Пређи на садржај

Битка на Косову

Извор: Wikipedija
Битка на Косову
Сегмент Османских ратова у Европи

Бој на Косову, руска минијатура из 16. века
Датум 15. јун 1389. (јулијански (стари) календар)
Локација Косово Поље код Приштине, Област Бранковића
Исход
  • тактички неодлучено;
  • краткорочна српска стратешка победа (одбрањене територије држава савезница, Османлије враћене у Малу Азију)
Сукобљене стране
Отоманско Царство
+ вазални одреди 		Земља Бранковића
Кнежевина Србија
+ савезнички одреди
Команданти и вође
Мурат I  †
Бајазид I
Јакуб  † 		Лазар Хребељановић  †
Вук Бранковић
Влатко Вуковић
Снаге
~ 27.000-40.000[1][2][3] ~ 12.000-30.000[1][2][3][4]
Жртве и губици
око 31.000 погинулих, тотално уништење турске војске; убијена су два турска заповедника, султан Мурат I и Јакуб око 10.000 погинулих, побијена је скоро сва српска војска; убијен је српски заповедник кнез Лазар Хребељановић

Битка на Косову (Бој на Косову, Косовски бој, Косовска битка или Видовданска битка; турски: Kosova Meydan Muharebesi) водила се 15. јуна 1389. године између српске и отоманске војске, у Земљи Бранковића, на Косову Пољу, код Вукове престонице Приштине.[5]

Косовском господару Вуку Бранковићу дошле су у помоћ снаге две суседне области, Кнежевине Србије и Краљевине Босне.[6][7][8] Српске снаге је водио кнез Лазар Хребељановић, а босанске војвода Влатко Вуковић.

Обе стране претрпеле су велике губитке, али је освајачка турска армија поражена као никад до тад и избачена из српских области. Двојица од тројице отоманских заповедника су страдали. Убијен је чак и султан Османског царства Мурат I, као и његов син Јакуб. Током битке је погинуо и један од српских заповедника, кнез Лазар Хребељановић. Након битке, Срби су послали на Запад Европе вест о потпуном поразу Турака на Косову Пољу.[9][10]

Косовска битка је била једна од највећих битака у 14. веку и једина икад у којој је пао сâм османски султан.[11]

Након битке долази до династичке борбе за превласт између Вука Бранковића, који је наставио да се бори против Турака, и Стефана Лазаревића, који се приклонио Турцима и учинио Србију вазалном. Непокорни Бранковић је поражен осам година након косовске битке, а Лазаревић је владао својим и његовим земљама до смрти.

Битка на Косову је имала значајан утицај на хисторију и културу јужнославенских народа, посебно на стварање српског националног идентитета. Косовски мит приказује битку као катаклизмићки пораз након којег су Турци прегазили остатак Србије.[10]

Позадина

Главни чланак: Област Бранковића

Након погибије краља Вукашина у бици на Марици 1371. године, долази до пропасти српског царства. Турци заузимају његове јужне области Велбуждско деспотство и Прилепско краљевство, а господари тих области Марко Краљевић и Константин Драгаш постају турски вазали.[12] Преко њихових земаља Османлије врше упаде у Србију и Босну.

1380-их је вођено више борби са Турцима, које су све окончане њиховим поразом:

1388. године, кнез Лазар одбија да прихвати вазалство према султану, а због ове непокорности султан Мурат покреће велику кампању против њега.[13] Лазар се повезује са околним господарима: Влатком Вуковићем, победиоцем Турака код Билеће, и својим зетом Вуком Бранковићем ради заједничке одбране од отоманске инвазије.

Сукобљене снаге

Српски кнез Лазар Хребељановић, који је пао у борби са Турцима.

Ради одбране од Турака су ангажоване снаге Земље Бранковића, Краљевине Босне, Кнежевине Србије, као и локалне албанске снаге.[6][7][8] Помињу се и одреди Грка, Бугара, Хрвата, Влаха, Чеха[14], Мађара и Пољака[15], али неки то сматрају претеривањем.[11] Са Босанцима дошли су у помоћ Србима и хрватски "крсташи", под водством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Ивановце.[16]

Султан Мурат је прикупио силну војску. Уз његове азијске ешалоне аскера нашле су се и европске чете вазала. Марко Мрњавчевић и браће Драгаш су били турски вазали и могуће је да су се они налазили у турској војсци, док су се неки Драгашеви одреди налазили сигурно.[17]

На путу за Косово, турска војска је пролазила облашћу деспота Константина Драгаша, у то време турског вазала. Он је ту војску вероватно морао гостити и спроводити до Косова Поља.[18] Нема поузданих података о учешћу Краљевића Марка у Косовској бици. Као турски вазал морао се борити против Срба.[19] Постоје подаци да је султанова војска ишла преко Прилепа, а да су јој цијелим путем до Газиместана мјесни вазали излазили у сусрет и показивали пут. Турски кроничари помињу учешће кршћанских вазалних владара у боју, али их не наводе поименице.[20] Неки верују да је Марко некако успио избјећи своју вазалну обавезу[19], док други аргументују да посредно можемо закључити да се борио на турској страни на Газиместану.[20]

Ток битке

Главни чланци: Милош Обилић и Лазар Хребељановић

I када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало. I толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би много мртвих без броја...[17]

– Повесно слово о кнезу Лазару

Срби и њихови савезници су дочекали отоманске снаге 15. јуна 1389. године, на Косову Пољу, код Вукове престонице Приштине. Према турским повјесничарима, Турци су имали шездесетак хиљада војника.[21] Српске снаге двадесетак хиљада мање.[21] Вук Бранковић је водио своје снаге у бици на Косовском пољу. Снаге суседне Србије је водио кнез Лазар Хребељановић, а снаге Краљевине Босне војвода Влатко Вуковић.

О самом току битке се ништа поуздано не зна. Према предању, Бранковић је водио десно крило од десет хиљада малих властелина, Вуковић лијево исте јачине, а преостало чињаше средину под кнезом Лазаром.[21] Проблем са предањем је што се заснива на црквеном миту, који слави искључиво "цара" Лазара, док Вука Бранковића приказује "издајником", насупрот историјским чињеницама.[22] Три дела отоманске војске су водили султан Мурат I и његови синови Бајазит и Јакуб.

Обе стране претрпеле су велике губитке, али је освајачка турска армија поражена као никад до тад и избачена из српских земаља. Двојица од тројице отоманских заповедника су страдали. Убијен је и сам султан Отоманског царства Мурат I,[10] као и његов син Јакуб. Већ сутрадан је Бајазит са преосталим снагама напустио бојиште и вратио се назад Малој Азији.[21] Током битке је погинуо и један од српских обласних вођа, кнез Лазар Хребељановић. Босански краљ Твртко Котроманић је послао у Фиренцу вест о потпуном поразу Турака на Косову Пољу.[9] Према предању, у Паризу су звона са Нотр Дама звонила у част велике хришћанске победе.[9]

Посљедице

Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све.[23]

– Најстарији српски запис о Косовском боју

Бајазит, једини од три врховна османска заповедника који је преживео битку, са остацима војске се повукао у Малу Азију.

Након косовске битке у Србији се поставило питање ко ће бити наследник кнеза Лазара. У то време синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, били су малолетни и нису могли никако да наследе његово место. С друге стране, било је сасвим неоубичајено да власт врши кнегиња Милица.[17] Стога је било сасвим за очекивати да нови вођа Србије постане њен најмоћнији великаш, Вук Бранковић.[17]

Успон Бранковића

Главни чланак: Вук Бранковић
Земља Бранковића, где је 1389. заустављена османска најезда.

Вук Бранковић је из колосалне битке са Турцима изашао као победник и најмоћнији српски обласни господар.[24] На себе је преузео Лазареву титулу »господар Срба и Подунавља", истакавши се тако за наследника његове власти.[25] Овенчан славом, Вук је проширио своју титулу, додељујући себи владарско име Стефан,[24] које је било симбол круне Немањића,[20] чиме је изразио претензију на наслеђе Царства.

Његов међународни углед и статус био је неспоран, њега су и Дубровчани и Млечани примали као главног међу српском господом.[26] Слично је мислио и Угарски краљ који је само три недеље након битке, 7. јула исте године, послао свога моћног великаша Николу Горјанског код Вука Бранковића на преговоре[17] о стварима које су на корист вашу и рашке земље, при чему је унапред аминовао сваки договор који постигну.[26] Било је очигледно да Угари сматрају Вука за новога владара у Србији.[17] Садржај преговора се не зна, али се може претпоставити да је угарски краљ желео да Србију задржи као вазала и да се тада о томе разговарало.[17]

Окретање Лазаревића Турцима

Главни чланци: Кнегиња Милица и Стефан Лазаревић

Након очеве погибије у Косовском боју, малолетни Стефан Лазаревић је постао нови кнез Моравске Србије, у чије име ће до његовог пунолетства владати његова мајка, кнегиња Милица.[27] Упркос породичној трагедији, Лазаревићи су се убрзо окренули Турцима. Не желећи да признају превласт династије Бранковића, они одлучују да прихвате врховну власт султана Бајазита.[26] Након овога су отпочели преговори са Османлијама, чиме су Србију учинили вазалном, пре средине 1390. године.[26]

Споразумом са султаном, Стефан се обавезао на слање војника Отоманском царству и плаћање данка, и на то да са братом Вуком и властелом једном годишње одлази на двор султана и потврђује покорност. Поврх свега, султану Бајазиту је лично одвео своју најмлађу сестру Оливеру, ћерку покојног кнеза Лазара, у малоазијски град Бурсу. Већ током лета 1390. године Лазаревићеве снаге почињу да се боре уз отоманске.

Подела у српској цркви

Главни чланци: Патријарх српски Јефрем и Данило III

Након смрти пећког патријарха Спиридона, 18. августа 1389. године[26], долази до двовлашћа у српској цркви. Лазаревићи 1390. године сазивају сабор у Жичи, на коме је Данило III изабран за пећког патријарха, чиме је дошло до двовлашћа у српској цркви. У наредном периоду, постојала су два "пећка патријарха", Јефрем у Пећи (1375—1399), у области Бранковића, и Данило III у Жичи (1390—1396), у области Лазаревића.

Патријарх Данило III је био наклоњен Лазаревићима [24] и интензивно је радио на стварању култа кнеза Лазара.[28] Он је Лазареве остатке пренео из Вуковог седишта Приштине у манастир Раваницу, канонизовао га и тиме, стварањем нове светородне лозе, дао легитимитет његовом сину Стефану Лазаревићу као наследнику престола.[24]

Улога српских вазала у турском освајању Балкана

Главни чланци: Стефан Лазаревић, Марко Краљевић и Константин Драгаш

У јесен 1394. године Бајазит је почео да окупља вазале за поход против влашког војводе Мирче Старијег. Њему су се од српских великаша придружили Стефан Лазаревић, Марко Краљевић, Константин Драгаш и Константин Балшић, са својим снагама.[27] 17. маја 1395. године је дошло до битке на Ровинама[12][26], у Банату. У самој бици су погинули Марко Краљевић и Константин Дејановић, након чега је Бајазит Отоманској империји припојио њихове вазалне поседе. Влашки војвода је после битке признао султанову врховну власт и обавезао се да му плаћа данак[12]. Османлије су након битке заузеле и Видин.

Стефан Лазаревић, син палог кнеза Лазара који је значајно помогао Турцима у освајању Балкана.

Султанове трупе, ојачане српским вазалним одредима, су почетком 1396. године, упале у земље Бранковића и том приликом заузеле њихов већи део. Нагло османско ширење на Балкану покренуло је последњи велики крсташки поход, којим су удружене европске снаге покушале да зауставе Отоманско царство. Снаге европског савеза су чиниле Свето римско царство, Угарска, Француска, Влашка, Пољска, Енглеска, Шкотска, Швајцарска, Венеција, Ђенова и витезови других земаља. Крсташке снаге су прешле Дунав и заузеле Видин. Након тога, поход је настављен низ Дунав и опседнут је Никопољ, у коме се налазио отомански гарнизом. Бајазит је прекинуо блокаду Цариграда и упутио се ка Дунаву, а његовим снагама се код Пловдива прикључила и српска вазална војска са Стефаном Лазаревићем на челу.[29]

25. септембра 1396. године је дошло до пресудне битке код Никопоља у северној Бугарској, у којој су европске снаге потпуно разбијене.[30] Према неким мишљењима, султанови вазални српски оклопници, предвођени Стефаном Лазаревићем, су имали одлучујућу улогу у овој неочекиваној турској победи.[29]

Последице пораза код Никопоља за хришћанске државе на Балкану су биле катастрофалне. После ње је уништена тзв. Видинска Бугарска, заузета је област Бранковића, Морејска деспотовина је поново опустошена, наредне године је заузета Атина (1397),[26], а Цариград је остао у окружењу.[30]

Вазални кнез Србије Стефан Лазаревић, који се истакао на турској страни у бици код Никопоља 1396. године, је за то као награду добио већи део косовских земаља Вука Бранковића, који се до краја одупирао Турцима.[31][32]

Последњи независни српски господар Вук Бранковић је заробљен и након годину дана (6. октобра 1397) умро у турском заробљеништву. Већи део области Бранковића је предат на управу вазалном кнезу Стефану, мали део (са средиштем у Вучитрну) је остављен Вуковој удовици Мари и синовима (Гргуру, Ђурђу и Лазару).[26]

Вазални кнез Србије Стефан Лазаревић је након тога помогао османлијама у освајању суседне краљевине Босне, која се још одупирала. Јануара 1398. године он је са турском војском учествовао у походу на Босну и стигао до Гласинца.[31][33]

Косовски мит

Главни чланци: Косовски мит и Косовски циклус
Вук Бранковић, једини који је након косовске битке наставио да се бори, проглашен је издајником.

Косовски мит, који се темељи на митологизацији косовске битке, један је од кључних српских политичких митова, који чини основу националног идентитета [34] и покретачко језгро српског национализма.[35] Нарочито га негује Српска православна црква.

Једно од темељних вјеровања косовског култа гласи да је "српско царство" пропало на Косову Пољу, иако је Моравска Србија у то време била кнежевина.[36] Кнез Лазар Хребељановић, назван "свети цар Лазар", наводно је свјесно жртвовао своје "земаљско царство" да би задобио царство небеско. Милош Обилић је узет као узор светог ратника који даје живот у борби за православну вјеру против муслиманских невјерника, постајући тако становник "небеске Србије". Небеска Србија је представљена као национално небеско царство у које након смрти одлазе побожни Срби који дају живот за вјеру и за Косово, попут Лазара и Обилића. Вук Бранковић, једини који је након косовске битке наставио да се бори, проглашен је издајником.

Повезано

Извори

  1. ↑ 1,0 1,1 Седлар, Јеан W. (1994). Еаст Централ Еуропе ин тхе Миддле Агес, 1000-1500. Университy оф Wасхингтон Пресс. стр. 244. »Неарлy тхе ентире Цхристиан фигхтинг форце (бетwеен 12,000 анд 20,000 мен) хад беен пресент ат Косово, wхиле тхе Оттоманс (wитх 27,000 то 30,000 он тхе баттлефиелд) ретаинед нумероус ресервес ин Анатолиа.« 
  2. ↑ 2,0 2,1 Цоx, Јохн К. (2002). Тхе Хисторy оф Сербиа. Греенwоод Пресс. стр. 30. »Тхе Оттоман армy пробаблy нумберед бетwеен 30,000 анд 40,000. Тхеy фацед сометхинг лике 15,000 то 25,000 Еастерн Ортходоx солдиерс.« 
  3. ↑ 3,0 3,1 Цоwлеy, Роберт; Геоффреy Паркер. Тхе Реадер'с Цомпанион то Милитарy Хисторy. Хоугхтон Миффлин Боокс. стр. 249. »Он Јуне 28, 1389, ан Оттоман армy оф бетwеен тхиртy тхоусанд анд фортy тхоусанд ундер тхе цомманд оф Султан Мурад I дефеатед ан армy оф Балкан аллиес нумберинг тwентy-фиве тхоусанд то тхиртy тхоусанд ундер тхе цомманд оф Принце Лазар оф Сербиа ат Косово Поље ("Блацкбирд'с Фиелд") ин тхе централ Балканс.« 
  4. ↑ „Косовска битка” (Сербо-Цроатиан). Војна Енциклопедија. Белграде: Војноиздавацки завод. 1972. стр. 659-660. 
  5. ↑ Сербс Марк Анниверсарy Оф 1389 Баттле Оф Косово
  6. ↑ 6,0 6,1 Миранда Вицкерс, А Хисторy оф Косово
  7. ↑ 7,0 7,1 Мирослава Малешевић, Насиље идентитета[мртав линк]
  8. ↑ 8,0 8,1 „Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс”. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-04. Приступљено 2009-11-11. 
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 „Све српске победе и сви српски порази”. Архивирано из оригинала на датум 2017-10-18. Приступљено 2014-05-09. 
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 Повијест Босне - Ноел Малцолм[мртав линк]
  11. ↑ 11,0 11,1 Битка за битку
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 Алеxандер Казхдан (едитор), „Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Бyзантиум“, Оxфорд, 1991. ((ен))
  13. ↑ Јохн V. А. Фине, Тхе Лате Медиевал Балканс, (стр. 408), 2009.
  14. ↑ Ангелов, Д., Чолпанов, Б. Българска военна история през Средновековието (X-XV век), Издателство на БАН, София 1994, стр. 235
  15. ↑ Милитарy хисторy оф Хунгарy (Магyарорсзáг хадтöртéнете), Ед.: Ервин Липтаи, Зрíнyи Милитарy Публисхер, 1985 Будапест ИСБН 963-05-0929-6
  16. ↑ http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_13_l.html
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 17,6 Жељко Фајфрић: Света лоза Бранковића, електронско издање књиге из 1999.
  18. ↑ Последње речи турског вазала
  19. ↑ 19,0 19,1 Марко Краљевић: Мит и стварност
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 ИНЕС САБАЛИЋ, КРАЉЕВИЋ МАРКО
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 21,3 „Све бијаше поштено и драгом Богу приступачно”. Архивирано из оригинала на датум 2013-07-30. Приступљено 2014-05-09. 
  22. ↑ О идеолошко-политичком обрасцу у СПЦ
  23. ↑ Најстарији српски записи записи о Косовском боју
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 24,3 „Вук није био Бранковић”. Архивирано из оригинала на датум 2014-04-26. Приступљено 2014-05-09. 
  25. ↑ Свезак други: дио први. Треће доба: Владање краљева из разних породица (1301-1526). Прва књига: Анжувинци и Сигисмунд до губитка Далмације (1301-1409), Вјекослав Клаић
  26. ↑ 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 26,6 26,7 Група аутора, „Историја српског народа II“ , Београд, 1982.
  27. ↑ 27,0 27,1 Андрија Веселиновић Радош Љушић, Српске династије, Нови Сад, 2001. ИСБН=86-83639-01-0
  28. ↑ Стара српска књижевност
  29. ↑ 29,0 29,1 David Nicolle, „Nicopolis 1396: the last Crusade“, Oxford, 1996. ИСБН 978-1-85532-918-8 (en) (стр. 40 и 64. Архивирано 2014-09-24 на Wаyбацк Мацхине-у)
  30. ↑ 30,0 30,1 Георгије Острогорски, „Историја Византије“ (II фототипско издање оригинала 1959), Београд, 1993.
  31. ↑ 31,0 31,1 Енциклопедија лексикографског завода. Загреб 1950.
  32. ↑ „Србија и Албанци, Преглед политике Србије према Албанцима од 1878. до 1914. године”. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-14. Приступљено 2013-02-11. 
  33. ↑ „Србија и Албанци, Преглед политике Србије према Албанцима од 1878. до 1914. године”. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-14. Приступљено 2013-02-11. 
  34. ↑ Косовски мит и српски национални идентитет
  35. ↑ Драган Николић, Митски поремећај свијести
  36. ↑ Љубинка Трговчевић, Тхе Косово Мyтх ин тхе Фирст Wорлд Wар

Литература

Примарни извори
Научни радови

Вањске везе

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Bitka_na_Kosovu&oldid=42239602”