Луј I Побожни

Луј I. Побожни или Лудовик I. Побожни (778. - 20.6. 840.), франачки цар и краљ од 814 - 840. године, краљ Аквитаније 781 - 814.

Краљ Аквитаније

Карл Велики и Луј I. Побожни

Већ када је имао само 3 године његов отац Карло Велики га проглашава краљем Аквитаније која је у то доба франачки гранични териториј према арапској држави на Пиренејском полуотоку. Прво активно судјеловање Луја у тамошњим догађајима догађа се након пада Барцелоне 797. године послије чега он почиње вршити војне припреме за повратак овога града. У двогодишњој експедицији он успијева повратити Барцелону 801. године након чега се у Аквитанију враћа мир краткотрајно прекидан само захтјевима Карла Великог за повременим војним експедицијама у Италију против Беневента и Бизанта. Како је био само трећи легални син никада се није очекивало његово насљеђивање царске круне али након смрти његове браће Пипина 810. године и Карла сљедеће године, Лудовик је постао пријестолонасљедник.

Цар

Противно франачким обичајима пошто је био једини преживјели син Карла Великог није дошло до подјеле државе него он у тренутку очеве смрти 28.1. 814. године наслијеђује цјелокупну државу с изузетком Италије гдје је зависни краљ Бернард син Пипина талијанског.

У часу кад је наслиједио свог оца, Луј је имао 36 година. Био је образованији од Карла, али није имао ни његове енергије ни јасноће погледа, ни снаге предвиђања и самосталности, па је често доносио пренагљене или протурјечне одлуке или је дјеловао под утјецајем снажних личности, нарочито жена и свећенства.

Чини се да су за посљедњих година Карлова владања преотеле маха бројне злоупотребе власти што су их вршили државни службеници. Стога је Луј одмах по ступању на пријестоље извршио многе персоналне промјене политичког апарата, на двору и у покрајинама. Чак је и своје сестре које су живјеле раскалашеним животом присилио да ступе у самостан. Посебни изасланици мисси доминици који су периодички обилазили државни териториј и у доба Карла Великог добили су задатак да исправљају неправде и злоупотребе. За свога канцелара Луј је поставио Хелисахара који је ту дужност већ обављао у његовом пријашњем краљевству Аквитаније.

Религиозност

Своју жељу да проведе морализацију управе и друштва у својој држави Луј је настојао остварити уз помоћ Цркве. Свога најприснијег савјетника опата Бенедикта Анијанског довео је у један самостан у близини Аацхена и омогућио му да постане најутјецајнија особа у франачкој држави. Финални догађај који одувијек религиозног Луја гура готово у лудост је његово издајничко погубљење Бернарда, краља Италије. Од тренутка његове смрти овај цар осјећа дубоко кајање које се убрзо претвара у фанатичност када му умире жена. Ту смрт он узима као Божју казну за почињени гријех и од тада Лујов начин владања земљом добива готово самостански карактер. Бројна даривања Цркви обогатила су црквене редове и свећенство. У исто вријеме свећенству је наметнута строжа дисциплина. Али за разлику од Карла Великог који је био ревни ширитељ кршћанства и заштитник Цркве, али који је који је Цркву па и самога папу држао у строгој покорности, Лујева владавина запада у овисност о свећенству. Папа Паскал I. добио је од Луја не само потврду свих дотадашњих права римске Цркве, него и потпуно изузеће Рима испод јурисдикције царске власти, чиме је било онемогућено свако судјеловање цара при избору и потврђивању папе.

Успркос тим успјесима у властитој еманципацији, папинство ипак није жељело ослабити царску власт јер је требало оданог и снажног заштитника. Да се то и јавно покаже, године 817. је на иницијативу свећенства донесен посебан указ Ординатио империикојим је из Лујевог наслова избачен наслов "краљ Франака и Лангобарда", а задржан само царски наслов Император Аугустус.

Лотар

Неограничен утјецај Цркве изазвао је дубоко незадовољство међу присталицама поступака Карла Великог који је био заштитник Цркве, али није као Луј постао овисан о њој. Та је скупина испословала да најстарији царев син Лотар буде послан у Италију да среди ондје стање. Лотар је у Италији извршио многе персоналне промјене и ојачао органе франачке управне власти. Али најважније је било поновно обнављање царске власти над Римом. Године 824. Лотар је објавио тзв. Цонститутио Романа, по којој је папа додуше имао право именовати људе на положаје у својој држави, али је зато морао добити царево одобрење. I сам новоизабрани папа морао је преко сталнога царева представника у Риму приликом наступања на дужност положити цару заклетву вјерности. Тиме је папинство опет пало у овисност о царској власти.

Лотаров успјех одушевио је присталице јаке царске власти па су наговорили Луја да још за живота уздигне Лотара на царско достојанство и учини га својим сувладаром године 825.

Ратови

Један од највећих војних потхвата у доба Лудовикове владавине био је гушење побуне кнеза Посавске Хрватске Људевита коју је он године 818. подигао због насиља Франака. Побуна је угушена тек 822. Готово истовремено с овим ратом народи који живе на границама франачког царства примјећују да то више није држава Карла Великог него неупоредиво ослабљена политичка творевина. Народи и државе које се с том ситуацијом више или мање успјешно окориштују су кнежевина Беневенто, Данци, Бретонци и Лужички Срби.

Расуло

У међувремену у држави је сазријевала тешка криза око подјеле територија и власти у држави међу Лујевим синовима како је то био франачки обичај. Још 823. Лују се из другог брака родио син Карло. Под притиском његове мајке Луј је 829. из Лотарева територија издвојио Алеманију, Елзас, Рецију и дио Бургундије и намијенио их као баштину Карлу. Против те одлуке старији су Лујеви синови [830]]. извршили војни удар којим су присилили оца да поништи одлуку из 829. Отад је стварну власт имао Лотар, а Лудовик је живио готово као заробљеник, окружен редовницима који су имали задатак да га наговоре да абдицира и ступи у самостан.

Али дотад сложни Лујеви старији синови сукобили су се због Лотарова првенства, па су Пипин Аквитански и Лудвиг Њемачки омогучили оцу да се врати на власт. одмах затим године 831. Лудовик је трећи пут подијелио државу. Пипинов и Лудвигов дио повећани су, Карлу су остављена подручја која му је отац дао 829., а Лотар је добио само Италију.

Остварени савез брзо се међутим разбио јер су си браћа настојала међусобно отети територије. Омрзнувши Карла, Пипин и Лудвиг прешли су на Лотарову страну. Уз помоћ папе Луј је 833. свргнут те је извршена четврта подјела државе којом је Карло остао без ичега, а Лотару је признат царски наслов.

Но врло лоше Лотарово поступање према оцу изазвало је незадовољство Лудвига Њемачког чија је војска потиснула Лотара у Италији и 835. вратила Луја на власт. Тада је држава и пети пут подијељена.

Знатно повећање Карлових територија изазвало је спорове с Лудвигом Њемачким што је 838. довело до шесте подјеле државе, а након смрти Пипина Аквитанског исте године и до седме.

Пред своју смрт Луј је дошао до увјерења да ће само Лотар моћи бранити интересе његова најдражег сина Карла. Стога је 839. држава подијељена између Лотара и Карла, док је Лудвиг Њемачки заобиђен. Он се зато побунио против оца, али је Луј Побожни усред нових немира 20. липња 840. умро.

Подјела државе

Након његове смрти избио је грађански рат између његових синова због насљедства. Рат је завршен Вердунским споразумом године 843. којим је држава подијељена тако да је најмлађи Карло II. добио данашњу Француску, Лотар као најстарији Италију и царску круну, а Лудвиг оно што ће постати Њемачка.

Претходник:	Краљ Западне Франачке (Француске)	Насљедник:
Карло Велики		Карло II.

Претходник:	цар Светог Римског Царства	Насљедник:
Карло Велики		Лотар I.

Претходник:	Краљ Источне Франачке (Њемачке)	Насљедник:
Карло Велики		Лудвиг Њемачки

Луј I Побожни на Wикимедијиној остави