Нацизам

Нацизам или Националсоцијализам (у њем. Натионалсозиалисмус) је политички покрет у Њемачкој који је инициран 1920. чином организације Националсоцијалистичке њемачке радничке странке (Натионалсозиалистисцхе Деутсцхе Арбеитерпартеи). Покрет је кулминирао стварањем Трећег Реицха, тоталитарне државе коју је од 1933. до 1945. водио диктатор Адолф Хитлер.

Настанак и успон нацизма

Хитлер замишља, у будућности од стотињак година, некакву постојану државу у којој ће живјети 250 милијуна Није­маца на голему »животном простору« (који би се пружао до Афганистана или тамо негдје), некакво ужасно безу­мно царство у којем се, у бити, никад ништа неће догађати осим што ће се у њему младеж увјежбавати за рат и непрекидно се рађати свјежа храна за топове.

– Џорџ Орвел

Нацизам је у многим аспектима био сличан талијанском фашизму. Но, коријени нацизма били су Њемачки, основани, рецимо, на Пруској војној традицији ауторитаризма и повећања и на њемачкој романтичној традицији угоститељства па све до рационализма, либерализма и демокрације. Такођер се темељио и на многим расним доктринама према којима су нордијски људи, такозвани аријевци, били не само физички супериорни другим расама, него су били и носитељи вишег морала и културе. У неким филозофским традицијама, то је идеализирало државу или узвисило супериорног индивидуалца и ослободило такву особу од традиционалних рестрикција.

Теоретичари и планери нацизма укључивали су и генерала Хаусхофера, њемачког географа који је имао јако велик утјецај у њемачкој вањској политици, њемачког уредника и вођу странке Алфреда Росенберга који је формулирао нацистичке расне теорије према дјелима писца Хоустона Стеwарта Цхамберлаина. Задатак да формулира и изведе многе нове економске и финанцијске полиције пао је на њемачког финанцијера Хјалмара Сцхацхта, а њемачки архитект и страначки вођа Алберт Спеер имао је велику улогу у надгледању економије тик прије краја Другог свјетског рата (1939.-1945.).

Политика нацизма

Адолф Хитлер - вођа НСДАП-а

Нацисти су заступали стајалиште да се човјечанство дијели на више и ниже расе, Нијемце су проглашавали вишом, аријском расом. Приписивали су им изванредне способности и зато позване да воде свијет. За Жидове су имали стајалиште да су способни само за израбљивање других и за разарање, па их треба уништити (антисемитизам). Славене су сматрали као неспособне за било какво стваралаштво и користили их као радну снагу. За парламентарну демокрацију су тврдили да је лош сустав јер омогућава дјеловање оних који разарају друштво и државу. Нацисти су у држави хтјели успоставити чврсту власт коју ће предводити и о свему одлучивати вођа (њем.Фüхрер). Свој нацистички програм Хитлер је изнио у књизи Меин Кампф (Моја борба). Тврдио је да Њемачкој треба осигурати већи "животни простор", а њега ће стећи на еуропском истоку. Одбацивао је Версаиллески мировни уговор и најављивао да ће Њемачка завладати Еуропом, а затим и цијелим свијетом. Нацисти су за тешко стање у држави окривили Жидове и љевичаре, комунисте и социјалисте.

Посљедице Првог свјетског рата

Тренутни узроци нацизма могу се наћи у посљедицама њемачког пораза у Првом свјетском рату (1914.-1918.). По одредбама Версајског уговора, Њемачка је проглашена јединим кривцем за рат, те су јој одузете све колоније и била је присиљена плаћати високе репарације. Њемачки политички и економски живот озбиљно је поремећен потписивањем уговора. Велика инфлација, која је дошла до врхунца 1923., уништила је њемачку средњу класу и нанијела велике штете њемачком економском и социјалном животу. Након неколико година Њемачка је досегла неку точку економске стабилности и сигурности, но Велика економска криза која се проширила 1929., Њемачку је поновно бацила у економску нестабилност и у такву депресију из које, по многим гледиштима, није било излаза. У том периоду, демократска Wеимарска Република је била изложена нападима и с лијева и с десна. Република се показала неспособном да ријеши проблем економске кризе. До 1933. њемачки народ подржавао је или једну или другу тоталитаристичку странку, Комунистичку или Националсоцијалистичку.

Нацистичка странка

Види главни чланак:НСДАП

Значка која је означавала члана НСДАП-а.

Нацистичка странка произашла је из Њемачке радничке странке, основане у Мüнцхену 1919. Када се Хитлер 1919. придружио ДАП-у, она је бројала само 25 чланова, од којих су само 6 активно судјеловали на састаницма странке. Убрзо након учлањења, Хитлер је постао вођа групе. На првом масовном састанку ДАП-а у Мüнцхену 24. вељаче 1920., Хитлер је прочитао страначки програм, који је дјеломично саставио. Програм се састојао од 25 точака које су садржавале мјешавину националистичких захтјева, корупција и социјалистичких идеја, те расистичких и антисемитских доктрина. Као један од есенцијалних увјета за реализацију својих циљева, странка је у програму објавила: "За модерно друштво, див са стопалима од глине, створит ћемо беспримјерну централизацију која ће ујединити све своје моћи у рукама владе. Створит ћемо хијерархијску конституцију, која ће механички владати свим покретима индивидуалаца."

Хитлер преузима потпуно водство

Убрзо након састанка у вељачи 1920., Хитлерова странка промијенила је име у Националсоцијалистичка њемачка радничка странка (Натионалсозиалистисцхе Деутсцхе Арбеитерпартеи). Нова странка је расла полако и принципијелно у Баварској. Увјерена у потребу и важност насиља за остварење својих циљева, странка је основала Стурмабтеилунген (или скраћено СА). Задатак СА-а је био осигуравање састанака НСДАП-а од невоља, ометање састанака либералних демократа, социјалиста, комуниста и трговачких савеза, те прогон Жидова, поготово Жидовских трговца. Томе свему припомагали су и незадовољни војници и војни часници, а један од истакнутијих био је Ернст Рöхм.

Године 1921. Хитлер је изабран за „неограниченог предсједника“ странке, и исте те године странка је за свој службени знак изабрала црвену заставу, која је у средини имала бијело поље у којем је била црна свастика. Године 1923. Хитлер је основао новине Вöлкисцхер Беобацхтер (Народни проматрач), као службени дневни гласник странке. Како је ДКП, основан 1919. растао, тако је НСДАП концентрирала већину своје пропаганде на оптуживање бољшевизма, којег су окарактеризирали као уроту међународних жидовских финанцијера. Такођер су објавили свој пријезир према парламентарној демокрацији и агитирали су за диктатуру.

Пивнички пуч

Види главни чланак:Пивнички пуч

Дана 8. студеног 1923., заједно са 600 СА-овца, Хитлер је кренуо у једну Мüнцхенску пивницу, гдје је Густав вон Кахр, вођа Баварске провинцијске владе држао јавни говор. Хитлер је вон Кахра и његове помочнике заробио, те их повјерио генералу Лудендорффу, и објавио је, наводно, у вон Кахрово име да ће се формирати нова национална влада. Одмах након тога вон Кахр је пуштен и окренуо се против Хитлера и Лудендорффа. Након завршног окршаја са мüнцхенском полицијом 9. студеног, Хитлер и његови сурадници су побјегли и такозвани "Пивнички пуч" није успио. Хитлер и Лудендорфф су касније ухићени. Лудендорфф се извукао без казне, но Хитлеру је суђено и добио је казну од 5 година затвора, а дјеловање НСДАП-а је законом забрањено. У затвору Хитлер је написао књигу Меин Кампф, коју је за вријеме боравка у затвору диктирао Рудолфу Хессу. Та књига касније је послужила као коријен свих нацистичких доктрина, пропагандних техника и планова за освајање Њемачке и Еуропе. Што је вријеме пролазило Меин Кампф је у једном тренутку постала "библија" нацизма.

Насловница Меин Кампфа.

Хитлер је пуштен из затвора за мање од годину дана. НСДАП је тада био у стању виртуалног нестанка, великим дјелом због побољшања државне економске ситуације која је омогућила лакше надгледање свих политичких организација. Тијеком сљедећих година, уз малу помоћ лојалних помоћника, Хитлер је полако обновио странку. Године 1926. Хитлер је себе прогласио Фüхрером (вођом) странке и основао је војни и црнокошуљни Сцхутзстаффел (заштитни одред), или СС како би пружала заштиту Хитлеру и странци и како би надзирала СА. Након почетка Велике економске кризе 1929. долазак страног капитала у Њемачку је стао, државна вањска трговина је стала, коријени њемачке индустрије су стали, повећала са незапосленост и пале су агрикултурне цијене. Када се криза све више повећавала, појавила се идеална ситуација за избијање револуције. Фритз Тхyссен, богати њемачки индустријалац је заједно са још неколицином имућних индустријалаца пружио НСДАП-у велику новчану помоћ. Но, унаточ кризи, многи њемачки индустријалци и капиталисти су се увелике противили нацизму.

Странка у Реицхстагу

Покрет је стреловито растао, регрутирајући тисуће цивилних службеника, пропалих трговаца и мањих бизнисмена, фармера, радника завараних од стране социјалистичких и комунистчких странки, те шаком младих људи из свих класа, одгојених у међуратном раздобљу са надом за одређену економску сигурност. На изборима за Реицхстаг 1930. нацисти су добили скоро 6,5 милијуна гласова (више од 18% од укупног броја гласова), у успореди са нешто више од 800,000 гласова (око 2,5%) које су добили 1928. Њихових 107 добивених мјеста у Реицхстагу учинило их је другом најјачком странком у Реицхстагу, одмах иза СПД-а који је имао 143 мјеста. Комунисти, који су добили око 4,6 милијуна гласова, добили су 77 мјеста у Реицхстагу.

НСДАП је узео све могуће предности Велике депресије од 1929. до 1932. Очајнички покушаји канцелара Брüнинга да сачува демократску државу хитним декретима нису успјели смањити велики вал незапослености. Његова неефикасна влада само је појачала невјеру њемачког народа у парламентарну демокрацију. Као посљедица тога, Адолф Хитлер је на предсједничким изборима 1932. добио много гласова, но унаточ свим гласовима побиједио га је бивши генерал Паул вон Хинденбург.

На изборима за Реицхстаг у српњу 1932., нацисти су сакупили невјеројатних 13,7 милијуна гласова и добили су 230 од укупних 670 мјеста у Реицхстагу. Као тада најјачој странци, иако још без већине, предсједник Хинденбург понудио је нацистима мјесто у коалицијској влади. Хитлер је одбио тражећи само потпуну власт. Реицхстаг је распуштен, и на изборима за његова насљедника у студеном, странка је пала и добила око 11,7 милијуна гласова што јој је донијело само, у успоредби са прошлим гласовањем, 196 мјеста у парламенту. Комбинирани зброј гласова комуниста и социјалдемократа био је преко 13 милијуна, те су те двије странке скупа добиле 221 мјесто у парламенту. Но, како су те двије странке били љути непријатељи, нацисти су још увијек задржали мјесто најјаче странке у Реицхстагу. Хитлер је поново одбио коалицијску владу и Реицхстаг је поново распуштен. На савјет бившег канцелара Франза вон Папена, предсједник Хинденбург је 30. сијечња 1933. именовао Хитлера канцеларом, те је странка започела стварање нацистичке државе.

При крају вељаче, тик до почетка нове изборне кампање за Реицхстаг, зграда Реицхстага уништена је у ватри непознатог поријекла. Нацисти су 1933. године окривили комунисте и искористили тај догађај и то окривљавање како би на насилан начин сузбили комунистичку партију Њемачке. Касније је и СПД сузбијен на насилан начин. Ниједна странка није пружила организиран отпор. Све остале странке су накнадно законом забрањене, покушај стварања нове странке сматран је злочином и НСДАП је постала једина легална странка у Њемачкој. У Акту од 23. ожујка 1933., законодавне моћи Реицхстага пребаћене су на странку. Акт је Хитлеру дао диктаторске моћи и означио крај Wеимарске Републике. По закону од 1. просинца 1933., НСДАП је "неповратно стопљен с државом".

Организација странке након 1933.

Од тада је странка била начелни инструмент за провођење тоталитаристичке контроле државе и њемачког друштва, проводећи ју кроз страначку војску. Чланови странке који су били "чисте" крви, а напунили су 18 година, морали су исказати вјерност Фüхреру и према државном закону то су могли направити само на посебним страначким судовима. Начелно је чланство у странци били по избору: милијуни људи су се учланили добровољно, али и многи људи су присиљени на чланство против њихове воље. Многи цивилни службеници су били приморани на чланство. На свом врхунцу, странка је имала око 7 милијуна чланова.

Симбол СА-а

Начелна заштитна организација странке била је СА, службено успстављена као "гарантер националсоцијалистичке револуције" и "заштитник нацизма". Изнуђивала је велике своте новца од њемачких радника и фармера кроз њихове годишње "зимске помоћи" за сиромашне, водила је тренирање нацизма све њемачке младежи са 17 година, организирала темељит погром против Жидова 1938., а у Другом свјетском рату је опскрбљивала вјерне часнике припојене копненим снагама Wехрмацхта и водила је домовинску обрану Реицха.

Застава СС-а

Још једно важно страначко тијело био је СС, који је тијеком II. свјетског рата организирао посебне борбене јединице које су помагале регуларној војсци у критичним тренуцима. Заједно са Сицхерхеитсдиенстом (СД-ом), обавјештајном службом странке и Реицха, СС је контролирао странку у посљедњим ратним годинама. СД је контролирао сабирне логоре за жртве нацистичког терора, и тијеком рата је играо велику улогу у омогућавању Хитлеру да добије контролу над оружаним снагама од генералног стожера.

Још једно важно страначко тијело била је Хитлерова младеж (Хитлерјугенд или ХЈ), која је припремала дјечаке у доби од 14 до 17 година за чланство у СС-у, СА-у и НСДАП-у. Страначка Аусландсорганисатион одрађивала је нацистичку пропаганду и створила, финанцирала и водила нацистичке организације међу Нијемцима и људима њемачког поријекла ван Реицха.

Реорганизација њемачког друштва

Хитлер је започео организцаију нацистичке државе тако што је елиминирао сву радничку и либерално демократску опорбу. Суђење за паљбу Реицхстага служило је као увод за не само уништавање свих комунистичких и социјалдемократских странака, него и за укидање свих конституционалних и цивилних права и оснивање концентрацијских логора за противнике нацизма.

Гестапо

Види главни чланак:Гестапо

Гехеиме Стаатсполизеи (Тајна државна полиција), познатија као Гестапо је организација основана да би рјешавала проблеме Хитлерових неистомишљеника. Године 1936., када је Гестапо укључен у састав државе, објављено је да Гестапо није рестриктиран јавним законима, него да само одговара својим шефовима, Хеинирцху Химмлеру и Адолфу Хитлеру.

Централизација и координација

Од 1933. до 1935. демократска структура Њемачке замијењена је са потпуно централизираном државом. Аутономија прије тестирана у много наврата од стране провизионалне владе је елиминирана, и те регионалне владе претворене су у стриктно контролиране органе средишње владе. Реицхстаг је задржао само церемонијалну, а не и законодавну функцију. Помоћу процеса приватизације (Глеицхсцхалтунг), све твртке за рад, бизнис и агрикултуру, као и за едукацију и културу, стављене су под контролу и водство странке. Чак је и протестантска црква продрта од стране нацистичких доктрина. Посебни закон је донесен који је Жидове искључио из заштите њемачког закона.

Економија и почетак 1934.

Највећи проблем с којим се водство странке суочило по доласку на власт је незапосленост. Њемачка индустрија је тада радила са отприлике 58% укупног капацитета. Апроксимативни број незапослених у Њемачкој тада био је између 6 и 7 милијуна људи. Међу њима је било и на десетке тисућа чланова странке који су се надали да ће Хитлер извршити обећања нацистичке пропаганде о антикапитализму, прекиду монопола већих твртки и оживљавању индустрије стварајући више малих бизниса. Страначки поредак и подаци захтјевали су "другу револуцију". СА, којег је предводио Ернст Рöхм, укључио је контролу над Реицхсwехром у програм "друге револуције". Хитлер је требао одлучити између плебејског нацистичког режима и савеза са индустријалцима у земљи и генералним штабом Реицхсwехра. Хитлер се одлучио за други од два му понуђена избора. Навечер 30. липња 1934. Хитлер је наредио извршење тзв. "Ноћи дугих ножева": наредио је СС-овцима да убију чланове СА-а, организације за коју се Хитлер бојао да ће агитирати Реицхсwехр. Убијен је велик број вођа СА-а (укључујући и Рöхма), те између 400 и 1000 њихових сљедбеника, од којих су доста њих били недужни за било какав отпор Хитлеру. У тој ноћи убијени су и још неки непријатељи режима као генерал Курт вон Сцхлеицхер и још неки монархисти који су жељели обнављање династије Хохензоллерн.

Католичка Црква осудила нацизам

Нацистички поредак је имао на зубу и кршћанство. Католицизам је осуђивао нацизам, а то је ишло дотле да је папа Пио XI. у својој енциклици Мит бреннендер Сорге из 1937. осудио нацизам и расне теорије, поред већ прије објављене енциклике Нон аббиамо бисогно из 1931. којој је осудио талијански фашизам. Папина реакција је побудила кршћански свијет нека се појачано занима за ове проблеме, а то је особито био случај у државама у којима је било на видику да ће се сразити тоталитарне идеологије. У те су се расправе о осуди нацизма укључили и хрватски богослови, католички лаици, свеучилишни професори те редовници из великих редова као што су доминиканци, фрањевци и исусовци (Хијацинт Бошковић: Филозофски извори фашизма и националног социјализма, 1939.).

“Нови поредак“

Немачки пропагандни плакат нацизма против комунизма.

Сузбијање опорбених странака и крвави покољи нису ријешили проблем незапослености. Како би елиминирао опорбу, Хитлер је требао оживити њемачку индустрију. Његово ријешење било је стварање "новог поретка", чије су основе требале бити: да се потпуна и профитабилна утилизација капацитета њемачке индустрије може постићи само ако се Њемачка уздигне на разину водеће у свјетској трговини, индустрији и финанцијама, да се нужни извори сировина који су Њемачкој забрањени почну искориштавати, да се успостави контрола над осталим нужним изворима, да се изгради адекватна трговачка флота и модернизирани жељезнички, зрачни и цестовни промет и напослијетку да се индустрија организира тако да искориштава све своје могућности.

Из тих основа изведена су двије скупине закључака. Прва скупина препознала је да провођење цијелог плана захтјева елиминацију политичких и економских рестрикција које је Њемачкој наметнуо Версајски споразум и да би тај корак улитимативно резултирао рат. Према томе, економија се требала организирати у облик назван ратна економија. Њемачка је требала постати потпуно неовисна о другима у стратешким сировинама тако што би развила синтетичке замјене за оне материјале који нису били доступни у земљи и које нису могли увести. Довољна количина хране требала је бити осигурана контролираном агрикултуром. Друга скупина закључака бринула се о елиминацији препрека за реализирање плана, издижући се из радничких сукоба да им побољша стање.

Трговачки савези

Конкретно, "нови поредак" је укључивао и укидање трговачких савеза и удружења, запљену њихових финанцијских и осталих предности, елиминирање колективних нагодби међу радницима, забране штрајкова и локаута, те набаву законског чланства у Деутсцхе Арбеитсфронту или ДАФ-у. Плаће су одређиване од стране министарства националне економије. Владини дужносници, које је постављао сам министар националне економије, су се бавили питањима плаћа, радних сати и увјета рада.

Трговачки савези бизнисмена и индустријалаца склопљени тијеком Wеимарске Републике су претворени у органе државног вијећа. Чланство запосленика било је присилно. Моћ надгледања рада ових организација дата је Министарсву националне економије, које је имало моћ признати трговачке уније као самосталне представнике њихових грана индустрије, организирати нове уније, укинути или спојити постојеће уније и поставити и дати отказ вођама тих унија. Вјежбањем ових моћи и добивањем законских овласти, министарство економије је увелике повећало постојеће картеле и картелизирало читаве индустрије. Банке су слично "коридниране". Права о приватном власништву су очувана, а већ национализирана подузећа су "реприватизирана", тј. враћена су под приватна власништва, но власнци су били под строгом државном контролом. Преко свих ових и сличних метода, Хитлеров режим је скроз елиминирао конкуренцију. Ултимативно, "нови поредак" је економски доминиран од стране четирију банака и релативно малим бројем конгломерата, укључујући и царство обитељи Круп и озлоглашене Интерессенгемеинсцхафт Фарбениндустрие, знане и као I.Г.. I.Г., која је производила средства за бојење, синетичку гуму, уља и остале производе, судјеловала је у или доминирала са око 400 подузећа. Нека од тих подузећа су искористиле милијуне ратних заробљеника или мјештана територија које је Реицх освојио као присилу радну снагу у њемачкој индустрији. Картеле су такођер биле и опскрба за систематично и знанствено истребљење милијуна Жидова, Пољака, Руса и других које је починила Хитлерова влада.

Опасни ефекти нацизма

Види главне чланке:Неонацизам, Антисемитизам

Стварање "новог поретка" омогућило је нацистима да елиминирају незапосленост, осигурају њемачким радницима добар стандард живота, обогате политичко водство, индустрију и финанције и да развију изванредан ратни строј. Када су конструирали њихов "нови поредак" у Њемачкој, нацисти су развили политику и дипломацију како би били ближи стварању Велике Њемачке. Хитлерова вањска политика обиљежава једну мрачну страну повијести и детаљно је описана у енциклопедијама из Њемачке, Еуропе, Аустрије, Чехословачке, Шпањолске, Италије и Совјетског Савеза. Најважнији догађаји нацистичког режима су ремилитаризација Рхинеланда (1936.), оснивање Сила Осовине (1936.), интервенција у Шпањолском грађанском рату (1936. - 1939.) на страни Францисца Франца, Ансцхлусс (1938.), уништење Чехословачке (1939.), Пакт Риббентроп-Молотов (1939.) и инвазија Пољске 1. рујна 1939. која је резултирала Другим свјетским ратом.

Најтрагичнији потез нацистичке владе у њемачкој је дакако холокауст, који је резултирао смрћу 6 милијуна Жидова и припадника других народа и раса (Роми, Чеси, Пољаци) и људи неподобних по нацистичким доктринама (политичка опорба, хомосексуалци).

Након рата, нацизам је за собом оставио сљедбенике који се називају неонацисти, који теже обнављању нацистичког покрета. Одликују се расизмом, антисемитизмом и хомофобијом.

Извори

• Мицрософт Енцарта 2006, чланак Натионал Социалисм

Повезнице

Нацизам на Wикимедијиној остави

• Истакнути Нацисти
• СС
• СА
• Адолф Хитлер
• ОКW
• Гестапо
• Фашизам
• Бенито Муссолини
• Јосепх Гоеббелс
• Хеинрицх Химмлер
• Херманн Гöринг
• Холокауст