Пређи на садржај

Хано (слон)

Извор: Wikipedija

Хано (Ханно или латински: Анноне), * око 1509 Цејлон (сада Шри Ланка), † 16. јун 1516 Рим, је био бијели припитомљени слон дома с отока Цејлона, власништво папе Лава X. и предмет описа у Бединијевој књизи Тхе Попе'с Елепхант; Ан Елепхант'с Јоурнеy фром Дееп ин Индиа то тхе Хеарт оф Роме.[1]

Повијест

[уреди | уреди извор]
Сувремени приказ краља Мануела, како јаше слона Хана, миљеника Лава X.
Раффаелло Санти, око 1514
Цртеж папина слона Хана
Гиулио Романо (1499-1546) Цртеж црвеном оловком за приказ слона Хана, који чувају у Оxфорду
Барабеллово свечано уздигнуће и пад - сувремена пародија

Необичан скелет

[уреди | уреди извор]

Почело је једно поподне 1962. За вријеме припрема на почетак Другог ватиканскога концила – којега је сазвао 1960. на свеопће чуђење свети свети папа Иван XXIII. - су хтјели модернизирати котлове за гријање у ватиканским белведерским вртовима и библиотеци. Неколико радника је тада налетјело на велико животињску кост – огроман зуб – а поред су лежали остаци чељусти. Мислили со – онда је то било модерно – да су наишли на диносаура. Стварност је била другачија: остаци нису били окамењени; тако је био довољан преглед чувара Ватиканске књижнице, који је утврдио, да се ради о много млађој животињи и то о слону, његовој кљови и неким другим костима. Одушевљење је одмах спласнуло; кости су додуше спремили, а на тајанствену ископину заборавили.

Тек касних осамдесетих година 20. вијека се је за ствар почео занимати археолог Силвио Бедини, амерички професор на Смитхсониовем институту у Неw Yорку, кад је истраживао ватиканске подземне приједоре и наишао на слонове кости; то је потакло његову научну знатижељу, и након темељитог проучавања је 1997. објавио књигу Папин слон (Тхе Попе’с Елепхант).[2][3][4][5] У тој књизи открива тајну: Сахрањени слон није био нико други него славни Хано, најомиљелија животиња папе Лава X., који нека би на своју несрећу – ипак бес своје кривње – постао за реформацију симбол подмићивања, лакоживости и областности тадашњега папинскога двора почетком 16. вијека.

Краљевски поклон

[уреди | уреди извор]

Краљ Мануел I. је требао папину наклоност за очување освојених подручја у Америци и Азији те за сигурно трговање, које су угрожавали египатски и турски муслимански Мамелуци. V знак подређености црквеним властима је послао године 1514 папи богато благо у пратњи 140 одличника и службеника: тканине, брокати, златни предмети и драгуљи. А онда, као знак португалске свеобухватности, читав низ необичних животиња: мајмуне, папиге, леопарде, перзијског коња и, наравно, најзнаменитији поклон – петогодишњи бијели слон Хано (латински: Анноне). Слон Хано је био дакле најодличнији краљевски поклон за крунисање папе Лава X.[6] Поред дебелокожца, кога је одликовала бијела боја, је какву годину касније португалски краљ послао папи за његов зоолошки врт такођер носорога, којега је насликао Албрецхт Дüрер у знаменитом дрворезу; умјетник никада у животу није видио такву животињу; нацртао ју је вјерно само по причању очивидаца.

Кажу, да је португалски краљ примио те животиње на поклон од кочинскога краља; према другим изворима пак је краљ заповиједио своме подкраљу у Индији Алфонзу, нека их даде ухватити и допремити.

Свечани пријем

[уреди | уреди извор]

Хано је добио име по знаменитом картажанском врховном заповједнику Хану Поморцу. Лађа, која је носила Хана, је допловила из Лисабона те искрцала петогодишњег слона уз ушће Тибра. На путу до Рима је настала велика гужва због знатижељног мноштва, које је за сваку цијену хтјело видјети ријетког тврдокошца, који је први пута стао на талијанско тло цијело тисућљеће по пропаду Римскога Царства. Повијесничари су забиљежили огромну штету на усјевима, виноградима, воћњацима и чак уништавање вила и кућа, гдје су гледаоци јуришем заузимали стубишта, балконе и прозоре, како би се домогли што боље точке проматрања.[7]

У Рим су коначно стигли 12. марта 1514. Водили су га у поворци цестама главнога града Папинске Државе усред два криал одушевљеног мноштва заједно са два леопарда, тигром, папигама, ријетким ћуркама те богато окрашенима индијскима коњима. Дебелокожац је имао на грбачи сребрену носилицу налик на замак, који је садржавао у себи шкрињу са краљевским даровима; поред осталога је носио одијела окована бисерима и драгуљима, као и златнике исковане управо за ту прилику.[8]

Папа је чекао долазак изасланства у Анђеоској тврђави; кад је једном приспио пред његово лице, Хано је трипута клекнуо у знак штовања, подргнуо сурлу по папучама; затим је, послушан на миг свога индијског чувара, сркнуо воде из каблице те ју штрцнуо не само према стожерницима, него и према мноштву.

Брод са носорогом, који је отпловио касније, је доживио бродолом у заљеву Спезие 1516 и тако тај рогљаш никада није стигао до љубитеља животиња у Риму.

Римски живот

[уреди | уреди извор]
Филоматес: Слон Хано
Рим 1514 (дрворез)

У прво вријеме су слона смјестили у бараку на Белведерском дворишту, које су управо тада уређивали; затим су га превезли у посебну зграду између Базилике св. Петра и Апостолском палачом, близу трга Борго Сант Ангело. Његов долазак су опјевале пјесме и представљала умјетност.

Пасqуале Маласпина је написао о њему ове верзе:

Елефанте бианцо (изворник)
Бијели слон (пријевод)

Нел Белведере прима дел гранде Пасторе
Венне цондотто л'аддестрато елефанте
цхе данзава цон танта гразиа е танто аморе
цхе диффицилменте ун уомо авреббе потуто балларе меглио.

На Белведер пред великога Пастира
Су довели извјежбанога слона,
Кпји плеше тако мило и спретно,
Да би га тешко какав човјек надмашио.

Тадашњи љетописци говоре о њему као о изванредно бистрој животињи, која се је често представљала плесовима, кот о изредно бистроумни живали, ки се је погостома представљала с плеси, штрцањем по публици сурлом и различитим шалама.

Хано је одмах постао љубимац папинскога двора и био главна личност код процесија у граду; чувао га је протонотар Бранцонио. Често су га водили наоколо римским улицама; то је провзроковало радозналост и дивљење пролазника. Његово уздржевање је износило сто златника годишње и једна од главних задаћа двију највећих уметника онога доба, Рафаела и Аретина, који су ову необичну животињу јако цијенили, јесте било њено чување.

Хано на папинском двору

[уреди | уреди извор]

Посједовање посебних дивљих животиња у зоолошком врту није било по европским владарским кућама ништа необично. Папа Лав X. је био уз то навикао измлада, да је имао око себе ријетке животиње; његов отац Лорензо Величанствени се је у Фиренци забављао са животињском изложбом те се је опћенито радо бавио дивљим животињама. Као папа је себи уредио у Ватикану мали животињски врт, у којем је држао поред медведа и двоје дресираних леопарда такођер једну знатижељу побуђујућу животињу: камелеончића.[9]

Хано је разонодавао не само папу, него и његове госте и читав народ. Папа је у бризи за повремене слонове јавне приказе позвао његова индијскога чувара и вјежбатеља Махута, који га је тако дуго вјежбао, да се је на његов миг наклонуо и клекао, прскао око себе водом, плесао по звуцима глазбе те изводио свакојаке вјештине.[10]. Слон је био очито успособљен; јер је био још млад, му је значио предрагоцјени краљевски поклон.

Да је папи био његов дебелокожац посебно по вољи, се изражало тиме, да је дозволио вјерницима, који су га мноштвено посјећивали недјељом; разгледали су његово становиште, гдје су могли примјетити, да се је понекад с њиме играо те примао његову звјерску одану неспретност и сам папа.[11]

Једном згодом си га је папин нећак Лорензо године 1514 хтио испосудити за неку изложбу у Флоренци; али стриц папа је то одбио, јер се бојао, да би Хано не могао подњети дуго потовање без здравствене штете. У свом одбијању је Лав растумачио, да се боји за слонове ноге; помислио је додуше на израду неке врсте чизама, које па вјероватно не би могле удовољити напорима на таквој удаљености.[12] То Лавово писмо је класични примјер дипломатског одбијања.

Забиљежили су кроничари и славносну поворку за пјесника и дворску луду Барабала, гаетскога опата, којии је играо значајну улогу на папинскоме двору; својими шаљивим прерађивањима Петрарцових стихова је редовито потицао на добро расположење папу и његове госте, за што је са задовољством примао многобројне похвале. Једном су га хтјели одликовати подјелом пјесничкога вијенца; кад је приспио у Рим, да би био њиме окићен, је папа искористио прилику, да би га окрунио на хрупној забавној приредби 27. септембра 1513 у посебном обреду. Врхунац је био, када су га намјестили на слона Хана и водили га наоколо, што је животиња неко вријеме стрпљиво подносила; кад је пак почело мноштво заглушујуће урлати, слон се тако узнемирио, да је почео ритати и избацио са себе јахаћа у ријеку на велику забаву раздраганога мноштва. Касније је у вези тога написао Поли подругљив сонет; Барабала – који више није био ни млад ни здрав – је ускоро након тога умро.[13]

Код једног другог слонова наступања па је дошло до тешке незгоде. Гиулиано де’ Медици се је 25. јануара 1515. вјенчао са Филибертом Савојском, кћерком покојнога краља Луја Францускога; марта су га очекивали заједно са његовом супрогом и у Риму. За његов пријем је био овјенчан славолоцима не само пут, него су му послали усусрет велику чету племића, као и слона Ханота, који је носио тврђаву, у којој су седјели наоружани стрелци. Поздравна пуцњава и галама мноштва пак су слона тако уплашили, да се је настојао окренути за повратак, али тада је торањ пао према Тибру; у тај смјер бјежећи народ је дошао под коњска копита и несрећа се догодила. Према званичним подацима је било тринаесторо мртвих и неколицина рањених.[14]

Успјешно посланство

[уреди | уреди извор]

Португалски краљ Мануел, који је знао за папино занимање за ријетке ин необичне звијери, је својим даром придобио Лавову наклоност. Посланство је, нарочито заслугом свога сурлатога вође, постигло пуни успјех. Папа је испунио све захтјеве и молбе краља Мануела. Португалски посланици, достојанственици ин њихови пратиоци били су одликовани високим частима и добили су богате дарове. Папа је био тако задовољан својим »посредником«, да је дозволио слободан улазак у сва римска казалишта за све Португалце за читаво вријеме њихова боравка в Риму. Тим привилегијем обилно су се послуживали и многи Римљани, ки со се представљали за »Португалце«. I не само тамо! Знаменита је постала изречица: “Осте ио нун те паго гненте/ цхе со’ портогхесе, нун се сенте?”[15] Од тога догађаја па надаље римски народ зове »португалцима« оне, који улазе „гратис“ тамо, гдје би морали платити.[16]

Смрт и успомена

[уреди | уреди извор]
Ханов епитаф с натписом; (Орландо, 1538, према Рафаеловом цртежу)
Бернинијев нацрт је остварио његов ученик Феррата; постављен је био 11. јула 1667
Пинелли (1809-1841): Пиазза делла Минерва у Риму у 19. вијеку (акварел)

У години 1516. је неочекивано умро Леонов брат Гиулиано; самога Леона пак је мучила врућина и чир. Неки врачарски монах је њему ин његовој животињи наговијестио скорашњу смрт.[17] Почетком јуна се Хано тешко разболио; једва је дисао и добио је грчеве. Папа Лав му је послао свог личног лијечника, који је установио ангину пецторис поради потешкоћа са дисањем. Животињу је мучио и затвор; љекари су по тадашњем чудном обичају прописали одвајало, којему су примијешали гледе на слонову величину такођер велике количине злата у праху. Лијечење није било учинковито, него се је појачао притисак на органе за варење, да је животиња угинула 8. јуна 1516. уз назочност самога папе. Слона со сахранили на Белведерском тргу.[18]

Повезано

[уреди | уреди извор]
  1. Тхе Попе'с Елепхант; Ан Елепхант'с Јоурнеy фром Дееп ин Индиа то тхе Хеарт оф Роме = Папин слон; слоново путовање из Индијске прашуме до Римскога срца
  2. „Тхе Попе'с Елепхантс бy Силвио А. Бедини” (ен). Пенгуин Боокс. Приступљено 19. мај 2016. 
  3. Тхе Попе'с Елепхантс бy Силвио А. Бедини. Папербацк, 320 пагес. Публисхед Април 1ст 2000 бy Пенгуин Боокс (први пута објављено јула 1997). ИСБН 0140288627 (ИСБН13: 9780140288629). Едитион Лангуаге Енглисх. Присвојено 19. 5. 2016
  4. „Тхе Попе'с Елепхантс – достижни примјерци на енглеском” (ен). Пенгуин Боокс итд.. Архивирано из оригинала на датум 2016-06-30. Приступљено 19. мај 2016. 
  5. „Тхе Попе'с Елепхант – КОМЕНТАРИ” (ен). Пенгуин Боокс. 1997. Приступљено 19. мај 2016. 
  6. „Л’елефанте амато дал Папа сеппеллито сотто ал Ватицано” (ит). Дарио Ронзони. 25. октобер 2015. Приступљено 12. мај 2016. 
  7. „Ла сториа ди Анноне, елефантино де Рома” (ит). Риццардо. Приступљено 12. мај 2016. 
  8. „Ла тристе сториа ди Анноне, л’елефанте бианцо ди Леоне X”. Цинзиа Дал Масо. 23. новембар 2004.. Приступљено 12. мај 2016. 
  9. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. стр. 107с. 
  10. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. стр. 111. 
  11. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. стр. 101с.. 
  12. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. стр. 111с.. 
  13. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. п. 115-125.
  14. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. стр. 135с.. 
  15. “Осте ио нун те паго гненте/ цхе со’ портогхесе, нун се сенте?” = “Гостионичару, ја ти нећу ништа платити/ зар се не осјећа, да сам Португалац?”
  16. „Ла сториа ди Анноне, елефантино де Рома” (ит). Риццардо. Приступљено 12. мај 2016. 
  17. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. стр. 170с. 
  18. С. Бедини. Дер Елефант дес Папстес. стр. 176с. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Силвио А. Бедини: ‘’Тхе Попе'с Елепхант: Ан Елепхант'с Јоурнеy фром Дееп ин Индиа то тхе Хеарт оф Роме’’. Пенгуин Боокс, 302 стр., Неw Yорк-Лондон 2000.
  • Силвио А. Бедини: Тхе Попе’с Елепхант. Царцанет, Манцхестер 1997, ИСБН 1-85754-277-0
  • Силвано А. Бедини, L'елефанте дел Папа, Царцанет Пресс, 1997, ИСБН 1-85754-277-0
  • Силвио А. Бедини: Дер Елефант дес Папстес. Клетт Цотта, Стуттгарт 2006, ИСБН 3-608-94025-1, Резенсион)

Вањске везе

[уреди | уреди извор]