Афричка унија

**Афричка унија**

Мапа
Седиште	Комесаријат: Адис Абеба Етиопија Панафрички парламент: Јоханнесбург Јужноафричка Република
Највећи град	Лагос Нигерија
Службени језици	Арапски, енглески, француски, португалски, шпански, свахили, други афрички језици када је то практично могуће
Година оснивања	Основана: 26. маја 2001. Започела са радом: јул 2002.
Химна	Ујединимо се и славимо заједно
Wеб страница	ау.инт

Афричка унија (скраћено АУ) је континентална унија која је започела са радом у јулу 2002. године као наследница Организације афричког јединства (ОАЈ). Организација је формално основана годину дана пре, 26. маја 2001. Настала је сједињењем више афричких организација према узору на Европску унију, али њена структура највише подсећа на стуктуру међуратне Лигу народа. Циљеви су јој промовисање демократије, људских права и економског развоја широм Африке, нарочито путем повећања страних инвестиција кроз развојне програме као што су Ново партнерство за развој Африке. Први председавајући ове организације је био председник Јужне Африке Табо Мбеки. АУ чине све афричке земље сем непризнатог Сомалиланда. Мароко је на 33 године напустио организацију да би се 30. јануара 2017. вратио у чланство. Мароко је напустио организацију због противљења чланству Западне Сахаре под именом Сахарска Арапска Демократска Република и Мауританије.

Историја

Прве интелектуалне идеје о стварању уједињене афричке државе појавиле су се у XIX веку у Европи, али су због доминантног колонијализма и отимачине за Африку биле гурнуте на маргину док је континент подељен границама које су одговарале окупаторима и показивале потпуну незаинтересованост и игнорисање локалног контекста, историје и животних потреба. Доминантну улогу у овоме процесу одиграле су Велика Британија, Белгија, Француска, Италија, Немачка, Шпанија и Португал. Афричке земље остале су и формално колоније све до 1950-их, 1960-их и 1970-их када долази до вала проглашења независности којим се делом управљало кроз Старатељски савет Уједињених нација.

Почетни кораци који су довели до настанка савремене Афричке уније могу да се прате од оснивања краткотрајне Уније афричких држава (француски: Union des Etats africains), конфедералне заједнице западноафричких држава Гане и Гвинеје основане 1958. године, а којој се 1960. придружио и Мали.^[1] Због тога је унија била позната и под називом Унија Гана-Гвинеја-Мали. Организација је формално постојала до 1963. без вез већих успеха у остваривању амбициозних зацртаних циљева, а њезино се наслеђе своди на историју односа тројице лидера-Ахмеда Сéкоу-а Тоурé-а, Модибоа Кеïта-а и Кwаме-а Нкрумаха. Настојања да се у заједницу укључи и Годња Волта, данашња Буркина Фасо, нису била успешна.

Организација афричког јединства

Организација афричког јединства, организација из које се директно развила данашња АУ, основана је од стране 32 афричке владе 25. маја 1963. године у Адис Абеби у Етиопији.^[1] Иницијатива за конференцију потекла је од етиопског цара Хаила Селассије који је желео да превазиђе поделу која је настала између такозване Групе из Цасабланце у којој су били Алжир, Египат, Гана, Гвинеја, Либија, Мали и Мароко и такозване Групе из Монровије у којој су били Сенегал, Нигерија, Либерија као и већина бивших афричких колонија из састава Француског колонијалног империја које нису биле у првој групи. Група из Цасабланце се самоидентификовала као група прогресивних држава којима су на челу били левичарски лидери, најугледнији међу њима Гамал Абдел Нассер, Кwаме Нкрумах и Ахмед Сéкоу Тоурé. Лидери ових земаља залагали су се за дубље политичке интеграције у Африци и пренос овласти са националнога, на ниво континента. I сама подржавајући многе од принципа панафриканизма, Група из Монровије била је става како се сарадња у Африци не треба развијати на рачун суверенитета афричких земаља које по њима требају да задрже независност.^[1] Без обзира на приједлог Гане који је већ при оснивању предлагао успоставу заједничке владе и парламента, Група из Монровије била је доминантнија и однела је превагу приликом оснивања Организације афричког јединства 1963. године.^[1] Пре оснивачког самита у Адис Абеби, прве уводне дискусије организоване су у граду Санниqуеллие на северу Либерије.

12. новембр 1984. Мароко је напустио организацију као одговор на примање у чланство Демократске Арапске Републике Сахаре као легитимног представника Западне Сахаре. Организација је била изложена бројним критикама које су је називале дебатним клубом без стварних овласти. Грађански ратови као што су вишегодишњи Анголски грађански рат и Нигеријски грађански рат трајали су без могућности ОАЈ да се на било који начин укључи у њихово заустављање.^[2] Политика неуплитања у унутарња питања других земаља додатно је лимитирала могућност деловања организације као нпр. у случају кршења људских права од стране режима Иди Амина у Уганди. Генерални секретар Уједињених народа Кофи Аннан хвалио је организацију због тога што је ујединила Африканце, док су је критичари називали "Диктаторским клубом". Ипак, ОАЈ је постигла одређени успех у изградњи заједничког става и платформе, нарочито на међународним форумима какве су Уједињене нације где су афричке земље заједнички пружале отпор колонијализму и захтевале деколонизацију.

Постизање јединства унутар организације предствљало је велики изазов будући да су бивше француске колоније, које су основале Групу из Монровије, у многоме и даље овисиле о бившој метрополи. У исто време, у контексту Хладног рата постојала је подела и на режиме који су били блискији Совјетском Савезу и оне који су били блискији Сједињеним Државама без обзира на чињеницу да је велик део чланица био и у чланству Покрета несврстаних. У групи су постојале и лидерске и идеолошке поделе гдје је Кwаме Нкрумах предводио про-социјалистичке струје, а Фéлиx Хоупхоуëт-Боигнy про-капиталистичке струје.

ОАЈ је имала значајну улогу у отпору колонијализму и власти белих мањина у Африци. Организација је наоружавала, тренурала и оснивала војне базе за покрете отпора који су се борили против белачких расистичких режима у Африци.^[2] Групе као што су Афрички национални конгрес и Панафрички конгрес који су пружали отпор апартхејду у Јужној Африци и Афрички национални савез Зимбабвеа и Афрички народни савез Зимбабвеа који су се борили за обарање белачког мањинског режима у Родезији примали су помоћ од ОАЈ. Луке земаља чаница биле су затворене за бродове из Јужне Африке, док је авионима из те земље било забрањено да користе зрачни простор земаља чланица. Земље ОАЈ заједнички су успели да се изборе за избацивање представника раситичког режима Јужне Африке из Светске здравствене организације. Земље су заједнички са УН-ом радиле и на решавању проблема избеглица, а успоставиле су и Афричку развојну банку.

Афричка економска заједница

Афричка економска заједница основана је 1981. године. Циљ је заједница стварање основа за заједнички економски развој афричких држава. Зацртани циљеви организације која и данас (2017) постоји у оквирима АУ су стварање зона слободне трговине, царинских унија, заједничког тржишта, централне банке до 2028. године и заједничке афричке валуте до 2023. године по плану из 1991. године. Тиме би се створила економска и монетарна унија слична еврозони у Европској унији. Заједница је подељена на више такозваних стубова, односно регионалних блокова земаља као што је Економска заједница западноафричких држава, једна од десетак сличних заједница у оквиру АЕЗ-а. Многе су земље истовремено чланице више од једнога блока у оквиру АЕЗ-а, и свака од група са собом носи посебан аранжман. Земље северозападне Африке као што су Алжир, Тунис и Мауританија су чанице АЕЗ-а, али нису у чланству нити једнога активног стуба међу блоковима унутар заједнице. У исто време оне суделују у другим регионалним блоковима који нису део заједнице.

Уставни акт Афричке уније и оснивање данашње организације

Обновљени подстицај за ближе повезивање континента на принципима који су прегласани у шездесетима покренуо је у деведесетим годинама либијски вођа Моамер Гадафи.^[2] Уставни акт Афричке уније, документ којим се уређује оквир у којему ће Афричка унија функционисати, потписали су 11. јула 2000. у главном граду Тога Ломé-у представници 53 афричке земље. Ратификацијом Уставног акта земље су и формално постајале чланице АУ. Организација је започела са радом 2002. године као наследница Организације афричког јединства.

Језици

На основи Уставног акта Афричке уније радни језици уније су арапски, енглески, француски и португалски као и афрички језици када је то могуће. Протокол са амандманом на Уставни акт који је усвојен 2003, али до 2016. није био ратификован од 2/3 чланица, додаје и шпански, свахили и било који други афрички језик и проглашава их све службенима, уместо радним језицима Афричке уније. Извршно вече АУ и даље одређује практичне модалитете када је у питању употреба службених језика као радних језика у конкретним случајевима. 2001. године основана је и Афричка академија језика која за циљ има промоцију коришћења афричких језика међу народима на континенту. Афричка унија прогласила је 2006. годину Годином афричких језика.