Аксиологија
Аксиологија (грч. áксиос, вриједан и логос, наука) је као филозофија о вриједностима једна од најмлађих филозофских дисциплина, иако је њен предмет стар готово као и сама филозофија. Вриједносни проблем обрађиван у појединим филозофским дисциплинама (првенствено у етици и естетици) већ од почетка антрополошког развоја грчке филозофије, али га је као изолиран и осебујан проблем излучио тек Х. Лотзе (у дјелу 'Микрокосмос' I-III, 1856-1864). Но не само да је тако постао оснивач аксиологије, него је - разлучивши подручје битка (Сеин) од подручја важења (Гелтен) - поставио темељ једне онтологије коју су настављачи разрађивали из раличитих аспеката. Подручјем битка баве се по Лотзеовом мишљењу искуствене знаности, а спознајни им је инструмент разум, а подручјем важења бави се ум који је осјетљив на вредноте.
Из тих Лотзових аксиолошких теза развила су се три основна правца у сувременој аксиолошкој теорији, и то: психологистички, правац 'баденске школе' и феноменолошки.
- Аксиологију као теорију (а не филозофију!) почели су најприје обрађивати психолози прихвативши од Лотзеа тезу да су вредноте оно што изазива у нама осјећај угоде или оно што желимо. Ови први (Меинонг, Сцхуппе) називају се аксиолошким емоционалистима, а ови други (Крüгер, Мüнстерберг) волунтаристима. Емоционални, односно вољни акти били су тумачени као конституитивни вриједносни доживљаји, а њихов интензитет као оно што одређује висину вриједности.
- 'Баденска школа' (Wинделбанд, Рицкерт) пошла је од Лотзеовог проблема важења по коме је конституирано подручје вреднота, а по њима се преко човјека остварује повијест, односно култура. Вредноте не егзистирају него важе па су стога иреалне, односно незбиљске. Људским вриједносним актима настају у збиљи добра у којима су остварене вредноте (Идиографске знаности). Та добра сачињавају оно што се зове култура, а разликује се од природе коју одређују закони и у којој не важе вредноте.
- Феноменолошка школа, којој је зачетник Ф. Брентано, такођер настављач Лотзеа, има своје главне представнике у M. Сцхелеру и Н. Хартманну, Брентано открива да је сваки, а не само мисаони акт усмјерен на одређену предметност. Емоционални акт љубави и мржње интендирају вредноте као своје предметности, а доживљавају се с једнаком сигурношћу евиденције као и спознајни акти. У тим емоционалним интенционалним актима одређена је по димензији дубине осјећаја и скала вреднота. Сцхелер је наставио феноменолошком анализом отривати вриједносна подручја и насупрот Кантовом формализму показао подручје материјалних квалитета (вреднота) које имају карактеристику апсолуног и опћенитог важења, а тиме свој осебујни идеални начин бивсвовања. Његове је аксиолошке изводе разрадио у свом систему Н. Хартман. Аксиологија је постала данас пропедеутичком дисциплином за сва подручја практичке филозофије. (V. Филиповић)