Династија Qинг

Хисторија Кине Хисторија Кине
ДРЕВНА
3 Суверена & 5 Царева
Династија Xиа 2100–1600 пне.
Династија Сханг 1600–1046 пне.
Династија Зхоу 1045–256 пне.
Западни Зхоу
Источни Зхоу
Период Прољећа и Јесени
Период Зараћених држава
ЦАРСКА
Династија Qин 221 пне.–206 пне.
Династија Хан 206 пне.–220 н.е.
Западни Хан
Династија Xин
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Wеи, Сху & Wу
Династија Јин 265–420
Западни Јин	16 краљевстава 304–439
Источни Јин
Јужне & Сјеверне династије 420–589
Династија Суи 581–618
Династија Танг 618–907
( Други Зхоу 690–705 )
5 династија & 10 краљевстава 907–960	Династија Лиао 907–1125
Династија Сонг 960–1279
Сјеверни Сонг		З. Xиа
Јужни Сонг	Јин
Династија Yуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Qинг 1644–1911
МОДЕРНА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–	Република Кина (Тајван) 1945–
Сродни чланци  Кинеска хисториографија Кронологија кинеске хисторије Династије у кинеској хисторији Лингвистичка хисторија Хисторија умјетности Економска хисторија Хисторија образовања Хисторија науке и технологије Правна хисторија Кине Медијска хисторија Војна хисторија Поморска хисторија

Династија Qинг, понекад названа Манџурска династија, представља посљедњу кинеску царску династију.

Њен оснивач је Нурхаци, манџурски велможа и вазал кинеских царева из династије Минг који се прогласио царем и насљедником династије Јин, која је била владала сјеверном Кином неколико вијекова раније. Године 1634. његов син Хуанг Тиyи је након смрти посљедњег монголског владара из династије Yуан покорио Монголију, а након тога и Кореју.

Године 1644. је у Кини избила велика побуна, коју је искористила манџурска војска на челу с принцом Доргоном, те пробила Кинески зид, освојила Пекинг и након осамнаест година установила власт над цијелом Кином.

У првим годинама династије Qинг, Кина се наставила ширити, па су освојени Тибет и Тајван.

Но, у 19. вијеку, Кина, која је по номиналним критеријима била најбогатија и најјача држава на свијету, суочила се с чињеницом да је битно инфериорна западним силама. Ауторитет царске власти је начет срамотним поразима у опијумским ратовима, што је довело до провале национализма међу Хан Кинезима који су Манџурску династију схваћали као стране освајаче умјесто властитих владара. У другој половици 19. вијека је против династије Qинг покренут крвави Тајпиншки устанак, који је однио више живота од првог свјетског рата.

Иако се династија Qинг успјела одржати, Кина је била битно ослабљена те под владавином Ци Xи наставила трпити поразе, од којих је најсрамотнији био онај у рату с Јапаном 1894-95. Народно незадовољство - усмјерено како против династије, тако и против све већег утјецаја западних сила - испољило се у боксерском устанку године 1900. Кина је, одупирући се западној војној интервенцији, доживјела још један велики војни пораз.

Године 1911. је серија побуна против династије довела до њеног збацивања, те је Кина године 1912. проглашена републиком.

Пу Yи, посљедњи цар манџурске династије, од године 1931. до 1945. је владао као цар државе Манџукуо под јапанском заштитом.

Династија Qинг на Wикимедијиној остави