Нацистичка Њемачка

Велики Њемачки Реицх Гроßдеутсцхес Реицх ↓ 1933. – 1945. ↓ Застава Грб Гесло: "Еин Волк, еин Реицх, еин Фüхрер." "Један народ, једно царство, један вођа" Химна: "Дас Лиед дер Деутсцхен" "Хорст-Wессел-Лиед" Локација Трећег Реицха Трећи Реицх 1941. Главни град Берлин Језик/ци њемачки Влада Диктатура Фüхрер  • 1934. – 1945. Адолф Хитлер Предсједник  • 1933. – 1934. Паул вон Хинденбург  • 1945. Карл Дöнитз Канцелар  • 1933. – 1945. Адолф Хитлер  • 1945. Јосепх Гоеббелс  • 1945. Лудwиг вон Кросигк Хисторија Међуратни период и Други свјетски рат  • Избори 30. јануар 1933.  • Оснивање 27. фебруар 1933.  • Ермäцхтигунгсгесетз 31. март 1933.  • Ансцхлусс 10. април 1938.  • Де фацто пораз 2. мај 1945.  • Капитулација 8. мај 1945.  • Укинута 5. јул 1945. Површина  • 1939 633.786 км² (244.706 ми² ) Становништво  • 1939 (процјена) 69.314.000       Густоћа 109,4 /км²  (283,3 /ми² ) Валута Реицхсмарка Претходнице Насљеднице Wеимарска Република Саар (Лига народас) Прва Аустријска Република Прва Чехословачка Република Друга Пољска Република Велико Војводство Луксембург Савезничке окупацијске зоне у Њемачкој Аустрија под Савезничком управом Трећа Чехословачка Република НР Пољска Луксембург

Трећи Рајх или Реицх (њемачки: Дриттес Реицх — "Треће Царство") или Нацистичка Њемачка, називи су за Њемачку у раздобљу између 1933. и 1945. Трећи Реицх предводио је Адолф Хитлер и његова Националсоцијалистичка њемачка радничка странка. Трећи Реицх насљедница је средњовјековног њемачког Светога Римског Царства (Први Рајх или Први Реицх) Њемачкога Царства (Други Рајх или Други Реицх) (1871–1918). У њемачком језику раздобље Њемачке од 1933. до 1943. назива се Деутсцхес Реицх (Њемачки Рајх или Реицх — "Њемачко Царство"), а од 1943. службено се назива Гроßдеутсцхес Реицх (Великоњемачки Рајх или Реицх — "Великоњемачко Царство").

30. јануара 1933., Адолф Хитлер постављен је на положај канцелара. Иако је водио коалицијску владу, убрзо је елиминирао своје партнере. У то вријеме њемачке су границе и даље биле одређене Версајским уговором. На сјеверу, Њемачка је граничила са Сјеверним морем, Данском и Балтичким морем; на истоку, расцјепана је на два дијела, тако да је граничила с Литвом, Слободним градом Данзигом, Пољском и Чехословачком; на југу, граничила је с Аустријом и Швицарском, те на западу, с Француском, Луксембургом, Белгијом и Низоземском, те, тада разоружаном Рајнском Облашћу. Те су се границе промијениле када је Њемачка поновно преузела управу над Рајнском Облашћу (1936.), анектирала Аустрију (1938.), Судете (1938.), те створила протекторат над Чешком и Моравском (1939.), те анектирала Мемел у Литви (1939.). Њемачка прераста у Велику Њемачку у тијеку Другог свјетског рата, који почиње у рујну 1939., када Њемачка покреће инвазију на Пољску, те тиме потиче Француску и Уједињено Краљевство да Њемачкој објаве рат.

Њемачка је освојила или окупирала већи дио Еуропе и Сјеверне Африке у рату. Милијуни Жидова и других мањина су затворени или убијени, претежито у вријеме Другог свјетског рата. Унаточ јачим савезницима које је имала, Јапан и Краљевину Италију, Њемачка је изгубила рат. 1945. подијељена је на окупацијске зоне између побједничких држава, Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства, Француске и Совјетског Савеза.

Хисторија

Позадина

Немачка привреда је претрпела огромну штету након завршетка Првог светског рата, делимично због отплате ратне одштете по одредбама Версајског мира из 1919. Влада Вајмарске Немачке је штампала новац да би исплатила одштету и државни ратни дуг, због чега је избила хиперинфлација која је довела до надуваних цена потрошачких потреба, економског хаоса и немира због хране. Када немачка влада није исплатила одштету у јануару 1923, француска војска је окупирала немачке индустријске области у Руру. Због тога су избили велики грађански немири.

Националсоцијалистичка немачка радничка партија (скраћено Нацистичка партија) је била наследница Немачке радничке партије, основане 1919, једне од политичких партија крајње деснице активне у то време у Немачкој. Програм партије је укључивао уклањање Вајмарске републике, одбацивање одредаба Версајског мира, радикални антисемитизам и антикомунизам. Нацисти су обећавали јаку централну владу, проширени лебенсраум (животни простор) за германске народе, оснивање националне заједнице засноване на раси и расно чишћење активним прогоном Јевреја, којима ће бити одузето држављанство и грађанска права. Нацисти су предлагали национални и културни препород на основу Фолкиш покрета.

Када се у САД догодио берзански крах 24. октобра 1929, његов утицај на Немачку је био тежак. Милиони радника су отпуштени, а неколико великих банака је пропало. Хитлер и нацисти су се припремили да искористе ванредно стање да би стекли подршку за своју партију. Они су обећавали да ће ојачати привреду и пружити запослења. Многи гласачи су веровали да је Нацистичка партија способна да успостави ред, угуши грађанске немире и побољша међународни углед Немачке. Након избора новембра 1932., нацисти су били најјача странка у Рајхстагу, зазузевши са 37,4% гласова 230 посланичких места .

Нацистичко освајање власти

Адолф Хитлер 1937.

Иако су нацисти имали највећи удео гласова на двема парламентарним изборима 1932, они нису имали већину, па је Хитлер био на челу краткотрајне коалиционе владе коју су формирали Нацистичка партија и Немачка национална народна партија. Под притиском политичара, индустријалаца и пословне заједнице, председник Паул фон Хинденбург је именовао Хитлера за канцелара Немачке 30. јануара 1933. махтерграјфунг (стецање моћи). У наредним месецима, Нацистичка партија је користећи процес глајхсшалтунга (координације) забранила све политичке партије и довели све видове живота под контролу партије. Свим грађанским организацијама, укључујући удружења пољопривредника, добровољачке организације и спортске клубове, је руководство замењено симпатизерима нациста или члановима странке. До јуна 1933. буквално једине организације које нису биле под контролом Нацистичке партије биле су војска и верске организације.

У ноћи 27. фебруара 1933. у згради Рајхстага је подметнут пожар. Маринус ван дер Лубе, холандски комуниста, је проглашен кривим за подметање пожара. Хитлер је тврдио да је пожар означавао почетак комунистичког устанка. СА одреди су насилно угњетавали комунисте по целој држави и око 4000 чланова Комунистичке партије Немачке је ухапшено. Декрет о пожару у Рајхстагу, уведен 28. фебруара 1933. је ограничио већину грађанских слобода у Немачкој, укључујући слободу окупљања и слободу штампе. Декрет је такође дозволио полицији да временски неограничено притвара људе без оптужнице или судског налога. Политичке кораке је пратила јака пропаганда која је уверила грађане да дају подршку владиним мерама.

У марту 1933. Закон о посебним овлашћењима, који је представљао амандман на Вајмарски устав, је усвојен у Рајхстагу са 444 гласова за према 94 против. Овај амандман је омогућио Хитлеру и његовом кабинету да усвајају законе-чак и оне законе које крше устав-без сагласности председника или Рајхстага. Пошто је за усвајање закона била потребна двотрећинска већина, нацисти су искористили одредбе Декрета о пожару у Рајстагу да спрече неколико посланика Социјалдемократске партије Немачке да присуствују седници, а комунисти су претходно већ били забрањени. Влада је 10. маја конфисковала сву имовину Социјалдемократске партије, а странка је забрањена у јуну. Преостале политичке партије су биле распуштене, а 14. јула 1933. Немачка је де факто постала једнопартијска држава када је забрањено оснивање нових политичких парија. Следећи избори новембра 1933., 1936 и 1938 су били под потпуном контролом нациста, јер су на њима учествовали само нацисти и мали број независних посланика. Регионални парламенти и Рајсхрат (горњи дом савезног парламента) су укинути у јануару 1934.

Нацистички режим је укинуо симболе Вајмаске републике, укључујући националну црно-црвену-златну тробојку и усвојио прилагођене симболе немачког царства. Бивша царска црно-бела-црвена тробојка је враћена као једна од две званичне заставе Немачке; друга застава је била застава Нацистичке странке са кукастим крстом, која је 1935. постала једина државана застава. Нацистичка химна Заставу високо је постала друга државна химна.

У овом периоду, Немачка је и даље била у тешкој економској ситуацији. Милиони људи су и даље били незапослени, а стање дефицита је било застрашујуће. Хитлер је знао да је оживљавање економије је од виталног значаја. Године 1934, користећи дефицитарну потрошњу, предузео је пројекте јавних радова. Само 1934. године укупно 1,7 милиона Немаца је запослено на овим пројектима. Просечне зараде и по сату и по седмици су почеле да расту.

Председник фон Хинденбург је умро 2. августа 1934. Претходног дана, кабинет је донео "Закон о највишој државној Канцеларији Рајха", који је значио да по Хинденбургговој смрти, Канцеларија председника ће бити укинута, а његове надлежности спојене са надлежностима канцелара. Хитлер је на тај начин постао шеф државе и шеф владе. Званично је именован за Фирера и Рајхсканцелара (вођу и канцелара). Немачка је сада била тоталитарна држава са Хитлером на челу. Као шеф државе. Хитлер је постао врховни командант оружаних снага. Нови закон је променио мења традиционалну заклетву лојалности војника, тако да су се они заклињали на верност Хитлеру лично, а не Канцеларији врховног команданта или државе. Спајање председништва са функцијом канцелара је одобрен са 90% бирачког тела на плебисциту 19. августа 1934.

Највећем делу немачког народа је лакнуло да су сукоби и уличне борби у вајмарске ере завршени. Становништво је било преплављено пропагандом коју је водио Јозеф Гебелс, који је обећао мир и доста за све у уједињеној земљи без марксиста без ограничења Версајског уговора. Први нацистички концентрациони камп, првобитно за политичке затворенике, је отворен у Дахауу 1933. На стотине логора различитих величина и намена је направљено до краја дата.

Милитаристичка спољна политика

Адолф Хитлер и Бенито Мусолини.

Већ у фебруару 1933, Хитлер је објавио да се мора предузети поновно наоружање, иако тајно у почетку, као и да то представља кршење Версајског мира. Годину дана касније он је рекао својим војним лидерима да је 1942. циљни датум за почетак рата на истоку. Он је повукао Немачку из Друштва народа 1933, тврдећи да клаузула о разоружању није правична, јер се примењује само на Немачку. Сарска област, која је била стављена под надзор Друштва народа на 15 година на крају Првог светског рата, гласала је у јануару 1935. да поново постане део Немачке. Марта 1935. Хитлер је изјавио да ће Рајхсвер бити повећан на 550.000 људи и да он ствара ваздухопловство Уједињено Краљевство се сложило да Немцима буде дозвољено да изграде поморску флоту потписивање Англо-немачког поморског споразума 18. јуна 1935.

Када је италијанска инвазија Етиопије довело до благих протеста британске и француске владе, Хитлер је 7. марта 1936. наредио да Рајхсверу да умаршира са 3000 војника у рајнску демилитаризовану зону, што је било у супротности са Версајским миром; још 30.000 војника су били на приправности. Како је та територија била део Немачке, британска и француска влада нису сматрале да је истрајавање да се испоштује споразум вредно ризика од рата. На једнопартијским изборима одржаним 29. марта, Нацистичка партија је добила 98,9 % подршке. Хитлер је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са Јапаном и споразум о ненападању са фашистичком Италијом Бенита Мусолинија, што ће се ускоро називати "Осовина Рим-Берлин".

Хитлер је послао ваздухопловне и оклопне јединице да помогну генералу Франциску Франку и његовим националистичким снагама у Шпанском грађанском рату, који је избио у јулу 1936. Совјетски Савез је послао мању војску да помогне републиканску владу. Франкови националисти су били победници 1939. и постали су неформални савезници нацистичке Немачке.

Аустрија и Чехословачка

Немци у Жатецу, Чехословачја, поздрављају немачке војнике са нацистичким поздравом, 1938

У фебруару 1938. Хитлер је нагласио аустријском канцелари Курту Шушнигу потребу да Немачка да обезбеди своје границе. Шушниг је заказао плебисцит о аустријској независности за 13. март, али је Хитлер захтевао да плебисцит буде отказан. Дана 11. марта, Хитлер је послао ултиматум Шушнигу са захтевом да преда сву власт аустријској Нацистичкој странци или ће се суочити са инвазијом. Вермахт је ушао у Аустрију следећег дана, поздрављен са ентузијазмом од стране становништва.

Чехословачка је бил дом велике немачке мањине, која је живела углавном у Судетској области. Под притиском сепаратистичких група у оквиру Партије судетских Немаца, чешка влада је понудила економске уступке у региону. Хитлер је одлучио да не укључи само Судетску област у Рајх, већ и целу Чехословачку. Нацисти су предузели пропагандну кампању у покушају да стекну подршку за инвазију. Највиши војни лидери нису били за ратни план, јер Немачка није била спремна за рат. Криза је довела до ратних припрема Британаца, Чеха и Француза (чехословачких савезника). У покушају да се избегне рат, британски премијер Невил Чемберлен је уговорио низ састанака, чији је исход био Минхенски споразум, потписан 29. септембра 1938. Чехословачка влада је била приморана да прихвати анексију Судетске области у Немачку. Чемберлен је дочекан са одушевљењем када је слетео у Лондону доневши, по његовим речима, "мир за наше време." Споразум је потрајап шест месеци пре него што је Хитлер окупирао остатак територији Чешке у марту 1939. У Словачкој је створена марионетска држава.

Аустријске и чешке девизне резерве су убрзо одузете конфисковане од стране нациста, као и залихе сировина као што су метали и готови производи робе, као што су наоружање и авиони, који су испоручени у Немачку. Индустријски конгломерат Рајхсверк Херман Геринг преузео контролу над производним погонима челика и угља у обе земље.

Пољска

У марту 1939. Хитлер је затражио повратак слободног града Данцинга и Пољског коридора, појас копна којим је Пруска била одвојена од остатка Немачке. Британци су најавили да ће доћи у помоћ Пољске, ако буде нападнута. Хитлер је, верујући Британци не би заправо предузели акцију, наредио би да план инвазије требало да буде спреман за циљни датум септембра 1939. Дана 23. маја је описао својим генералима свој општи план којине само одузимање Пољског коридора, већ знатно ширење немачке територије на исток на рачун Пољске. Очекивао је да ће овог пута његов план бити испуњен силом.

Немци су поново потврдили свој савез са Италијом и потписали споразуме о ненападању са Данском, Естонијом и Летонијом. Трговинске везе су озваничене са Румунијом, Норвешком и Шведском. Хитлеров министар спољних послова Јоаким фон Рибентроп, организовао је преговоре са Совјетским Савезом о споразум о ненападању чији је исход споразум Молотов-Рибентроп потписан у августу 1939. Споразум је садржао тајни протокол о подели Пољске и балтичких држава у немачке и совјетске сфере утицаја.

Други светски рат

Спољна политика

Немачка спољна политика за време рата укључивала је стварање савезничких влада под директном или индиректном контролом из Берлина. Главни циљ је добијање трупа од важнијих савезника, попут Италије и Мађарске, и милиона радника и обилних залиха хране од подређених савезника као што су Вишијевска Француска. До јесени 1942, на Источном фронту било је 24 дивизије из Румуније, 10 из Италије и 10 из Мађарске. Када нека држава више није била поуздана, Немачка би преузела пуну контролу, као што је учинила са Француском 1942, Италијом 1943, и Мађарском 1944. Иако је Јапан је званично моћан савезник, однос је био далек и било је мало координације или сарадње. На пример, Немачка је одбила да дели своју формулу за добијање синтетичке нафте из угља скоро све до краја рата.

Почетак рата

Немачка је напала Пољску 1. септембра 1939. Уједињено Краљевство и Француска су објавиле рат Немачкој два дана касније. Пољска је пала брзо, јер су Совјети напали са истока 17. септембра. Рајнхард Хајдрих, тадашњи шеф Гестапоа, наредио је 21. септембра да Јевреји треба да се скупе и сконцентришу у градовима са добрим железничким везама. У почетку је намера била да се депортације Јевреја усмере даље на исток, или евентуално на Мадагаскар. Коришћењем од радније припемљених спискова, око 65.000 пољске интелигенције, племића, свештеника и учитеља је убијени крајем 1939. у покушају да се уништи идентитет Пољске као нације.. Совјети је наставили да нападају, напредујући у Финској у Зимском рату, а немачке снаге су укључени у акцију на мору. Али није било скоро никаквих других активности до маја 1940, тако да је тај период постао познат као "лажни рат".

Од почетка рата, британска блокада пошиљки у Немачку је имала утицај на привреда Рајха. Немци су били посебно зависини од страних залиха нафте, угља и житарица. Да би заштитио шведске испоруке руде гвожђа у Немачку, Хитлер је наредио напад на Норвешку, која је изведен 9. априла 1940. Већи део земље су окупирале немачке трупе до краја априла. Такође, 9. априла, Немци су напали и окупирали Данску.

Освајање Европе

Насупрот ставу многих од његових високих војних официра, Хитлер је наредио напад на Француску и земље Бенелукса, који је почео у мају 1940. Немци су брзо освојили Луксембург, Холандију и Белгију, а Француска се предала се 22. јуна. Упркос одредбама Хашке конвенције, индустријска предузећа у Холандији, Француској и Белгији су стављене у службу производње ратног материјала за окупаторску немачку војску. Званичници окупираних земаља су видели ову опцију као бољу него да њихови грађани буду депортовани у Немачку на принудни рад.

Нацисти су запленили од француске хиљада локомотива и возног парка, залихе оружја и сировина, као што су бакар, калај, нафта и никл. Такође су наметнути финансијски захтеви владама окупираних земаља; исплате за трошкове окупације су стизали из Француске, Белгије и Норвешке. Трговинска баријера довела је до гомилања залиха, црног тржишта и неизвесности око будућности Залихе хране су биле несигурне; производња хране је опала у већини области у Европи, али не као време Првог светског рата. Грчка је искусила глад у првој години окупације, а Холандија у последњој години рата. Немачки напори да се обезбеди нафта укључивали су преговаре о снабдевање од њиховог новог савезника, Румуније, која је приступила Тројном пакту у новембру 1940.

Хитлер је понудио мир новом британском лидеру Винстону Черчилу, а након његовог одбијања, наредио серију ваздушних напада на аеродроме и радарске станице Краљевског ваздухопловства. Међутим, немачки Луфтвафе није успео да победи Краљевско ваздухопловство у оно што је постало познато као битка за Британију. До краја октобра, Хитлер је схватио потребна ваздушна надмоћ неопходна за његову планирану за инвазију на Британију није могла да се остваре, па је наредио ноћне ваздушне нападе на британске градове, укључујући Лондон, Плимут и Ковентри.

У фебруару 1941, Немачки афрички корпус стигао је у Либију да помогне Италијанима у Северноафричкој кампањи у покушају да се задрже снаге Комонвелта стациониране у Египту. Дана 6. априла, Немачка је покренула инвазију на Југославију и Грчку.

Немачки војници марширају у близини Тријумфалне капије у Паризу, 14. јун 1940.

Дана 22. јуна 1941, у супротности са споразумом Молотов-Рибентроп, 5,5 милиона осовинских војника је напало Совјетски Савез. Поред сврху стицања животног простора, ова велика офанзива (под тајним именом операција Барбароса) је имала циљ да уништи Совјетски Савез и искористи његове природне ресурсе за каснију агресију на западне силе. Међу немачким народом реакције су биле изненађење и стрепња. Многи су забринути колико дуго ће се рат продужити или си сумњали да Немачка не може да добије рат на два фронта.

Инвазијом је освојен огроман простор, укључујући и балтичке републике, Белорусију и западну Украјину. Након успешне битке код Смоленска, Хитлер је наредио армијској групи Центар да заустави своје напредовање ка Москви и привремено преусмери своје оклопне групе за помоћ у опкољавању Лењинграда и Кијева. Ова пауза је дала Црвеној армији могућност да мобилише нове резерве. Напад на Москву, који је настављен у октобру 1941, завршио се катастрофално у децембру. Дана 7. децембра 1941, Јапан је напао Перл Харбор на Хавајима. Четири дана касније, Немачка је објавила рат САД.

Хране је недостајало у освојеним областима Совјетског Савеза и Пољске, са оброцима неадекватним да задовољи нутритивне потребе. Војске у повлачењу војске су спалиле усеве, а већи део преостале хране је однесен у Немачку. У самој Немачкој, оброци су морали да се смање 1942. У својој улози опуномоћеног у четворогодишњем плану, Херман Геринг је захтевао повећање испоруке жита из Француске и рибе из Норвешке. Жетва. 1942 је била добра, а залихе хране остала адекватна у западној Европи.

Група Рајхслајтер Розенберг је била организација која је пљачкала уметничка дела и културна добра из јеврејских колекција, библиотека и музеја широм Европе. Само из Француске је око 26.000 вагона пуних уметничког блага, намештаја и других опљачканих предмета послато назад у Немачку. Поред тога, војници су пљачкали или куповали робу, као што су и одевни производи-ствари које је постајало све теже добити у Немачкој- и слали назад кућама.

Прекретница и пораз

Немачка је била скоро потпуно зависна од увоза нафте из иностранства. У покушају да реши сталну несташицу упоран, Немачка је у јуну 1942. покренула операцију Плаво, офанзиву на кавкаска нафтна поља. Совјети су покренули контраофанзиву 19. новембра и опколили немачку војску, која је остала заробљена у Стаљинграду 23. новембра. Херман Геринг је уверавао Хитлера да 6. армија може бити снабдевана из ваздуха, али се испоставило да то није било могуће Хитлерово одбијање да се дозволи повлачење је довело до смрти 200.000 немачких и румунских војника, а од оних који су се предали 31. јануара 1943, само 6.000 преживелих се вратило у Немачку после рата. Совјетске снаге су наставиле да потискује Немце на запад после неуспеле немачке офанзиве код Курска, а до краја 1943, Немци су изгубили већину својих територијалних добитака на истоку .

У Египту, Афрички корпус фелдмаршала Ервина Ромела су поразиле британске снаге под фелдмаршалом Бернардом Монтгомеријем у октобру 1942. Савезничке снаге су се искрцале на Сицилији у јулу 1943, а у Италији у септембру. У међувремену, амерички и британски бомбардери, са базама у Британији, почели операције против Немачке. У настојању да уништи немачки морал, многи мисијама је намерно наређивано да бомбардују цивилне циљеве. Ускоро немачка производња авиона није могла да држи корак са губицима, а без ваздухопловне одбране, савезничка бомбардовања су постала још разорнија. Гађањем рафинерија нафте и фабрика, бомбардовања су до краја 1944. осакатила немачке ратне напоре.

Филм Америчког ваздухопловства о разарања у центру Берлина у јулу 1945.

Дана 6. јуна 1944 , америчке, британске и канадски снаге су успоставиле Западни фронт искрцавањем у Нормандији. Дана 20. јула 1944, Хитлер је једва преживео бомбашки напад. Због тога је наредио сурову одмазду, што је довело до 7.000 хапшења и погубљењу преко 4.900 људи. Неупешна Арденска офанзива (16. децембар 1944 - 25. јануар 1945) била је последњи велики немачки подухват у рату. Совјетске снаге су ушле у Немачку 27. јануара. Хитлерово одбијање да призна пораз и његово стално инсистирање да се рат мора водити до последњег човека довело до непотребне смрти и разарања у последњим месецима рата. Преко свог министра правде, Ота Тирака, он је наредио да свако ко није спреман да се бори мора по кратком поступку на војни суд. На хиљаде људи је убијено. У многим областима, људи су тражили начине да се предају надолазећим Савезницима, упркос опоменама локалних лидера да наставе борбу. Степен самоубистава у Немачкој се повећаво, како се рат приближавао крају, посебно у крајевима у које је стизала Црвена армија. Хитлер је такође наредио намерно уништавање саобраћајница, мостова, индустрије и друге инфраструктура. Министар за наоружање Алберт Шпер је успео у томе да се ово наређење не спроведе у потпуности.

Током битке за Берлин (16. април 1945 - 2. мај 1945 ), Хитлер и његово особље су живели у подземном Фирербункеру, док се Црвена армија приближавала. Дана 30. априла, када су совјетске трупе биле далеко један или два блока од Рајхсканцеларије, Хитлер и Ева Браун су извршили самоубиство у бункеру. Гебелс и његова супруга Магда су починили самоубиство сутрадан, после убиства своје шесторо деце. Дана 2. маја генерал Хелмут Вајдлинг је безусловно предао Берлин совјетском генералу Василију Чујкову. Хитлера је наследио велики адмирал Карл Дениц као председника Рајха и Гебелса као Рајхсканцелар. У периоду од 4. до 8. маја 1945. већина преосталих немачких оружаних снага се предала безусловно. Акт о предаји Немачке потписан је 7. маја, чиме је обележен крај Другог светског рата у Европи.

Немачке жртве

Америчка војска минирала је кукасти крст на седишту Нацистичке партије у Нирнбергу

Немачке избеглице у Бедбургу, код Клевеа, 19. фебруара 1945.

Процене о немачким ратним жртвама иду од 5,5 до 6,9 милиона особа. Студија немачког историчара Ригигер ОвермансРидигера Оверманса је дала бројку од 5,3 милиона убијених и несталних припадника немачке војске, рачунајући ту и око 900.000 регрутованих ван немачких граница из 1937, у Аустрији и средњој и источној Европи. Цивилне жртве због савезничких стратегијских бомбардовања унутар граница из 1942. износиле су око 437.000. Јпш око 20.000 је убијено у копненој кампањи. Око 22.000 цивила је умрло током битке за Берлин. Друге бројке о цивилним жртвама износе око 300.000 Немаца (рачунајући и Јевреје) који су били жртве нацистичких политичких, расних и верских прогона, и 200.000 који су били убијени у нацистичком прграму еутаназије. Политички судови звани Зондергерихт осудили су на смрт око 12.000 чланова немачког покрета отпора, а цивилни судови су осудили још 40.000 Немаца. Такође су се десила масовна силовања Немица.

На крају рата, у Европи је било више од 40 милиона избеглица, њена привреда је пропала, а 70% њене индустријске инфраструктуре је било уништено. Између 12 и 15 милиона Немаца је избегло или протерано из источне и средње Европе у Немачку. Током Хладног рата, влада Западне Немачке је проценила да је број жртава износи 2,2 милиона мртвих цивила због бекства и прогона Немаца и присилног рада Немаца у Совјетском Савезу. Ова бројка је била неоспорена до 1990их, када су неки историчари спустили број на 500.000–600.000 поврђених смртних случајева. Немачка влада је 2006. поновила свој став о 2-2,5 милиона смртних случајева.

Хронологија

1. 30. јануар 1933. Адолф Хитлер постаје канцелар Њемачке у мањинској влади (његова странка има 38% гласова у Реицхстагу, њемачком парламенту)
2. 28. фебруар 1933. 86-годишњи Хинденбург под Хитлеровим притиском потписао "Закон о обрани народа и државе", којим се Уставом загарантирана људска права укидају
3. 5. март 1933. на изборима нацисти добивају 44% гласова, заједно с конзервативним националистима први пут имају већину у парламенту
4. 23. март 1933. - у Реицхстагу изгласан "Закон о пуномоћи" којим се све овласти парламента пресељавају на Владин кабинет, практично Хитлеру у руке
5. 10. мај 1933. - палеж либералних књига у Берлину
6. 22. јун 1933. - нацистичка странка једина у Њемачкој (остале су забрањене или распуштене)
7. 26. јануар 1934. Њемачка и Пољска потписале 10-годишњи пакт о ненападању
8. 30. јун 1934. - "Ноћ дугих ножева" - покољ (стријељање) многобројних непоћудних Хитлеру и водства СА (Стурмабтеилунг), јер су сметали тадашњем војном врху, а Хитлер им је испунио жељу
9. 2. август 1934. предсједник Хинденбург умире, Хитлер сједињује положај канцелара и предсједника у нову функцију: Фüхрер (вођа)

Војна хијерархија

Wехрмацхт - Војска

ОКW - Врховно заповједнштво пјешаштва

Шеф ОКW-а - фелдмаршал Wилхелм Кеител

Начелник оперативног стожера - генерал пуковник Алфред Јодл

Хеер - Пјешаштво

ОКХ - Врховно заповједништво војске

Војни вође у служби

генерал пуковник Wернер вон Фритсцх (1935. - 1938.)

фелдмаршал Wалтхер вон Брауцхитсцх (1938. - 1941.)

Фüхрер и Реицхсканзлер Адолф Хитлер (1941. - 1945.)

фелдмаршал Фердинанд Сцхöрнер (1945.)

Криегсмарине - Морнарица

ОКМ - Врховно заповједништво морнарице

Морнарички вође у служби

Гроßадмирал Ерицх Раедер (1923. - 1943.)

Гроßадмирал Карл Дöнитз (1943.-1945.)

Генерал адмирал Ханс-Георг вон Фриедебург (1945.)

Луфтwаффе - ратно зракопловство

ОКЛ - Врховно заповједништво ратног зракопловства

Реицхслуфтсцхутзбунд

Зракопловно вође у служби

Реицхсмарсцхалл Херманн Гöринг (до 1945.)

фелдмаршал Роберт Риттер вон Греим (1945.)

Абwехр - Обавјештајна служба

контраадмирал Конрад Патзиг (1932. - 1935.)

вице адмирал Wилхелм Цанарис (1935. - 1944.)

Wаффен СС

Реицхсфüхрер-СС Хеинрицх Химмлер

Попис важнијих званичника Трећег Реицха

(овдје је наведено само њих 15, за цјеловит попис види Истакнути нацисти)

Адолф Хитлер - Фüхрер (вођа)- премијер, предсједник државе и врховни заповједник Wехрмацхта
Херманн Гöринг - Реицхсмарсхалл и премијер. Министар зракопловства.
Рудолф Хесс - Фüхрер-ов замјеник
Јосепх Гоеббелс - министар пропаганде
Алберт Спеер - Хитлеров архитект и будући министар наоружања
Хеинрицх Химмлер - заповједник СС-а и управитељ њемачке полиције
Мартин Борманн - водитељ НСДАП-а (нацистичке странке)
Јоацхим вон Риббентроп - министар вањских послова
Алфред Росенберг - Реицхслеитер
Wалтхер Функ - министар индустрије
Wилхелм Фрицк - министар унутарњих послова
Ернст Калтенбруннер - Вођа РСХА
Хјалмар Сцхацхт - министар без лиснице, предсједник Реицхсбанк
Константин вон Неуратх - водитељ тајног Кабинета.
Артхур Сеyсс-Инqуарт - Реицхсстаттхалтер (намјесник) у Аустрији

Вањске везе

Нацистичка Њемачка на Wикимедијиној остави

• (en) Аxис Хисторy Фацтбоок — Тхирд Реицх
• (en) Тхирд Реицх ин Руинс - Пхотос такен дуринг тхе Нази региме цомпаред то пресент-даy лоцатионс
• (en) Хитлер'с Тхирд Реицх ин тхе Неwс Архивирано 2010-07-22 на Wаyбацк Мацхине-у - Даилy едитед ревиеw оф Тхирд Реицх-релатед неwс анд артицлес.
• (en) Тхе Хигх Цост оф Венгеанце Архивирано 2006-11-08 на Wаyбацк Мацхине-у, бy Фреда Утлеy (1949; ПДФ, сизе - 20 МБ)
• (de) НС-Арцхив - Ларге цоллецтион оф оригинал сцаннед Нази доцументс
• (de) Тхе Герман Ресистанце анд тхе УСА Архивирано 2006-12-30 на Wаyбацк Мацхине-у
• (de) WWW-Виртуал Либрарy Цонтемпорарy Хисторy - Германy Архивирано 2012-09-03 на Wаyбацк Мацхине-у - Цаталог wитх онлине ресоурцес
• (de) Тхе Тхирд Реицх анд Натионал Социалисм ин Цолор - а видео доцументарy бy Спиегел ТВ Архивирано 2007-11-23 на Wаyбацк Мацхине-у
• (ru) Wеапонс оф тхе Тхирд Реицх