Љубо Новаковић
| Љубо Новаковић | ||
|---|---|---|
| Лични подаци | ||
| Датум рођења | 1883. | |
| Датум смрти | 1943. | |
| Војска | Југословенска краљевска војска Југословенска војска у отаџбини Четници Косте Пећанца | |
| Највиши чин | Бригадни генерал | |
| Битке и ратови | Балкански ратови Први светски рат Други светски рат | |
| Награде | Орден белог орла | |
Љубо Новаковић (1883—1943) био је бригадни генерал активан у Југословенска краљевској војци, а током другог светског рата један од самосталних четничких вођа.
Током рата је покушавао да балансира са четницима и партизанима и оснује сопствени покрет отпора. Са Дражом Михаиловићем, од којег је имао виши чин, је од почетка окупљања четника био у ривалском односу. Генерала Новаковића су 1942. године Михаиловићеви четници ухватили и држали у заробљеништву.
Стрељан је 1943. године, али детаљи нису познати. Постоје наводи да су га стрељали партизани или четници.
Други светски рат
[уреди | уреди извор]Артиљеријски бригадни генерал Љубо Новаковић командовао је у априлском рату Комским одредом, који је у свом саставу имао 48. пешадијски пук и један брдски артиљеријски дивизион. Од 7. до 12. априла 1941. овај одред је под његовом командом "дубоко продро на албанску територију правцем Гусиње—долина Шаље".[1] Након окупације Југославије у априлу 1941. био је заточен у војној болници у Ваљеву.
На Равној гори
[уреди | уреди извор]Из болнице је побегао крајем маја и до јуна 1941. је стигао на Равну гору, седиште Југословенске војске у отаџбини пуковника Драже Михаиловића. Према мемоарима Ратка Мартиновића, генерал Новаковић је дочекан непријатељски од првог дана, јер је био виши по чину од пуковника Михаиловића, што је значило да има првенство команде над непредатим делом Југословенске војске.[2] Генерала Новаковића и његову групу није примио пуковник Михаиловић, већ група његових официра на челу са потпуковником Драгославом Павловићем. Генерал Новаковић им је изложио свој план о три центра устанка, рекавши да је дошао да помогне господину пуковнику у борби. Новаковић би пристао да пуковник Михаиловић буде главни вођа, а он би био старешина центра устанка у Црној Гори.[2]
Михаиловић и његови људи хладно су примили Новаковића; био им је сумњив због свог вишег војног чина и бојали су се његове евентуалне амбиције да смијени Михаиловића као четничког вођу.[3] Још неко време је боравио улогорен са групом четника на Равној гори, док му није послат ултиматум да одмах напусти подручје јер ће бити силом отеран, наводно због пљачке сељака (узимање војне имовине), па чак и због наводног покушаја силовања неке девојчице.[2]
Отеран са Равне горе, Новаковић је касније отишао и прикључио се ривалским четницима Косте Пећанца. Коста Пећанац га је произвео у војводу шумадијског.[4] Био је размештен у Шумадији пре него што је напустио Пећанчеве снаге по избијању устанка у Србији у септембру 1941. због њихове сарадње са Немцима.
Поред отворене сарадње са окупатором, четници Косте Миловановића Пећанца су били познати и по насиљу које су вршили над албанским становништвом. У томе погледу карактеристично је писмо генерала Љуба Новаковића које је послао војводи Кости Пећанцу 12. септембра 1941, гдје се, између осталог, каже:
Кад пођемо на срећни пут, знам шта мислиш и какве планове кројиш за наш југ, верујем да у Санџаку, Метохији и Косову неће остати ни једног феса за семе.[5][6]
Средином септембра 1941, Новаковић је посјетио Милана Аћимовића у Београду, рекавши му да ради незахвалан посао и да то народ не одобрава, а потом се састао са представницима комуниста у Београду.[7]
Са партизанима
[уреди | уреди извор]Новаковић се појавио у источној Босни. Заробили су га партизани у јануару 1942. и одвели у Фочу која је била центар партизанског покрета у то време. Новаковић је понудио партизанима сарадњу. Касније је Новаковић срео британског мајора Теренса Атертона који је дошао у партизански штаб у оквиру мисије Хидра. Наводно, Новаковић је имао планове да оснује сопствени покрет отпора. Након вечере са Владимиром Велебитом увече 15. априла 1942. Атертон и Британци су у тајности напустили Фочу и повели Новаковића са собом. 16. априла, Тито је послао поруку Ђиласу, делегату Врховног штаба при Главном штабу за Црну Гору и Боку:
Енглески гости припремили су нам велико изненађење. Ове ноћи нестали су без трага сва тројица, заједно са старом лопужом генералом Новаковићем и још пар цивилних лица. Ја све мислим да су они кренули или према Санџаку или према Црној Гори, иако је она стара генералска лопужа оставила у свом стану једно писмо у коме нам прети са неких 5.000 босанских Срба. Предузмите све и са ваше стране да их задржите ако се појаве на вашој територији.[8]
Новаковић и Британци су се раздвојили 22. априла. Убрзо након тога мајор Атертон је убијен. Дража Михаиловић га је касније оптужио за Атертоново убиство. Према послератном Михаиловићевом исказу "убиство је извршио Љуба Новаковић, као интелектуални убица, а стварни је, можда, био [Спасоје] Дакић".[9]
У четничком ропству
[уреди | уреди извор]11. маја 1942. мајор Захарије Остојић извештава Дражу Михаиловића да је генерал Љубо Недељковић задржан и испитиван као сарадник партизана:
Недељковића сам задржао и наредио да поднесе детаљан извештај који ћу доставити ових дана. По његовој изјави комунисти немају више од 6000 људи, свуда куда је прошао народ је противу њих па чак и њихов сарадник Љубо Новаковић.[10]
Генерал Новаковић је неко време био у четничком заробљеништву. 14. децембра 1942. мајор Петар Баћовић тражи од Драже Михаиловића наређење да га стрељају или спроведу на друго место:
Незгодно је Новаковића чувати у Калиновику, пошто је тамо радио за време комуниста. Издај те наређење да га стрељамо или преведемо на друго место. Зашто Црногорци нису свршили са њим?[11]
16. децембра 1942. Дража Михаиловић наређује Петру Баћовићу да затвори генерала Новаковића на сигурно место:
Што се тиче Новаковића затворите га где хоћете у споразуму са Бранком али само на сигурно место.[12]
Смрт
[уреди | уреди извор]Новаковић је касније деловао у Црној Гори, пошто је Петар Баћовић известио да се налазио у Бјелопавлићкој равници у другој половини 1942. Изгледа да је тамо крајем 1943. почео поновно скупљати разасуте остатке четника, али ухватили су га партизани, судили му као непријатељу народа и стријељали га.[3]
По другој верзији, стрељали су га четници 5. горске бригаде ЈВУО.[13]
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ V. Терзић, Априлски рат, Титоград, 1963, стр. 599
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Ратко Мартиновић, НА РАВНОЈ ГОРИ
- ↑ 3,0 3,1 https://www.znaci.org/00001/40_32.htm
- ↑ Борковић 1979: стр. 177
- ↑ Војни архив, Београд, Недићева архива, кут. 33, р. бр. 15/11; Архив Музеја жртава геноцида, дигитализована грађа, Лични фонд „Бранислав Божовић“, збирке: Немачка грађа, Косово и Метохија, нерегистрована грађа
- ↑ Ненад M. Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945. године. Докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2015, стр. 457-458.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/11_5.htm
- ↑ Титово писмо Ђиласу, делегату Врховног штаба при Главном штабу за Црну Гору и Боку, Зборник НОР, Том 2, књига 2
- ↑ Миодраг Зечевић: ДОКУМЕНТА СА СУЂЕЊА ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ, Београд 2001: Саслушање оптужених
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_84.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_212.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_211.htm
- ↑ Кураповна, 2009, п. 92.
Литература
[уреди | уреди извор]- Томасевицх, Јозо (1975). Wар анд Револутион ин Yугославиа, 1941–1945: Тхе Цхетникс. Станфорд: Станфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-8047-0857-9.
- Борковић, Милан (1979). Квинслишка управа у Србији 1941-1944 (књига 1). Београд.
- Марциа Цхристофф Кураповна (2009). Схадоwс он тхе Моунтаин: Тхе Аллиес, тхе Ресистанце, анд тхе Ривалриес тхат Доомед WWИИ Yугославиа. Неw Брунсwицк, Неw Јерсеy: Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-0-47061-566-9.