Анархизам у Грчкој
| Серија чланака о филозофији на тему: |
 |
|
Теорија и пракса
Култура
Сродне теме
|
Грчка има богату традицију анархизма која датира још из средине 19. вијека, а која је нашла одраза и на данашње вријеме. Иако је у то вријеме била сиромашна и економски заостала средина, већ тада се показала плодним тлом за анархистичке идеје које су, захваљујући медитеранском положају и бројној грчкој дијаспори, долазиле из западноевропских држава.
Као један од првих грчких анархиста се наводи Емануел Дадаглоу, трговац родом из Смирне који је дошао у дотицај са италијанским либертаријанцима и анархистима прогнаним из тадашње Краљевине Двију Сицилија. Заједно с италијанским анархистом Амилцарем Циприанијем Дадаглоу је године 1862. судјеловао у револуцији којом је свргнут грчки краљ Ото. Дадаглоу је након тога отишао у Италију и судјеловао у низу анархистичких организација, а у Напуљу се упознао са проститутком Маријом Пантази која ће му постати животна дружица, а након његове смрти 1870. године једна од главних ширитеља анархистичких идеја по Грчкој. На Јонским Отоцима су, пак, дјеловали Микелис Авлицхос и Николас Конемненос, од којих је први за вријеме студија у Швицарској прихватио идеје Бакуњина и Пјотра Кропоткина.
Године 1876. је у Патрасу основано "Демократско удружење", група коју су чинили локални анархисти. Сличне организације, многе од којих су уз анархистичке имале и социјалистичке идеје, су се у сљедећих неколико деценија оснивале у разним грчким градовима. Године 1882. је с радом започео и први анархистички лист Епи та просо, који је дјеловао све до 1898. С обзиром да је у то вријеме није постојала јасна подјела између анархиста и социјалиста, многе од важних личности тадашњег радничког покрета, као Маринос Антyпас, грчки анархисти данас сматрају својим истомишљеницима и претечама. Најпознатији грчки анархист из тог периода је, међутим, био Алеxандрос Сцхинас, који је у љето 1913. године у никада разјашњеним околностима убио краља Ђорђа I.
Први свјетски рат и октобарска револуција су, као и у многим другим земљама, нанијеле тежак ударац анархизму, с обзиром да су многи дотадашњи радикална љевица|лијеви радикали пригрлили комунизам. Успркос тога су и након тог периода у Грчкој дјеловале анархосиндикалистичке организације, чији су представници касније били метом репресије у доба Метаxасове диктатуре и осовинске окупације у другом свјетском рату. Коначни ударац традиционалном анархистичком покрету је задала Комунистичка партија Грчке (ККЕ) која је борбу против окупатору, а касније и грађански рат, искористила за крваве обрачуне с анархистима и троцкистима.
Након завршетка рата и пораза комуниста, анархизам је у Грчкој престао постојати, те се очувао једино у дјелима неколицине пјесника у егзилу. Нови потицај су, међутим, дали бурна друштвена превирања у Европи и свијету крајем 1960-их, односно појава тзв. Нове љевице. Анархизам се јавља као једна од његових струја, односно алтернатива већ тада компромитираној комунистичкој идеологији совјетског типа. У Грчкој су томе потицај дали долазак на власт пуковничке хунте 1967. године те протести у Паризу 1968. гдје је судјеловао велики број грчких студената. Многи од њих су након повратка у Грчку постали предводници радикалног студентског покрета за рушење диктатуре, али и традиционалних институција државе. Тај ће покрет своју кулминацију доживјети у устанку на атенској Политехници године 1973. чије је крваво гушење довело до пада војне хунте.
Повратак демокрације у Грћку, међутим, није довело до смањења радикализма међу грчким студентима, па су Атена и многи други грчки градови деценијама након тога попришта демонстрација, али и терористичке активности уперених против капитализма и институција државе. У посљедње вријеме се анархистичке идеје доводе у везу с протестима који су отпочели у јесен 2008. године.
