Пафлагонија
Пафлагонија (антгрч. Παφλαγονία [Папхлагонíа, модерно Пафлагонíа]) је била античка регија у сјеверној Анатолији[1]; протезала се уз обалу Црног мора између Битиније на западу и Понта на истоку, односно сјеверно оф Фригије. Према Страбону, ријека Бартин чинила је западну, а Кизил источну границу регије.
Пафлагонија никада није имала значајнију улогу кроз хисторију, но била је насељена једним од најстаријих анатолијских народа[2]. У доба владавине Хетита, регија је била насељена народом Кашка чије етничке везе са Пафлагонијцима нису познате, но чини се како су били у сродству са Кападоцијцима који су припадали анатолијској грани индоевропских народа. Пафлагонија се спомиње у Херодотовим дјелима, у контексту освајања лидијског краља Креза који ју је прикључио свом краљевству, те како су њени становници 480. пне. судјеловали у Ксерксовој војсци у походу против Атене. Пафлагонија је прикључена Перзијској Монархији још у доба Кира Великог који је поразио Креза, краља Лидије[1]. Ксенофонт спомиње како је регијом владао домаћи принц без икаквог вањског утјецаја околних сатрапа, а то се приписује изолираности регије која је окружена планинама и у коју воде неприступачни путеви. Пафлагонијом су касније владали Македонци под Александром и Римљани[1], након чега подручје губи име Пафлагонија у политичком смислу.