Барокно кипарство

Екстаза св. Терезе

Гиан Лорензо Бернини, ца. 1644.
мрамор , 168 × 120 цм
Лијеви трансепт цркве Санта Мариа делла Витториа, Рим

У Бароку се кипови одликују бујном волуминозношћу тијела и узнемиреним драперијама, покренутошћу и снагом израженом у композицији, те дубоком моделацијом због чега се појављују снажни контрасти свјетлости (на испупченим дијеловима) и сјене (у дубоким уторима). Таква кипарска дјела као да бујају на свим могућим мјестима – у унутрашњости грађевина, у црквама, по стубиштима и дворанама палача и двораца, те извана, избијајући уз портале, подмећући леђа под балконе, те врве по крововима, израњају из фонтана, а посвуда су у перивојима, или као бројни јавни споменици на трговима градова. По тематици, кипарство најчешће обухваћа кршћанске теме и ликове, потом митолошке ликове и групе, а честе су портретске скулптуре и надгробне скулптуре.

Главни представници барокне скулптуре су:

Италија: Гианлорензо Бернини, С. Модерно, Францесцо Борромини, А. Алгарди;
Француска: П. Пугет, Јеан Баттисте Пигалле, Е. M. Гирардон;
Фландрија и Холандија: Х. Де Кеyсер, А. Qуеллинус;
Аустрија и Њемачка: Ј. Р. Доннер, А. Сцхлüтер.

Талијанско кипарство

Свакако највећи кипар барока је Гианлорензо Бернини; Његови кипови су најближи хеленистичком мајсторству античких Грка, чак ближи од Мицхелангелових скулптура. У успоредби с Мицхелангеловим, његов Давид је много динамичнији и практично нам дочарава присутност непријатеља – Голијата. Ова скулптура је набијена енергијом, дотад невиђеном у кипарству и уједно је прототип барокне скулптуре. Бернини је био упознат с ренесансним хуманизмом и теоријом, па у његовим скулптурама велику важност има геста и експресије емоција.

Барокна скулптура је у суодносу с простором око ње, динамична и пуна енергије у комбинацији са сликарством ствара илузију као ону на позорници. То се можда понајбоље види из другог Бернинијева ремек-дјела – Екстаза Св. Терезе у Цркви Св. Марије од побједе у Риму. Бернини постиже осјећај вјерског усхићења и бола на лицу Св. Терезе и њеном пренабораном хаљином, уз очиту везу с божанским приказано њежним анђелом са стријелом и снопом златних линија која које се спуштају са свода. Овај театрални приказ је појачан је илузионистичком фреском која се мијеша с архитектуром изнад олтара.

У овим театралним дјелима, површина зида је третирана као једна плоха на којој се фреске осликане јаким контрастом свјетла и сјене, просипају из оквира архитектуре и спајају с истинским тродимензионалним скулптурама. Крајњи израз барокног илузионизма постиже се на своду Прве Исусовачке цркве у Риму, познате као Ил Гесу. Заједничка одлика тих скулптура је њихова надмоћ над архитектуром која одлази потпуно у други план. То је најочитије на пребогатој фонтани Ди Треви у Риму.

**Фонтана ди Треви** у Риму започета је 1735.

Еуропски стил

**Аполонова фонтана** у дворцу Версаиллесу из 17. ст.

Бернини портретира француског краља Луја XIV., али бива одбијен од француског двора, што ипак неће спријечити његов голем утјецај на француску скулптуру. То је најочитије на бројним скулптурама Версаиллеса и у дјелима француских кипара Цоyсевоxа и Пугета.

Барок је први стил који прелази Атлантик, те обухваћа готово цијели глобус и појављује се на свим континентима. Нпр. големе барокне цркве и самостане, те палаче и утврде у Мексику или Бразилу. Па чак и у државама Еуропе које су гајиле традицију бизантске умјетности јављају се велики домети Барока. Петар Велики који је отворио Русију западу чак гради цијели један барокни град по узору на западноеуропске пријестолнице – Петроград, а царица Катарина II. Велика тамо подиже један од највеличанственијих коњаничких споменика, који приказује управо Петра Великог на пропетом коњу на стрмом постољу попут стијене.

Повезнице