Пређи на садржај

Кожа

Извор: Wikipedija
Кожа
Дијаграм људске коже.
Латински Цутис

Кожа има заштитну, осјетну и регулаторну функцију. Састоји се од поусмине и усмине, а лежи на поткожном ткиву у којем се слаже поткожно сало.

Боја коже овиси о стању крвних жилица, о боји крви и количини пигмента. Површина коже у одрасла човјека просјечне висине износи 1,7м2, а тежина око 18% укупне тежине тијела.

Кожа прима разноврсне подражаје, који изазивају најмање четири врсте осјета: осјете додира, топлине и хладноће, те боли. Рецептори за те осјете су различити нервни завршеци, којих у кожи има неколико милијуна, врло неравномјерно распоређених.

Основне улоге коже су:

  • заштитна – штити тело од механичких повреда, патогених организама (кожа је непропустљива за вирусе и бактерије кад је неоштећена), од УВ Сунчевих зрака
  • одржавање сталног састава унутрашње телесне средине (хомеостаза) тако што код копнених спречава губитак воде и соли, а код водених кичмењака превелики улазак воде у тело;
  • учествује у размени материја – размена гасова, што је од посебног значаја за дисање водених организама;
  • учествује у процесима екскреције (излучивања) који се врше кожним жлездама;
  • примање спољашњих надражаја помоћу бројних чулних органа који су у њој смештени;
  • учествује у терморегулацији код хомеотермних организама (имају сталну телесну температуру и припадају им птице и сисари) тако што регулише одавање топлоте из тела (знојење).

Грађа коже

Кожа кичмењака састоји се из два дела:

  • спољашњи део чини покожица (епидермис);
  • унутрашњи је крзно (дермис). Ова два дела разликују се по грађи, функцији и пореклу.
  • трећи слој чине масне ћелије

Покожица

Покожица (епидермис) се увек састоји од више слојева епителијалних ћелија које су збијене једна уз другу и граде компактан слој. Број слојева је различит на разним местима на телу, као што је нпр. код човека број слојева већи на длановима и стопалима. Површински слојеви састоје се из сасвим спљоштених ћелија, које постепено изумиру и замењују се новим.

Доњи слојеви покожице који се налазе уз крзно су активни у током целог живота и својим деобама образују горње слојеве ћелија. Они представљају тзв. герминативни слој. У ћелијама горњих слојева покожице долази до процеса орожњавања – ћелије се постепено испуњавају рожном материјом (кератином) што доводи до изумирања тих ћелија. Тако се на самој површини тела образује слој мртвих ћелија – рожни слој. Између рожног и герминативног слоја налазе се прелазни слојеви у којима орожњавање није довршено. Рожни слој има заштитну улогу и нарочито је добро развијен код типичних копнених кичмењака, гмизаваца, птица и сисара, док је код водоземаца релативно танак. Површински рожни слојеви одбацују се стално и делимично (перутање) или периодично у целини у виду пресвлачења (код змија – змијска кошуљица).

На рачун рожног слоја развиле су се у току еволуције разне заштитне творевине као што су рожне крљушти (покривају тело гуштера и змија), рожне плоче (корњаче и крокодили), перје, длаке, канџе, нокти, копита, рогови идр. Перје (митарењем), а длаке лињањем се такође периодично одбацују.

Главни чланак: рожне творевине коже

Крзно

Крзно (лат. дермис) је састављено од растреситог везивног ткива у коме су доминантна колагена влакна утопљена у матриксу који садржи ћелије:

Поред тога у крзну су смештени и:

  • завршеци крвних и лимфних судова;
  • нервни завршеци
  • разни чулни органи
  • мишићна влакна
  • деривати епидермиса и крзна

Површина крзна образује многа испупчења која залазе у епидермис чиме је остварена тесна веза између ова два дела. У крзну се налазе крвни и лимфни судови, снопови глатких мишићних влакана (везују се за длаке и перје), слободни нервни завршеци и чулни органи. Осим тога, у крзну се налазе и разне егзокрине жлезде које преко изводних канала избацују секрет на површину коже.

Кожне жлезде

Код нижих кичмењака (колоуста и риба), оне су, као и код бескичмењака, једноћелијске и производе слуз која смањује трење при кретању кроз воду. Код осталих кичмењака кожне жлезде су вишећелијске.

Код водоземаца оне излучују слуз која влажи кожу што омогућава дисање које се код њих у знатној мери обавља преко коже. Неке слузне жлезде водоземаца могу да стварају отрове који служе за заштиту.

Код гмизаваца кожне жлезде немају екскреторну улогу, већ углавном стоје под утицајем сексуалитета, као нпр. мошусне жлезде крокодила.

Најчешћа и најпознатија жлезда у кожи птица је тртична жлезда која лучи мастан сектрет којим се премазује перје и која је нарочито развијена код водених птица.

Код сисара су развијене знојне, лојне и млечне жлезде. Течним секретом знојних жлезда се избацују производи размене материја, а имају улогу и у терморегулацији (снижавање телесне температуре). У облику су цевчица чији је доњи крај увијен у клупко и смештен у крзну, а горњи се излива на површину коже. Могу да буду распоређене по целој површини тела или само на одређеним местима (код пса се налазе на њушци). Код китова нема ових жлезда. Секрет знојних жлезда може да буде густ и мастан, нпр. у уху човека. (Код човека се налази око 2,5 милиона знојних жлезда које су најгушће распоређене на длановима, табанима, под пазухом и на челу.)

Лојне жлезде производе мастан секрет који се излучује при корену длаке и служи за њихово подмазивање и спречава исушивање и перутање коже. Нема их на голим деловима тела, осим на очним капцима и уснама.

Млечне жлезде су добро развијене само код женки и њихов секрет служи за исхрану младунаца.

Осим наведених, код сисара постоји читав низ других жлезда чији је секрет миришљав и служи за међусобно препознавање или као средство за одбрану.

Главни чланак: кожне жлезде

Боја коже

Боја коже зависи од три фактора:

  • жућкасте нијансе ћелија епидермиса;
  • прозрачности ћелија епидермиса, услед чега се провиде крвни судови испод њега, што даје љубичасте тонове кожи;
  • врсте и количине пигмента.

Ћелије које носе пигмент (хроматофоре) леже претежно у крзну, али их има и у епидермису.

Испод коже налази се поткожни слој који је растреситији у односу на крзно. Овај слој повезује кожу са мишићима. У њему се често нагомилавају резерве масти.

Боја коже зависи он пигметна меланина. Што у кожи више има меланина кожа је више тамнија, а таква кожа је мање изложена сунцу. У супротном кожа више изложенија сунцу и има више шансе да је сунце опече.

Човек

Кожа прекрива цело тело и један је од највећих система органа људског организма. Укупна површина коже одраслог човека је између 1.5 и 2 квадратна метра. Дебљина коже је променљива и креће се од 0.5 до 4 милиметра. Најтања је на очним капцима, а најдебља је на длановима и петама. Кожа има три слоја: епидермис, дермис и хиподермис. Најбројније ћелије епидермиса су кератиноцити, а осим њих постоје и меланоцити (пигментне ћелије), Лангерхансове ћелије и Меркелове ћелије. Дермис се састоји од папиларног дела и ретикуларног дела који се разликују по густини ћелија и везивног ткива. Хиподермис представља углавном масно ткиво.

Кожа се око телесних отвора трансформише у слузокожу.

Литература

  • Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
  • Хале. W, Г, Моргхам, Ј, П: Школска енциклопедија биологије, Књига-комерц, Београд
  • Калезић, M: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, београд, 2001
  • Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, I: Специјална зоологија. научна књига, Београд, 1986
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, V:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, V: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, D: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, M, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.

Вањске везе