Пређи на садржај

Mean Streets

Извор: Wikipedija
За остала значења, види Меан Стреетс (разврставање).
Меан Стреетс
РежијаМартин Сцорсесе
ПродуцентЈонатхан Т. Таплин
СценариоМартин Сцорсесе
Мардик Мартин
НарацијаМартин Сцорсесе
УлогеРоберт Де Ниро
Харвеy Кеител
Давид Провал
Амy Робинсон
Рицхард Романус
Цесаре Данова
ФотографијаКент L. Wакефорд
МонтажаСиднеy Левин
СтудиоТаплин - Перрy - Сцорсесе Продуцтионс
ДистрибуцијаWарнер Брос.
Датум(и) премијере
2. 10. 1973 (1973-10-02)
Трајање112 мин.
Земља Сједињене Државе
Језикенглески
Буџет500.000 $
Бруто приход3 мил. $[1]

Улице зла (енг. Меан Стреетс) је филм Мартина Сцорсесеа из 1973. с Робертом Де Ниром и Харвеyјем Кеителом у главним улогама.

Цхарлие (Кеител) је Американац талијанских коријена који настоји постати локални мафијаш, али га у том спрјечава осјећај одговорности према његовом дјетињастом и деструктивном пријатељу, Јохннy Боyу (Де Ниро). Цхарлие ради за свог ујака (који је локални мафијашки шеф), углавном утјерујући дугове. Осим тога, потајно се виђа с Јохннyјевом рођакињом Тересом, која болује од епилепсије, због чега је многи понижавају - посебно Цхарлиејев ујак. Главна тема филма је сукоб између Цхарлиејевих католичких осјећаја и његових мафијашких амбиција. Током филма, Јохннy постаје све више аутодеструктиван и почиње омаловажавати своје надређене. Како не успијева наћи искупљење у цркви, Цхарлие то успијева постићи жртвовањем самог себе у Јохннyјеву корист, иако то Јохннy није заслужио нити то има смисла.

Продукција

[уреди | уреди извор]

Уз снимање својих студентских пројеката Тко то куца на моја врата и Боxцар Бертха, које му је повјерио независни филмски дисидент Рогер Цорман, ово је био први властити Сцорсесеов филм. Редатељ Јохн Цассаветес рекао му је, након што је снимио Боxцар Бертха, да сними филм који је он хтио снимити, о неким стварима за које је знао. Улице зла темељен је на стварним догађајима које је сами Сцорсесе доживио одрастајући у њујоршкој четврти Мала Италија.

Сценариј је прво требао бити наставак његова бившег филма, Тко то куца на моја врата. Сцорсесе је промијенио наслов из Сеасон оф тхе Wитцх у Улице зла (Меан Стреетс), као алузију на есеј Раyмонда Цхандлера, "Тхе Симпле Арт оф Мурдер", у којем пише: "Бут доwн тхесе меан стреетс а ман муст го wхо ис нот химселф меан, wхо ис неитхер тамисхед нор афраид." Сцорсесе је послао сценариј Цорману, који му је одговорио како је спреман финанцирати филм ако сви ликови буду црнци. Сцорсесе је жарко хтио снимити филм па је чак размишљао и о овој опцији, али му је глумица Верна Блоом договорила састанак с потенцијалним финанцијером, Јонатханом Таплином, који је у то вријеме био менаџер групе Тхе Банд. Таплину се свидио сценариј те је био спреман дати тристо тисућа долара, ако Цорман писмено потврди да ће дистрибуирати филм.

Према Сцорсесеу, први нацрт сценарија фокусирао се на религиозни конфликт у самом Цхарлиеју те како он утјече на његов поглед на свијет. Заједно с пријатељем, писцем Мардиком Мартином, Сцорсесе је написао сценариј возећи се око Мале Италије у Мартиновом ауту. Нашли би мјесто у оближњем парку и почели писати, удубљени у призоре, звукове и мирисе онога што би се требало појавити на платну.

Кад је коначно пао договор о финанцијама, Сцорсесе је почео окупљати глумце. Де Ниро се упознао с редатељем 1972. те му се свидјело оно што је видио у филму Тко то куца на моја врата. Де Ниро је био фасциниран како је прецизно дочаран живот Мале Италије, у којој је и он одрастао. Сцорсесе му је понудио четири различите улоге, али се Де Ниро није могао одлучити коју да прихвати. Након што је још један глумац одустао од пројекта, Сцорсесе је ангажирао Кеитела за главну улогу Цхарлиеја. Кеител је, осим тога, наговорио Де Нира да прихвати улогу Јохннy Боyа.

Филм којим је започео редатељев пробој одликује се изнимном монтажном и мизансценском дојмљивошћу те снажним дојмом фатализма (нпр. у »неразумном« сукобљавању јунака с моћном мафијом), постигнутим натуралистичким сценама вербалног и физичког насиља, с документаристички увјерљивим приказима ликова и сценографије у кадровима често неуредне композиције. Уз покретну камеру, нескладне монтажне структуре и глуму Роберта Де Нира и Харвеyја Кеитела, особито је ефектна и упораба кратких и дугих кадрова, а наративном богатству и слојевитости ликова знатно придоноси и фотографија која, с честим помацима у спектру боја, у бројним сценама мрака и полумрака ствара дојам воајерског приказа тајновита њујоршког полусвијета, односно дојам задирања у интиму ликова (Сцорсесе је филм назвао покушајем творбе филм ноира у боји). Онодобна критика изврсно је примила филм (за разлику од публике), а унаточ угледу идућих редатељевих остварења, репутација му није умањена ни у каснијем раздобљу, дијелом због импресивна модернистичког стила те пропитивања жанровских структура, а дијелом и због идеолошке занимљивости – Цхарлијева неуспјела побуна против мафијашке етике тумачи се његовим талијанско-католичким залеђем, а комплекс кривње и однос према идеалу жене кључни су за структуру ликова и приче.[2]

  1. Глеиберман, Оwен (Април 23, 2004). „Гросс Оверсигхтс”. Ентертаинмент Wееклy. Архивирано из оригинала на датум 2011-12-17. Приступљено 2016-09-28. 
  2. „Филмски лексикон (ЛЗМК) - Улице зла”. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-04. Приступљено 2016-09-28. 

Вањске везе

[уреди | уреди извор]