусти.

Пиратски кодекс се разликовао од брода до брода али већином се односио на расподјелу плијена и на односе капетана, часника и посаде. Неубичајено код Кодекса Бартхоломеwа Робертса је што је додан дио о финанцијској помоћи озлијеђеним члановима посаде, док су осакаћени и отпуштени припадници ратних морнарица били осуђени на просјаћење на копну. За своје вријеме, пиратски Кодекси су били социјално револуционарни.

Митови и заблуде о пиратима

Кроз велики број филмова стекло се увјерење да су пирати закапали своја блага но то је прије била изнимка него правило. Пирати су жељели стечени плијен потрошити на пиће и жене а не закопавати га. Само је један познати пират (колико је познато), капетан Wиллиам Кидд доиста закопао благо и оно је пронађено.

Такођер се кроз филмове проширило увјерење да су пирати своје жртве присиљавали да ходају по дасци с чијег би руба пали у море но у читавој повијести пиратства је забиљежен само један такав случај, и то у 19. стољећу, давно након завршетка "златног доба". Пирати су се радије служили различитим облицима мучења.

Кроз филмове се стекло увјерење да су пирати користили велике галијуне са много топова. Главни разлог томе је што филмски редатељи желе велике палубе за сцене борби. Но истраживања су показала да су пирати радије користили мале, брзе бродове са једним или највише два јарбола и много једара. Такви бродови, осим што су били бржи од великих бродова ратних морнарица који су их прогонили, имали су плићи газ па су могли својим прогонитељима побјећи у плићаке и канале гдје их ови нису могли гонити. Пирати попут Црнобрадог и Бартхоломеwа Робертса су били међу најуспјешнијим пиратима па су имали велике бродове, готово попут ратних, али просјечан пират је желио много мањи брод.

Пирати нису нападали само бродове него и градове на обали. Највећа од таквих пљачки се догодила када је енглески пират Хенрy Морган 1671. напао и спалио шпански град Панаму.

Мање познате ствари

Међу пиратима не само да је било људи свих нација него и свих раса. Неки су пирати тијеком 18. стољећа, ако би заробили брод са црним робљем, робове ослободили или их примили у посаду. Од 160 чланова посаде Бартхоломеwа Робертса који су заробљени 1722., 70 су били црнци. Но иако су неки пиратски капетани ослобађали црне робове, други се нису понашали ништа боље од робовласника. Заробили би брод са црним робљем али би његов људски терет продали у своју корист. Француски поморац Јеан Лафитте је био напознатији од таквих пирата.

Међу пиратима се први пут у повијести није гледало на расне разлике али и сполне. Анне Боннy и Марy Реад су биле најборбенији чланови посаде пиратског капетана Јохна Рацкхама.

Тијеком првог и другог свјетског рата, Савезнички поморци су називали пиратима њемачке подморнице те помоћне и лаке крстарице које су дјеловале против савезничког трговачког бродовља.

Пирати на филму

Тијеком 20. стољећа снимљено је много филмова на тему пирата. Вјеројатно најпознатији су Оток с благом (од којега је снимљено неколико верзија), Пирати с Кариба: Проклетство Црног Бисера, Пирати с Кариба: Мртвачева Шкриња и Пирати с Кариба: На крају свијета.

Литература

Едwард Луцие-Смитх: Оутцастс оф тхе сеа: Пиратес анд Пирацy 1978.
Ангус Констам: Тхе Хисторy оф Пиратес 1999.
Ангус Констам: Сцоурге оф тхе Сеас: Буццанеерс, Пиратес анд Приватеерс 2007.
Јохн Маттхеwс: Пирати (Пиратес) 2006.

Вањске везе

↑ „гусари” (хрватски). Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Приступљено 6. 3. 2020.

[gusari-1] „гусари” (хрватски). Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Приступљено 6. 3. 2020.

[1]