Друга Бразилска Република

	Друга Бразилска Република ; Естадос Унидос до Брасил
Застава (1960)	Грб
	Гесло: Ордем е Прогрессо; (сх. "Ред и напредак")
	Химна: "Хино Национал Брасилеиро"
	Локација Друге Бразилске Републике
Главни град	Рио де Јанеиро (до 1960.); Брасíлиа (од 1960.)
Језик/ци	португалски језик
Влада	Вишестраначка република; • Президенцијализам; (1946–61, 1963–64); • Парламентаризам; (1961–63)
	Предсједник
- 1946. - 1951.	Гаспар Дутра (први)
- 1961. - 1964.	Јоãо Гоуларт (задњи)
	Премијер
- 1961. - 1962.	Танцредо Невес
- 1962.	Францисцо Броцхадо
- 1962. - 1963.	Хермес Лима
Легислатура	Цонгрессо Национал
Хисторија
- Естадо Ново	1937. – 1946.
- Дутрина присега	31. сијечња 1946.
- Варгасов суицид	24. коловоза 1954.
- Брасíлиа постаје нови главни град	21. травња 1960.
- Војни удар	31. ожујка 1964.
Валута	црузеиро

Друга Бразилска Република је назив за период у хисторији Бразила од свргавања Естада Нова 1946. године до војног пуча 1964. године којим је уведена војна диктатура. Друга Република знана је још и као Репúблица Нова (као контраст Првој Републици, која је била знан као Репúблица Велха), Репúблица де 46 (по години оснивања) и Перíодо/Репúблица Популиста.

Тежња за редемократизацијом након Другог свјетског рата довела је до краха Варгасове диктаторске Естадо Ново у војном удару. Власт је накратко преузео Јосé Линхарес, који је одмах сазвао изборе на којима је побиједио маршал Еурицо Гаспар Дутра. Његовом инаугурацијом 31. сијечња 1946. године службено је формирана Друга Република. Дутрина проамеричка политика дјеловала је лоше по тада добростојеће бразилско господарство па је на изборима 1951. године на власт поново дошао Варгас. Варгас је наставио с политиком индустријализације и национализације, међутим наишао је на снажан отпор међу опозицијом. Суочен с потенцијалним државним ударом, Варгас је 1954. године починио суицид, а наслиједио га је његов потпредсједник Цафé Филхо.

Варгасовим суицидом дошло је до постепеног пада бразилског популизма, који је био темељна одлика Друге Републике. Иако је издржао још десетак година, постепено је постајао све слабији, а његов коначни крах довео је до успоставе војне диктатуре.

Јусцелино Кубитсцхек донио је Бразилу период стабилности и оптимизма, оживљавајући популизам својим геслом "Педесет година напретка у пет". Иако је Кубитсцхек доиста успио остварити висок господарски раст, суочио се с повећаном инфлацијом и растом вањског дуга, због чега је често био излаган критикама. Успио је очувати демократске темеље, а његов најзначајнији пројект је изградња Брасíлије, ултра модерног главног града за чије је пројектирање био задужен Осцар Ниемеyер. Од 1960. године, Брасíлиа је постала нови главни град Бразила. Након краткотрајних мандата Јâнија Qуадроса (који је поднио оставку) и Раниерија Маззиллија (који је кратко мијењао Гоуларта док је овај био на службеном посјету у Кини), власт је преузео љевичар Јоãо Гоуларт. Гоулартова политика била је темељена на радничкој класи, а његово кокетирање с комунистима подсјећало је на Варгасово раније кокетирање с интегралистима.

Приближавање комунистима значило је Гоулартов крај. Године 1964., реакционарске снаге провеле су војни удар и свргнули га с власти, успоставивши војну диктатуру која ће владати више од двадесет година.