Нилски коњ
| Нилски коњ | |
|---|---|
| |
| Статус заштите | |
 Статус заштите: Осјетљиви (ИУЦН 3.1) | |
| Научна класификација | |
| Царство: | Анималиа |
| Кољено: | Цхордата |
| Разред: | Маммалиа |
| Ред: | Артиодацтyла |
| Породица: | Хиппопотамидае |
| Род: | Хиппопотамус |
| Врста: | Хиппопотамус ампхибиус |
| Двојни назив | |
| Хиппопотамус ампхибиус Линнаеус, 1758. | |
| |
| Распрострањеност (зелена - данашња, црвена - некадашња) | |
Нилски коњ (латински: Хиппопотамус ампхибиус), од грчке синтагме ιπποπόταμος - хиппопотамос, хипос = "коњ" и потамос = "ријека") или Водени коњ је велики афрички сисавац, претежити биљождер. Уз пигмејског (патуљастог) нилског коња (Цхоеропсис либериенси) члан породице Хиппопотамидае, тај род је донедавно имао три или четири врсте, но оне су изумрле.
Њихов број се данас процјењује на 125,000 до 148,000 јединки [1], врло су угрожена врста због лова и наглог смањења природног станишта.
Опис
[уреди | уреди извор]Нилски коњи су дуги од 3,5-4,5 м, високи до 1,5 м., теже од 1,500 до 3,200 кг. Приближно су исте величине као бијели носорози. Мужјаци расту током цијелог живота, док женке досижу максималну тежину са 25 година. Кожа нилског коња је дебела 4 цм и чини чак 25% укупне тежине (око 1 тоне). Иако су гломазни и тешки, нилски коњи на копну могу трчати брже од човјека, брзином од 30 до чак 50 км/х, али само на кратким дионицама - до неколико стотина метара.
Њихово тешко, ваљкасто тијело, носе снажне кратке ноге. Имају несразмјерно велику главу са маленим очима. Уши су им такође мале, а протресају их сваки пут када израњају. Доњи очњаци нилског коња су се претворили у снажне кљове које су дуге до 60 цм и теже 2,5 кг. Кожа им је гола, осим на репу и њушци гдје им расту длаке.
Очи, уши и ноздрве се налазе на самом врху лубање. Кожа нилског коња се брзо суши на жарком афричком сунцу, због тога они дан проводе лежећи у блату или води која им служи као терморегулатор и заштита од тропског сунца. Они немају знојне жљезде као остали сисавци, умјесто њих - њима кроз поре на кожи излази љепљиви ружичасти секрет, који кад се осуши ствара филм по тијелу који их штити од сунчаних опекотина. У том секрету постоје два различита пигмента; црвени и наранџасти, који садрже високи проценат киселина. Црвени пигмент има хипосудоричну а наранџасти норхипосудоричну киселину. Црвени пигмент спријечава раст и развој бактерија које изазивају обољења и има антибиотичко својство.
Нилски коњи су друштвене животиње и живе у групама до 40 јединки. Просјечни животни вијек им је 40 - 50 година. Најстарији нилски коњ је Дона (женка) са 56 година, која живи у једном зоолошком врту у Индијани.[2][3]
Женке су сполно зреле са 5-6 година, носе младе осам месеци.
Антички Грци - мислили су да је нилски коњ у роду са коњима. До 1985. године, научници су групирали нилске коње са свињама, на основу узорака њихових кутњака. Према новијим сазнањима добијених на основу проучавања фосила, доказано је да су нилски коњи сродници китова и плискавица.
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]Прије посљедњег леденог доба, Нилски коњи су широко живјели и у Сјеверној Америци и Европи (пронађени су остаци костију нилског коња на Малти, стари 170.000 година). Данас Нилски коњи живе само у екваторијалној Африци уз ријеке и језера Уганде, Судана, Кеније, на сјеверу ДР Конго и Етиопије, на западу Гамбије и у јужној Африци; Боцвана, Зимбабве, Јужноафричка Република.
Понашање
[уреди | уреди извор]Нилски коњи напуштају воде у сумрак и крећу у унутрашњост, понекад удаљену и до 8 километара, да би пасли кратку траву, своју основну исхрану. Пасу 4 до 5 сати и поједу око 68 кг траве сваке ноћи.
Одрасли нилски коњи нису баш веселе и живахне животиње. У води се крећу споро (8 км/х), одскачући од дна. Млађи нилски коњи су живахнији и више пливају, одгурујући се задњим ногама.
На територији једног мужјака живи 10 до 15 женки и младунаца, то подручје је дугачко 8 километара. Паре се крајем сушног периода, тако да се младунци рађају у најбољем периоду у години у октобру или априлу. Нилски коњи су ријетки сисавци, уз китове и морске краве (манати), који се рађају под водом. Беба нилског коња, тежи од 25 до 45 кг. мора одмах након порода допливати до површине да би удахнула зрак по први пут. Младунчад се одмара на леђима мајке у дубокој води, кад сишу морају ронити.
Одрасли нилски коњи изроне отприлике сваких 3-5 минута да би узели зрак, младунци то раде чешће, сваких 2-3 минута. Они то раде аутоматски, чак и када спавају - израњају да удахну без буђења. Под водом без зрака могу остати до 30 минута. Кад зароне, аутоматски затваре ноздрве.
Одрасли нилски коњи су непријатељски расположени према крокодилима, због борбе за животни простор, особито су агресивни кад имају младе. I према људима су често врло агресивни. Чак се тврди да су нилски коњи, највећи убојице људи по Африци, јер преврћу чамце који се превише приближе њихову станишту - па се људи утопе.
Понекад се понашају и "месождерски". На једном снимку из 1995. године, приказани су нилски коњи како убијају и једу друге животиње, обично су то стада биљоједа која прелазе ријеку.
Нилски коњи су важни за екологију афричких ријека. Ходањем по ријечном дну подижу наталожени муљ, који односи вода и тако чисте корито ријеке. Свој териториј на копну - обиљежавају изметом којег распршују репом, таквим поступком омогућавају брже кружење материје у природи.
Повезано
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „ИТИС он Хиппопотамус ампхибиус”. Интегратед Таxономиц Информатион Сyстем. Приступљено 29. 07. 2007.
- ↑ „Олдест Хиппо Турнс 55!”. Мескер Парк Зоо. 12. 07. 2006.. Архивирано из оригинала на датум 2007-09-27. Приступљено 21. 06. 2007.
- ↑ „Целебрате wитх Донна”. Евансвилле Цоуриер & Пресс. 12. 07. 2007.. Архивирано из оригинала на датум 2014-01-16. Приступљено 15. 07. 2007.
