Фидел Цастро

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

У овом имену користе се шпањолски обичаји именовања: прво или очинско презиме је Цастро, а друго или материнско презиме је Руз.

Фидел Цастро
Фидел Цастро

Цастро пред статутом кубанског националног хероја Јосеа Мартија у Хавани 2003.


На дужности
јул 1961. – 19. април 2011
Замјеник Раúл Цастро
Претходник Блас Роца Цалдерио
Насљедник Раúл Цастро

На дужности
2. децембар 1976 – 24. фебруар 2008*
Предсједник владе он сам
Потпредсједник Раúл Цастро
Претходник Освалдо Дортицóс Торрадо
Насљедник Раúл Цастро

На дужности
16. фебруар 1959 – 24. фебруар 2008
Предсједник Мануел Уррутиа Ллеó
Освалдо Дортицóс Торрадо
он сам
Претходник Јосé Мирó Цардона
Насљедник Раúл Цастро

На дужности
16. септембар 2006 – 24. фебруар 2008
Претходник Абдуллах Ахмад Бадаwи
Насљедник Раúл Цастро
На дужности
10. септембар 1979 – 6. март 1983
Претходник Јуниус Рицхард Јаyаwардене
Насљедник Неелам Сањива Реддy

Рођен/а (1926-08-13)13. 8. 1926.
Бирáн, Куба
Умро/ла 25. 11. 2016. (доб: 90)
Хавана
Политичка странка Комунистичка партија Кубе
Супруг/а Мирта Диаз-Баларт (1948–1955)
Далиа Сото дел Валле (1980–)
Родбина (браћа и сестре)
Раúл Цастро Руз
Емма Цастро Руз
Агустина Цастро Руз
Рамон Цастро Руз
Ангела Цастро Руз
Јуана Цастро Руз
Педро Емилио Цастро Аргота
Мануел Цастро Аргота
Лидиа Цастро Аргота
Антониа Мариа Цастро Аргота
Георгина Цастро Аргота
Дјеца Фидел Áнгел Цастро Диаз-Баларт
Алина Фернáндез-Ревуелта
Алеxис Цастро-Сото
Алејандро Цастро-Сото
Антонио Цастро-Сото
Ангел Цастро-Сото
Алеx Цастро-Сото
Јорге Ангел Цастро Лаборде
Францисца Пупо
Алма матер Универзитет у Хавани
Професија правник
Религија нема (агностик)
Потпис Фидел Цастро'с сигнатуре
*предсједничке овласти су биле пренесене на Раúла Цастра од 31. јула 2006.

Фидел Алејандро Цастро Руз [фиˈðел алеˈxандɾо ˈкастɾо ˈрус] (Бирáн, 13. коловоза 1926. – Хавана, 25. студенога 2016.), кубански револуционар и државник. Премијер Републике Кубе био је од 1959. до 1976., а предсједник од 1976. до 2008.

Животопис

[уреди | уреди извор]

Фидел Цастро рођен је 13. коловоза 1926. (према неким изворима - 1927.) у мјесту Маyарí на обитељској плантажи шећерне трске у близини мјеста Биран у провинцији Ориенте. Цастров отац био је власник плантаже од 23.000 ари на којој је као младић радио и Фидел. У младости је Фидел похађао двије језуитске школе - Ласалле и Долорес, обје у Сантиагу. Године 1942. уписао се у језиутиску школу Белен у Хавани и успјешно је завршио 1945. године. Године 1948. оженио се Миртом Диаз-Баларт, али је брак завршио разводом 1954 године.

Цастров син Фидел Цастро Диаз-Баларт, који је потекао из тог брака, рођен је 1949. године. Доласком оца на власт најмлађи Цастро обнашат ће дужност шефа кубанске комисије за атомску енергију. Но, Цастро се још женио. Тренутно је ожењен Далиом Сото Дел Валлеом и с њом има пет синова чија имена редом почињу на слово А. Фидел Цастро је 1950. године докторирао право на Свеучилишту у Хавани. Након завршеног факултета Цастро је планирао кандидирати се за мјесто заступника у кубанском парламенту на изборима заказаним за 1952. годину, али је генерал Фулгенцио Батиста у државном удару збацио владу и предсједника Царлоса Прио Соцарраса и отказао изборе. Цастро је стога против Батисте уложио тужбу суду због кршења устава, али је суд тужбу одбацио. Цастро је зато са скупином истомишљеника 26. српња 1953. године напао војарну у мјесту Монацада. Међутим тај напад је завршио неуспјехом и Цастро је утамничен. У затвору је остао све до 1955. године. У то доба његове политичке идеје биле су: национализам, антиимперијализам и реформација и није био члан Комунистичке странке. Након пуштања из затвора Цастро је отпутовао прво у Сједињене Државе, а потом у Мексико гдје је организирао револуционарни покрет назван 26. српња.

Фидел Цастро је доласком на власт био веома непријатељски расположен према Сједињеним Државама, а које су се пријатељски односиле спрам Батисте и често се мијешале у унутарње послове Кубе док је он био на власти. Након што је Цастрова влада национализирала рафинерије нафте, шећеране и погоне за производњу електричне енергије 1960. године Сједињење Државе су престале куповати кубански шећер те су увеле економски ембарго према Куби. Сједињене Државе неуспјешно су покушале уз помоћ кубанских избјеглица збацити Цастра с власти 1961. године у тзв. инвазији на Заљев свиња.

Приближавање СССР-у

[уреди | уреди извор]

Можда и као посљедица те инвазије слиједила је Цастрова изјава у просинцу 1961. године: "Ја сам марксист-лењинист и остаћу то до своје смрти." Раних 1960.-их Цастро је отворено пригрлио комунизам и успоставио блиске везе са СССР-ом примајући све већу совјетску војну и економску помоћ. У доба 1960.-их и 1970.-их Цастрова влада је учинила значајна побољшања у кубанском образовном суставу и организацији здравствене скрби тиме приказујући кубанску револуцију као примјер другим народима. Али Америчко-кубански односи наставили су се погоршавати када су Американци 1962. открили да је Совјетски Савез на Куби поставио своје балистичке пројектиле далеког домета и тиме практично имао цијеле Сједињене Државе "на длану". Предсједник Јохн Ф. Кеннедy тада је увео поморску блокаду Кубе како би присилио совјетског лидера Никиту Хрушчова на повлачење совјетских пројектила с Кубе. Цастро је такођер активно помагао револуционарне покрете у Латинској Америци, а у 1970.-их и 1980.-их и у Африци (Ангола, Етиопија). Године 1979. изабран је за вођу Покрета несврстаних, позицију која му је дала међународни углед. Након што је касних 1980.-их СССР почео спроводити низ социјалних и економских реформи Цастро је оштро критизирао такве експерименте с капитализмом и устврдио како на Куби нема потребе за сличним реформама.

Распад Совјетског Савеза

[уреди | уреди извор]

Распад Совјетског Савеза 1991. године прекинуо је доток помоћ Куби изазивајући тиме још веће пропадање посрнулог кубанског господарства. Цастро је на такав развој догађаја одговорио 1993. године када је допустио ограничени низ економских реформи и дјеломичну легализацију приватног подузетништва. Цастро је у просинцу 1995. посјетио Кину и изразио своје дивљење домаћинима у њиховом успјешном комбинирању ограничених економских реформи и социјалистичке привреде. По повратку на Кубу Цастро је ипак критизрао експерименте с приватним подузетништвом који су се указивали на Куби. Тврдио је како је једини начин да се постигне економски раст очување једнопартијске државе, ограничавање приватног подузетништва и брзо утишавање политичких противника. У вељачи 1996. кубански ратни зракоплови оборили су два цивилна зракоплова за која су кубанске власти тврдиле да су нарушиле кубански зрачни простор. Ови зракоплови припадали су организацији кубанских избјеглица Бротхерс то тхе Ресцуе који су се посветили помагању кубанских избјеглица. Америчка влада одговорила је на овај инцидент даљњим јачањем економског ембарга што је укључивало и кажњавање страних твртки које инвестирају на Куби.

Једном приликом упитан када ће обријати браду и скинути војну одору (по томе и с цигаретом у устима постао је препознатљив лик у цијелом свијету) одговорио је: Када се оконча револуција!

31. 7. 2006. Фидел Цастро је због болести предсједничке овласти пренио на брата Раула.

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]