Иран

Исламска Република Иран (fa) جمهوری اسلامی ایران (Џомхūрī-је Ислāмī-је Īрāн)
Застава Грб
Гесло: Естеглал, азади, џомхури-је ислами перз. استقلال. آزادی. جمهوری اسلامی (сх. (сх. Неовисност, слобода, исламска република))
Химна: "Соруд-е мели-је џомхури-је ислами-је Иран"
Главни град	Техеран 35°40′0″Н, 51°26′0″Е
Службени језици	перзијски
регионални језици	курдски, азерски, балучки, арапски, туркменски, арменски
Етничке скупине	Перзијанци, ирански народи, др.
Религија	службена: шијитизам; признате: исламске гране, кршћанство, зороастризам, јудаизам
Демоним(и)	Иранац
Влада	Исламска република
• Врховни вођа	Али Хаменеи (سید علی خامنه‌ای)
• Предсједник	Масоуд Пезесхкиан (مسعود پزشکیان)
• Потпредсједник	Мохаммад Реза Ареф (محمدرضا عارف)
Легислатура	Парламент (маџлис)
Уједињење
• Медијска Монархија	625. пне.
• Сафавидска Монархија	1501.
• Иранска револуција	1. 4. 1979.
Површина
• Укупна	1,648,195 км2 (18.)
• Воде (%)	0,7
Становништво
• Попис из 2011.	75,149.669 (17.)
• Густоћа	45,6 /км2 (162.)
БДП (ППП)	процјена за 2013.
• Укупно	987,11 милијарди УСД
• Пер цапита	12.804 УСД
БДП (номинални)	процјена за 2013.
• Укупно	388,51 милијарди УСД
• Пер цапита	5039 УСД
ХДИ (2012.)	0.742 висок
Валута	ријал (ИРР)
Временска зона	УТЦ+3:30 (ИРСТ)
• Љети (ДСТ)	УТЦ+4:30 (ИРДТ)
Формат датума	гггг/мм/дд (ИК)
Позивни број	+98
Веб-домена	.ир

Иран (перзијски: ايران [Ирāн]), службено: Исламска Република Иран (перз. جمهوری اسلامی ایران [Џомхūрī-је Ислāмī-је Īрāн]), држава је у југозападној Азији. Назив Иран одомаћен је још од старог вијека док се на међународној сцени почео активније користити од 1935. године када је потиснуо европски егзоним Перзију. Данас се називи Иран и Перзија користе као синоними у културолошком смислу, док се у службеном политичком контексту користи искључиво назив Иран.

Држава се протеже на 1,648.195 км² што је чини 18. највећом у свијету, а према посљедњем попису из 2011. године у њој је живјело 75,149.669 становника. Иран има важно геостратешко значење с обзиром да се налази у средишњој Евроазији односно на Блиском истоку. Земља је на сјеверу омеђена Арменијом, Азербајџаном и Туркменистаном односно Каспијским језером, на истоку Афганистаном и Пакистаном, на западу Ираком и Турском, те на југу Оманским и Перзијским заљевом. Главни и највећи град је Техеран који представља важно политичко, културно, економско и индустријско средиште земље. Иран у војно-политичком смислу има статус регионалне силе, док се на темељу колосалних залиха нафте и земног плина као и развијеног нуклеарног програма често назива и енергетском суперсилом. Такођер, Иран је и најразвијенија пољопривредна и индустријска сила у широј регији.

На територију Ирана настале су неке од најстаријих цивилизација у људској хисторији. Прве државе појавиле су се с Еламитима почетком 3. миленија пне., док данашњи етнојезични облик попримају доласком иранских народа у 2. миленију пне. Иранска нација обликује се око 625. пне. настанком Медијске Монархије коју касније на старовјековној политичкој сцени насљеђују династије иранских Ахеменида, хеленистичких Селеукида, те иранских Парта и Сасанида. Средином 7. вијека наступа арапско освајање Ирана и се ислам почиње ширити на уштрб зороастризма. Иранско становништво у коначници је исламизирано током владавина домаћих династија Тахирида, Бујида, Сафарида и Саманида које су повратиле иранску незавиност. Средњи вијек обиљежава процват иранске књижевности, филозофије, медицине, астрономије, математике и умјетности због чега Иран постаје главним жариштем исламског свијета. Ирански идентитет задржан је и током владавина страних туркијских и монголских династија Селџука односно Илханида и Тимурида који су преузели перзијски језик и културу. Прекретница у иранској хисторији наступа око 1500. године када је основана Сафавидска Монархија за вријеме којег шијитски ислам 12 имама постаје службеном религијом земље. Иранска уставна револуција из 1906. године уродила је стварањем првог националног парламента у оквирима уставне монархије, док је садашњи политички сустав исламске републике плод иранске револуције из 1979. године. Према уставу из 1979. године, ирански политички сустав састоји се од више испреплетених управних тијела попут парламента, предсједника, вијећа стручњака и врховног вође. Иран је један од оснивача Уједињених народа, покрета несврстаних, Организације исламске конференције и Организација земаља извозница нафте.

Иран је од најраније хисторије мултиетничка држава састављена големом већином од иранских народа међу којима већ миленијима доминирају Перзијанци који данас чине око 60% данашњег становништва Ирана, а слиједе их Азери (туркофони), Курди, Балучи, итд. Службена религија је имамитски шијитски ислам, док у остале признате религије спадају кршћанство, јудаизам и зороастризам. Перзијски језик је уз више регионалних главним службеним језиком у земљи, односно један од најстаријих свјетских службених језика у непрекидној употреби до данашњег дана. Службени календар у држави је ирански календар.

Етимологија

За владавине Ахеменида (550. - 330. пне.), Перзијанци су своју регију звали Парса по имену краљевства Кира Великог који је припадао перзијском племену, а данас се то име може наћи у облицима Фарс или Парс, што је име једне покрајине у Ирану. Свеукупно подручје државе насељено иранским племенима звало се Аријанам, а та ријеч потјече из аријског израза који значи племенит. У партском периоду (248. пне. - 224.) Аријанам је преобликовано у Аријан те се с временом развило у изразе Ираншахер и Иран до сасанидског периода.

Грци су рабили изразе Аријана и Персис у описивању подручја које је данас познато под називом Иранска висораван. Овај је израз у латинском добио облик Персиа те је под тим или сличним називима ушао у већину европских језика. Дана 21. 3. 1935. године, на Новруз (иранска нова година), Реза-шах Пахлави издао је декрет којим се захтијева да се у свим службеним документима у вањским односима за име земље користи назив Иран.

Хисторија

Географско распростирање Ирана кроз хисторију с припадајућим политичким жариштима

Иранска хисторија једна је од најстаријих на свијету узимајући у обзир све параметре:

• У долини Кашафа на сјевероистоку земље нађени су људски остаци из раног плеистоцена (~800.000 пне.), најстарији такве врсте у широј регији.
• На Иранској висоравни и равницама Хузестана цивилизација се почела развијати прије 7000 – 8000 година, у исто вријеме када и најстарије у Мезопотамији.
• Прво писмо (још недешифрирано) јавља се кроз прото-еламски период прије 5200 година, истодобно када и сумерски клинопис и египатски хијероглифи.
• Ирански етнички идентитет јавља се прије 4000 – 4500 година у Централној Азији гдје се племена називају Аријцима односно Иранцима.
• Иран се као уједињена држава под данашњим именом и службеним језиком јавља прије око 2600 година, у вријеме владавине медијске и ахеменидске династије.

Уз све наведено, империјални статус хисторијског Ирана кроз стари, средњи и нови вијек резултирао је политичким протезањем преко већих дијелова данашње Југозападне, Централне и Јужне Азије, повремено и Сјеверне и Источне Африке, те Југоисточне Европе, остављајући притом снажан културни печат. За разлику од других дијелова Блиског Истока, Иран је једина земља која се кроз хисторију одупрла хеленизацији, арабизацији, туркизацији и европској колонизацији.

Прахисторија

На подручју Ирана, точније у Хорасану, нађени су остаци људског дјеловања још из доба доњег палеолитика, од којих најстарији датирају и до 800.000 година. На сјеверозападу земље, у подручју Каспијског језера, нађени су остаци економске активности из раздобља мезолитика. Неолитичка налазишта свједоче о пољопривредном дјеловању прије око 6000 до 7000 година у долини Горгана, у Туренг-Тапеу, Јарим-Тапеу и у средишту земље, у Сиалку II (близу Кашана). Предмети од бакра и осликане керамике из брончаног доба (прије 4000 година) пронађени су у Сузи (покрајина Хузестан) и Тапе-Сиалку. Археолошким истраживањима тек се сад почињу упознавати врло старе цивилизације које су овдје градиле градове прије 5000 година.

Стари вијек

Почетком 3. миленија пне., у Сузи се јавља облик писма који је вјеројатно настао из старог сумеранског писма. Елам (прије којег је постојала протоеламитска цивилизација) постало је нова регионална снага у југозападном Ирану те својеврсна конкуренција сусједним државама Бабилоније и Асирије. Тек у другом миленију пне. на иранску висораван долазе ирански народи из Централне Азије. Средином 7. вијека пне. Медијци окупљени у племенима на сјеверу и сјеверозападу земље постају самостална регионална сила и оснивају Медијску Монархију. Крајем истог вијека Медијци и Бабилонци ослобађају се Асираца заузимањем Ниниве 612. пне. У овом раздобљу извори спомињу Кира I., краља Аншана и унука Ахемена, по којем је названа прва династија Перзијске Монархије.

Ахеменидска династија

Реконструкција Перзеполиса, пријестолнице ахеменидских Перзијанаца

Ахемениди су створили велики империј који се протезало од Индије до Египта, а које је било организирано у сатрапије повезане великом мрежом цеста. Киров цилиндар први је писани траг неке декларације о људским правима из времена Кира II.. Ахеменидска династија изградила је важне градове као што су Пасаргад, Перзеполис, Суза и Екбатана. Њихова владавина у Западном свијету најпознатија је по ратовима против Грка. Ахеменидска Монархија доживљава пад почетком 4. вијека пне. те га 330. пне. осваја Александар Македонски.

Партска династија

Бамска цитадела, саграђена 500. пне.

Партска Монархија основана је 247. пне., а њихови владари сматрали су се насљедницима Ахеменида. Монархију је основао Арсак, поглавар иранског племена Парни, након што је освојио тадашњу селеукидску сатрапију Партију. Парни су се тада стопили с домаћим Партима, а Арсак је такођер основао знамениту арсакидску династију, те се његова држава понекад назива и Арсакидска Монархија. Слабљењем селеукидске моћи, Партска Монархија се наметнула као водећа сила Блиског Истока, те је на врхунцу моћи уз територију данашњег Ирана садржавало и Мезопотамију, Арменију, јужну обалу Перзијског заљева, те велике дијелове Централне и Јужне Азије. Партска Монархија обједињавала је елементе иранске и хеленистичке културе што се најбоље очитује у политичкој управи. Партска Монархија, која је повремено водила ратове с римском државом на западним границама, срушена је године 226. у побуни вазала на југозападу Ирана чиме се издиже нова, Сасанидска Монархија.

Сасанидска династија

Сасанидски рељеф, приказ Шапура I.

Сасаниди су били први који су властиту државу ословљавали ендонимом који непромијењеним до данашњег дана - Иран-шахр или Ерāн-шахр (перзијски: ايرانشهر, Иранска домовина). Они су владали једним од најважнијих раздобља иранске хисторије те су остварили бројна достигнућа на свим подручјима. Посебно су утјецали на римски свијет, будући да су два империја била непрестано у рату. Њихов културни утјецај досегнуо је и Западну Европу, Африку, Кину и Индију те се наставио и у исламском раздобљу.

Средњи вијек

Вјековни ратови с Римљанима довели су до исцрпљења обје старовјековне суперсиле што је ишло на руку Арапима уједињеним под исламом који започињу масовне војне походе. Освајање Ирана почело је 637. године с Абу Бекром. Након опсаде Ктезифонта, главног града империја, муслимани побјеђују сасанидску војску код Нихаванда 642. године. Након тога Ираном се почео ширити ислам који је постао већинском религијом три вијека касније односно током владавине домаће династије Саманида. Иран је исламизиран, али никад није арабизиран, за разлику од других крајева које је освојио калифат. Перзијанци су значајно придонијели исламу на културној, политичкој и религијској разини.

У 8. вијеку, у Хорасану се прихваћа дисидентска шијитска доктрина те се догађа одавајање од арапске доминације. Побуном је свргнута династија Омејида те ју је у Багдаду замијенила Абасидска династија, 748. године. Моћ калифâ убрзано се смањује те у Ирану настају многе јаке регионалне династије између 820. и 1005., од којих изнимно Саманиди. Они су се сукобљавали с Багдадом те у многочему обогатили интелектуални живот. Осим класичне арапске културе, подупирали су перзијску књижевност и јамчили заштиту мислиоцима. Од 962. династија Газнавида из Газнија влада Хорасаном, те Панџабом. У ово вријеме, под заштитом Махмуда Газнија, Фирдуси пише „Шахнаму” (Књига краљева), епску пјесму с причама из перзијске митологије.

Селџуци долазе у регију у 11. вијеку те побјеђују Газнавиде па Саманиде, а у Ирану се догађа културна и научна ренесанса. Направљена је проматрачница у Исфахану, гдје је Омар Хајам створио нови, перзијски календар с пријеступним годинама који је и данас у упораби. Ово је раздобље такођер било врло плодно за многа умјетничка достигнућа.

Након владавине Селџука, Ираном управљају мање локалне династије прије доласка Монгола под водством Џингис-кана, 1219. године. Инвазија је поприлично оштетила земљу и становништво. Уништењем бројних сустава за наводњавање уништена је и мрежа настамби. Уништене градове замјењују изолиране оазе, а број становника пада те се становништво трибализира. Мање локалне династије владају подручјем након краја првог монголског раздобља у 1335. години.

Врло брзо збива се поновна инвазија, у којој Тимур потпуно осваја Иран те постаје владар 1381. године. Тимуридска Монархија траје до 1507. године када узбечки Шајбаниди заузимају Самарканд, док се истовремено у иранском Азарбајџану уздиже домаћа династија Сафавида која централизира иранске територије.

Нови вијек

Сафавидска и афшаридска династија

Сафавидски владарски двор

Иранско становништво преобратило се на имамитски шијизам у 16. вијеку, за вријеме Исмаила I., првог сафавидског владара. Ово преобраћење извршено је због супростављања доминацији сунитских Отоманских Турака, како би се створио јединствен религијски идентитет. Преобраћење је било обвезно, под пријетњом смрћу.

Врхунац сафавидске владавине био је за вријеме шаха Абаса I. Великог, за чијег се времена догодила централизација и опћи напредак земље. Ово је било златно доба и за умјетност и трговину. Инвазијом афганских племена у Иран 1722. године започела је силазна путања сафавидског раздобља. Након пада задњег сафавидског владара 1735., годину послије Тахмасп Коли из племена Афшар истјерује Паштунце и преузима власт под именом Надер-шах. За вријеме његове владавине враћен је цијели териториј Ирана те су кренули војни походи у Индију. Његова владавина није дуго трајала те је 1747. године убијен у завјери.

Зандијска и каџарска династија

За власт у земљи отада се почињу борити разне локалне династије: Афшариди, Хотакијци, Каџари и Зандијци. Карим-хан Занд успио је 1750. године ујединити скоро цијелу земљу. За вријеме његова владања главни је град из Машхада премјештен у Шираз и започело је кратко вријеме мира и напретка. Након његове смрти 1779. године почињу даљње борбе за власт. На крају побјеђује Мухамед-шах Каџар који преузима власт 1794. године и тиме оснива династију која је трајала све до 1925. године. Тада главним градом постаје Техеран.

За владања његових насљедника Фатех Али-шаха, Мухамед-шах и Насрудин-шаха, у земљи је обновљен ред, стабилност и јединство. Трговци и вјерски вође постају важни чланови друштва у ово вријеме. Због слабости средишње власти, велике колонијалне силе, руска и британска, захваљујући војној и технолошкој моћи, почињу доминирати иранском економијом и мијешати се у унутарње послове државе. Ипак, унаточ Великој игри, Иран је сачувао независност и никад није колонизиран.

Сувремено доба

Уставна револуција и модернизација Ирана

Скупина револуционара у Табризу

Први покушаји модернизације земље догодили су се за вријеме Насрудин-шаха. Реформинан је порезни сустав, појачана контрола над администрацијом те развијена индустрија и трговина. Смањио се страни утјецај, као и утјецај шијитског свећенства. Народна жеља за промјенама довела је до уставне револуције 1906. године. Иран је постао прва блискоисточна земља која је револуцијом добила устав. Првим свјетским ратом повећан је утјецај Британаца, који су већ дотад били заинтересирани за нафту пронађену 1908. године у Хузестану. Покушали су наметнути англо-перзијски договор 1919. године, који је парламент одбио.

Реза-шах

Нешто послије државним ударом смијењена је власт у корист часника Реза-шаха, који четири године послије постаје Реза-шах Пахлави. Уз помоћ снажне и централизиране владе почиње модернизација Ирана: развијање тешке индустрије, велики инфраструктурни пројекти, градња националне жељезнице, стварање јавног националног образовног сустава, реформа правосуђа (дотад под контролом свећенства), стварање иранског грађанског законика, побољшање здравственог сустава, итд. Посебна права која су додјељена странцима за вријеме Каџара укинута су како би се смањила овисност и њима, што се посебно односило на Велику Британију и Русију. Дана 21. 3. 1935. међународна заједница на Реза-шахов захтјев службено је одлучила престати рабити миленијски егзоним Перзија односно почела је ословљавати земљу с Ираном (ендонимом непромјењеним од сасанидске епохе). Забрана ношења марама за жене, као и обвеза облачења на „западњачки” начин за мушкарце, уведена је исте године.

Због зближавања с Њемачком, Британци присиљавају Реза-шаха на абдикацију у корист свога сина M.-Р. Пахлавија 1941. године. Реза-шах послан је у егзил гдје је и умро 1944. године. Окупација земље била је врло важна савезницима. Након проглашења рата Њемачкој 1943. године, Иран се приближио западним снагама. Исте године у Техерану састали су се Цхурцхилл, Роосевелт и Стаљин чиме су ојачали своју улогу у Ирану, који је убрзо постао члан Уједињених народа.

Војници окупирају зграду Меџлиса у Техерану (19. 8. 1953.)

У децембру 1945. године, уз потпору СССР-а, Народна Република Азарбајџан и Курдска Народна Република проглашавају своју независност у подручјима иранског Азарбајџана и иранског Курдистана. Дијелове Хорасана, Горгана, Мазандарана и Гилана окупирале су совјетске трупе; иранско-совјетска криза, прва у Хладном рату, завршила је у децембру 1946. након што су владе сепаратистичких покрета изгубиле потпору СССР-а.

Године 1953. премијер Мухамед Мосадек национализира нафту. Ради заштите западњачких интереса у иранској нафтној индустрији, британске и америчке тајне службе проводе операцију Ајаx чији је циљ постављање владе која би штитила западњачке интересе. Након Мосадекова пада, Мухамед-Реза Пахлави успоставља аутократски диктаторски режим уз помоћ САД-а. Године 1955., Иран приступа Багдадском пакту чиме прелази на амерички страну у Хладном рату. Пахлави је модернизирао индустрију и друштво захваљујући приходима од нафте те програму званом Бијела револуција. За вријеме његова режима уклоњени су сви облици политичке опорбе, а његова владавина опћенито није била добро прихваћена у иранском друштву.

Иранска револуција и исламска република

M.-Р. Пахлави (збачен револуцијом 1979.) с Фарах Пахлави, бившом иранском краљицом

Након мјесеци демонстрација и просвједа против његовог режима, Мухамед-Реза Пахлави напустио је Иран 16. 1. 1979. године. Дана 1. 2. 1979. Рухолах Хомеини вратио се у земљу након 15 година егзила. Након проглашења неутралности оружаних снага у револуцији, Хомеини је прогласио крај монархије 11. 2., те успоставио пријелазну владу.

Иако је међу становништвом већином владало позитивно расположење због одласка шаха, постојало је много несугласица око будућности Ирана. Иако је Хомеини био најпопуларнија политичка фигура, постојало је више револуционарних скупина, од којих је свака имала другачији поглед на будућност земље. Групе су укључивале либерале, марксисте, анархисте и лаике, уз велики број вјерских скупина које су тражиле моделирање иранске будућности.

Теолози су били први који су успоставили ред у земљи уз помоћ локалних одбора. Познати под именом Бранитељи револуције од маја 1979., ове скупине су брзо добиле моћ на локалној разини по цијелом Ирану, те тиме и највећи дио моћи на свеукупној разини. Уз помоћ револуционарних судова који су успостављени, елиминиране су кључне личности из старог режима, као и противници из других скупина. Крајем 1979. организиран је референдум, на којем је успостављена исламска република по Хомеинијевом нацрту, с врховним вођом на челу.

Повратак Хомеинија у Техеран (фебруар 1979.)

Због иранске талачке кризе (опсада америчког велепосланства у Техерану између 4. 11. 1979. и 20. 1. 1981. и узимање особља као талце) Цартерова администрација је прекинула дипломатске везе с Ираном, те наметнула 7. 4. 1980. економске санкције. Дана 22. 9. 1980., искориштавајући слабост иранских оружаних снага под новим политичким суставом, Ирак напада Иран. Службена политика САД-а тражила је изолацију Ирана. САД и њезини савезници пружили су оружје и технологију режиму Садама Хусеина који је хтио освојити нафтна поља у Хузестану. Чланови Реганове администрације потајно су продавали оружје и дијелове Ирану, што је познато под називом Иран-Цонтра афера. Иран је пристао на поштовање прекида ватре којег је захтијевала 598 резолуција Вијећа сигурности УН-а 20. 7. 1987. године. Дана 15. 8. 1990. Садам Хусеин је пристао вратити се на договоре из Алжира из 1975., тј. статус qуо анте беллум.

Након Хомеинијеве смрти 3. 6. 1989., Вијеће стручњака прихватило је Алија Хаменеија као вођу револуције. Његовим доласком на власт устав је промијењен.

Током Заљевског рата 1991. године, Иран је остао неутралан (допустио је једино присутност ирачке авијације и улазак ирачких избјеглица на свој териториј).

Револуција, након које је слиједио рат с Ираком оставили су велике посљедице на економију земље које су водили прагматичари као Хашеми Рафсанџани, који је изабран као предсједник 1987., те 1991. године. Крах економске политике и модернизације иранске државе довео је до избора умјерењака Мухамеда Хатамија на мјесто предсједника 1997. године. Његову владавину обиљежиле су несугласице између друштва које је захтијевало промјене и свећенства које је жељело задржати своју моћ. Ова ситуација досеже свој врхунац у јулу 1999., када су на улицама Техерана и других већих градова избили масовни протести против власти. Хатами је поновно изабран 2001. године, али конзервативне струје у иранском парламенту дестабилизирале су његов реформаторски покрет.

Године 2005. године, на мјесто предсједника државе изабран је Махмуд Ахмадинежад, конзервативни градоначелник Техерана. Његов мандат обиљежава спор са САД-ом око нуклеарног програма и тврда вањска политика. Иран је тренутачно извргнут америчким специјалним операцијама с циљем дестабилизирања политичког сустава, рушења владе и спречавања Ирана од развоја нуклеарног програма.

Географија

Карта Ирана

Иран је већином планинска земља с површином од 1 648 000 км². На сјеверу има границе с Арменијом (35 км), Азербајџаном (611 км), Туркменистаном (992 км), те има 740 км обале на Каспијском језеру. Западне границе дијели с Турском на сјеверу и Ираком на југу, завршавајући на Шат ал-Арабу (на перзијском: Арванд Рūд). На југу земља има излаз на Перзијски и Омански заљев у дужини од 1770 км. Иран од 1970-их има гранични спор с Уједињеним Арапским Емиратима због Абу Мусе, Великог и Малог Тунба, отокâ које је Иран заузео након повлачења британских трупа. Источну границу дијели с Афганистаном на сјеверу и Пакистаном на југу. Удаљеност између Азарбајџана на сјеверозападу и Систана и Балучистана на југоистоку је око 2330 км.

Иранским крајоликом превладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном дијелу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дашт-е Лут („Празна пустиња”) и Дашт-е Кавир („Велика слана пустиња”) с повременим сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Афганистану. Сјеверозападни дио земље који је плоднији и најнапученији је уједно и најбрдовитији. Овдје се налази на сјеверу високи планински ланац Алборз (Елбурз) с највишом точком Ирана, 5621 м високим Дамавандом. На југозападу од Оманског заљева све до сланог језера Урмије, протеже се други велики вапненачки ланац Загрос (или Кухаје-Динарун - „Динарско горје”) с највишим крашким врховима Динар-Кух („Динарски врх” 4976 м), Оштран-Кух („Оштри врх” 4328 м) и Кукалар-Кух („Кукасти врх”, 4298 м). Иранска висораван пружа се између споменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.

У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз. Све до 20. вијека, када су изграђене главне цесте и жељезничке пруге кроз планинске ланце, ова подручја била су релативно изолирана једна од других. Обично је један велики град доминирао једним оваквим подручјем, те су постојали сложени економски односи између града и села на периферији. У вишим подручјима планинских ланаца, живјеле су практички племенске скупине које су се селиле заједно са стадима оваца и коза између традиционалних љетних и зимских пашњака.

Станишта и вегетација Ирана:

  Шуме и шумска подручја

  Шумостепе с рјеђим дрвећем

  Травнате степе

  Сухе пустињске равнице

  Полупустињска подручја

  Алувијске полуслане мочваре

У земљи не постоје већи ријечни сустави, а промет се кроз хисторију одвијао караванама које су пролазиле кроз кланце и пријевоје у планинама. Високе планине су такођер представљале проблем у приступу према Перзијском заљеву и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на сјеверозападу је плитко полуслано језеро Урмија.

У Ирану влада углавном суха и полусуха клима. Изнимка је равница уз Каспијско језеро гдје влада блага суптропска клима оцеанског типа; овдје температуре зими ријетко падају испод 0°Ц, а клима је влажна током цијеле године. Температуре љети се ријетко пењу изнад 29 °Ц, а просјечне годишње падалине су од 680 мм на истоку до 1700 мм на западу земље. На западу у насељима у долинама горја Загрос јављају се изнимно ниске температуре, јаке зиме, те просјечна температура испод 0 °Ц и велике количине снијега. У источним и средишњим базенима влада изнимно суха пустињска клима с мање од 200 мм падалина годишње и просјечним љетним температурама до 38 °Ц. Уз обале Перзијског заљева је сушна полупустињска клима гдје владају умјерене зиме, те врло суха и врућа љета. Количина оскудних падалина овдје варира између 135 и 355 мм.

Иран се налази у сезмички врло активном дијелу свијета којег често погађају потреси.

Флора, фауна и околиш

Гепарди у Ирану

Биљни и животињски свијет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик, те овдје живи велики број животиња и биљака. У биљном покрову постоји изразити климатски градијент, од полупустињских љетопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума оцеанског типа на сјеверу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње с ријетким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој нутарњој висоравни превладавају за Иран особити кугласто-јежинасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу с мразовима и жарким љетом.

У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као еуразијски рис, манул и преживачи индијска газела или перзијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем као ирански гепард (Ацинонyx јубатус венатицус) којих је још остало од 50 до 60, а на сјевероистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као перзијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична вјетрушка, орао брадаш и др. У шумама на сјеверном горју могу се наћи дивље свиње, медвједи, јелени и козорози.

О очувању околиша држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околиша и превеликог израбљивања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов, те на крају 1971. министарство за заштиту околиша. Циљ свих ових организација била је заштита околиша. Од почетка 21. вијека, главни еколошки проблеми у држави су:

• онечишћавање зрака, посебно у урбаним срединама. Ово загађивање догађа се због људског дјеловања, посебно због емисија штетних плинова из возила, те из рафинерија и индустрије.
• крчење шума
• дезертификација тј. претварање травњака и грмља у пустиње и полупустиње
• смањивање мочварних подручја због суше
• загађење нафтом у Перзијском заљеву (због вађења нафте)
• онечишћавање воде због индустријског отпада и неконтролиране употребе.

Вјеројатно највећи еколошки проблем је онај квалитете зрака, понајвише у главном граду Техерану. Угљични моноксид има врло велики удио у 1,5 милијуна тона штетних плинова који су забиљежени у Техерану 2002. године.

Политичка подјела

Покрајинама или провинцијама (перз. استان; остāн, мн. استانھا; остāнхā) управља се из локалног средишта, обично највећег града (перз. مرکز; марказ, досл. „средиште”). Покрајином управља управитељ (перз. استاندار; остāндāр), којег поставља Министарство унутарњих послова, а одобрава влада.

До 2004. године Иран је имао 28 покрајина. Након донешеног закона, покрајина Хорасан подјељена је на три дијела, док је 2010. године створена и нова Алборшка покрајина.

Свака покрајина подјељена је на округе (перз. شهرستان, шахерестāн) који се надаље дијеле на котаре зване бахш (перз. بخش).

Техеранска покрајина Комска покрајина Маркази Казвинска покрајина Гилан Ардабилска покрајина Занџанска покрајина Источни Азарбајџан Западни Азарбајџан Курдистанска покрајина Хамаданска покрајина Керманшашка покрајина Иламска покрајина Луристан Хузестан Чахар-Махал и Бахтијари

Кухгилује и Бојер-Ахмад Бушехерска покрајина Фарс Хормузган Систан и Балучистан Керманска покрајина Јаздска покрајина Исфаханска покрајина Семнанска покрајина Мазандаран Голестан Сјеверни Хорасан Разави Хорасан Јужни Хорасан Алборшка покрајина

Административна структура у Ирану врло често се мијења. 2005. године, у Ирану је постојало 324 шахрестана, 865 бахша, 982 града и 2378 села.

Погледајте и: Попис градова у Ирану

Држава и политика

Расподјела власти

Политичке институције у Ирану.

Стварањем исламске републике у Ирану, створен је и јединствен сустав власти у свијету. Иран је једина службено шијитска држава у муслиманском свијету. Исламска република Иран је практички и једина теокрација у свијету, тј. сматрајући да власт долази од Бога, моћ лежи у рукама свећенства. Овај облик теокрације почива на начелу велаyат-е фаqих (ولایت فقیه) којег је у 1960-има теоризирао ајатолах Рухолах Хомеини, први Вођа Револуције. Такођер у овом суставу постоји и представничка димензија, будући да је призната и владавина народа, те се путем избора изабире предсједник републике, заступници и чланови вијећа стручњака.

Политички сустав исламске републике базиран је на темељу устава из 1979. који се назива Qāнун-е Асаси („Основни закон”). У суставу се налази више државних тијела која су уско повезана, а већину чланова изабире вођа, док се предсједник републике, заступници у парламенту и чланови вијећа стручњака изабиру свеопћим изборима. Минимална доб за гласовање одређена је на 15 година.

Извршна власт

Вођа револуције (зван и „Врховни вођа”) одговоран је за надгледање опће политике Исламске републике Ирана. Вођу револуције изабире Вијеће стручњака на неодређено трајање мандата. Вођа је врховни заповједник оружаних снага, те контролира војним операцијама и задацима везаним уз сигурност, те само он има могућност прогласити рат. Ову државну функцију може обнашати само вјерска особа. Има могућност удаљити предсједника републике од своје функције, након што га Врховни суд прогласи кривим за кршење устава или након што му парламент прогласи неспособност по закону 89 устава. Вијеће стручњака одговорно је за надгледање врховног вође у извршавању својих дужности. Тренутни врховни вођа Ирана је ајатолах Али Хаменеи, који обнаша ту дужност од 1989. године.

Устав дефинира предсједника као највећи државни ауторитет након вође револуције. Предсједник се изабире на свеопћим изборима на мандат од четири године, којег је могуће још једном обновити. Предсједничке кандидате мора одобрити Вијеће чувара. Предсједник је одговоран за извршавање извршне власти, осим оних које су везане уз врховног вођу.

Предсједник одабире и надгледа Вијеће министара, координира одлукама владе и одабире владину политику коју представља парламенту. Десет потпредсједника помаже предсједнику, као и кабинет од 22 министра чије именовање мора одобрити парламент.

Тренутни предсједник републике је Хасан Рухани који је на то мјесто изабран у јуну 2013. године.

Законодавна власт

Меџлис, службеног назива „Савјетодавна исламска скупштина” (перзијски: مجلس شورای اسلامى, Маџлес-е Шора-је Еслами) је једнодомски ирански парламент. Броји 290 заступника који су изабрани на мандат од четири године. Меџлис изгласава законе, ратифицира међународне споразуме и одобрава државни прорачун. Сви законодавни заступници морају бити представљени Вијећу чувара. Од 2006. године, шест заступничких мјеста у меџлису резервирана су за заступнике вјерских мањина.

Вијеће стручњака које засједа један тједан годишње, броји 86 чланова пробраног свећенства који се изабиру свеопћим гласовањем на мандат од осам година. Као и за предсједничке и парламентарне изборе, Вијеће чувара одређује подобност кандидата за чланство у Вијећу стручњака. Ово вијеће изабире врховног вођу и има уставно право повући га с дужности у било којем тренутку. Ипак, досад није забиљежен случај у којима би се вијеће успротивило одлукама врховног вође.

Вијеће чувара броји 12 правника од којих шест именује врховни вођа. Другу половицу препоручује шеф судбене власти (којег изабире врховни вођа), а именује их ирански парламент. Вијеће тумачи устав и може искористити право вета на одлуке меџлиса, ако сматра да је донесени закон неускладив с уставом или с исламским обичајима, те враћа закон парламенту на дораду.

Судбена власт

Вођа револуције именује шефа судбене власти који именује чланове врховног суда и главног тужиоца. Постоји више врста судова, од јавних судова који се баве грађанским и криминалним случајевима до револуционарних судова који се баве злочинима против државне сигурности. Одлуке револуционарних судова су закључне, те је на њих немогућа жалба. Посебан свећенски суд одговоран је за суђење злочина које су починили припадници свећенства, а такођер може бити примијењен и у случајевима кад су оптужени лаици. Посебни свећенски суд не налази се у регуларном правосудном суставу, те ти судови одговарају само вођи револуције.

Локална власт

Чланови локалних вијећа изабиру се локалним изборима на мандат од четири године у свим селима и градовима у Ирану. По чланку 7 иранског устава, локална вијећа заједно с парламентом чине управне и одлучне органе државе. Овај дио устава није примјењиван до 1999. кад су одржани први локални избори за локална вијећа у држави. Ова вијећа имају многе одговорности, као: избор градоначелника или начелника, надзор локалних активности, те брига за друштвеним, здравственим, економским, културним и образовним потребама својих грађана.

Унутарња политика

Иранска држава, осим институционалне структуре, има и многе друге посебности у погледу политике. Многе структуре државног апарата су удвостручене. Те структуре које се називају револуционарне структуре (нахадха yе енqелāб) одговорне су изравно вођи револуције. Иранска војска у овом погледу удвостручена је Бранитељима исламске револуције, а судови с револуционарним судовима. У сваком министарству и свакој покрајини именован је представник вође.

Политиком управљају исламистичке фракције, док су остале традиционалне странке забрањене. Код исламиста постоје двије струје: конзервативна и реформистичка. Обије струје желе очувати постојећи политички сустав, али се разликују начини на које то желе остварити. Конзервативци се супростављају икаквим промјенама сустава, те заступају строго провођење револуционарних циљева, док се реформисти залажу за нешто либералнију политику. Избор реформиста Мухамеда Хатамија на мјесто предсједника 1997. покренуо је одређене промјене у земљи, ипак након одређеног времена на власт су поновно дошли конзервативци.

Медији

Медији у земљи постоје још од појаве првих новина 1835. Медије чине бројне службене новинске агенције, велики број дневних новина и часописа, службени телевизијски канали и приватни (који емитирају из иноземства), те радијске станице. Забиљежен је и снажан тренд блогова, због могућности слободног и анонимног изражавања.

Ирански устав допушта слободу медија све док се поштују исламска начела. Сваки издавач новина или часописа мора имати одговарајући дозволу за рад. Сва издања која су оцјењена као протуисламска не могу добити ову дозволу. У пракси ову дозволу не добивају ни медији за које се сматра да шире расположење против владе. Године 1987., све новине и часописи подржавали су институције исламске републике. Након Хатамијевог избора 1997. и релативне либерализације медија, нека папирната издања постала су критичнија према власти.

Телевизијске и радио постаје постоје у Техерану и свим већим покрајинским градовима. Постаје у иранском Азарбајџану и Курдистану могу емитирати програме на азерском и курдском језику. Неке опозицијске скупине емитирају програме из Ирака или из кавкаских земаља.

Вањска политика

Дарвāзех-је Бāг-е Мели - улазна врата у министарство вањских послова у Техерану

Револуционарна власт у Ирану којег је започео ајатолах Хомеини радикално је промијенио вањску политику те земље у односу на ону коју је проводио шах, то се посебно односи на дотадашњу прозападњачку политику. Након тешке постреволуционарне вањске политике и ирачко-иранског рата, Иран је рационализирао своју вањску политику и усредоточио се на њезине економске циљеве. Ипак, ова политика је далеко од нормализације.

У новије доба, Иран се труди побољшати своје односе са сусједним државама, поготово с Ираком. Циљеви вањске политике укључују ненаметљиво преузимање водеће улоге у регији, смањити и прекинути амерички утјецај и утјецај других сила у регији, те заснивање квалитетних трговачких односа.

Опћенито се може рећи да су основна начела иранске вањске политике: дјеловање против САД-а и Израела у смислу укидања њихове војне доминације у Перзијском заљеву и потпора стварању палестинске државе, смањење утјецаја вањских сила (као САД и УК) у заљеву и повећање своје регионалне улоге, те развој дипломатских односа с земљама у развоју.

Извоз револуције

Термин „извоза исламске револуције” произлази из посебног погледа на свијет, који гледа на исламску револуцију као на начин којим се муслимани и немуслимани могу ослободити од угњетавања тирана који служе интересима међународног империјализма.

Постоји пуно струја мисли о провођењу извоза исламске револуције, од оних који се залажу само за дјеловање путем образовања, па до оних који желе активно помоћи револуционарним скупинама у провођењу револуције. Иако се иранско министарство вањских послова залаже само за образовно дјеловање, многи заговорници активистичког приступа налазе се на високим политичким положајима, те могу битно утјецати на иранску вањску политику. Ово се посебно може видјети у политици према Либанону.. Године 1982. Иран је послао 1500 бранитеља револуције у Баалбек у Либанону како би организирали, опремили и обучили Хезболах. Према неким процјенама, Хезболлах је у фебруару 2010. примио 400 милијуна УСД од Ирана. Техеран такођер подупире и шијитске покрете у Ираку, Бахреину, Саудијској Арабији и Афганистану.

Ипак, неки аутори мисле да се извоз револуције не слаже с жељама за отварањем Ирана према свијету, те сматрају да је концепт извоза револуције нестао у првим годинама нове владајуће структуре.

Ирански нуклеарни програм

Министарства вањских послова Француске, Њемачке, САД-а, Велике Британије, Русије и Кине током састанка о иранском нуклеарном програму у марту 2006.

Ирански нуклеарни програм постао је предмет велике расправе између Ирана и западних земаља. Узрок је био велики јаз у политичким погледима на програм између Ирана и западних земаља. Иранска јавност гледа на нуклеарни програм као на начин којим би се увела разноликост у иранске изворе енергије, те као начин којим би се појачала иранска међународна улога. Иранска јавност, практички сви политичари и влада уједињени су у томе да Иран мора развити своју нуклеарну индустрију, јер не може прихватити чињеницу да друге земље, као Израел, Индија или Пакистан имају нуклеарне програме, а Иран га не може имати. Владе западних земаља имају мишљење да овај нуклеарни програм у цивилне сврхе има скривене намјере, те да ће можда бити искориштен за производњу нуклеарног оружја. Иран је ратифицирао споразум о неширењу нуклеарног оружја 1970. године, према којим је обвезан не производити и не покушавати набавити нуклеарно оружје. Ипак, Међународна агенција за атомску енергију вјерује да је због иранске несурадње немогуће провести инспекције технологије и устврдити раби ли се технологија у војне сврхе, што стоји у извјештају директора агенције од 31. 8. 2006..

Војска

Једна од три подморнице класе Кило у иранској морнарици

Иранске оружане снаге модернизиране су и реорганизиране након Првог свјетског рата, након што је 1921. власт преузео Реза-шах. За вријеме владавине посљедњег иранског шаха, M.-Р. Пахлавија, оружане снаге су обучене и опремљене уз помоћ страних војска. Продаја америчког оружја Ирану нарасла је на 11,2 милијарде долара у раздобљу од 1950. до 1979.. Након иранске револуције иранске оружане снаге изгубиле су око 60% људства (због чистки и дезертерства), док је истовремено ајатолах Хомеини декретом 5. 5. 1979. створио корпус бранитеља револуције (пасдаран) чији је циљ обрана интереса револуције.

Оружане снаге Ирана подијељене су на сљедећи начин:

• регуларна војска, подјељена је на три гране:
  • копнена војска (артеш), броји око 350.000 припадника (од којих око 200.000 рочника) 2004. године
  • ратно зракопловство (Ниру Хаваји) броји око 18.000 припадника 2001. године
  • ратна морнарица (Ниру Дарјāи), броји око 18.000 припадника 2001. године
• Корпус бранитеља исламске револуције (Сепах-е Пасдаран-е Енгхелāб-е Ислами) који обухваћа све три војне гране броји више од 125 000 припадника.

Послије Исламске револуције, Иран се нашао у изолацијском и оскудном стању у погледу војне технологије. Због економских санкција и ембарга на оружје којег су увели Американци, Иран је био присиљен окренути се домаћој војној индустрији те трговини с малобројним земљама које су биле спремне пословати с Ираном. Револуционарна гарда је постала одговорном за стварање данашње иранске војне индустрије. Од њихова преузимања контроле над производњом, војна индустрија се значајно проширила и због великог улагања у ракетну технологију, Иран је убрзо створио големи арсенал балистичких ракета.

Од 1992. године, Иран такођер производи и властите тенкове, оклопне транспортере, навођене пројектиле, подморнице и борбене зракоплове. Посљедњих година иранска извјешћа су открила развој многих софицтицираних оружја попут пројектила и балистичких ракета Хут, Ковсар, Фатих-110, Шахаб-3, Сајџил, Ашура, Гадр-110, Фаџр-3, те много других ракетних сустава. Сматра се како Иран данас има од 3000 до 5000 тенкова, трећу највећу хеликоптерску флоту на свијету, највећи број војника (укључујући паравојску), те големи арсенал балистичких пројектила.

Становништво

Густоћа становништва по покрајинама у Ирану.

Етничко-вјерски распоред у Ирану

Број становништва Ирана значајно је нарастао током 20. вијека. Почетком тог вијека на подручју Ирана живјело је око 10 милијуна становника, а пописани број становника у 2011. био је 75,149.669 људи. Задњих десетљећа овако велики раст становништва смањен је обитељским планирањем. 1970. године, просјечни број дјеце фертилне жене био је 5, док је данас смањен на 1,82. Истраживања показују да ће, ако се настави овакав тренд опадања раста становништва, Иран 2050. године имати 90 милијуна становника. Државу карактеризира врло младо становништво, од којег више од двије трећине има испод 30 година. Само 5% становништва старије је од 65 година.

Почетком 20. вијека, само око 10% становништва живјело је у градовима, а 2006. године тај постотак износио је 67%. Тренд урбанизације се и даље наставља; стопа раста становништва у градовима износи 1,8% годишње, а стопа пада становништва у руралним насељима износи 0,7% годишње..

Стопа писмености износи 92,7% код становништва старијег од 15 година. Просјечно трајање школовања износи 12 година.

Етничке скупине

У Ирану живе припадници око 100 различитих етничких скупина. Постоје два главна поријекла ових скупина, индоевропско и туркијско.

Главне етничке скупине су Перзијанци (61%), Азери (16%), Курди (10%), Лури (6%), Балучи (2%), Арапи (2%), Туркмени (2%), Кашгајци, Арменци, Жидови, Грузи, Асирци, Черкези, Тати, Паштунци и други (1%).

Језици

Службени језик Ирана је перзијски језик (локално зван: فارسی, фарси), који припада иранској подскупини индоиранских језика. Овај језик је материњи већини Иранаца и једини је службени административни језик у интернационалним односима. Осим перзијског, локално се користи још 15 регионалних службених језика.

Главне језичне скупине су:

• ирански језици (78%): перзијски (53%), курдски (10%), гилачки и мазандарански (7%), лурски (6%), балучки (2%) и др.
• туркијски језици (18%): азерски, туркменски, кашкајски, турски и др.
• други (4%): арапски (2%), арменски и др.

Религија

Џамија у Јазду

Службена религија Ирана је шијитски имамитски ислам, којем припада око 90% становништва. Уз Иран, само још Ирак, Азербајџан и Бахреин имају више од половице становништва које припада шијитском исламу. На подручју Ирана налазе се два шијитска светишта: Машхад у којем је покопан имам Реза односно Ком у којем је покопана његова сестра Фатима. Ком је врло важно шијитско вјерско средиште заједно с Наџафом у Ираку.

Осим ислама, уставом су службено признате још три религије: кршћанство, јудаизам и зороастризам који имају своје представнике у парламенту (Маџлис). Према посљедњем попису становништва из 2011. године у земљи живи 74,682.938 шијита, сунита и припадника других исламских струја, 117.704 кршћана, 25.271 зороастријанаца, 8756 Жидова, а остатак чине 49.101 припадник других религија односно 265.899 неизјашњених. Према страним процјенама, међу потоње двије статистичке скупине спадају и групе попут мандаиста, јесида или бахаиста који се у Ирану службено класифицирају припадницима сљедби а не религија. Највећи број међу њима чине бахаисти који су прогоњени под свим иранским политичким суставима 20. вијека, а према подацима ФИДХ-е (Међународна федерација за људска права) из 2003. године и дан данас су изложени облицима дискриминације. По чланку 14 иранског устава, влада мора поштивати права немуслимана све док њихово дјеловање није усмјерено против ислама и Исламске републике Иран.

Иранско становништво према религији (1956.−2011.)

Религија	Попис 1956.		Попис 1966.			Попис 1976.			Попис 1986.			Попис 1996.			Попис 2006.			Попис 2011.
	Број	%	Број	%	+/- (%)	Број	%	+/- (%)	Број	%	+/- (%)	Број	%	+/- (%)	Број	%	+/- (%)	Број	%	+/- (%)
Муслимани	18,654.127	98,4	24,771.922	98,8	▲ 32,8	33,396.908	99,0	▲ 34,8	49,198.228	99,4	▲ 47,3	59,788.791	99,6	▲ 21,5	70,097.741	99,4	▲ 17,2	74,682.938	99,4	▲ 6,5
Кршћани	114.528	0,6	149.427	0,6	▲ 30,5	168.593	0,5	▲ 12,8	97.557	0,2	▼ 42,1	78.745	0,1	▼ 19,3	109.415	0,2	▲ 38,9	117.704	0,2	▲ 7,6
Зороастријанци	15.723	0,1	19.816	0,1	▲ 26,0	21.400	0,1	▲ 8,0	32.589	0,1	▲ 52,3	27.920	0,0	▼ 14,3	19.823	0,0	▼ 29,0	25.271	0,0	▲ 27,5
Жидови	65.232	0,4	60.683	0,2	▼ 7,0	62.258	0,2	▲ 2,6	26.354	0,1	▼ 57,7	12.737	0,0	▼ 51,7	9252	0,0	▼ 27,4	8756	0,0	▼ 5,4
Остали вјерници	59.256	0,3	77.075	0,3	▼ 26,7	59.585	0,2	▼ 22,7	50.529	0,1	▲ 51,5	57.579	0,1	▲ 14,0	54.234	0,1	▼ 5,8	49.101	0,1	▼ 9,5
Неизјашњени	45.838	0,2							39.753	0,1		89.716	0,2	▲ 225,7	205.317	0,3	▲ 228,9	265.899	0,3	▲ 29,5
Укупно	18,954.704	100	25,785.210	100	▲ 36,0	33,708.744	100	▲ 30,7	49,445.010	100	▲ 46,7	60,055.488	100	▲ 21,5	70,495.782	100	▲ 17,4	75,149.669	100	▲ 6,6

Миграције

Географијски положај државе, те економска и демографска ситуација чине Иран земљом изворишта, транзита и одредиша миграната. Иако у земљи тренутно живи велики број избјеглица, ово је земља и емиграције и имиграције.

Највећи број избјеглица у Ирану су из Афганистана и Ирака. 2001. године, број афганистанских избјеглица у држави био је 3 809 600, а ирачких 530 100. Овај приток избјеглица започео је почетком 1980-их, те су га узроковали ратови на иранским границама. Из Афганистана су избјеглице почеле долазити од 1980. године, а из Ирака између 1980. и 1981. када је режим Садама Хусеина одлучио прогнати Ирачане иранског подријетла.

Службена политика иранске владе је повратак ових избјеглица, од којих је око 2 милијуна враћено, од којих одређени дио уз помоћ УНХЦР-а.

Иранска дијаспора процјењује се на око 4 милијуна људи који су емигрирали већином у Сјеверну Америку, Западну Европу, те Јужну Америку, велики дио након револуције 1979. године Тренутна је у земљи већа емиграција од имиграције, те се процјењује на око 40 000 особа годишње. Разлози емиграције су највјеројатније економска нестабилност, политичка ситуација, образовање и незапосленост.

Економија

Иранска економија мјешавина је централно планираног државног власништва над нафтним и другим великим подузећима, приватног подузетништва и сеоске пољопривреде, оријентираног к апсолутној самодостатности у свим економским гранама. Крајем 2000-их година иранска економија била је 18. највећа у свијету (с тенденцијом раста на 12. мјесто до 2015. године), с најразвијенијом индустријом, пољопривредом, енергетиком, информатичком технологијом и грађевинарством на Блиском истоку.

Циљ иранске владе на економском плану је смањити овисност о производњи нафте и увести разноликост у економију планираним тржишним реформама. У покушају остварења тог циља, иранска влада улаже у подручја аутомобилске, зрачне, електроничке, петрокемијске и нуклеарне индустрије. Јако нафтно тржиште од 1996. године помогло је у смањењу финанцијске овисности и редовито отплаћивање дугова због чега је Иран данас трећа земља свијета с најмањим постотком вањског дуга у односу на БДП (3,7% односно 12,8 милијарди УСД). Нафта и природни плин, некоћ главни ирански економски адути, данас сачињавају 70% извоза али уједно мање од 10% укупног бруто домаћег производа.

Посљедњих 20-ак година цвјета локална производња најмјењена домаћној потрошњи што укључује кућанске уређаје, аутомобиле, пољопривредне производе, лијекове, итд. Данас Иран има развијену домаћу индустрију, а много се улаже и у напредне наукеи попут нанотехнологије, биотехнологије, фармакологије, свемирске и нуклеарне технологије, итд. Иран има и велики туристички потенцијал с обзиром да се на темељу атрактивних природних и хисторијских локалитета наводи као једна међу првих 10 туристичких земаља свијета. Између 2005. и 2010. године Иран је прошао процес приватизације због чега је државни удјел у бруто домаћем производу смањен са 80% на 40%, док се наредних година планира спуштање истог на 20%.

Економија Ирана у 2010. години процјењена је између 858.66 и 863,5 милијарди УСД према паритету куповне моћи, односно на око 11.396 УСД по глави становника што је четвероструки пораст у односу на раздобље прије револуције 1979. године унаточ удвостручењу становништва. Успркос санкцијама наметнутих због нуклеарног програма, Иран је једно од ријетких водећих свјетских економија која биљежи позитиван економски раст у вријеме свјетске финанцијске кризе. Главни економски проблеми током 2000-их година били су двознаменкасти постоци незапослености и инфлације, који су 2010. године износили 14,6% односно 8%.

Водећи ирански трговачки партнери су Кина, Њемачка, Јужна Кореја, Француска, Јапан, Русија, Турска и Италија, док је повећана сурадња и са земљама у развоју као што су Сирија, Индија, Венецуела, Шри Ланка и Јужна Африка. Постотак жена у радној снази је 33% односно 28,4% у индустрији по чему је Иран испред свих водећих свјетских економија. Иранска метропола Техеран најјефтинији је главни град свијета.

Култура

Људска фигура из 6. миленија пне., нађено у југоисточном Ирану (Лоувре, Париз)

Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Југозападне и Централне Азије, а перзијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским калифатима писани су пахлавијем, те преведена на арапски језик.

Иранску културу карактеризира мноштво обичаја и традиција, ислам у шијитском облику, језик, богата митологија, везе са зороастризмом, богата умјетност, те поезија и перзијска, курдска, азерска и друге књижевности.

Врло важна карактеристика културе је и иранска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.

Књижевност

Најстарија дјела на перзијским језицима (староперзијски или средњеперзијски) су из ахеменидског периода, а сежу и до 650. пне.. Најбитнија дјела перзијске књижевности настала су у раздобљу исламског освајања сасанидског Ирана, око 650. године. Након доласка Абасида на власт (750.), многи Перзијанци су постали писари и службеници у исламском калифату, те све више и више писци односно пјесници. Перзијанци су у исто вријеме писали и на арапском и на перзијском, а касније је перзијски постао доминантнији у књижевним круговима. Перзијски пјесници као Сади, Хафиз и Руми читани су у цијелом свијету, те су имали велики утјецај на књижевност у многим земљама. Модерна иранска књижевност је вјеројатно мање позната.

Перзијска књижевност је посебно препознатљива по епској, хисторијској, филозофској и љубавној поезији. Важни перзијски писци су Фирдуси, (аутор Шахнаме), Низами (аутор дјела Лејла и Маџун, Седам принцеза), Руми (аутор Месневија), Сади, Хафиз, Омар Хајам и други.

Од модерних писаца, вјеројатно су најпознатији: Садек Хедаџат, Али Шаријати, Ферејдун Мошири, Форук Фарохзад.

Умјетност

У Великом Ирану, односно на подручју које уз Иран обухваћа и Афганистан, Таџикистан, Азербајџан, Узбекистан и околна подручја, настала су многа дјела перзијске умјетности која укључује и сликање, израду тепиха, лончарство, калиграфију итд.

Вјеројатно у свијету најпознатије подручје иранске умјетности је израда тепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико мјесеци. Постоји више врста перзијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (перзијски: гелим (گلیم), турски: килим).

Још једно познато подручје перзијске умјетности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура. Перзијске минијатуре карактеризира изузетна сложеност, а обично приказују теме из перзијске митологије и пјесништва.

Перзијска калиграфија тј. калиграфија писана перзијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализирања ове умјетности спајањем с осталим облицима умјетности.

Архитектура

Трг Накш-е Џахан у Исфахану из 16. вијека

Главни типови грађевина класичне иранске архитектуре су палаче, џамије и базари. Иранску архитектуру карактеризирају велике куполе које се често могу видјети на базарима и џамијама. Ове куполе су обично уређене мозаицима. Перзијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.

Иранска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до сјеверне Индије и кинеске границе, те од Кавказа до Занзибара. Иран се налази на 7. мјесту УНЕСЦО-вог пописа земаља по броју археолошких рушевина. Петнаест УНЕСЦО-вих споменика свјетске баштине дјела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу означен је као једно од седам древних свјетских чуда.

Филм

Кинематографија је била стара само неколико година кад се појавила у Ирану почетком 20. вијека. Први ирански режисер засигурно је био Мирза Ибрахим-хан Акас Баши, службени фотограф тадашњег иранског владара Мозафарадин-шаха Каџара. Након посјета Паризу 1900. године, Баши је набавио камеру, те снимио посјет шаха Белгији.

Иранска кинематографија након револуције је досегла значајан успјех на међународној разини због истакнутог стила и посебности теми и аутора. Из иранске кинематографије појавили су се бројни режисери свјетске класе, као Абас Кијаростами, Маџид Маџиди и Асгар Фархади. Стална присутност иранских филмова на бројним престижним интернационалним фестивалима као Кански фестивал, Венецијанска мостра или Берлинале привукли су позорност публике на ова дјела.

Музика

Музичари изводе традиционалну иранску коморну музику

Музика на подручју данашњег Ирана има хисторију стару неколико миленија, још из доба неолитика. Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Мусики) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навахте, Таснеф, Таране или у новије вријеме Музик).

Иранска класична музика (Мусики Асил) снажно је утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског периода. Популарна и фолкфлорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолклорне пјесме у Курдистану и Хорасану.

Иранска поп музика је развијена 1970-их, а користила је аутохтоне облике и инструмената уз додатак електричне гитаре и неких других карактеристика. Вјеројатно најпознатија музичарка тог раздобља је пјевачица Гугуш. Након револуције из 1979. године, поп-музику западњачког типа потиснула је ренесанса класичне перзијске музике у којој су се истакнули многи познати национални и међународни извођачи као Мухамед-Реза Лотфи, Хусеин Ализаде, Шахрам Назери и Мухамед-Реза Шаџаријан. Једно од најпопуларнијих традиционалних иранских инструмената је тар (перз. жица) из којег се развио и најпопуларнији сувремени инструмент − гитара.

Гастрономија

Типично иранско јело

Кулинарство је врло разнолико у Ирану, свака покрајина има своја властита јела, као и начин приправе и гастрономску традицију. Храна није љута, а приправља се обично уз пуно биља и воћа. Користе се шљиве, нар, грожђе, дуње и др. Велики број иранских јела комбинација су риже с месом (пилетина, јањетина) или с рибом, с пуно чешњака, лука, поврћа и других додатака.

Иранска кухиња је оставила велики утјецај на кухиње у сусједним земљама. Ово се посебно односи на Афганистан, државе на југу средишње Азије, сјеверну Индију и Пакистан.

Наука и технологија

Ирански астролаб из 18. вијека

Иранци су још током старог вијека градили канате да осигурају приступ свјежој води. Прва вјетрењача појавила се у Ирану у 9. вијеку. Иранци су значајно допринијели разумијевању многих научних подручја попут природних наука, астрономије, медицине, математике и филозофије. Ал-Хваризми се сматра оцем алгебре. Исти се научник служио Пасцаловим трокутом готово седамсто година прије Пасцаловог рођења. Омар Хајам је дефинирао ирански календар који је и дан данас у упораби и прецизнији је од шест вијека млађег грегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се иранском алкемичару Разију. Теорије хелиоцентричног сустава и еволуције биле су познате иранским научницима вјековима прије рођења Коперника односно Дарwина. За вријеме средњег вијека основе филозофије и математике из древног Ирана и Грчке очуване су у перзијским научним круговима. Академија у Гундишапуру била је најпознатије научно училиште тог времена и једним од најстаријих универзитета на свијету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током 6. и 7. вијека. У ово доба Иран је постао и свјетски центар производње мјерних инструмената, а ту су репутацију задржали све до 19. вијека.

Иран настоји вратити статус који је имао у златно доба науке. Од 1996. до 2004. број објаве научних радова се готово удесетеростручио, што представља највећи раст у свијету послије Кине. Унаточ разним врстама санкција, ирански научници постижу респектабилне успјехе на подручјима фармације, фармацеутске, органске и кемије полимера. Ирански научници и инжењери такођер помажу у конструирању Великог хадронског сударача (ЛХЦ), најмоћнијег акцелератора честица икад изграђеног.

У биомедицинским наукама, Ирански институт биокемије и биофизике предсједа УНЕСЦО-овим сектором за биологију. Поткрај 2006. године, ирански научници у истраживачком центру Ројан у Техерану успјешно су клонирали ембриј овце помоћу нуклеарног трасфера соматских станица.

Ирански нуклеарни програм је покренут 1950-их година. Данашња иранска нуклеарна постројења укључују неколико истраживачких реактора, руднике урана, комерцијални нуклеарни реактор, постројења за обогаћивање урана и за тешку воду. Иранска свемирска агенција (ИСА) је након три успјешна суборбитална лета властитом технологијом лансирала први ирански сателит Омид у орбиту у фебруару 2009. године, када је обиљежавана 30. обљетница Иранске револуције.

Ирански научници изван Ирана су такођер много придонијели науци. Године 1960., Али Џаван је изумио први плински ласер, а теорију система неизразите логике поставио је Лотфи Заде. Ирански кардиолог Тофи Мусиванд изумио је прву срчану пумпу, претечу умјетном срцу. Приликом истраживања дијабетеса, Самуел Рахбар открио је ХбА1ц. Ирански физичари изузетно су успјешни на подручју теорије струна, о којој се много радова објављује у самом Ирану. Иранско-амерички научник Цумрун Вафа успоставио је Вафа-Wиттенов поучак заједно с Едwардом Wиттеном.

Спорт

Ногометни стадион Азади у Техерану

Скијалиште Дизин на Алборзу

Будући да око двије трећине иранског становништва има испод 35 година, спорт је врло јака друштвена активност у земљи. На подручју данашњег Ирана створени су многи спортови и игре као поло, шах и бацкгаммон. Традиционални ирански спорт је варзеш-е пахлавани који је сличан хрвању. Данас је најпопуларнији спорт у Ирану ногомет. Иранска ногометна репрезентација досад је судјеловала три пута на свјетским првенствима: 1978. у Аргентини, 1998. у Француској и 2006. у Њемачкој. Репрезентација је досад и три пута побједила на азијском првенству (1968., 1972. и 1976.).

Прву олимпијску медаљу за Иран је освојио хрвач Голамреза Тахти у Хелсинкију 1952. године. Након те сребрне медаље освојио је и златну у Мелбоурнеу 1956., те поновно сребрну у Риму 1960. године. Земља је у спортском смислу на међународном нивоу истакнута у хрвању и дизању утега. Хосеин Реза Заде је тренутни свјетски рекордер у дизању утега у категорији за теже од 105 кг, те је први Иранац који је освојио двије златне олимпијске медаље.

Скијање је такођер популарно међу одређеним друштвеним класама. Иран има бројна уређена скијалишта, од којих су најпопуларнија она на Алборзу. Будући да је велики дио територија државе брдовито, популарно је и планинарење и пењање.

2002. године, најпрактициранији спортови међу становништвом били су ногомет, бодy буилдинг, одбојка, борилачке вјештине, пливање, планински спортови (алпинизам, скијање, треккинг) и хрвање. Тенис, голф, кошарка, гимнастика и варзеш-е пахлавани су мање практицирани.

Везе

• Иранска културна регија
• Иран у интернационалним статистикама
• Индекс иранских чланака

Извори

Литература

• (fr) Пиерре Бриант, Хистоире де л’емпире Персе, Фаyард, Париз, 2003., 1247 стр. ИСБН 2-213-59667-0
• (fr) Yвес Портер, Лес Ираниенс, Арманд Цолин, септембар 2006., ИСБН 2-200-26825-4.
• (fr) Пхилип Хуyсе, Ла Персе антиqуе, Éдитионс Лес Беллес Леттрес, Париз, 2005., 298 стр. ИСБН 2-251-41031-7
• (fr) Бернард Хоурцаде, L'Иран. Ноувеллес идентитéс д'уне рéпублиqуе. Париз, Белин, 2002., 223 стр.
• (en) Тхе Цамбридге Хисторy оф Иран, Ј. А. Боyле, Цамбридге Университy Пресс, 1968., 778 стр. ИСБН 052106936X
• (en) Схах Намех, Фердоwси, Yассаволи, Техеран, 2003, 212 стр. ИСБН 964-306-208-2
• (fr) Мéмоирес, Фарах Пахлави, XО éдитионс, Париз, 2003., 428 стр. ИСБН 2-84563-065-4
• (fr) Јеан-Пиерре Дигард, Бернард Хоурцаде, Yанн Рицхард, L'Иран ау XXе сиèцле, Париз, Фаyард 2007.
• (fr) Иран, л’исламисме данс л’импассе, Рамине Камране, Буцхет-Цхастел, Париз, 2003., 159 стр. ИСБН 2-283-01976-1
• (fr) Êтре модерне ен Иран, Фариба Абделках, ЦЕРИ - КАРТХАЛА, Париз, 2006., ИСБН 2-84586-782-4
• (fr) Цент ет ун qуатраинс де либре пенсéе (Робāиат), Омар Хајам, пријевод и издање направили Г. Лазард, Галлимард, Париз, 2002, двојезично издање, 98 стр. ИСБН 2-07-076720-5

Документација

• (fr) Гéополитиqуе де л’Иран, Мохаммад-Реза Дјалили, Éдитионс Цомплеxе, Бруxеллес, 2005. ИСБН 2-8048-0040-7
• (fr) Ирански устав из 1979. Архивирано 2011-07-13 на Wаyбацк Мацхине-у (неслужбени пријевод на француски са ситеа јурисполис.цом Архивирано 2005-05-29 на Wаyбацк Мацхине-у)
• (fr) Енqуêте сур лес царацтéристиqуес социо-éцономиqуес дес мéнагес ираниенс Архивирано 2008-04-12 на Wаyбацк Мацхине-у, Ирански центар за статистику (2003.), пријевод направио ЦНРС.
• (en) Интернет Филтеринг ин Иран : а Цоунтрy Студy 2004-2005, Опен Нет Инитиативе.

Вањске везе

Влада

• (fa)(en) Службена страница предсједника Ирана
• (fa) Службена страница Вијећа чувара
• (fa) Службена страница иранског маџлиса Архивирано 2011-07-28 на Wаyбацк Мацхине-у
• (fa)(en) Службена страница иранског Министарсва вањских послова Архивирано 2005-11-25 на Wаyбацк Мацхине-у
• (fa)(en) Службена страница иранске организације за атомску енергију Архивирано 2007-06-30 на Wаyбацк Мацхине-у

Остало

• (en) Енцyцлопæдиа Ираница Архивирано 2012-01-21 на Wаyбацк Мацхине-у
• (en) WикИран Енцyцлопедиа
• (fr) Презентација Ирана од Француске економске мисије у Техерану. Архивирано 2007-05-19 на Wаyбацк Мацхине-у
• (en) Туристичке информације о Ирану Архивирано 2007-06-05 на Wаyбацк Мацхине-у
• (fa)(en) Иранска организација за културну баштину Архивирано 2006-04-02 на Wаyбацк Мацхине-у

Остали пројекти

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Иран
	У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Иран
	Потражите израз Иран у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.