Најамник

За остала значења, види Најамник (разврставање).

Најамник или плаћеник је израз који се користи за сваку особу која судјелује у оружаном сукобу или уз оружани сукоб везаним активностима, а којој је главни мотив за такву дјелатност стјецање материјалног богатства. Најамници се морају разликовати од професионалних војника који су припадници редовне стајаће војске неке државе, односно од добровољаца који у рату судјелују из идеалистичких побуда.

Хисторија

Најамници се појављују у самим почецима писане хисторије, с обзиром да су и најраније цивилизације, односно њихови владари, препознали одређене предности кориштења странаца у оружаним снагама. Оне су се првенствено односиле на чињеницу да су страни професионални војници у правилу боље обучени за рат од домаћих сељака/грађана, односно - за разлику од домаћих феудалаца, племића или припадника војничких касти - мање склони преузимати власт од својих послодаваца.

Врло често су се најамници користили и као трупе специјализиране за точно одређену улогу, коју редовне снаге одређене државе нису хтјеле или могле користити. То се у античко доба првенствено односило на тзв. лаку пјешадију - чаркаше, односно праћкаше и стријелце - односно коњицу.

Антика

У античко доба велику славу су стекли грчки најамници који се од времена пелопонеског рата почињу развијати у приватне војске са специфичном организацијом, тактиком и начином борбе који је створио нову форму пјешадије под називом пелтасти. Те и друге најамнике су радо користили трговачке републике - које су имале велике количине новца, али мале количине људства, те су њихове оружане снаге готово у потпуности чинили страни најамници. Најпознатији такав примјер је Картага, која је створила империј упркос тога што готово и није имала властите војнике.

Пораз Картаге у пунским ратовима је пак показао да најамништво само по себи не може донијети побједу, односно да је инфериорно редовној стајаћој војсци попут оне какву је имала Римска република, а касније и Римско царство. Замјена те редовне војске германским и другим најамницима се, пак, често тумачи као један од разлога за пропаст Римског царства.

Средњи вијек

Најамници се повремено јављају у Европи током средњег вијека, али на важности добијају тек када се развија новчана привреда, односно њихови послодавци добијају могућност да вјерност у рату награђују новцем, а не удјелом у пљачки или феудалним повластицама. Тако се јављају прве сталне најамничке организације, од којих је можда најпознатија Каталонска компанија. Крајем 15. вијека на бојним пољима Европе доминацију феудалне коњице мијења најамничка пјешадија, чији су најпознатији представници Швицарци наоружани хелебардама и врхунски извјежбани за кориштење комплицираних борбених поредака. Њих ће у 16. вијеку замијенити њемачки ландскнехти, а појављују се и аркебузири - професионалци чија је специјалност кориштење ватреног оружја.

Ново оружје и нова тактика чини војске далеко скупљима, те их могу приуштити само најмоћнији владари и државе, што доводи до стварања апсолутних монархија, као и до спознаје да је најамнике превише скупо и комплицирано окупљати само у случају рата, односно распуштати у миру - као што је то досада био случај. Тако најамничке формације с временом постају сталне те постају основ професионалних стајаћих војски, од које неке и дан-данас постоје, односно вуку традицију.

Нови вијек

Најамништво је у доба француске револуције добило зао глас, јер су га идеалистички револуционари сматрали оличењем не само старог режима, него и инфериорним новим великим националним војскама састављеним од регрута. Мале професионалне полу-најамничке војске које су подлегле француској револуционарној војсци на почетку француских револуционарних ратова су им дале за право. Негативни став према најамницима је преузео и марксизам, тако да се данас војне формације које су непријатељски расположене према комунизму и социјализму називају плаћеничкима.

С друге стране, одређене државе су из различитих разлога задржали одређене форме најамништва у својим оружаним снагама, за што је најпознатији примјер француска Легија странаца. Такве формације су с временом створиле одређену романтичну ауреолу у популарној култури, те тако компензирале негативне идеолошке конотације.

Након другог свјетског рата најамништво се поновно јавља услијед специфичних околности везаних уз деколонизацију и хладни рат. Многе државе у Африци које су стекле независност нису имале обучених професионалних официра нити војсци, па су у ту сврху биле присиљене користити услуге плаћеника из западних земаља. Многе западне владе су, пак, користиле најамнике и њихове паравојне формације како би прикриле властито мијешање у унутрашње ствари бивших колонија. Најамници су посебно на зао глас дошли за вријеме конгоанске кризе, нигеријског грађанског рата и грађанског рата у Анголи.

У најновије доба најамништво је добило нови облик кроз тзв. приватне војне компаније које најчешће оперирају као паравојна формација, односно заштитарска служба за велике корпорације у кризним подручјима свијета. На себе су скренули пажњу својим учешћем у Ираку након америчке инвазије и збацивања Садама Хусеина.